КЊИГЕ ЗА НАРОД  ИЗДАЈЕ „МАТИЦА“ - ИЗ ЗАДУЖБИНЕ ПЕТРА КОЊЕВИЋА  СВЕСКА 61  НЕЈЕДНАКА БРАЋА  ПРИПОВЕТКА ЗА НАРОД  НАПИСАО  СТЕВАН МАМУЗИЋ  И  НАКЛАДОМ СРП. КЊИЖАРЕ И ШТАМПАРИЈЕ  БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА У НОВОМ САДУ  1896.  Свршено је, свршено.  Ето и свет се разиђе са даће, само осташе још најближи сродници.  „Отпремише га синови и сна ваљано”, чуло се на сокаку, где говоре они што су били на даћи.  „Па и требало је, богме“, чули се одговори.  „За његовог живота они су живели бог зна како још, а ето после њега — и руком показивали — така кућа, таке стаје, таки грунт, као што је у покојног бабе Цветозара, мало је наћи, мало!”  „Само ако буду умели, биће им добро!“ рекоше једни.  „Умеће, да шта ће!“ одговорише други.  „Да бог да, али тешко ... тешко ...” говорише они, као што то обично бива, да једни говоре добро, а други сасвим друкчије. та да, само нека се говори.  И говорило се.  Људи страхота воле да нагађају.  Ови други су видели, како су му синови ваљани до сад па ће — али баш за цело! — и од сада.  Они први, дакако, рекоше друкчије.  „Научили су они на безбрижан живот, особито онај старији; тај ти је, богме, имао код свог бабе, што му срце зажели, а сад?  Да ли ће се умети збринути за све, што треба, и што човек онако од беснила хоће, а да не крњи своје добро?” питаше се сами, а сами и одговараше вртећи главом.  И тако је то било онај дан кад саранише бабу Светозара, а тако и два-три још дана, па престаде, заборави се као и све.  У кући осташе два брата.  Старији је већ био ожењен.  Са њима су седили стриц и стрина са девојком својом.  То је била сва породица Никшића у две куће, кад се овамо урачуна и бабе Светозара унуче, Криста, ћерчица старијег сина Радована.  Била је то некад једна велика и јака задруга у бившој граници у Срему.  До душе, није била јака друштвом, него имањем, покретним и непокретним.  Сада су две куће:  Бабе Светозара и Рајкова, брацина, као што би синовци рекли.  Ова соба, у којој они сада седе, стражња је соба, у којој је покојни баба живео.  Предња је била намештена, и у њој је баба као самртник одлежао.  Ова је стражња соба обично намештена сасвим обично.  У врх собе је сто и око њега две клупе са наслоном; с једне и с друге стране даске на ногарима — то је за кревете.  С леве стране кад се уђе у собу — кућа је на поноћ окренута била — била је велика земљана фуруна.  Управ, до те фуруне пружале се даске с те стране.  Могло се ту два кревета наместити.  То се догађало само зими, и тада би баба пружио ноге управ до фуруне; дакако да је било тек у старијим годинама.  Сада су била два кревета, један с једне, други с друге стране, лепо намештена, а оне даске до фуруне стајале су голе.  Дабогме, и до преког прозора стајао је орман са четир фијоке.  То је покојне матере.  За вратима још чивилук и онда смо све изређали до св. Ђурђа и кандила мало испред њега.  У соби су сви ћутали осим стрица, браце.  Он је приповедао.  Као старији човек он је знао, да је то врло тешко остати сироче, макар и да си одрастао.  Зато је и гледао да своје синовце утеши колико толико.  А већ шта ће браца приповедати, лако је погодити.  Иза самртника се увек о њему приповеда.  Тако је и овде било.  Ево брацине приповетке.  „По Богу, и ми смо ти двојица ето тако остали иза нашег оца, као што сте ето ви сада.  Мени је било двадесет, а баба био премашио двајест четири.  Имао је он већ и дете, али то је рано умрло.  Остали смо ти ми, брате, у доста пуној кући.  Тако, тријест јутара земље, марве много, справа свих за наш рад: што год хоћеш, свега доста.  И ја ти и мој баба, ваш покојни отац — Бог да му душу прости! — ’ нако ... лепо ... сасвим лепо..  Лепо, па сву годину тако.  И на другу јесен — у јесен умро и наш отац, као ето и ваш, Бог да им душу прости! — а ја да се женим, и оженим се.  Боме ти ми нисмо саставили више две године заједно.  Није то било ради жена.  Јер код бабе су морале све жене: ћуткац.  Него тако.  Он био жустар, а ја спор.  Њему се није допало, а мени опет оно, како он ради.  И ми ти се споречкамо, па и раставимо.  Него нисмо се свадили, лепо смо се растали.  После смо један другом и помагали.  Ваш отац, баба, у млађе године радио, радио, богме, за вас двојицу, па теко и стеко.  Ето, вама, је остало четрест јутара земље, а он је пре тридест две три године имао тек петнајст.  Кад је стеко, онда је и живео.  И одевен и нарањен и напојен и прошо се свуда, и што год хоћеш.  И јес живео.  Него имао је и право; то је његова мука, а није је ни крњио, ни задуживао.  Да, сад сте вас двојица остали.  Ти си се Рако (име му Радован. ал тако га звали) нагледао света.  Био си у Сервији (граничари многи тако кажу), и у Шлавонији и у Маџарској — нагледао се и села и вароши, света и лепота, свега!  А овај млађи?  Е, да је његов баба још поживео и само да је био здрав ово две-три године, и он би тако.  А овако, шта ћеш мој Тошо, кад ти Бог није дао?!  Ал ништа.  Ти си радио и само то научио, па ће добро бити.  Лепо је све видети и чути, ал умети и хтети радити, чини ми се, најбоље је.  А ти га, Рако поштеди, пожали га више пута; младе су то још кости, а вруће срце, врућа крв ...  Никшића, да шта!“ заврши стриц као с неким поносом.  Издувао се, па ће онда опет:  „Слажите се, децо!  Ти си Рако брз, оштар, ти планеш.  Пази, да онда не речеш што год, јер знаш, кад се рекне, повратка нема.  А ти Тошо пази, да и не дође никад до речи.  Кад има речи између браће, онда нема добра.“  И браца заврши саветовање и приповедање.  Више пута му је жена упадала у реч:  „А што и ти ниси био такав?“  Он би само руком одмануо, па наставио не прекидајући.  Сад јој је тек као у шали рекао:  „Нисам имао с ким, да будем онакав.“  Она се није љутила.  Познало се и по њој, да није од таких.  Била је близу педесет, а још округлих образа.  Није се та утргла радећи.  И сад је сасвим мирно пребирала по столу, шта је било лепо од колача, па грискала и давала ћери, што је била до ње.  То је њино јединче.  Као мати, биће и она.  То нису рђаве жене, само што се не кидају за радом.  Преко од њих седили су Рака и Тоша.  Поднимљени обадва, а ћуте као заливени.  На даскама до фуруне седила је млада Ракина.  То је чељаде било вредно познавати.  А шта ви мислите, ваљда град од жене?  Није.  Ваљда лепота ко у виле?  Није ни то баш сасвим.  Ваљда добра као анђео?  Није тако добра, ал добра као најбоље чељаде.  Ето то је.  Така је Боса.  Омања, више сићурава, ама док је погледиш, видиш, да је добра и одма осетиш, да и ти мораш бити добар спрам такога створења.  Њој је на крилу спавала мала девојчица тако од две године, а она је миловала рукама.  Очи и уши су јој пазиле тамо, где се говори.  Још се по шта шта говорило.  Браца се још сећао свог брата, још је спомињао, како је он шта радио, и говорио је синовцима, да само они тако раде, па ће бити добро.  Касно у ноћ полегаше.  Браћа нису дуго заспала.  То им је друга жалост у животу.  Пре две им године мати умре, и тек што се научише, да их не гледе она два ока, што најмилије гледе а ето им умре и отац.  Истина, да су људи, али је то тек тешко знати све, шта кући треба и од куда да се то набави.  То су браћа видела још за живота очева.  У једанпут траже други кварт пореза.  Они се забрину.  Оду оцу и кажу му.  Он им се смеје.  То је било, док је баба био болестан.  „Не дирај рану. она је сада буд зашто.  Него вуну продаји, јагањце мушке, шта ће ти они“, рекао би он.  Они би послушали и то би било дивота.  Сад се боме, сам брини.  Исто је тако и код рада.  Нађе се, а ти треба да радиш три, четири посла.  Који ћеш?  Питај бабу и он ће ти рећи.  И баба је нашао, који је пречи.  Него млађег брата су и друкчије бриге мучиле.  Није он дете.  Видео је он, шта и код бабе није ваљало.  А шта то не би ваљало?  „Јест истина, мислио је Тоша, што браца за Раку вели.  Он је на свако добро научио.  Док смо још били деца, он је увек имао крајцару у џепу.  Тек, а у Раке видиш те бонбона, те алве, те шећера — што год му срце зажели.  Од петнајст већ година почео се момчити.  На њему штофане хаљине, док их у селу ни прави момци нису имали.  Други носе обојке и опанке, а наш Рака ципеле: други потроше десет или двадесет крајцара у колу, а наш Рака још онда и педесет.  Кад је био момак, био је први.  Он коло води, ајд то је лепо, он свирцу баца, он и сам пије, на се и напије.  Он је иш'о, бог те пита, куда.  Куд год је и отац ишао, свуд га је водио.  Него сад, сад ће ваљда друкчије.  „Кад падне слеме на теме онда ће он осетити како је оно тешко”, говорио је покојни баба стрицу, кад га је овај карао за Раку.  „А ја?  Хм, и ја би био први момак у селу, само да је мој баба био здрав.  Па и ваља, кажу, протерати, док си млад.  А овако?  Ех, шта би.  Сад баба умре, сад нема ништа.  Све и да се може. — а може се фала Богу! — опет се неће.  Та њин је баба био тако добар њима, да је заслужио, да се из њиних уста не чује песма, нити да њина нога заигра бар годину дана.  А после?  Ако те не узму у војнике, мораш се женити, да шта ћеш, па опет нема ништа ....  Ал сведно ... онда се бар гледи своја кућа, свој посао ... " и Тоша усни, споменувши и опет на послетку свог бабу.  Рака се опет сећао доброте очеве наспрам себе.  И суза му је по која отишла.  Оштрији људи су осетљивији, особито онај, који је научен, да увек да одушке оном, што осећа.  Ако је сретан, биће весео; ако је несретан, биће жалостан.  Ако га разљутиш, сева очима; ако се ражалости, плакаће ...  И сам је помишљао на оно, што ће тек да дође.  Зато му је и било још више жао бабе.  Сетио се и Тоше и како је он добар, како никад није што противно му рекао ...  Пазиће га.  Браћа уснуше скоро у зору.  И сањали су, да боме, свога бабу, свој живот за његова живота.  Кад су устали, сетише се свог бабе, жалише га, ама груди су им биле пуне: осећали су како ће и даље добро бити.  И освану тај дан и прође лепо.  Прођоше тако и други, прође и месец, два дана а све лепо:  Браћа се питала, шта ће радити.  Млађи није хтео ништа преко старијега, а старији се увек саветовао с млађим, јер је и овај већ био човек.  Бивало је то овако.  „Ја мислим, Рако, да би данас требало обрати још ону постад кукуруза, што нам је заостала на она два јутра, па одма мећи кукурузовину.  Знаш, у крају је, па ће се марва чешати онуда, а неће је пастири чувати сад, кад виде да је обран кукуруз.  А тамо је здраво лепа, па може је отрцати, а нама богме треба.  Треба преранити она наша говеда!“  „Е, де, де, Тошо.  Иди, зовни Мију, Јулу, овога ил онога, па ћемо се пожурити, да то данас урадимо.  Добро велиш ти, добро.“  А неки пута и не би било добро, што Тоша вели, и онда је Ракина послушана.  Док су браћа тако по пољу, Боса је код куће.  Она незна, шта је пољски рад, од кад јој је свекрва умрла.  Кућа је велика, па једна душа има по цели дан посла, да никад не седне, ако хоће, да јој је све у реду.  Из јутра би помузла, па истерала краве, спремила свињару и чобану торбу, наранила живину, браове; и то је све морало бити у реду, док се љуцки раздани.  Сада је требала кувати ручак берачима.  Онда би поспремала собе, окупала дете, и ту ти је већ време, да се кува ужина.  Долазила су и кола са кукурузом; требало је и капију отворити.  Кукуруз су изручивали на двориште, да се провене, а није га ни имао ко бацати у котобању до довече.  Ту је опет требало попазити, да рањеници не би кукуруз разметали.  И то је све тако ишло, док се не вечера.  Сада опет пери судове, чисти обућу, пери обојке, намести великима, успавај малу, па тек је онда мирна и то тек онда, ако дете мирно спава.  Тако је то ишло читаве јесени, док се није прерадило.  Људи су радили своје послове, а жена свој, па је све ишло, као што Бог заповеда, док се не деси нешто.  Рака је до сада био сасвим на свом месту човек. И сад би он завирио у биртију, попио чашу вина, па бежи кући.  То није ништа.  Нит сиромашнији, ако попије, нит богатији ако не попије него ретко је то када било.  Децембарског једног дана седели су сви у кујни около огњишта.  Било је за дана, после подне.  Него ти дани особито кад је мећава, били су пола ноћ, тако би се смркло.  Ватра је буктила на огњишту повелика, па је све осветљавала некако румено, и чељад и ствари у кујни, или како се то обично каже „у кући“.  Ту су били обадва Никшића, и обадве женске, мати и ћи.  Мала је Криста вукла за собом неко парче простирача, па би седила час пред оца, час пред стрица, а онда би се хватала матери за сукњу, па би јој сметала.  „Бога ти Рако, зовни је себи“ рекла би тек Боса и откачила ручице од сукње.  „Кристо, Кристо, оди баби, да ти да нешто“ звао је он „Бабо ... бабо ... ево ме ... ево! говорила би мала, а кад би он пружио руку, да је ухвати, рекла би:  „Ац!“ и побегла би чики.  Онда је овог тако варала.  Она их је највише засмејавала.  „Је ли, цико, ја ћу бити велика.  И ја ћу ... је ли? ... не, сес (пет, шест) бундева носити.  Је ли, цико, на онда пеци, пеци.“  Дабогме, видело је, како чика носи бундеве да пече.  Они су се смејали.  „Је ли бабо, ти цеш купити Кисти ципеје, је ли?  А ја ћу мусти каву, па пити мека, је ли мама?“  И то је тако ишло.  Било је ту безброј питања и одговора и свега, да станеш, па само да се смејеш.  Они се тако ту забављају, а у једарад уђе у кујну нека жена.  Била је то кума Макрена  „Помоз бог кумови и кумо!,:  „Бог ти помогао!“ отпоздравише.  Размакнуше се и дадоше јој места на банку.  „Види се, сви сте здрави.  А гле, мале Кристе ... па баш велика.  „Фала Богу, добро је, као што видите.  Криста расте.  Сад нас већ све развесели.  Како кум, је ли здрав?“ упита Рака.  „Фала Богу!“;  „А кума?“  „Фала Богу!“  „А кума Младен? "  „Фала Боту!“  „А младожења? "  „Е, ни бриге га.  Нашли смо му девојку ... још каку.  Ал зато и јест онај мој добро наморио коње.  Сведно, бар зна за што.  Него куме, ја сам дошла ... послаше ме да вам јавим за старосваство.  Сватови ће бити чак тамо о св. Јовану.  „Нека, нека, ако ће.  Ми ћемо бити спремни ", одговори Рака.  Кума Макрена поседе још мало.  Разговараше о радовима јесењим, колико су шенице посејали, колико јечма, колико набраше кукуруза, па о времену.  Већ у ноћ диже се Макрена и оде.  Тек што она оде, а Тоша заусти.  „Бога ти, Рако, а како би се ти примио старосваства?! "  „А као зашто да не бих ", чисто се осече Рака.  „А зар ти, болан, не знаш, јади те не знали, да онда неће бити ни по године, како је наш баба умро " рече Тоша са болом и прекором.  Рака се замисли.  „А гле! тога се нисам ни сетио; него сад шта је ту је ", мислио је Рака, а онда ће гласно;  „Па то је, чујеш Тошо, још од старине тако, да ми будемо њима стари свати, а они нама, па макар се шта десило.  То ми је причао и покојни баба, па сам се зато и примио.  А после; ми не морамо ни играти ни певати ".  Изрече Рака, а није сасвим истину говорио.  Тако је то додуше бивало између те две куће:  Сузића и Никшића, али се није никад десило, да су сватови тако близу од саране, особито од саране старешине.  И није се баш Рака примио, што му је тако покојни баба причао, него тако, није ништа ни мислио.  А да се сетио, баш тешко да би се примио.  А сад више неће одрећи.  А после, биће онда и близу по године како је баба умро, а неки и жене и удају већ онда, а он да се не прими старосваства.  Чудна ми чуда!  Не играј, не певај — па ето ти.  А још они му говоре, они га уле.  Ево и Боса говори.  „Бога ти, Рако, како би се ти примио?  А знаш ти, да је та жена дошла само зато, да те позове тако рано, јер су они мислили, да ћеш ти одбити, па да они за времена нађу другог старог свата.  И шта ће та наша кума сад да приповеда, кад оде кући?  Како су се они оманули, како је изишло сасвим друго, него што су они тели.  Па можда су они говорили већ и са другим човеком, и тај се већ примио.  А кад оно:  Рака се не одриче!  Него још имаш кад одрећи.  Може „браћа“ (тако је она звала девера) отићи код кума Сузића, па рећи, да се не може и онда би све било добро.“  Тоша је одобравао њен говор.  „Хоћу, ако ће Рака, могу одма“ рече Тоша, а чисто се издигао.  Види се, да је баш спреман, да иде.  „Мани“ рече Рака и ману руком.  Тоша седе и упре очи у Раку.  Знао је он, да ће сад бити црно или бело.  Него кад опази, да се Рака поче мрштити, онда је већ помишљао, шта ће бити.  И његове се обрве свукоше.  Боса га је гледала чисто плашљиво.  Она је научила да ради свој посао како она зна.  А знала га је, фала Богу, као мало која.  Него друго шта она се није никад бринула.  Што би јој рекли, то би радила, па мирна Бачка.  А сад и она неког учи!  Чисто се поплашила.  Него сад се опет сети покојног бабе, и онда се умири.  Послушаће сад Рака, мислила је.  А Рака:  „Жена ме је звала, мислио је он.  Ја сам јој рекао да хоћу.  Она ће то сад рећи.  Они и ако су звали кога другог, нису баш звали, него тек споменули.  „Прими се ти, ако Рака не усте.  Ако он оће, онда је шта друго“.  И ја се примио, а сад да се одричем — таман посо.  А после, баба је волео и поштивао то пријатељство ко и кумство, и још се не мора ни играти ни певати; да шта, нико никог не тера!“  „Ми ћемо ићи у старосваство“, рече Рака издигнувши главу, па погледа Тошу, па Босу.  Ова се скупи ... па — и то је њој право.  „Ја нећу ићи“ плану Тоша ђипивши.  Лице му је пламтило.  „И ти ћеш ићи!“ рече Рака на очи мирно.  Усне су му биле стиснуте, а груди му таласале ....  Бесан је био.  „Видећемо!“ рече Тоша.  „Е, де, видећемо!“ рече и Рака.  Тоша оде, и негледајући ни за једно.  Осташе ови двоје.  Боса је седила скупљена крај огњишта, а Рака је корачао по кујни.  Још се није смирио.  То му је све једнако у глави.  „Они баш неће мислио је.  А да видим хоћете ли!  Те ово, те оно, неће они“.  „Одлази, намештај тамо у соби“ рече Рака мрко Боси.  Ова се ћутке диже и оде, запали лампу и намести.  Ту ноћ браћа нису опет дуго спавала.  „Он је силовит“, мислио је Тоша за Раку, „што хоће, хоће, па било то добро или не, сведно је то њему.“  „И они нешто хоће“, мислио је опет Рака, „а не знају ништа.  Огрешићемо се о бабу, мисле, а не знају, да би га могли запитати и сам би то реко.“  Него помислише и на свет, особито Тоша.  „Јесам ја рекао!  Хе! погодио сам ја.  А шта ви, живиће они лепо — хоће да!“ говориће свет, а има злобног света, и те како још.  То је учинило да је Тоша заспао, ломећи се, да ли ће ићи или неће.  Мисли о свету и сачуваше браћу, да не буде што горе.  Сутра о ручку били су опет заједно.  Ту је била и мала Криста.  Дете као дете; зна ти она шта!  „Цико, а мене мама тупала (купала), па ја све брч, брч, а мама миј, миј! (мир).  Ћико, ја имам бебу, види, види“ и показива му лутку, али чика нешто дрвен.  Мала се стала још већма мазити.  „Види, ћико, то; види, цико, оно“ и све тако.  А чика?  Куд ћеш, шта ћеш од малог обешењака.  Узе је на крило, поче је голицати, а она се смеје.  Смеј јој је као гукање голубово.  Још показује у смеју и оно мало зуба као у мишића.  Чика је мило гледи, ама је опет невесео.  Додуше, зна зашто, а зна му и брат, што преко од њега седи.  Не говоре још, није ни чудо.  „Што су ти ти Никшићи својеглави, нема више“ рекао је један деда, још док им је баба жив био.  „Него закинути ником ништа неће; само не дирај у то стршљеново гњездо!“  „Ко је љут, тај је и милостив“, говоре људи.  И то је истина, него таки су људи милостиви обично само према деци.  Најбешњи су људи најмекши наспрам деце.  Њина деца раде што год хоће, док не преврше.  Е, боме, кад преврше, онда зло прођу.  После деца раде опет што хоће, док опет до тог не дође.  И шта бива од таке деце?  Необуздани као и очеви, ето то.  Деси се више пута, па та деца, што их очеви одвише волу, измире ове с ким.  То је и овде било.  Мала се Криста забављала са чиком, а јасно се видело, да га баш воли.  Ракин је поглед пратио детињи, па тако он погледа и брата.  Гледао га је, дуго га је гледао.  Питај, да ли га је жао било, што га онако у срце дирну синоћ!  Није!  Рака је још мислио, увек ће и мислити, да је он био у праву.  Скоро по године биће; онда савет очин, да држи то кумство; онда — опет се љутио — не мораш ни играти, ни певати!  Док је тако дошао до краја, намрштио се је био, и промрмља:  „Мора бити!”  Чуло се је то.  Тоша је друкчије мислио.  Успомена бабина била му је светиња.  Дабоме, кад би бабу могао запитати, да ли да се иде или не, он би рекао:  „Идите!”  Него синови треба сами да знају, како се поштује отац и његова успомена.  Ал баш кад Рака хоће, нека буде.  Свет ће шушкати, али и да се не иде опет би шушкао.  Та да!  Сад већ ево све село зна, да ми нисмо одрекли, а кад не би ишли, разбирало би се:  „Зашто то? "  Тоша диже главу у онај пар, кад Рака оно промрмља.  Први се пут погледаше сада од јутрос.  „Биће ", рече Тоша, остави малу и оде.  Рака остаде сам, јер и дете оде у кујну матери.  „Биће”, шапутао је Рака „дабоме, да ће бити.  Него није ни требало оно приповедати.  Којешта све.  Ајд, оном се и не чудим, али оној.  Она и да приповеда!  Услободила се покрај Тоше“.  И Рака је устао са клупе и ходао собом.  Мислио је све једнако о том.  Више пута као чуо би глас изнутра из собе:  „Ниси се требао примати, не!”  Али Рака би онда опет брзо премишљао о оном, што је већ и говорио, и тако би ућуткао онај глас.  Е, па да!  Кад човек најгоре дело учини, опет нађе, чим ће се правдати; изговор се нађе.  Сад се браћа више нису саветовала, шта ће се и како радити.  Млађи није никад више хтео рећи:  „Ја мислим овако, или онако, него би само упитао:  „Шта ћемо радити”.  И Рака би рекао:  „Узми два три најмљеника, па ћеш сутра с њима искрчити ону живу заграду горе у башти, и ударићеш тамо плот.  Ја ћу на другу страну”.  „Добро“, и то је било учињено.  Тако је то ишло у кући Никшића.  Тако прославише и Божић, све тако дрвено, ништа од срца, братински.  Тако дође и св. Јован, кад су сватови.  У сватове ићи није шала.  Мора се ту љуцки спреман бити.  Давно пре зоре била су два Никшића на ногама, Боса и пре.  Трчкало се ту, тражило: чистили се коњи, хаљине, обућа, кола.  Кад се разданило, а на сред дворишта видиш кола чиста и у њима бели јастуци, а преко ових шарени ћилимови.  Био је снег отпустио, па се соник покварио.  Мора се сад на колима.  У колима упрегнута два вранца, мораш их држати, на њима узде и амови, па све искићени лопарима, а на овима кићанке од вунице — ех! стани па гледај!  Стриц стоји пред коњима, па их умирава, да се не би поплашили и тако шта покидали.  У соби се спремају Рака и Тоша.  Рака весео, а Тоша није баш сасвим, али опет мало га је прошло.  Рака извади из ормана новце.  „Немамо, Тошо, више од двадесет форинти.  Хоће ли то бити доста, а?“  „А како не би, ја велим теби петица и мени, па доста.  За дар си велиш, спремио два дуката, за тебе и Босу“.  „Спремио сам, да.  Али ово новаца .... биће мало.“  Рака се замисли.  „Добро, теби пет, мени пет,“ рече и пођоше да седају.  Зовнуше и Босу.  Ова је опет говорила стрини, шта да спреми за „част“ (граница је то с оне стране Митровице.  С ове стране зову „краваљ“).  Стрина је климала главом.  Изиђоше.  Стани сад, па види.  Изиђоше прво њих двојица.  И јес их лепо видети.  Плећати то момци.  Онај старији и бркајлија са густим црним обрвама и као угљен црним очима.  Онога млађег тек гари наусница и као потањи је, ама види се, биће људа.  Док су ишли колима, стриц их гледа, па ужива.  „Ала, Цветозаре, ала остави људе.  Да шта, Никшића је то лоза.  Ех! да их види сада, покојни баба, ала би волео.  Мало преко реда пођоше до душе у старосваство, ал шта ћеш? ....  Младеж је то, не мош им замерити.  Него, сваки ће стати, па погледати.  Има и шта, богме!“  Тако је стриц мислио, гледајући их, а очи му сијаше од радости.  Ено их седоше, наместише се.  Коњи фрчу, копају ногама, тресу главама: једва чекају, када ће поћи.  „Чувај нам, браца, Кристу“ опоменуше још стрица, а онда Тоша пусти мало узде.  Поскочише вранци, полетеше, сагледати их не мош.  Стриц истрча на шор, да их прати очима.  А било је и света пред околним кућама.  Ови су их такође гледали, а боме по што шта и рекли.  „Било је ту свашта, пријо“, говорила је нека бака опет некој баки.  „Читаво су ово време дрмити ти Никшићи један на другог.  Старији је хтео да се иде, а млађи није.  И виш, одоше.  Изгледа, пријо сад, као да није ништа ни било, ал .... пући ће тиква ... оће богме.”  Други су опет хвалили оно, што су видели.  Чудили се лепим коњима. лепој опреми, а дивили се Никшићима, какви су то људи.  Ови нису ни имали кад, да друго што мисле. Неки су опет злобили им, ал тима би се могло рећи:  „Тешко неком, кад га почну жалити, а док му злобе, добро је.”;  Сузићи су били имућни, а то им је прво овако весеље — прва женидба.  Има њи два брата.  У млађег су саме двојке.  Има две и удате.  Старијем су заживела деца тек кад је био у годинама.  Зато су и мислили по селу:  „Сигурно је свекар нашао ваљану снају“, па су и грнули многи тамо, кад зачуше свирку, песму, пуцање.  На капији је било места тек да су кола могла проћи.  Кад угледаше младу, просу се шаптање, па и гласан говор.  „Ваља, ваља.  Таке младе у М. још није било“.  Кад свати сиђоше с кола, кочијаши кола отераше кући.  И Тоша је тако урадио.  „Жури се на вечеру, а пожури и стрину, да „част“ буде готова“, говорио му је Рака.  „Ето ме за час“, одговори овај, швићну бичем, а коњи одлетеше.  Код Сузића је била хука, бука.  Певало се ту, свирало, играло, пуцало.  Било је баш весело.  Тек кад дође време за вечеру, онда се сватови мало умирише.  Поседаше за дугачке столове.  У прочељу младожења и невеста, десно кум, лево старојко, Рака, и дал »е по старештву у недоглед.  Почеше се доносити јела.  Овде има нешто да се каже.  Наш је народ у граници, бар у сремској, уобичајио, да у оваким приликама долази прво чорба, тако звана „супа“ на сто.  За њом говедина (често и свињско месо, јер и од овога кувају често „супу“) с реном.  Кисела је чорба истиснута у оваким приликама, а управо њој би било прво место по нашем старом обичају.  Него ту домаћини умују:  Код младиног је оца ручак, а код младожењиног и нема правог ручка.  Ко држи и сутра дан сватове, ту су ови напити; њима је до киселе чорбе.  Зато они хоће прво вече „супу“.  Сватове су послуживале многе девојке.  Међу њима био је и „чауш”.  Њему су говорили, шта нема и шта треба, а он би онда девојкама заповедао.  Био је то млад весељак.  А, богме, његова част и иште, да буде такав.  Он мора свуд стићи.  И редуше мора пожурити, и у подрум стићи, и госте понудити — та, све он мора.  Овај је управо био такав.  Он је стизао да сваком по нешто рече, да га понуди, да га засмеје.  Е, баш ваља чауш,” рекоше му многи.  „Је ли, да није бољи, од супе? " одговори им он.  „Мани,, зна ти тај, што ће рећи " .... рекоше.  За супом дође говедина с реном, а онда кисели купус са кобасицама, а онда — печење!  Кум подиже чашу и испи у здравље младих кумова.  Онда чауш отпоче најтежу дужност, приказивање „части“.  Прво је био кумин на реду.  Ту су ти унаоколо поредани око дрвета листићи печени на масти.  На врху је забодена јабука.  Преко листића висе папуче, чарапе и огледало.  Чауш отпоче.  „Бар вече куме и стари свате!  Ево се наша кума потрудила да обдари нашу новину са лепом части.  Е, гле, гле!..” и он је окретао част, да би сви све видели .... „ту су лепи колачи, папуче ....  О, де су оне, ту морају бити и чарапе“, и сирома он се трудио, да их извуче из колача.  „Ту је и огледало!  Е, па да, кад наша новина буде навлачила чарапе, да види куда ће; да се не забунила, па да их на руке навуче. "  Сватови се гласно засмејаше.  „Враг!“ чуло се с више страна.  Дадоше му старосватску част.  Чауш лупну буџицом о греду.  Кад је хтео да умири сватове, увек је то радио.  Зато ју је баш и имао.  На њој је био и пешкир.  „Бар вече куме и стари свате!  И друга се кума тако исто подрудила.  Гле, колачи; као да су на сунцу печени.  Хм! и тај ћурак на столу као да ће проговорити.  Него, да је то у место лука, кад се кукуризи копају ... хеј, хеј!  И ципеле су овде, оне што се сијају, и чарапе, богме ...  Ваља старосватица, ваља. "  „Ваља, ваља“ викнуше и други.  „А, шта? ... ваља и старојко.  Први је то човек у селу“, нашали се неки весели Бачванин, што је седео преко од Раке.  „Мани ти Триво то“ љутну се Рака.  Они их други умирише, и чауш оде даље редом приказивати части.  Приказивао је сада брже.  Где, где, па би чауш уметнуо по коју веселу.  Као што је оно, кад је приказивао кумину и оне друге куме част.  Кад се то сврши, ево носе пуне две велике корпе које чега.  То су младини дарови.  Сад ће њих да приказива чауш.  Опет лупну буџицом.  Опет се умирише.  „Бар вече куме и стари свате!  Ево се и наша новина потрудила, да обдари све свате“ ... и показивао је на корпе ...  Свекру кошуља“ и он је окретао, да се љуцки види ...  Охо! та није да је то платно, него танко, па фино; е, баш кроз плот увођено, а маљем набијано.  Ваља, брате, ваља!“  Осу се смеј.  Е, баш је и тај чауш лола“; чу се говор.  „Мир, мир — луп, луп! — да видимо свекра“ викну чауш.  Кум издиже тањир, а свекар руку: паде сеферин.  „Живио свекар! " викну чауш, а за њим и други.  „Луп, луп, луп!“  Мир влада.  „Бар вече куме и стари свате!  И за свекрву се наша новина побринула.  Ево јој кошуље; дугачка је од перчина до пете.  Кад би је на мене метли, ја се не би ни видео из ње“.  Један момак са стране му рече:  „Пружи је и покажи, да сви виде.“  Кад чауш то учини, овај му поче нешто шаптати.  Други му дотле полако извукоше кошуљу из руке и натуку му је на главу.  Сад се тек осу смеј; све је грмило.  „Бар сам сада налик на попу, нека, нека! " нашали се чауш.  „Луп, луп, луп!“ и чауш пође даље делити дарове.  Него је весели чауш увек бацио своје бистро око и на тањир, у који се бацали новци.  Гледао је, колико би ко дао, па би, богме, неког и осрамотио, ко би мало дао.  Сврши се и то.  Почеше сад игру.  Коло је да богме било прво.  И свекар и свекрва су заједно са снајом мало играли.  Сад се почеше и натеривати, да се игра, љуби, бежи на поље, и шта ту свега нема.  Штета само што у том натеривању има и гадних ствари, које право весеље кваре.  Чаушу су напунили џепове дукатима — # крајцарама.  Он највише ради.  „Дам дукат, да кум игра са свекрвом " поче чауш.  „Дукат, да не играм! " одговори кум и чауш га се ману.  „Дукат, да старојко испије три чаше ".  „Ево дукат: нећу ".  Почеше сада и други.  Ишло је врло весело.  Ово је лепо весеље, док се не изметне у лудорије.  Уплете се и Трива Бачван.  „Дукат, да старојко иде напоље! " рече, а смеје се.  Тај Бачванин био је омањи, ама пун човек.  Бркове уфитиљио, руке турио у џепове, а испрсио се.  Смеје се али и пркоси.  „Опет он ", рече Рака, а није волео овог човека.  Оно истина, он није имао ништа с овим човеком, али је слушао од других, да воле да забада.  Он се ругао Сремцима и и њиним обичајима, а ови опет то исто њему.  Само што су Сремци држали, да они могу дирати, „ми смо на свом огњишту“, они би говорили.  „А што ти долазе нама, да нас терају с наших кућа“.  Тако су Сремци мислили, а љутили се, кад се и он њима руга.  Дакако, да нису имали право.  И што се они више Триви ругали, и он је њима.  „Дукат, да не идем“.  Трива је био напит.  „Е, баш ћеш отићи.  Вози се као барон.  Да видим, хоћеш и ту бити такав ", мислио је Трива.  „Сексер, да идеш“, рече Трива.  „Ево, да не идем“ и новци су падали.  „Четир, да идеш“. а све се више смеје.  „Четир, да не идем“, и Рака се све више љути.  „Форинта, да идеш.“  У соби тајац.  Све очи упрте у ову двојицу.  „Да не идем“ и Рака баци форинту.  Очи му севају.  „Два да идеш ".  „Да не идем ".  „Три да идеш ".  Тоша прискочи.  „Три да не иде. "  „Пет да иде“.  Рака цикну.  Ујео си, Триво, змију.  Рака скочи на астал, па преко.  Флаше се изврнуше, чаше, вино се просу; нешто се стакла и полупа.  Части су лежале изврнуте.  И на земљи их има.  Сватови се устравише.  Рака је страшан изгледао.  Коса тамо, овамо, очи избечене, ватру сипају, а лице чисто помодрило.  Кад прескочи, он изману руком, да ће песницом Триву по глави.  Срећом је ту био Тоша.  Једном руком задржа Ракину руку, а другом гурну напитог Триву, да је чак на по собе одлетео.  И Трива је хтео још и даље да пркоси.  Баш је чекао Раку.  Него га сада одведоше чак негде у вајате.  „Лопове један, лопове! " викао је Рака.  „Мир, не срамоти се“ шаптао му Тоша кроз стиснуте зубе, а чврсто га још држао.  „Лопов, да је лопов .... и Раки се оте псовка.  Страшна је била.  Прва је то у његовом животу така.  За бабиног живота ни за живу главу не би смео тако шта опсовати — све друго, али то не.  Сви се сватови скупили око Раке.  Неки се и смејали оном лоли Бачванину, али то да богме, да Никшићи не виде.  Више их је било, који су осуђивали Триву.  „А шта, кад се веселиш, весели се, а не забадај. " говорили су ти.  Како тако, тек весеље је било тај час прекинуто, а за Никшиће га и нема више.  Никшићи се опросте с домаћином и његовима, па одоше.  Праштање није било од срца.  Ови су жалили, што је и такав сват био овде.  То, да богме, није речено.  И сам је домаћин тако нешто мислио, задржавао је старојка и и његове, а знао је, да их неће задржати.  Ред је био тако чинити.  Кад старојко оде, још се мало о том говорило, па се и заборави.  Како и не би?  Заборави се и друкчије, а некмо ли кад си у весељу и весео.  Нагађали су до душе, шта би то могло бити Раки.  Да није имао новаца више, могао је изаћи на поље, па мирна Бачка.  Само ти не помислише, да би то за Раку било горе, нег и ово.  Превалила је била поноћ, кад Рака са својима дође кући.  Залупаше, те им стриц отвори.  „Па то још не свањива, од куд ви тако рано?” упита их он још онако дремован.  Та да, знао је он, да се из сватова не долази пре зоре.  Ови оћуташе, па тако уђоше у собу.  Соба је топла била.  Мала Криста спавала је мирно до фуруне.  Стриц упали лампу, па их погледа.  Чисто се трже.  „А шта је вама? " упита их.  „Ништа " одману Тоша главом.  „Како ништа, човече, кад гле какви сте, као да сте покисли”.  Рака шкрипну зубима.  „Запамтиће он то ", рече мукло.  „Али, ко?  Та што ми не кажете.  Дед ти Босо, дете, реци! "  Боса заусти да говори.  Више нехотице погледа Раку.  Погледа, па се препаде.  Тако је ајдучки гледао, као да је Трива на њеном месту.  И она не рече.  Уста јој осташе као заливена.  Стриц их је опет гледао. као човек који зна да нешто има и то страшно, а не зна шта је то, па га мучи.  Док се тек Тоша не одреши.  „Ево шта је било.  Онај Трива Бачван, што је ту купио од Крњушића кућу и земљу, био у сватовима.  После части и дарова почео се натеривати с Раком.  Он Раку хтео да истера на поље.  За цело је дознао. колико имамо спремљени новаца, па тако ....  И даво је толико, да Рака није више имао да да, па ни ја ....  И ....  Рака ђипи, све поиспревали и скочи за Тривом.  Њега гурнем ја, и он побегне.  А ми ето тако ... срамота ... па дођосмо кући.  Е, шта ћеш, не иди, није ти пут; све то не помаже.  Рака хоће, да је његова старија, па, макар и натрешке било.  Па је тако и било. "  Тоша је све то нагло говорио, као кад човек јако жедан воду пије.  Па као што у овога брзо вода тече, тако су из Тоше брзо текле речи.  Само је на крају застао, замислио се.  Изгледало је, као да више себи говори, него да преговара.  Тако је управо и било.  Ал сад би тек зло.  „Тако је увек и било и биће ко што Рака каже ", бесно је говорио Рака.  „Боље би прошао, да нисам трице никад ни слушао“, говорио је, а нагињао се чисто напред.  Чинило се, сад ће навалити на Тошу.  Него и Тоша је био момче.  Стајао је управо, а слободно гледао Раку.  На срцу му је било пуно речи, ама никако да се одреши, да почне.  Стриц је гледао све то неверујући својим очима.  „Ни по године нема, а већ тако!“ чудио се он у себи.  Него срећом он дође себи.  Поче мирити браћу.  „Шта је за Бога децо, шта је то?  Окај се, Рако, тога посла; то је гадно.  Мани вечерас, мани ти Тошо, ништа не говори " и гурао је браћу.  „Ајд спавати, ајд.  Данас је моја соба, а ти Рако у вајат.  Дркћи мало, млад си.  А ти, Тошо, у шталу, у сенарицу, де и увек.  Ајд. ајд, мани то“ и изгура прво Тошу, а онда и Раку.  Кад су они отишли, онда му је Боса све редом приповедала.  „Хм, и јест то било смешно.  Ајд ти, брате, напоље, да те онај Бачван истера, а опет ниси ни могао остати, кад немаш да платиш.  Бадава, не да се Никшићима, да заједно живе, да теку.  Судбина, брате, судбина.  Ето, да се посвађаше.  Онај је старији крив млађему, што се примио, а млађи старијему, што му је оно за новце говорио.  Суђено, брате, суђено!“ умовао је стриц, па је тако и заспао.  Боса је опет држала:  „Казна божја је то, што се ишло преко реда“.  Сутра се браћа Никшићи нису ништа разговарали.  Већ су били на чисто, да ће се десити, да ће за цело бити — деоба.  Тако ћутећи дочекаше и ускршње покладе.  Онда се и опет деси нешто, што браћу сасвим одби једног од другог.  Ускршње покладе су они дани, кад те сунце преко дан мами, да си по пољу.  Ако радиш, не осећаш хладноћу, и врућина ти је често.  Али кад увече уђеш у топлу собу, онда таки осетиш,. да си данас озебао.  Често и ветар кроз још сухо грање пири, фијуче.  Ала то ваља сад!  Читав дан ради по пољу око марве, шушкај у гумну, на дрвљанику, прегледај ограду, па пред вече ући у собу.  Ту те чека топла фуруна; седи крај ње часком, па ти све по жилама мили нешто.  Крв се разгреје, некако споро тече, а дремеж те хвата, ти зажмуриш, затвориш очи, а кроз главу ти пролазе лепе, најлепше слике.  Као чујеш опет јуначку песму, што си је слушао ил читао, па баш онако, каква је била и још лепше.  Ено, баш видиш Краљевића Марка на његовом Шарину, ено га баш се сусрете с Мусом Кесеџијом!  Ено видиш и бој и ... ама све видиш!  А гле, слика се променила.  И ти видиш војску велику, јунак до јунака, а око главе им увијени шалови ...  Турци су то, а грдна је војска то.  А гле сад!  Три делије, три побратима, језде на коњима.  Ждрал је напред, и на њему ....  Обилић Милошу.  Спустили копља, бајаги ништа они неће.  И уђоше цару под чадора .... и чу се јаук .... баш видиш распорена цар Мурата.  Вичу Турци, деру се, ударају на Срб -јунаке.  Ено, сад ће ... сад ће га сабљом, копљем ... и ти стрепиш, дркћеш, бојиш се за њих.  Као замањујеш руком, браниш их.  „Еј, а кога ти тучеш, еј!“ и твоји се смеју за столом.  А теби опет чисто жао, што те не пустише да дођеш до краја.  Хоће то тако да се догоди човеку у то време.  И Никшићи сви седе у соби.  Тек што су упалили лампу.  Покладе су данас, на је Боса све спремила, што треба, а ено и сад нешто цврчи у кујни.  Та да, наићи ће ко год, па треба да има.  А машкаре већ не фале.  Ако нико не дође, ево младежи преобучене.  Њима је увек до весеља.  И Боса изиђе, да пази у кујни.  Криста је седила на даскама, до фуруне.  Величка је, сама се забавља.  Преврће она тамо неке крпе, умата их на батрљицу од метле, одмата и умата.  До послетка ће изићи ваљда нешто налик на лутку.  Тоша је седео за столом.  Замишљен је био.  То је било обично код њега и код Раке од сватова.  Тоша је мислио, да ли би се још могло с Раком.  И тамо овамо, овамо онамо, увек би му изишло:  „Не може се”.  Е, кад се не може, како ће изгледати кад он сам буде.  Рака је седео на банку до фуруне.  Читав дан је био по пољу, па му сад баш годи овде.  И њему се крв разгрејала и он је гледао лепе и најлепше слике.  Било је то његово детињство, његово момаштво, та све ово до бабине смрти.  Све је то лепо било, и то је он, као спавајући, још једанпут преживео ето тог часа.  Али су мисли ишле и даље, и после бабине смрти.  И њему је крв текла брже, постајало му све јасније; сан је одлазио с очију.  На послетку он се и љутио.  Никада још није помислио на сватове, а да се не љути.  Погледа сада и Тошу.  И овај је будан спавао.  Рака се још више наљути.  „Они да ме уче.  Ето на шта је изишло.  Да ми будемо под срамотом.“  И Рака изиђе у двориште.  Погледа небо.  Тамо је било безброј звезда и звездица.  Једна прелете преко неба.  „Ослободио се један роб!”; и сам зажели, да се ослободи нечег, срамоте.  Тиштала га је она, а била је то само умишљена срамота.  „Та да!  Ја немам баш да платим онако, па то није срамота.  Па зар није тако? " рекао би други човек.  Ама Никшић је он.  Мани ти њега, срамота је то.  И он се врати унутра.  Уђе у предњу собу.  Шушкао је тамо нешто, затим изиђе у кујну.  Боса је готовила вечеру.  „Шта ће то бити?  Гледај, јестива као на вашару“. говорио је Рака.  Бајаги, не чува се.  Само што није то мислио, него је био онако зао, а морало је ма где год избити.  Боса се трже.  Њој Рака не рече лепи речи од сватова. а опет се увек трзала, кад јој овако говори.  Бојала се и њега и његова говора сада.  Рака попостоја, попостоја, па изађе у двориште.  Чу се тек како врата на капиџику залупнуше, а онда опет ништа, до свирање ветра.  Изиђе Тоша.  „Куд оде Рака?“ упита Босу.  Боса слегне раменима.  Очи јој уплакане.  Тоша то опази.  „Ти си нешто невесела ", рече он.  „Мани, зашто то, није он дете.  Проћи ће то ваљда ".  И сам није веровао својим речима.  То ти је сад било, као кад је двоје жалосних.  Обојима је до плача.  А опет онај који је тврђи, задржава жалост, па гледи, да оног слабијег утеши.  „Ти виш, да сам му ја све оставио, али баш све; ни у шта се не пачам.  А ти и тако! " и Тоша је погледа скоро сузним очима.  Него брзо се окрете.  Срамота је то за мушкарца плакати.  „Проћи ће то " додаде још чврстим гласом, а онда изиђе, да намири марву.  „Благо немерено, благо немерено”, шаптао је путем за Босу.  Боса уђе у собу, да види Кристу.  Њу је чика метнуо на земљу, да се тамо не убије.  Она је то мами већ казала, чим је видела, а онда скочи, ухвати се матери за сукњу, па поче и више приповедати.  „Мама.  Киста је гадна”, мазила се она.  „Мама, ајде да већејамо; ајде мама!  Ти и ја, ћика и ја, баба и ја: је ли мама .... и баба?”  Боси ударише сузе.  Дохвати дете, обгрли га.  „Чедо моје, чедо моје!” шаптала је плачући.  А вечера?  Она ће чекати.  А докле — ко би то знао!  У биртији, што је само три куће растајала од Ракине, има доста друштва.  Ту је доста старешина.  Дошли људи да попију коју и да рекну коју, па ће онда кући.  Е, шта ћеш, још данас, па онда хуја читавих седам недеља.  Има се до душе вина и код куће.  Људи оду ујесен у планину, па купе грожђе и сами муљају.  Овде је некако слађе.  Ту се састанеш с људма, поразговориш се, прође те време.  Била је у тој биртији напред соба за обичне госте, натраг за господу, у коју су и бољи граничари заилазили.  У овој последњој седи за два округла стола нешто господе, а друго су граничари.  Седе људи и разговарају.  У почетку је као и увек текао говор о времену, после се пређе и на шта друго.  „Време је овако, време онако“, говорило се.  „Овај ветар не ваља.  Поломиће дрвета, открити слабо покривене кровове, развршити добро незавршене пластове сена, купе кукурузовине”.  „Ако ће, газда Младене, ако ће”. рече учитељ шалећи се.  „Нек дрво чврсто расте: нек газде добро покрију куће и стаје; нек добро заврше пласт и купу, или нек пазе, од куд ће почети начињати, и онда — седи и не бој се.  Нек их научи за други пут ".  „Та оно, тако је " засмејаше се и други.  „Ал има нешто по овим нашим селима, па не ваља, господо”, рече исти тај газда Младен.  „А шта то? " упиташе га и господа и други.  „Па ето то.  Молим ја вас господо, и ви друга браћо, од кад се ова наша граница почела укидати, ево ти код нас свакојаког света.  А ко ти ту није?  Ту су ти Тотови, ту Швабе, ту Бачвани.  Па ти тај свет купује, покупова све земље од нас, од наших људи, да ти је то страхота.  То не ваља, то ја не би дозволио.  Ја би сваком заповедио, да седи онде, где се родио.  А какви су то послови, доћи у туђе село, па га прекупити.  То није пре било.  А што ви то не гледате, а господине?” упита газда Младен бележника.  Овај се смешио.  „Е, мој газда Младене, није то тако, ко што ти мислиш " рече бележник. „истина, да сте ви пре били дуго војници, одбијени од куће.  Одбијали сте се тако и од рада.  Него није само зато, него и за нешто друго.  Дација била мала, дуван си сејао, ракију си пекао, вино буд зашто куповао.  Ране ти је требало тек толико, да се прехраниш.  Толико си и сејао.  На више ти њива коров и трње расли.  Зар није тако, а?“.  „Оно, тако је“ рекоше.  „Марве би продао, да имаш новаца тек онако.  Живили сте ви онда, само што сте батина добијали, је ли?“  „Ух, мани то“, смејаше се многи, али им боме трнци пролазили кроз тело.  „Е, кад се граница укиде, нестаде ваших работа, али нестаде и оног све за бадава.  Плати сад, па си слободан човек.  Видиш, сад су долазили странци.  Наш је свет био заостао.  Нит је волео радити, а нит умео радити.  Сад долазе људи, који и волу и уму радити, јер их је то нужда натерала.  Нису богме они живили са пастирског штапа, као ти и твоји.  Е, сад које чудо, ако је земља прелазила у њине руке?  Наши нису умели, они уму; нашем земља не вреди, а њему је то капитал највећи.  Данас већ и наш свет нагађа, шта му је земља.  До душе мало је доцкан, али није сасвим.  Може се бар ово сачувати, што је сада у рукама, а и то би нешто било“.  Људи су мислили о томе.  Једни су овако, други онако мислили.  Нарочито се поделише, кад поведоше говор о старом и новом добу. Обично се фали оно што је прошло, што је човек заборавио невоље, које је онда доживео.  Садашње осећа, па му се све чини да је пре било боље.  „Доброме је увек и свуда добро”, рече један старац.  „Ха, то, то је добро речено " потврдише сви.  На такав говор уђе Рака у собу.  Многи се окренуше, да виде ко је то.  Познавали су Раку.  Иако је млад био, ишао је често с оцем, па отуда то.  А и онако је био наочит млад човек, па га је свако упамтио.  Него није он баш бивао у таким друштвима, особито сам, па чисто не зна куда ће.  „Седите, ви газда Никшићу, овамо код нас.  Ваљан је то млад човек“, говорио је натарош.  „Њега ћемо ми и за општинара“ шалио се он.  „Да, да, ваљани су људи Никшићи“ рекоше други.  Раки је то годило.  Он седе.  Донеше му и чашу.  Испило се ту две, три још, говорило се о старом и новом свету, а онда људи одоше на вечеру, да их не би дома чекали.  Рака остаде сам за столом.  Поднимио се, гледао преда се, па је тако нешто мислио.  „Мог бабу сваки зна, а мене нико.  Да, знаду и мене, само што самном испирају уста за оно у сватовима“ горко је мислио Рака.  Он није ни опазио да има и још кога за другим столом.  Тамо је седио Трива Бачван, Љубинко Јовановић и још двојица.  Тај Љубинко био је општинар у обадве општине — у црквеној и политичкој.  Само кад је ко шта хтео нешто против попе, началника, или ма какве власти, само би рекао Љубинку, и онда не бери бриге.  Ако неће ништа урадити, он ће бар рећи.  Зато га и нису волели.  Седели су ови, а били нешто ућутали, док су они иза другог стола изилазили.  Та да не би ни чули, шта један другому говори док је лупа.  Само што је Трива пришануо Љубинку:  „Питај ме за Раку за сватове“.  Испод ока је већ видео, да је Рака остао.  Међутим обојица су била окренута леђима оном столу, па су се, бајаги, и могли правити да не знају, да је ту Рака.  „Зацело Триво, шта ти оно уради с Раком Никшићем у Сузића сватови?” у истину упита Љубинко Триву.  Рака се је одма тргао.  „А шта ти ја знам, брате, шта ми је било.  Био сам надеран .... па тако.  А могао сам пазарити.  Човек је сигурно имао новаца, ама га љутило, што га ја терам, као да он бајаги нема новаца.“  „А, а, то се тако мисли!“ мислио је Рака.  „Да шта, да је имао ", рече Рака на глас Триви.  „Имао је Рака и педесетку да плати. "  Трива се као у чуду окрену.  „А зар ти ниси отишао? " упита га, још чудећи се.  „Ето виш, да нисам ", рече у смеју Рака.  „А ја чуо, да се ти још љутиш ", говорио је слатко.  „Оно, онда си ти био за цело љут, и ја би онда пазарио, да нисам измакао.  Него онда си ти имао мало вина а било те и у оном друштву срамота, што те ја терам.  Ја, Трива Бачван, да терам Раку Никшића , првога газду.  Ала сам био луд!  Него, ако си се Рако срдио, ниси имао за шта.  Знаш, свет ко свет!  А ко је мене запитао, ја сам му ето тако рекао.  Та шта, и две би педесетке Рака могао платити ".  Раки чисто свану.  А колико се он јео због тога, али ето, не треба слушати свет.  Да је одма са овим рашчистио, ето колико би био миран.  Трива је био и веселији нег Рака.  „А, шта ту, уједи га за срце, па после лепо, ето опет њега, мислио је Трива.  „И вино ће он још платити. "  „Та какву педесетку, какве две“ говорио је Трива.  „Може Рака и десет пута толико.  Оди ти Рако, оди седи, заборави оно. ето ја сам казао и за тобом и пред тобом.  Оди седи.  Нисмо ни ми Бачвани последњи људи, а ето ту је и брат Љубинко, оди чоче.  Попићемо коју, па ћемо сви онда кући“ говорио је Трива, а дошао до Раке.  Вуче га скоро.  Рака иде, да седне за њин сто.  Све му је нешто мило, добро му је.  О, а он све друкчије мислио.  „О, уме тај Трива, уме.  Ни ја, који сам општинар, не би тако умео ", мислио је у себи Љубинко.  „Седи, Рако, седи!“ понуди га и он.  Рака седе.  Трива наточи чаше.  „Добро здравља!“ наздрави Трива.  „Дај Боже!“ прихватише и испише.  „Знао сам ја и твог оца Рако " опет узе говорити Трива. „још пре него што сам и дошао овамо“. -  „Е да.