ЈУНАКУ НАШЕГА ДОБА  великом Србину НИКОЛИ ТЕСЛИ  Деветнаести век плете Ти венац славе.  Допусти и мени да у њу плетем један цветак са наших поља цветак прост, али пошкропљен крвљу и орошен сузом наших предака.  Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала.  Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа  Твој велики поштовалац  ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ  Праштајте, свете сени, што вам кости потресам! ...  Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути! ...  Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину ...  Залисте, и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже! ...  Хвала вам, и ... праштајте! ...  А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине! ...  Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена! ...  Нема веће равнице у Србији од Мачве.  Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве ...  То је простор од дванаест сахата хода.  Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија.  Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више.  Или уђе у село.  Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће ...  Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та му једноликост додија, он сагиње главу и постаје зловољан ...  Таква је Мачва данас.  Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна! ...  Она је богата цура.  Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.  Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем ...  Она вам је као туђинка, не да се сваком познати! ...  Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој.  Томе она отвара своја недра и даје своју милошту ...  А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља.  У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала.  Место њива и пашњака беше ту густа шума.  Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“  А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине пооране и засејане.  Ту, па тој крчевини, видела се кућица са потребним стајама, за смештај кућевних потреба.  Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука.  Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена.  Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у четврт.  Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.  Озго се покрије кровином или кором од дрвета.  Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива.  На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.  Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају.  То су одељење звали „кућа”.  Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”.  Било је и бољих кућа.  То беху куће задружних породица.  Одликовале су се својим високим крововима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена.  Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа.  У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.  Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница.  Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је хране довољно за сву породицу и усев; сем тога, имао је белог смока; о моткама, над огњиштем, висиле су целе сланине ...  Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао! ...  Ето, таква је била Мачва.  На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара.  То је старо село.  Прича вели да се негда звало „Јордан“.  Ту се, у једној дринској отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.  Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо не могаше заборавити њене запевке.  У запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а окôна села назваше и сам Јордан тим именом.  Уосталом, то име готово и доликује.  Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару.  И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.  Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засновао краљ Милутин Немањић.  Данас је то село велико и ушорено.  Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа.  Ама иако је било мало, бар је ваљало!  Црна Бара имала је свога кмета и свога попу.  Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.  Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку.  И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао.  Тридесет година кметује он Црној Бари.  Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе.  Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.  Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.  Простодушан, благ, тих, мирне савести као дете, он је лако бројао дане живота и ведро чекао час кад ће оставити своју кућу, пуну као кошницу, свој пород очуван и недирнут болешћу ни смрћу, своје пријатеља и другове, и отићи у вечност поштован и уважен ...  Поп Милоје беше поп на своме месту.  Он је имао једну узречицу којом се дичио:  — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити!  И ... ејвала његовом „Требнику”! ...  Ако кога ухвати грозница, тролетна грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми! ...  Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице).  Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља.  Везали га, јер се збесио.  Попа рече да га одреше.  — Не смемо, попо! - рекоше људи.  Он приђе болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши.  Онда стаде читати „Страшну молитву”.  Страхота је слушати „Страшну молитву”; још страшнија је кад је поп Милоје чита ...  И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут ...  А он му чита, чита ...  Кад сврши, он поднесе крст, рече му да се прекрсти и целива.  И болесник се прекрсти и целива, па онда рече:  — Ал ’ сам уморан!  — Хоћеш прилећи мало? - пита га попа.  — Хоћу - вели он.  Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне.  Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече:  — Хвала нека је богу па теби! ...  И оде с људима кући, миран као јагње.  Него и књиге су му биле! ...  Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком написано, а листови нису од хартије него од коже.  А у тим књигама има молитава од сваког зла и напасти ...  Попа је из тих књига читао опело лудима „немиросаним”, и ниједан се није повукодлачио! ...  И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари.  Али, брате, он се и умео молити богу! ...  Јеси чуо, јуначки сине!  Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас! ...  Лепо верујеш да му се молитва услишава.  То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда ...  Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће! ...  Него, он није био само поп.  Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек ...  Све што ти он рекне - речено је.  Он никад није луду реч изустио.  Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац.  Савете је давао озбиљно, укоре благо ...  А свакад је говорио истину ...  И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових парохијана.  Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак.  Лице румено као  јабука, а власи седе као руно.  У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља.  За њега су говорили:  — Он зна шта ради!  И заиста, тако је.  Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост, наше пословице ...  И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари.  Они су били свима углед.  У сваком су послу предњачили.  Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима.  Зато их је чешће и призивао и договарао се.  А било је и људи паметних! ...  Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини.  Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски.  Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему разговоре.  И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли.  Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници.  Не видиш ту младића: све сами седи перчини.  Сваки се обукао у чисто рубље, на плећима сукнено гуњче без рукава или велики гуњ „ресаник”.  На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду ...  Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило.  Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд ...  Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се.  Онда поседају и разговарају.  Разговор им паметан, шала уљудна.  Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.  За њу се у то доба није ни знало.  Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу несрећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко.  Године прођу док се псовка чује ...  Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице.  Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе.  — Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет.  Овда им каже шта је то „важно”, па настави:  — Па сам разговарао о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било ...  Шта велите ви браћо? ...  — Па, добро, Јово! - веле старци.  — Куд ћеш му боље! - веле сељаци.  — Велите ли сви тако?  — Велимо! ... велимо! ...  — Е, добро, браћо!  Сад знате шта смо доконали.  Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу.  Домаћини се враћају кућама и према томе наређују својим млађима.  И кад погледаш: сви у селу, почев од кмета до чобанина, знају закон! ...  Живели су сложно.  То не беше село ни општина, то је била једна кућа.  Ако је весеље, весеље је свију њих: ако је жалост, и она је општа.  Били су сви узовници.  Није се питало је ли богат или сиромах, него је ли Црнобарац.  Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу.  Друга им села завидеше, а они беху поносити.  Него, у том поносу било је и таштине.  Били су веома поносити својом слогом, па су се не само дичили и поносили пред другим селима, него их чак задиркивали и пецкали; толико су далеко ишли да су им и имена издевали ...  А то издевање имена беше тако духовито! ...  Ако је ко добио надимак од неког Црнобарца, то је тако пристајао уза њ као да се с њим родио.  И сам бесни Марко Штитарац зазирао је од тога.  Од Совљака до Црне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехнули! ...  Па какви родитељи онака и деца.  И данас ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче ...  Некад је, заиста, то морало лепо бити, јер се омладина црнобарска само тим и таквим играма играла ...  А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, лепше опрести и откати, и смишљеније чарапе оплести ...  Али право вели пословица:  „Никад два добра!”  Живот је био одиста леп.  Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове сласти.  И Црнобарци би заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласином:  — Рајо, бре!  — Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило.  — Дај да ијем!  — Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара.  Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе.  — Пеци, баба, цицвару!  — Сад, ага, сад!  И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара.  Турчин седа крај огњишта и потеже чибук ...  Задими па — блене ...  Наједанпут, као да се нечему досети, смиче опанке с ногу:  — На — вели - рајо, водај ми опанке!  А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице од опанака, па вуче опанке по авлији ...  То се зове „водање опанака”.  И вуче их све дотле док се Турчин не смилује и не рекне:  — Доста!  И толико понижавање, и опет се отрпи! ...  Како може да се трпи? ...  Мора се! ...  А зашто?  у селу је живео субаша.  Па ко је тај субаша?  Да објасним.  Неки Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Београдски пашалук”.  Ти су Турци прозвани „дахије”.  Радили су с планом.  То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово име почеше управљати нахијама (окрузима).  Те окружне старешине назваше „кабадахије”.  А да би се наређења дахија и кабадахија што сигурније и брже извршавала, кабадахије у сваком селу поставише „субашу”.  И онда је ишло све као по лоју.  Ти одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих.  Најмање се успротиви - оде глава! ...  Међутим, сви су сматрали за најсветију дужност да клањају и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао.  Тако су текли себи пријатеље.  И зато су јадни Срби морали клањати и метанисати.  Власт субашина беше велика.  Могао је узети живот човечији на душу, па - ником ништа!  Коме да се жалиш?  Што ти је субаша или његов пандур, то ти је и дахија.  Све што си тада могао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури! ...  Од Раче к Шапцу водио је пут.  Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи.  Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села.  Украј пута беше хан.  Ту је становао субаша са својим пандурима.  Звао се Суља.  Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна.  Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст.  Страсно је волео крушке, као медвед; нека једна стоји на дрвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати.  Зато га Црнобарци прозваше „Крушка”.  Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати.  Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао.  Он беше мало необичан Турчин.  Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене.  Крушка не беше такав.  Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит.  Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих.  О свему је водио рачуна.  Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију! ...  Умео се увући свуда; хтео је да зна све, волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната ...  Знао је сваког Црпобарца по имену; знао је сваког младића, ишао је кућама сељачким, долазио у кола где младеж игра, па се ту разговарао и шалио ...  Једном речи: хтео је пошто-пото да се саживи са Црнобарцима.  Али, као да од свега тога не може бити ништа.  Људи осташе хладни према њему.  Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатно дирнуло људе.  То су очи његове, врло чудновате очи: час плаве, час зелене, час сјајне, час мутне, а доста пута и крваве.  Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља.  Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега.  Попа вели:  — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин! ...  Овако је он опаснији.  То је као лепа гуја: шарена, а пуна отрова.  Што ми се улагује? ...  Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мислити! ...  Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа!  И те попине речи одбише људе од Крушке ...  Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити.  Који је тај што његов план ремети? ...  Али није могао ништа сазнати ...  Сумњао је на поп -Милоја, али није био сигуран ...  А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, у несрећи људској — срећан.  Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.  Ишао је замишљен стазом; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе.  На стази се сусрете са Маринком Маринковићем.  Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном.  Крушка назва бога.  — Бог ти помогао, честити ефендија!  Маринков му глас зазвони пријатно.  Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу ...  Да кажем ко је Маринко.  Он је — сељак.  Орао је и копао те се хлебом хан; а то су му и стари чинили.  Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.  Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.  Мрзило га потрчати и укаљати се.  Да му је откуд да падне с неба у уста.  Па је избегавао послове и мувао се око суднице и хана.  Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака.  То су били за њега људи којима је бог рекао да живе.  За све време њиховог разговора чечао је као пас и слушао њихне „паметне” разговоре ...  А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше ...  С пуним устима хвале, по одласку њихном, купио је кокице дувана што су они из својих лула истресали, па је то после пушио ...  Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава.  Ковао је вазда планова.  Жеље му беху веће од царских ...  Имао је оштро око да све запази, имао је јако памтење.  Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села.  Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је ... све.  Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он.  Стоку, колико ко чега има ... све!  Он је све знао.  Крушка га је познавао.  Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се.  И Крушка њега није волео.  Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он стаде.  — Куд си пошао? — упита га.  — У шуму честити ефендија.  Крушка га гледаше онако понурена.  — А је л ’, Маринко?  — Чујем, ефендија.  — Шта је ово од овијех ђаура? ...  Зар, што ја с њима боље, они све гори?  — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети.  — Да ко не подговара ови народ?  — Па, шта друго и може бити! ...  — А ко је тај?  — Онај према коме си ти најчовечнији.  Ти гују на срцу гајиш!  — Поп?  — Он.  — И кмет?  — И он! ...  — Па, шта веле?  — Много веле! ...  Види се да су размажени! ...  Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео ...  Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж! ...  Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин! ...  Веле ...  — И то све вели поп?  — И поп, и кмет, и ... сви! ...  — Пођи са мном — рече Крушка.  И врати се назад.  Маринко је ишао за њим.  Турчин је био врло љут.  Криво му што га тако брзо прозреше.  Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи ...  Ћутећи дођоше до хана.  Турчин повуче Маринка у своју одају, која, сем једног миндерлука и нешто оружја на зиду, не имађаше никаква намештаја.  Маринку се та одаја учинила сјајна као царска ...  Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече:  — Сједи овдје, крај мене, добри човјече!  — Могу ја и стајати, честити ефендија!  — Сједи, Машо, сједи! ...  Ево ти духана.  Ти пушиш, чини ми се?  Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела.  И загледа се Турчину у лице.  А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско.  Маринку се и нехотице отеше речи:  — Мој добри ефендија! ...  И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, на кмета, и на Црнобарце, што вређају оваквог човека!  Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако како у цркви прихвата свету навору.  — Е, мој Машо, мој драги брате! ...  Нијесам ја за ова посла.  Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја!  — Ти си добар човек, ефендија!  Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији.  — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати.  — Ја бих прво попу подвикнуо! ...  Он први треба да ме позна! — рече Маринко.  — Не, не, не! ...  Крви нећу! ...  Ја хоћу човјешки!  — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити!  — Ја нећу крви! ...  Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин! ...  Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима! ...  Маринко је жалио Турчина.  Обојица дуго ћутаху.  Турчин је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лено ишао за оним колутима ...  Наједаред запита:  — А како живе поп и кмет?  — Као браћа.  — Би ли се они могли завадити?  Маринко поћута.  — Н ... не могу! ...  Не би их могао нико завадити! ...  Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њих завадио! — рече он одсудно.  — Да ми је тако нешто! — рече Крушка.  — Да ми је да се њетко завади, па да ја мирим! ...  Тако би видјели да сам ја човјек! ...  Маринку се насмеши брк.  Он погледа Крушку право у очи ...  Овај спази.  — Шта је? — упита радосно.  — Честити ефендија, не питај!  Пусти мене да радим! ...  Ја сад добро видим шта ти желиш! ...  И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару! ...  —— Маринко!  Брате!  Човјече! ...  Ако то урадиш, бићеш ми брат! ...  Учинићу те најчеститијим човјеком! ...  Хоћеш духана? ...  Ево!  Дај дуванкесу! ...  Тако! ...  Треба ли ти пара? ...  Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје! ...  Ево! ...  Нај! ...  Беше скочио.  Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу.  И Маринко се подиже.  — Хвала ти, честити ефендија! ...  Кад урадим, видећеш.  Ја не радим за паре.  Твоју љубав не може ми нико платити!  — Иди, Маринко, иди! ...  И нека је са срећом!  Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје.  Врљао је вас дуги дан.  Рој мисли обујмио му памет ...  Он је желео да оно што уради, уради најбоље.  Пред очима му стојаше сјајна будућност.  Дружиће се са првим беговима ...  Неће бити Турчина који неће знати име његово.  Ниједан проћи неће, а да за њега не запита.  Пролазиће бегови ... паше ... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово ...  А Крушка?  И он је сањао сјајне снове.  Није се могао скрасити на једном месту.  Груди му набрекле, а срце игра од радости.  — Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке.  Повучем страну једном, и он добија ...  Један пада, други скаче ... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају ...  И чисто гледа очима тај лом.  И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и ... која се не да ничим исплатити ...  Нити је шта јео ни пио.  У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала ...  Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.  То су били прваци међу сељацима.  Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини у домовима својим.  Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху.  Обе куће пуне народа и берићета.  Од вајкада били су у позајменици.  Летину су сабирали један другом заједнички.  Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.  Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.  Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички.  Пазили се они, па им се и деца пазила.  Иван је имао три сина и једну кћер, Алекса само четири сина.  Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару.  Расли у љубави, па се запазили; расли у добру, па одрасли ојачани, вити и стасити.  Дика ти је било погледати! ...  Станко црномањаст, Лазар риђ; Станко благ као млеко материно - Лазар бујан као пролетна травка; Станко умиљат као мало јагње — Лазар већ напраситији; Станко је овлаш примао и лако праштао увреде, а Лазар једва могаше отрпети и свога родитеља.  Али су се пазили.  Од милости зваху један другог „јараном”.  Били су најбољи момци у Црној Бари.  Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишанџија.  Али ... ђаво га знао! ...  Као да је нека премаглавица! ...  Оба се побратима загледаше у једну девојку! ...  Била је то Јелица Севића.  Гром девојка!  Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.  Што оно песма пева „струк момачки, поглед девојачки”.  Око би јој гору запалило.  Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села! ...  А што се рада тиче, о нему се причало.  Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму пре почетке од њених радова ...  Два момка а једна девојка!  Баш није право! ...  Морао се ту неки враг излећи! ...  Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу.  Она их гледа обојицу.  Оба из добрих домова, оба добри момци ... није знала на коју ће страну! ...  Па, опет, Станкове црне очи освојише.  Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет ...  Стаде радије гледати Станка него Лазара ...  Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази.  И не да се то сакрити од ока које мотри! ...  Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје ...  Поглед му се нехотице зауставља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна ...  Та, само срце лупа и гурка га напред ... к њему! ...  И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети ...  Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље.  И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.  А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим ... склањао се од њега; бежао је да на сенку његову не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока.  Више у њему није гледао јарана него крвног душманина ...  Станко то не опази.  Он управо и није могао ништа опазити.  Његове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу.  Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице ...  Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио ...  Тако су пролазили дани ...  Као зликовац свој злочин, тако је Станко крио своју љубав.  Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову да је осветли ...  И мислио је: нико о томе не зна!  А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло.  И науми да све каже Лазару.  И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми.  — Јаране! — рече.  Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино.  Он се одазва.  — Акобогда?  — У шуму!  — Да ти кажем нешто!  Лазар стаде.  Он му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече:  — Много сам премишљао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу.  — А шта то? — упита Лазар преко срца.  И Станко му се исповеди.  Изнесе му душу и срце као на длану.  Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала! ...  — Стид ме, јаране! ...  Стид, бога ми.  Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш! ...  — А ти смеш! ...  — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим! ...  Тако смо рекли!  Лазар се мењао у лицу.  Горела му је црна земља под ногама ...  — Хоћеш ли, јаране? ...  Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође.  — Па стани мало, да разговарамо! — рече Станко.  — Морам одети марви помам!  — Е, добро!  Али, у колу да се нађемо!  Лазар већ беше одмакао.  Као да су га муње шибале ...  Дах му се заустављао.  Оп осети да га памет оставља, некакав мрак паде му на очи.  Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди ...  Кадар је био на чету ударити ...  Иза једног грма — према њему — појави се човек.  Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао.  Човек тај беше Маринко.  Он приђе ближе.  — Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш?  — Ништа, чича - Маринко, — рече он, трудећи се да се покаже миран.  — Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени?  — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се.  Маринко упиљи у њега.  — А ... не варај, синак! ...  Ти, јест ...  Да пије која цурица замакла за око? ...  — Јок! — рече Лазар и поче крити очи.  — Ха! ... ха! ... ха! ...  Знам! ...  Јелица Милошева! ...  Лазар сагао главу и ћути.  — Него, ту и твој јаран облеће, а?  У Лазару поче да ври ...  — Богами, синко, не дај му да те избије из седла! ...  Упустити онаку прилику — грехота је!  Лазару већ набрекле жиле на слепим очима.  — и, као бајаги, шта је он бољи од тебе! ...  У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није! ...  Што баш он да је узме? ...  Лазару се свртеше сузе у очима.  Стари лисац смотри то, па као пас кад траг нањуши ... и он, по првим знацима, потера одмах даље.  Видео је да је у жицу дарнуо.  — Богами, јест! ...  Шта ми је и то: једнако попуштати! ...  Ја, славе ми, не бих дао!  Да је што друго, на хајд ’ ...  Али таке се ствари човеку главе мећу! ...  Запамти, главе се мећу!  — Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна.  — Ја бих чинио све, само да она не буде његова!  Е, мој синко! ...  Још си ти жут око кљуна, па ништа не знаш! ...  А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио?  — Шта?  — Ја ... ја бих га убио! ...  Лазару сенуше очи ...  Маринко је дарнуо где треба.  И то смотри оштро око његово.  –Убио? - упита Лазар.  — Убио!  –А суд?  — За све је друго лако, само кад он није ту!  А сину Ивана Миражџића још је лакше! ...  Него, примири се! ...  Млад си ти још, мој синко! ...  То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш, ти немој! ...  Шта ми је то: девојка?! ...  Таки момак од онаког оца и из онаке куће ... може наћи на сваки нокат по цуру! ...  Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко.  Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак.  А душа му се смешкала:  — Овај је печен! — зашапутао је он.  — Ја сам подстакао угарке ... биће врућа меса! ...  Једва једанпут! ...  Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега!  То знам утврдо! ...  Ово је кавгаџија, а оно је делија.  Удариће сила на силу! ...  Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван! ...  Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго! ...  И пун задовољства оде низ дубраву ...  Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба.  Све до тога тренутка Лазар се колебао; сад је био решен ...  Давно и давно, још у првим часовима љубоморе, јављала се у њему ова мисао, али је он сам одбијао и притушкивао.  И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи.  Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и оне слатке и миле успомене.  И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад не чу слична примера ...  Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради! ...  И шта га се тиче Станко! ...  И ко је тај Станко? ...  Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си девер; тако смо рекли! ...  И ускипе му бујна млађана крв ...  — Није девер! — рикну он.  — Није девер него погани џелат! ...  То ћу ја теби бити! ...  — Одсецаћу комаде меса са тела твога, па их онако живе јести! ...  Да си највећа сила, мени ниси ништа! ....  Ја ћу те срушити ... смождити! ...  И, не знајући шта ради, он скиде капу па опучи корачати.  Топло илинско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи.  Он је горео и без сунчеве топлоте.  Јед и мука подложише ватру у грудима његовим, а та ватра сагоре све што је било лепо и племенито у тим грудима ...  Дуго је лутао.  Нити је осећао глади ни жеђи.  Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим.  Станко је већ био ту с Јелицом.  Он се топио од милина ...  Рај прави човека анђелом.  И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео.  Да си му ма шта заискао, дао би.  Да си кога грдио — он би га бранио.  Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема! ...  Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека? ...  Младеж заметнула игру, одскачу један другом.  Лазар се упути Станку.  — Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић.  — Одскочи Шокчанићу, тако ти крсног имена! ...  Побесне лепо од јордама што нема никог да му одскочи! ...  –Не могу — рече Лазар.  — Зар нема ко други? ...  — Звао сам имењака, али он је тамо с Јелицом ...  Лазар се намршти.  Поћута мало двоумећи, па рече:  — Добро! ...  Да му одскочим! ...  И приђе мети, махну два три пут рукама и прескочи белегу.  — А! ...  Перо! ... — заграја момчадија.  — Дед јако! ...  Пера надскочи Лазару.  Лазар скочи и доскочи му.  Пера скочи опет на белегу.  Отпоче надметање.  Али набрзо убарабарише.  Један другом не могоше одскочити ...  Сви стали и гледе.  И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја.  –Не можеш, Перо, не можеш! — вели Лазар поносито.  –А ви не можете ни донде!  –Па и много је! — рекоше неки.  — Из места онолико скочити — То је слота!  — Даље не може нико! — рече Лазар.  — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић.  — Мањ ти? — повика момчадија.  Лазару писнуше оба ува.  — Да видимо! — викнуше девојке.  Станко приђе и стаде на мету.  Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више.  — Аих! — зачу се узвик.  Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима.  –Склони се! — викну он.  — Аха! ...  Чек ’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се.  Лазар приђе мети.  Све стало, не дише.  Лазар скочи на белегу.  — То вреди! ...  Дед ’ сад, Станко! ...  Станко беше ведар као пролетњи данак.  Он се насмеши па рече:  — Могу још стопу! ...  Лак сам као тица! ...  И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу.  Лазару смрче пред очима ...  Он напреже сву снагу, али не може доскочити.  Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад.  — Остав ’ се, Лазаре, не можеш! — повика момчадија.  — Ово није чисто скочено.  Он је прекорачио мету! — рече злобно.  — Нисам, јаране! — рече Станко.  — Јеси! ...  Јеси! ...  — Нисам! ...  А да се баш увериш још ћу стопу скочити!  — Батали! — рече Лазар.  — Браћо! ... не дајте ми лагати! ...  Скачем још стопу! — викну Станко.  — Е, чекај! — рече Лазар.  Па приђе белези.  Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе.  — Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу ...  Момчадија се умеша.  — Нећемо тако! — повикаше са свију страна.  — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети.  –Пазите, јесам ли на мети?  Све живо застаде.  Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт ...  Станко се хипну и прескочи нож ...  Гракнуше са свију страна као да добише нов живот ...  Све живо скочи око Станка.  Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице ... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала ...  — Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар.  — Ја и ти?! — пита Станко зачуђено, јер се њих двојица никад не рваше.  — А што?  — Да видимо ко је бољи рвач?  — Остави се! — рече Станко.  — Да ти паднем „с колена”! — јекну Лазар.  И самим погледом изазивао је.  Станко се љутну.  — Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор.  — Шта ту ваздан! ...  Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле.  — Најпосле ... кад хоћеш! — рече Станко, чудећи се шта му је наспело ...  И ухватише се ...  И понеше се по оној чистини ...  Два дива, два рвача, два најбоља момка у селу кушају снагу ...  Све живо претворило се у око ...  А они се носе ...  Обе стране једнаке.  Колико ко влада снагом, толико и вештином; један другом пазе на сваки покрет ...  — Не могу се оборити! - вели Шокчанић.  — Обориће Станко!  — Неће!  — Хоће!  — Неће! ...  Пашће „покошке” (оба заједно) — рече Поповић.  Станко се смешка, а Лазара зној пробија.  –Обориће Станко — Лазар малаксава! — рече Иванковић.  Кад то чу Лазар, он навали свом снагом на Станка ...  Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати! ...  Као да је знао сваку мисао Лазареву ...  Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа учинити, па прибеже лукавству, подби ногу Станку и овај посрте.  — Јаране, — рече Станко — ми се „чисто” рвемо! ...  Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио! ...  — Ја се овако рвем! — рече он бесно.  И десном ногом удари леву Станкову, па нави снагом на леву страну да га обори ...  Али му не пође за руком.  Станко се већ надао томе колачу.  Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу ...  Он мирно сачека да се Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци ...  Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке ...  Диже се дуга у небо.  Што је Станко сад урадио, било је јуначки.  Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом ...  Лазар се диже, њега је било стид овог света.  Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка.  Он виде како му сви весело трче и руку пружају ...  Он виде и онај радосни Јеличин поглед: и она се радовала што га је Станко оборио! ...  И набрекнуше му жиле ...  Нешто бесно, нешто силно поче му дрсати срце, као да хоће да га ишчупа! ...  Он докопа капу, која му беше спала с главе, и побеже ...  За тренуће ока био је у лугу ...  Јурио је као махнит, бесан, отрован.  Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола ...  Оне „зле” сузе ударише му па очи ... и тада је био кадар свашта учинити ...  Неко га, са страга, удари по плећима ...  Он се окрете.  За њим је стајао Маринко:  — Зар момци плачу? — упита он заједљиво.  Лазар одмахну главом.  — Мој синко! ...  Право веле: прошло је време кад се људи рађаше! ...  Ово је неки измет ... плаче! ...  То беше што и надраженом псу палица кроз плот ...  Само што погледа Маринка страшним погледом, па јурну као звер ...  У тренутку се вратио.  У руци је носио запет пиштољ ...  Јурио је правце колу ...  — Лакше! ... прикрадај се! ...  Они ће те други смотрити! — викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље.  — Ено, види, како се ребри! ...  Гледај, гледај, како јој нешто шапуће! ... види, види, види, како се она смешка! ... сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти! ... нуто, како јој се прегиње! ...  Лакше ... лакше! ...  За онај цер онде! ...  Баш ће тиком мимо тебе проћи ...  Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета ...  Он више не беше човек — него звер ...  Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо ...  Свирач задуван, ознојен, застао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема.  Наједаред се проломи да гора јекну:  — Јелице! ...  Сад играј! ...  Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу ...  Станко посрте и паде на десно колено ...  Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту ...  Наста тајац ...  Само се чуло како пуца суво грање у чести ...  Неколико тренутака потраја мртва тишина ...  Станко Јуришић први дође к себи.  Он притрча своме имењаку.  — Имењаче! ...  Имењаче! ... — викну и ухвати га за руку.  — Чујем! — одговори Станко.  — Јеси жив?  — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако.  Али се љуљао.  Све дође к себи и опколи их.  — Јеси рањен?  — Не знам.  — Боли ли те где?  — Не боли ...  Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим ...  — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић.  — Лазар! — викну неколико њих.  Станко трљаше очи ...  Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе.  — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он.  Јуришић му исприча.  — Не могу да будем паметан зашто је то чинио! ...  Нисам ни мислио о томе! ...  Наједаред само ми мрче свест! ...  Нисам чуо ни пуцња! ...  — Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић.  — Где? — заграјаше са свију страна.  — У капу, ево! ...  И пружи му капу.  Станко не беше присебан, па није могао ни назрети опасност која му је претила.  Сасвим равнодушно је завлачио прст у рупе које му је куршум на његовој капи начинио ...  Једино што је осећао беше да га глава заноси ...  Момчад се љутила.  — Хоће да убије што му је одскочио и што га је оборио! ...  Срам га било! ... — виче Станко Јуришић.  — Онда је требало и ја њега, што ми је одскочио! ...  — Није — виче Шокчанић.  — Требало би од Црне Баре направити гробље! ...  И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају.  Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм ...  Од Дрине је пиркао свеж поветарац.  — Ево ноћи! ...  Хоћемо ли кућама? — викну један.  — Можемо! — рече неколицина.  — Хајде ко хоће!  И почеше се разилазити у гомилицама.  И Станко се диже, узе Јелицу за руку па пође најлак ...  Осећао је умор и клонулост ...  И никако не може да се освести, да дође к себи и да разуме све што се десило ...  Нешто, као пека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак.  — Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио.  Јелица прошапута:  — И баш хтеде да те убије?  Он слеже раменима.  — И то због мене!  Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом:  — Због тебе?!  — Због мене! ...  Зар ти не знаш? ...  А он те одавно мрзи ...  Станку наједанпут пуче пред очима ...  Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо:  „Јелице! ...  Сад играј! ...”  И у његовој се души нешто закува ...  Нешто чудно, али страшно ...  Нешто што он, до данас, никад не осети ...  Чим је опалио пиштољ, чим је видео Станка да посрте и паде — Лазар се наједанпут окрете, баци пиштољ, па наже бежати ...  Трчао је што игда може, јурио је као да га беси гоне ...  Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија.  Беше заборавио да је крај њега био Маринко ...  Мислио је да се све село дигло за њим у потеру ...  Није имао куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити! ...  Напрегао сву снагу па јури.  Куда? ...  Он није знао, није чак ни мислио куда ће.  Хтео је да побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе ...  Прескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара.  Али снага га поче издавати.  Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи ...  И најзад он паде ничице и покри лице рукама ...  Заптио слух, притајао дах, решио се на све: што је — ту је! ...  Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак ...  Наскоро дође к себи.  Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу ...  Диже је мало више и звераше по оном вечерњем сутону ...  Нигде никог ...  Он дахну душом, диже се и седе ...  Али је умор био веома велики.  Руке, којима се опирао о земљу, дрхтале су; сваки рибић на телу играо је ...  Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале ...  Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке.  Он опет клону на земљу и склопи очи ...  Али то не беше сан ...  Био је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна ...  Он је чуо све то, знао је све то, али није могао размишљати ни о чему ...  И, мало-помало, тај шушањ и та цврка навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа ...  Дуго је тако лежао ...  Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега.  Он диже главу и стаде зверати око себе ...  Не беше то кућа његова ...  Где је сад? ...  Поче трљати чело и чешати се по глави.  Напреже мисао да га сети где је ...  Ово је шума, а откуд он у шуми? ...  Полако, врло полако поче му долазити свест ...  Он се сећаше ... и сети се свега што је било, сети се и онога што је урадио ...  Мисли му се мало задржаше на самом делу ...  Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао и опалио пиштољ ...  Савест га није гризла ...  Штавише, осећао је и нешто осветничког задовољства гледајући у памети како Станко пада ...  — Тако и треба! — мислио је.  — Хоће он мени да отме Јелицу ...  Нема, синко крвави, то се главом плаћа! ...  И како је безочан, па ме још зове да му будем девер! ...  Будибокснама! ...  Овако ја тебе, па сада нека ти деверују хладне гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства! ...  И био је тако миран ... било му је тако право као да је учинио какво добро дело ...  Јелица! ...  Та лепа девојка! ...  И она ће бити његова! ...  Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема! ...  У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега ...  Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје венчава ...  Срце му се раздрагало, па игра, игра у прсима ...  У том слатком заносу заборави и где је, и шта је учинио, и шта сад ради ...  Наједаред се нешто проломи над њим, нешто што му одјекну у души као гром небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит снова његових ...  Учини му се да се свет сруши.  А то беше совуљага на храсту више њега! ...  Она залепрша крилима и пролете му тиком поред лица, тако да је осетио ветар крила њених ...  Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован ...  И уздрхта као прут ...  То га освести ...  Одоше му мили снови.  Он виде само да је бегунац и ништа више ...  Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет.  — А ако ти ниси убио Станка! ...  Ако он буде жив, куд мислиш онда? ...  Оп осети да му се земља под ногама гиба ...  Али се опре тој мисли.  — Убио сам га! ...  Убио! ...  Добро сам гађао! ...  Куршум је ударио у главу! ...  Он је посрнуо и пао.  То сам видео овим мојим рођеним очима!  Па, опет, опет! ...  Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао! ...  И опет напреже мисао да га сети целог догађаја! ...  — Посрнуо је ... посрнуо је ... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу ... усред главе! ...  А кад је посрнуо, онда је и пао! ...  Није му глава од камена, пао је! ...  Јесте, пао је! ...  И он увераваше себе да је пао ...  Али на уверавању и остаде ...  Нешто му изнутра шапуташе:  — Жив је он, жив! ...  Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи! ...  Коса му се диже увис ...  Ужасан страх овлада њиме ...  Нешто зашушта иза њега ...  Тело му прожма језа ...  Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа! ...  Погледа нада се ... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће ...  Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те! ...  Ти си ... не можеш побећи! ...  И звезде му улише страх ...  И опет нема тишина ...  И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас ...  Али то није глас ни човечји ни животињски ... то је глас тавне ноћи: дубок и таван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје ...  И од ове горе ухвати га страх.  Од горе у коју је побегао! ...  Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја ...  Он се осети сам, остављен и од бога и од људи.  Сам усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави!  Никога код њега, никога око њега, никога над њим сем страха ...  Он му се једини натурио за пријатеља.  И он наже да побегне од тога пријатеља ...  Јурио је и јурио.  Наједанпут стаде.  Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори.  Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице ...  Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму ... а пламен је лизао све више и више ...  И он осети топлоту тога пламена ...  Мало-помало, ватра се поче тулити, а изнад дрвећа подиже се месец, истина мало окрњен — после уштапа — али опет велики и сјајан.  Први пут, те ноћи, дахну он душом ...  Месец му осветли шуму, а њему као да свану.  Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањицу да се њоме упути.  И после малог тумарања нађе је.  И осети ластак души ...  Био је уверен да ће га та путања извести на пут.  И то га је веселило.  Та, само да му се опростити ове пусте дубраве!  Нису људи тако страшни!  Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне ...  И он пусти кораке ...  Али ... наједанпут застаде ...  На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде.  Он диже главу и виде пред собом човека ...  Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било ...  Прва мисао беше му:  Станко.  Од те сенке што му се лагано приближавала учини му се Станко.  Учини му се да види и гараву цев управљену правце па груди његове ...  Сву је ноћ обамирао, али сад умре! ...  Ноге му се подсекоше, и он се сурва на земљу као пањ кад му жиле подсечеш ...  Затвори очи да ништа не би видео ...  И учини му се како приђе неко и наденесе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже ...  Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти утањају све више и више у облину његовога врата.  Дах му се поче губити ...  И ... он се обнезнани ...