Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.  Тада се управо и замомчио.  Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.  А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.  Тако одевен дође на крстоноше.  Беше се искупило доста народа.  Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.  Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.  Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.  Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.  Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.  Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.  Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.  Зато се и попов поглед заустави на њему.  — А гле Ђурице!  Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу:  — Шта велиш?  Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му:  — Зар из ’ наке куће?! ...  — Знам — одговори му попа.  — И баш ради тога и велим ... нека се дете поправи ...  — Јок, не може! — одсече кнез.  Међу момцима наста гуркање и шаптање.  До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.  У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.  Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.  У том кнез проговори:  — Ево Милошева Срете.  Шта велите људи?  — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој.  — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.  Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече:  — Хе, да је мој тата одборник, било би друго ...  — Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’ нако ...  И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори:  — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.  Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.  Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала.  После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.  Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.  Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика:  — Господајте, људи!  А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно:  — Господи, Господи, помилуј нас!  Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.  Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука ...  Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.  За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.  За њим, као што је ред, гегуца општински биров ...  Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу ...  Само Ђурица необично изгледа.  Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.  Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.  Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.  Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина ...  Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије ...  Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.  Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити ...  Мислио је о оној увреди.  Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.  Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.  Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.  Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?  Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.  Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!«  То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.  Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије ...  Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.  Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.  Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.  И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.  Али попа му разгали срце ...  И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!..  И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.  Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје ...  После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.  У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.  Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.  Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.  Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.  Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан ...  Ђурица не имађаше ни совре ни племена.  Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.  Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.  Народ се диже, као на команду.  Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.  Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.  Поче ручак.  Свирала одјекну ...  Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.  Заљуља се прво коло, за њим друго и треће ...  Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.  Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.  Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика ...  Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен ...  А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.  У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.  Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.  Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.  За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож.  — Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.  Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу.  — Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова.  — Стан ’ дер ти, момче, да се разговоримо.  Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан.  — Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу!  Ђурица поче долазити к себи.  — Јок ја, оногај ... видео је сав народ ... пао сам кâ проштац ...  Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем.  — Доле ту кустуру! — цикну кмет.  Ђурица се само одмаче неколико корака.  — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно.  — Ножа не дам, а ти гледај своја посла ... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше ...  Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило ...  Прођоше две године после ових крстоноша.  Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.  Беше то стасита и ретка појава.  Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.  Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.  Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.  Ну имађаше он још других карактерних особина.  Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.  Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.  Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге.  Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.  Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.  На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.  Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.  Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.  Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.  Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.  Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.  Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.  У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.  Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.  Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.  Ну девојке су га избегавале, као и момци.  Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.  Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.  Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.  Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.  Само једно није могао угушити.  Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.  Жудио је за лепим женским светом.  Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.  Али такве га очи не погледаше.  А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.  Чудна беху та два ока.  Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.  Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте? ...  Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.  Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.  Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.  Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека.  Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.  Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.  Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.  Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.  Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.  Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.  Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.  Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.  Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.  И он се сам чудио нарави своје кћери.  Једаред наиђоше на село курјаци.  Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.  Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.  Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.  Чекала је три вечера узалуд.  Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.  Овце пођоше и окретоше главе низа страну.  Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.  Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.  Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.  Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.  Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.  Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.  У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.  Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми.  — О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва.  — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади.  — Каквог курјака, ’ натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко.  — Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га ...  Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.  Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.  Са њима беше и Станка.  Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.  Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу.  — Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања.  — Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч.  — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.  Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне ...  — Па, шта је било?  — Ништа.  Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.  Ја онда, вели, ’ нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.  После је одлежао трлему, и мал ’ није умро.  — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо?  — Покојни Вуксан га је видео па умро.  Он је казивао чилу да личи на лисицу.  Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати! ...  Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.  После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.  Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.  Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.  Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу ...  Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави.  Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.  Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.  Марко се само чудио и вртео главом.  — Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком.  Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.  Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.  Тако пролажаху дани ...  Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.  Имања, може се рећи, и не имађаше.  Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.  Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.  Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.  Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике.  Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.  Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.  А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.  Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.  Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.  За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао ...  Другова не имађаше.  Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча - Вујо из Брезовца.  Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.  Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча - Вују, који га је вазда радосно дочекивао.  Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би:  — Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује? ...  Их, душу ли му, што плаче гора за ’ ваким јунаком!  А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао:  — Прођи се, чича, здравља ти! ...  Јадне су нам данас и горе и горски цареви ...  Нема више ни ’ наке горе ни ’ накога Јевђовића, кâ што ти причаш ...  — Ко, зар Јевђовић? ...  Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: » Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!« ...  Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.  Чичу питај ...  После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.  Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци ...  У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија.  Али, треба да се упознамо с овим ча - Вујом.  По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.  Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.  Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.  Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.  Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.  Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.  И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.  Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже.  Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.  Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.  У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.  Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.  С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.  Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока.  Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.  Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.  Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.  После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом.  Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.  Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.  Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.  Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.  Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.  Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.  Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.  Никад Вујо не одлежа ни дан апса ...  Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин.  Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.  Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде.  — Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи.  — Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку.  — Добра ти срећа!  Откуд тако рано?  — Хоћу у чаршију.  Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију.  Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.  Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.  На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.  Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.  Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.  Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.  У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.  Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.  И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило ...  Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.  Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.  Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем ...  Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица.  — Добро јутро, момче! — поздрави га писар.  Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево.  Кмет га ослови без поздрава:  — Где ти је мајка?  Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.  Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.  У том се зачу из куће слабачак и промукао глас:  — Ево ме, Перо, сад ћу.  Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.  То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.  Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији.  Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде:  — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.  Ваљад ’ познајете господина Миту?  Ђурица подиже главу и јетко се насмеши.  — Тсс ... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете.  — Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.  Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.  Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу?  Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. » Ухватише ... то је оно; сад се почиње ... робија или гора ... шта ће рећи ча - Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима ...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.  Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.  Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно:  — Можете сад говорити што ви је драго ...  Знам ја чије је то масло ...  А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам.  — Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу.  Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима.  Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.  После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.  Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе.  — Није то — рече писар.  — Ама видим и ја да су сви различни.  То су жене доносиле баби за врачање ...  Ене де! ... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса.  — Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу.  — Знаш, ваљад ’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.  Онда ми је то Стојка донела.  Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене.  — Ух, пос ’ јој женски, ђе ме орезили!  Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара.  — Шта ћеш, господин - Мито, простота! ...  — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире ... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја.  — Е тога нема ... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.  Нису наши доктори скупи као ваши.  Писар га прекиде:  — Хајде, продужи посао.  — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.  Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо ...  Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу.  — Ја ти каза ’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан.  Кмет опет уђе у кућу.  Прође пола часа.  Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.  Иза куће стајаше нека стара вајатина.  Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.  Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.  С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.  На лицу му се јасно могла читати мисао: » Пропао сам, нашао је! ...«  — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар.  Изиђоше сви из куће.  — Нема тамо ништа.  На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се.  Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.  Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.  Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка.  — Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале.  Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака.  Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече:  — Дед ’, Ђурице, дохвати нам!  Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: » О, па он није нашао: могу се још спасти.«  Али он слушаше Ђуричин гласан одговор:  — Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.  Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још?  Чиновник плану.  Изненади га толика дрскост.  Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.  Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.  Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.  Наједаред узвикну весело:  — Дајте мотику!  — Марија, где је мотика? — запита кмет.  — Не знам, богме, да ли је и донета из луке.  Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну.  Писар од тог одговора поста још веселији.  — Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова.  — Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.  Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед.  Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело:  — Даска!  — Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако.  Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци.  — Ене де! — узвикну кмет, погледав новце.  »Пропао! ... пропао! ... робија ... окови ...  Сад одмах окови ... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда ....  Гвожђе на ногама! ...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли.  — Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца.  — Не знам ја.  То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше.  — Бог с тобом, господине, зар моје дете! ... — поче да нариче баба.  — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете ...  Перо, по Богу си брате, ти знаш ...  — Мак ’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.  За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп.  Одмах затим пођоше сви к општинској судници.  Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.  Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.  Само му беше једна мисао у глави: » Да је само да ме нико не види! ...  « И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света.  »Шта ли ће она рећи кад чује? ...  Презреће ме, грдиће као и сви други.  Рећи ће: тако му и треба! ...  Назваће ме лопужом и свакојаким именима ...  Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?  Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!  Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све! ...  Шта да се ради? ...  Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене! ...  Робија! окови! ...  Или ... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору! ...  Само да ме нико не види.  Али ако сврате у судницу? ...  « И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници.  Пред општинском кућом не беше никога.  Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.  Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву.  — ’ Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами.  — Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.  Но сад је лако.  Овај ће проказати остале.  — Хм, богме ћете имати муку са њим.  Не знаш га какав је паксијан ...  Мучно да ће он што одати.  — Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно.  Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори:  — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.  Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости ...  Е ја ...  Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.  Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту.  Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.  Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.  Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.  Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.  Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.  О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.  Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.  Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.  То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.  Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца! ...  Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.  Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.  То знам добро, запазио сам толико пута ...  « Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.  Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.  Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.  Попе се на њега и осети се као да је на пољу.  Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће.  — Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара.  — Батали, човече, сав сам гола вода.  Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар.  — Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати.  — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.  Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију.  — Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије.  »Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. » Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. » Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати.«  И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. » Што ти је човек — продужи мислити — све ... све, али без хлеба никуд! ...«  — Хајдес ... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!  Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ.  — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване.  — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.  — Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога.  — Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар.  « То ћу ја од истине да гладујем данас ...  О, брате, да ми је само комад хлеба ... — помисли Ђурица опет.  — Вала нећу сад лупати, па макар цркô ...  Мрзи ме да гледам очима пандуре ...  Како би било да спавам? ...  Јес ’, ко ће ти сад заспати!«  Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.  Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.  Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.  Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.  А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.  Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може.  У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.  Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.  Ни једне мисли, ни једнога покрета! ...  Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.  Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.  Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.  Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.  Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: » А, лијо, ту ли смо! ...«  Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо  — Излази!  »Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније ... баш га не бих могао погледати, а већ после ... лако ћемо ...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију.  За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.  Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу.  Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац.  — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде.  »Хвала Богу!« — помисли Ђурица.  Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно:  — Не знам, господине! ...  Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’ вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову.  Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати.  — А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?  И то су ти, ваљада, подметнули?  — Не знам, господине ...  — Добро, добро ... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.  Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.  Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.  Ноћас се добро промисли ...  Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре ... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира.  — Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола.  Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу.  — Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата.  Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.  Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.  Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.  И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум.  Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.  И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.  И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.  Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.  Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.  Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак.  Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.  Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.  Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.  А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом ...  Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.  Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.  А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.  Остаје му, дакле, само да чека.  Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже.  — О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага.  Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.  Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.  У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани.  »Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.  Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном.  »Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу.  Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.  Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли ...  Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену ...  Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.  Ђурица се прену.  Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.  Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.  Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.  Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.  Полако, тресући руком, одговори на куцање.  Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.  Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.  Прозор се лагано и опрезно отвори.  Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха.  — Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је.  — Ча - Вујо, ја сам ... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.  Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање.  — Камо се, по Богу си? ... полудех од муке — рече он.  — Е, синовче, на муци се познају јунаци ...  Није то шала ...  Шта је било, јесу ли те позивали горе?  — Ја, па ми рече да сутра морам све казати.  Иначе, вели, има неке мајсторије.  — Хоће, хоће поганац, знам ја њега ...  Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу ...  Душу ће да извади, а живот да остави, ја како ...  — Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?  И шта да радим сад?  — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.  Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити.  — Зар од оних што су са мном ....  — Не знам, али ко може други? ...  Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад?  — Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.  Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити.  — Оно знаш ... мука је то.  Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.  Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта.  — Море, то се зна ... какво издавање!  Али ко ће ’ наке муке поднети?  — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш ...  — Како ... ја шта ћу?  — Хајде у гору.  Ђурицу удари као муња по срцу.  Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.  Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање.  — Да се одметнем? — прошапта он као за себе.  — Али и тамо ме чека куршум.  — А ти чекај ту, па трпи.  Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.  А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски.  — Знам, али ће и тамо да убију.  — Тхе ... ја мислим једном се мре.  А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.  После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш.  — А како да изиђем одавде?  — То је моја брига, само ти кажи.  Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. » Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. » А младост? ... а будућност? ...  Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.«  Како је он лепо замишљао своју будућност! ...  Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло ...  И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?  Јад и немаштина били би му вечити другови ...  А овако, зар је боље? ...  О, тешко ли је то! ...  И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?  Нема, јамачно нема.  — Кад то каже ча - Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.  Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.  А овако ни због чега! ...  Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно ...  — Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње.  — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима.  — Па ... кад није друкче, оно ... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено.  — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам!  — Па видиш, ваљад ’, да пристајем ... морам!  — Дакле, сигурно?  — Сигурно!  — Е, дај руку!  Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима.  — Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!  А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.  Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.  Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид ...  — Који Радисав? — прекиде га Ђурица.  — Твој апсанџија, знаш га ваљад ’?  — Како, зар је он ...  — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.  Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.  Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао.  Свиће зора.  По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.  Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.  Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.  Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.  Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.  Са планине пирка студен, оштар поветарац.  Варош се буди ...  Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.  Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.  Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.  Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице.  — Ма виђидер, Раде, ’ вамо под прозорима.  Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава.  — А-а-а-а ... — зевну Радисав и погледа га сањиво.  — Ђе велиш?  — Па виђи ’ вамо, болан.  Знам ти ја сад ђе је!  Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну:  — Ене де, проваљен зид! ...  — Шта велиш, море? — викну онај с прозора.  — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу.  За један тренутак узбуни се цела среска кућа.  Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.  Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.  Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.  Сакупи се велики збор пред канцеларијом.  Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.  Људи се чуде, зевајући и протежући се.  — За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију ... цију ... цини ...  Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: » Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.  Аја, што ја знам, то мора бити.  — Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!  О, веру му, мислим се ја ...  — А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија.  — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.  Видим ја да то није тек ’ нако ...  — Како се провуче, слава га убила, ’ наки човек кâ тресак!  Рекô бих ни песница му не би могла овуд ’ проћи.  — Ја, море.  Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао.  — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.  Он је већ у другом округу.  — Зар ви нисте загледали у апсу?  — Викну капетан.  — Шта је вајде ... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова:  — Нису још гледали апсу!  Нису отварали!  Па он је, болан, још у апсу ...  — Дете се не би могло овуда провући!  — Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским.  Радисав откључа браву и отвори врата широм.  Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.  Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.  Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар.  Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.  Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.  Али опет, зашто да проваљују зид?  То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.  Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање.  Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.  Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком.  Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.  Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије.  — Море каква песница, шта ти говориш!  Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко.  — Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија.  — Колико даш, де?  — Шта да дам? ...  Знам да не можеш.  — Хоће да се кладе!  Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци.  — Ја хоћу, ето, ал ’ он неће за опкладу.  — Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија.  — Ето, де за каву!  — Чувајте се, господар - Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.  Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци.  — Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита.  — А ја, напослетку, пристајем за оку вина.  — Пристајем! — викну Марко и пружи руку.  Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.  Макну ногама једаред, дваред ...  И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.  Настаде необична граја.  Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.  Марко се провуче опет.  Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.  Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу ...  А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду ...  Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави.  — Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе.  — Зар није сигурније да останем у шуми.  Могао бих за два три часа отићи до Рудника? ...  — Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност ...  Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô ... имам ја у мојој кући добре згоде ...  Хајд ’ сад, па жури.  Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.  Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.  Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.  Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.  Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.  Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.  После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може.  »Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа.  »Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’ нако намучен и уморен.  Али само док се докопам пушке и добра оружја ...  Овако, брате, шта ћеш с голом душом ... кâ и сваки зец! ...«  У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.  Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.  Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.  Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост.  Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га:  — На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма ’ ...  Еј, јадниче, како си се намучио!  Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.  Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита:  — Камо Вуја?  — Сад ће он доћи, не брини ти.  Склони се у собу, док он не дође.  Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.  Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.  Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.  Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо.  — Ха, синовче, добро си се пожурио!  Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу.  — Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где.  На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.  Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.  Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.  Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење.  — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари.  — Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом.  Ђурица га погледа зачуђено. » Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?«  Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома.  — Ене де, одкуд ти то?..  Е јеси мајстор! ...  Ко би се тога сетио ...  — Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.  Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.  Хајде, провлачи се.  Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.  Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.  Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене.  — Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.  Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати.  После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука.  Сељане обузе велика радозналост.  Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица.  — Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.  Склонили су њега добро ... — вели један Ђуричин сусед.  — Море, шта ти говориш?  — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.  Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’ вако преко руке и обрће се на све стране.  — Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво.  — Јок, море, деца га познају ... познају га деца, кад ти кажем.  — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац.  — Да ли ће баш стотина?  — Спреми се да их добијеш.  Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед.  Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник.  — Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича.  — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.  Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!  Не смеш га дарнути, кâ у око.  — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема.  — Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем.  ...  А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.  Међу њима беше и Станка.  Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо.  — Чусте ли за Ђурицу? — рече једна.  — Ја, болан; он баш оде у хајдуке.  — Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза.  — Зар ниси чула?  Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук.  Станку веома изненади овај глас. » Ђурица — хајдук!  Како то може бити?« — помисли она.  Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу ... само се, истина, мање шали од осталих.  Али опет ....  — Како то хајдук? ...  Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало.  — Па ... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника.  Хм, опет то није ...  Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?  Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.  А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.  — Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће.  — Јест, кад би се он дао.  Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.  Чик му га! ...  — Право кажеш: мари ти он за њине претње.  Не убија се лако ’ наки човек — прихвати друга..  — Вала и јесте одвојио од других.  Само да није онаки ... да кажем ... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа.  — А шта му манишеш? — поче опет Станка.  — Ваљад ’ ти није право што је хајдук?  А мени је баш то по вољи.  Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим.  — Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи?  — Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека.  — Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца.  Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.  Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући.  »То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.  Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега ...  Прави горски цар! ...  Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена ...  Једна брука, па то ти је! ...  Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље ...  Али не мари: видећу га ма где ...«  — Помоз ’ Бог, Станка!  — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио.  Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу.  — Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.  И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава.  Сретен пође уз њу.  — Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима ... па вељу, дај да причекам ...  Знаш, онога ... пшеница ми много добра: биће сто крстина.  А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката ... ’ Вала је Богу! ...  — Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.  Ни баба Ружа не би умела боле намештати.  — Ја, вала, јок ... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’ нако: само да ти причам, а ти баш ’ нако ...  Немој, болан! ...  Мој тата вели ...  — Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом.  — То, вала, није ... а баш ако хоћеш да ти кажем ...  — Немој, немој, знам шта ћеш.  Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући.  ...  Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.  Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.  Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.  Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.  Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.  Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају.  Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.  На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«.  — А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.  Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.  Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима.  — Дај нам Дарвина!  — Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.  Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.  Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.  Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.  Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«.  — Је ли то онај, што вели да човек има реп?  Хо-хо-хо ... — продужи писар.  — Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте.  — Дижи, синовче, па да видимо како књига вели.  Апотекар нађе осмицу пик и подели ...  После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.  Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.  Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.  Пред једном каваном нађе самога Сима.  — Има ли? — запита га лагано.  — Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо.  — Кад?  — Зором.  — Је ли сигурно?  — Тако вели.  — Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.  На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник.  — Нађе ли га? — запита Вујо.  — Нађох; вели да може.  — Добро.  Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим.  — Зар ћу и ја ... на посао?  — Мораћеш; нема ко други.  За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу.  — Баш бих те молио ... знаш ... скоро су ме петљали ...  — Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.  Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.  Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут.  Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.  Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.  Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.  Свану му кад дође Вујо.  — Камо се, за невољу? ...  Хоћу полудети ’ вако сам.  — Нећеш дуго, не бој се.  Сутра, зором, на посао!  Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: » Сутра ћу, дакле, на слободу! ...  Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго ... да се сит надишем онога планинскога мириса ...«  — Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.  Шта раде тамо, траже ли ме?  — Не брини за то, него дај да спремамо то оружје.  — Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат.  — Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их.  — Тако, соколе!  Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави.  — Куд ћемо сутра?  — Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.  Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту.  — Зар опет сам?  Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе.  Ђурица стаде да премишља. » Дакле да се почне! — оно ...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.  Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.  У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.  Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.  У таквој неизвесности прође му дуго време.  У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.  Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.  Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.  На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.  Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.  Раста беше малена, али снаге необичне.  Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.  Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе.  То беше чувени, у оном крају, Пантовац.  У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.  Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.  Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат.  У крађи и нападима био је плаховит као олуја.  Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.  Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли.  — Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице.  — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица.  Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим.  — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај.  — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица.  — Ха, сињу ли му душу ... чекни само до сутра, па да видиш окршаја! ...  И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа.  Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим.  — Хоћеш и ти, Којо, са нама?  — Па ... морам ...  Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати.  Пантовац га пресече очима, те он ућута.  Кад сви поседаше, Вујо поче говорити.  — Доста је било чекања, треба да се ради.  Једнако једемо, а ништа не зарађујемо ...  Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.  Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.  Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.  Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.  Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.  Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари ...  Затим узе оружје, те раздели свој тројици.  Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.  Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом.  — У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо.  — А сад полазите, и нек вам је добра срећа!  Ђурица се трже, као из дуга сна.  — Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се.  — Сутра, ја како.  Али нећеш, ваљад ’, полазити из моје куће, да те сви виде.  Сад треба стићи на место, па чекати.  Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. » Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.  И тако полуумирен уђе у гору.  Давно је свануло.  Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.  По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.  Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина.  На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.  Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица.  Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.  Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.  Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека.  А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.