Прижегло јесење сунце.  По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана, опустиле крила, отвориле кљунове, па само дакћу.  Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета.  Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином.  Једва чекаш да угледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама, под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора ...  Путом, што води од железничке станице к општини орловичкој, креће се тромо и уморно један путник.  Још из далека, по целој његовој фигури, познаћете да је то нешто необично, а кад вам се приближи, изгледаће вам његова необичност веома чудновата.  Ено га, стаде у хлад под једном брезом.  Свраке закрешташе, прхнуше и попадаше на оближње дрвеће.  Путник стаде, скиде с главе прашњави шешир с опуштеним ободом, извади из џепа прљаву мараму и обриса њоме ознојено чело, са кога падаху крупне капље зноја.  Овако уморан, обучен у неке прљаве, затворене боје, панталоне и капут, са црним широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до ливада.  Чобанчад, видевши путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше.  И они се зачудише необичну изгледу његову.  Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима.  Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво.  Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом.  Тело му беше несразмерно развијено: руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну.  Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу.  Тек тада, опази чобане, који га пажљиво посматраху.  Он подиже главу и махну руком на њих:  — Еј, море ... одите овамо!  Деца се згледаше; по неко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева ...  — Има ли који ђак међу вама?  — Еве ... овај, пружише деца прст на једнога.  — Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ.  Деца се зачудише.  Видело се да су све друго очекивала, само не то, да ће им се овај прљави, криви путник приказати као учитељ.  Опет се неки засмејаше, а један довикну:  — Бијеш ли ти ђаке?  — Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му прилажаше.  Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду.  — Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци.  Је ли ово Орловица?  — Јесте, господине.  — Да ли је школа далеко одавде?  Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече:  — Ено је, ви’ш она ... с високим оџаком.  Путник распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради.  Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.  »Учитељица нема стана у школској згради« понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама.  Он и сам не зна зашто му баш та мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. » Овако ... незгодно: сами обоје!«  После стаде да мисли о школском одбору и осети да га обузима његова обична бојажљивост.  Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке.  »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он.  Шта су они, обични сељаци! ...  Шта имам да се ту ...  Али знам да ћу задрхтати кад их угледам.  Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...«  »Рекоше да је много лепа и млада ...  Сад право из школе помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи.  Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком издизаше мало у страну од сеоског пута.  Одједаред залаја једно псето и искочи из дворишта, за њим појури друго, па треће и око уморна учитеља подиже се читав урнебес.  Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу ...  Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника.  — Шко ... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво.  — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу.  Ево је, брате ... право на ову капију.  Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште.  Пред школом сеђаху, на једној клупи, неколико сељака и мало по даље, на високој столици, једно лепо одевено женско чељаде.  Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија.  »Какво ли је ово чудо?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи.  Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо:  — Гојко Савић, учитељ.  — А ... отеже и збуни се изненађена девојка.  Ви сте, дакле ...  И ја сам овде постављена ...  Љубица Петровићева.  — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.  Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља:  — Како сте? ...  — Е, па добро нам дош’о, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку.  Знате ми смо преседник, а ово нам је школски одбор.  Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук:  — А-а-а ...  За председником се диже један танак сувоњав младић, жутих завијених брчића, зелених очију, над којима је накривљен црн мекан шешир.  Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака.  Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап.  Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао.  Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити.  Његов поглед као да говораше: » Ето ти ... сама видиш да нас околности зближују.«  Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а председник продужи:  — Ово је општинско зло ... знате — ћата.  Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку.  Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место.  Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу, који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем.  — Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати.  Он је господин -Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио.  Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво дице.  Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање.  Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво.  Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се што год каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху.  Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути.  — Ехе, ја ... дођосте и ви.  Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.  Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету.  Ћата прихвати, разви и прочита гласно објаву, којом се Гојко Савић, привремени учитељ и управитељ школе орловичке, упућује на своју дужност.  Опет се продужи разговор.  Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч.  Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити.  Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега ...  Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ.  И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије ...  И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: » Часни је убио!« ...  Глава јој беше обрасла густом црном косом, а, лице веома развијено, кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости, али он ипак не уништаваше општи утисак примамљивости.  Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима.  Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи.  Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе.  Председник прекиде ћутање:  — Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину.  Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а ми јој дајемо још по два динара, те свега шест.  — Молим вас, прекиде га учитељитца, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа?  Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ...  Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.  — Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се да та прилика да јој ма шта рекне.  — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.  Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’ нако нисмо тражили два учитеља.  Како нам је до сад могао један отаљавати! ...  Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш од скора изабрани — па тако ...  — Сиротиња смо, господине ...  Нема се од куд.  Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник.  Чудим се како ћемо и толико спечалити.  Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу.  — Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.  Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском..  Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту.  Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет, а учитељици двадесет динара месечно.  Настаде прави лом.  Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловачке омладине.  Али свему има краја, па и овој погодби.  Наредише да учитељица прима дванаест динара месечно а учитељ четрдесет динара одсеком на годину.  Заведоше решења у протокол, договорише се да се сутра изврши упис нових ученика у први разред, па се одборници разиђоше.  Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима.  Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде.  Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу:  Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома ’ зубима.  Него ти њима први покажи зубе.  Је с ’ вид’о нашу учитељку како је жустра! ...  Тако је то, братићу мој! ...  Зубе ти лолама!  А гле, немаш душека!  Ништа, наћи ће чича Стојан сенца ... мирише ка душа да заспиш к’о јање.  Јес ’ братићу! ...  »А како сам га ја замишљала!« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану.  Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи.  Боже мој, како је се то све сјајно замишљало! ...  Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.  И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни ... све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком ...  А оно, гле: у мало је не одјурише. » Нисмо те, веле, ни звали« ...  »Па он бар да је друкчији!« ...  Да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде.  Та она је одрасла у сиротињи: отац јој у једном оближњем селу шпекулише, продаје сељанима со и опанке, купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго што има доста муштерија у вароши а не захтева велики капитал.  Тако се с муком школовала у Београду, па сад дошла овде, да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу ...  Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су са учитељима.  Па како лепо живе!  И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али види се није суђено.  Буд је такав, па још привремени! ...  Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи.  — Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа.  А, жестока посла!  Младић и по!  Она се осврте и спази ћату где јој се примиче.  Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати.  Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, него се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро:  — Не знам шта ви говорите.  — Ехе ... па онај криви.  Ваш нови учитељ ...  — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао намет, а неком, место памети, зализану главу ... рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати.  »Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке.  Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе ...  Хај-хај да горка хлеба! ...  Али опет ваљда ће Бог помоћи.  Нисам ја ни прва ни последња на овом путу ...  Али он ... ух, све би друго лако, само да је он друкчији.«  Тако мислећи стиже у свој стан.  Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом ", а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака.  Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај: ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена столица, ковчег са рубинама, на прозору беле платнене завесе; на дувару обешена цела гардероба и покривена чистим застирачем.  Чим уђе у собу, девојка се скиде, па обуче једну шарену сеоску сукњу, на леђа метну јелече, па изиђе да справи себи што за вечеру.  ...  А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.  Радећи то, чича једнако објашњава свој покрет, а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај.  — Е, ти си се ту згунторила ... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина.  Јок.  Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој! ...  Четири банке за целу годину!  И то су људи, лолчине једне.  Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба ...  Е, трнићу, нећемо тако.  Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина ...  Чек-чек, наћи ћу те ја.  Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може оно рукама да те напипа ...  Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи. » Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца.  Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога!«  Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље.  Сад кад би ти умео, могло би се још по рубље искамчити ...  А ви’ш ова се даска извитоперила, па се клацка.  Не мари, наћи ће чича иверчицу, па ће подметнути; тако је то, братићу мој! ...  — Можеш ли спремити што за вечеру? прекиде му учитељ дуги монолог.  — За вечеру? како не, што год хоћеш, братићу! ...  Само не знам шта би.  — Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати.  — Хм, до сад смо куповали од Смиљке, по седам за грош.  Даће ваљад ’ и сад тако ...  — Ево ти грош, па купи и спреми.  Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу ...  »И овде оно исто!  Иста запрега, исти посао, па исти и људи ...  И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши.  Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори.  Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима! ...  Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади ...«  »Још ништа не видех, ни какве су учионице, ни колико имам ђака ...  Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда? ...  Како ли ће она ...  Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео ...  Како ме је гледала ... као да сам ... како ћу рећи ... ћорав или сакат.  Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала.  А овако, баш ми је тешко.  Ето, свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу учитељску школу, и само још да ми би издржати учитељски испит, па дивота!  Ал ’ ето! ...  Ал ’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене!  Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији.  Па за прво време ја не бих што друго ни очекивао ...«  »А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори ... па ја и она — муж и жена! ...  Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене!  Хе, али ...  « И мисли његове одоше далеко, веома »далеко« ...  Он поче да се смеши, очи му се засветлише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња усна се, заједно с брком, нервозно трзаше.  Он беше сав, са целом својом душом, у другом, лепшем свету, у сјајнијем положају, који потпуно одговараше његовим најтајнијим жељама и помислима ...  Дуго је времена прошло тако.  Смркло се одавно.  Врата шкрипнуше.  Гојко скочи.  — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка!  Јок, вели она.  Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући.  Не дам ти, каже она, па да си још толики ...  И држи бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно.  Тако добисмо осам за грош! ...  Учитељица се журно приближаваше школи.  Учинило јој се да се одоцнила, и ако тек беше сунце огрејало.  Данас је ишла са чистом и ведром душом, са оним истим сјајним идеалним мислима, којима се највише бавила у школи.  Срце јој беше препуно милине и неке јаке младачке жудње за радом ...  Бујна младост ври, живот, пун силе и одушевљења, кипи и тражи где да излије своју сувишну снагу.  Отуд толика воља за радом.  Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.  Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност!; ...  Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу.  Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе.  Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш:  Камо рад? дај да се ради! ...  Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом.  Она помисли да се то и он жури за послом.  Међутим Гојко је до сад спокојно шетао по трави, и тек кад је њу спазио, почео је немирно тумарати, као да је у неком послу.  Она му приђе слободно, као да су стари познаници и смешећи се поздрави га:  — Добро јутро!  Како у новом стану?  — Добро јутро желим.  Тхе ... кад није боље ...  — Види се да ми нисмо за село: треба, са њима бити друкчији.  Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.  — Видећете, настави она, у школи немају ништа: у првом разреду ни табле, ни рачунаљке, ни стола, просто ништа.  — Код мене ни мапе, ни метарских мера, ни слика ...  Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње.  — Цртајте на табли.  — То већ и онако морам ... поједине округе, али опет не иде то тако ... без целе мапе.  — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.  Гојка обузе пријатна топлина: мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех.  Погледа је и би му веома по вољи њено весело, насмејано лице. » О, па ми ћемо овде лепо и весело, живети« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно.  — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући.  Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори:  — Три године, ово је сад четврта.  — Нисте ваљад ’ испит положили, те сте још привремени?  Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти.  Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста.  — Јест ... болест ме смела.  До године ћу имати право да се јавим на практични испит.  — Где ви је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко.  Како вам се чини?  — Смешан чича.  Не знам само да ли ће моћи радити.  — Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет.  Оде да купи што за ручак ... после неће моћи, кад почнемо рад.  — Јесте ли гледали учионице?  Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака.  Неће моћи сви стати.  — Стаће ... може и више, одговори он и насмеја се.  — Знам, али то не ваља; не одговара захтевима хигијене ни науке ...  — Ха-ха-ха ... насмеја се Гојко гласно.  У Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени.  Треба власт да их научи ...  Без силе не иде ...  Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу.  Соба беше пространа, али рђаво окренута, те не допираше унутра довољно светлости.  Скамије старе, рађене још пре двадесет пет година; свака се искривила, раскламитала ...  Љубица седе на предњу клупу и одмах се разлеже шкрипање, пуцкање суве даске.  — Охо, имаћете добру музику на предавању, рече она и диже се са клупе.  Ух, мрачно, незгодно! ...  У такој соби не мили ми се никакав рад.  — Ваша је много светлија и веселија.  — Јесте; хајдемо сад тамо.  Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу.  Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу.  Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак.  Људи почеше долазити.  После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке.  У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана.  Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.  Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче.  — Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде.  Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи!  Прошлог љета пустите ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша, а сад га опет тражите.  Не грешите се, људи!  — Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде.  До сад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет.  Ево учитељице, видиш, па она тражи ђаке ...  — Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник.  Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља.  Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка:  — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете.  — Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана.  Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе на по неку слабу оцену, намршти се и превуче руком преко дуга чела, као да одгони какву напаст од себе.  Кад кмет сврши преговоре с родитељем дечјим, он запише у уписницу име и презиме детиње и друго што треба, па опет стане да преврће.  А Љубица се наслонила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања.  Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве велике напасти.  Тек по неки слободнији одвојио се уз старе ђаке и слуша шта они говоре о новом учитељу.  Љубица приђе к столу и наже се Гојку:  — Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто, немојте га уписивати, шапну му она.  — Ето ... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу.  Гледаћемо ...  Она изиђе у двориште.  Пролазећи кроз ходник, смишљала је како ће да викне децу, да их окупи око себе, али чим стаде у дворишту, опколише је жене са децом.  Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду.  Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући ...  »Шта је то ... шта хоће ове жене? ...  Да ли ја то добро чујем!  Па овде готово сви доводе децу под морање.  Је ли то та српска жудња за просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у народним пословицама? ...  Јаднице!« ...  Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере.  Она им одговори пријатељски:  — Ваши људи тамо уписују ... они вас знају најбоље, па њих и молите.  Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње.  Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити.  Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици.  Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на милостиве, пријатне речи, али при најмањој неповољности, она ипак плане и испољи јасно своју простачку грубост.  — Играте се, децо! ...  Шта сте се то играли?  — Крпигуза, одговори један смелији дечак.  — Зар не знате лончића?  — То је за оне из првог разреда, а ми ’ вако ... крпигуза, јарца, вина и тако ...  — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру?  — Јок, он само у школи ...  — Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли?  — То је ’ нако ... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио..  Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.  Знала је начин којим се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру, али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна од куд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати.  Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима.  Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима.  Али ипак мораде себи признати, да је највише охлади одговор оног дечка, који рече да су лончићи за малу децу, а не за онолике ђаке.  Она се опет врати женама, где беше гомилица новоуписаних малишана.  Одједном је обузе милина гледајући ову нејаку децу, која се поверавају њеној бризи; она би их све одједном изгрлила и ижљубила, тако јој постадоше блиски и драги ови мали дивљачићи.  Она помилова по глави неке слободније ђачиће; један се измаче испод њене руке и стаде се плашљиво прибијати уз матер.  Она се намршти и грубо проговори:  Што бежиш? нећу те појести.  — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати.  Није ни излазило међу људе.  Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно ...  Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу. » Све једно исто«, помисли она пролазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.  »Куд год се окренеш, свуд се школа сматра као некаква робија или војачина.  И ту се ти надај повољном успеху у раду!« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило виђаше само по крајевима. » Међутим има доста места где сами сељани моле за нова одељења и сами радо доводе децу у школу, то сам слушала.  Па што је овде овако?«  Приђе јој Гојко, па прво лизну прст језиком и превуче њим преко табле, потом се насмеши и гледајући опет у таблу, запита је:  — Како вам се допадају нови ђаци?  — Дивљаци.  Као да нису до сад видели човека.  Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље?  — Научени су.  До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају и први разред ... па се свет научио тако ...  До године ће бити лакше; а сад уписујемо и ону децу, која су пре две године требала бити уписана.  Кмет зовну Гојка, а она продужи гледати на прозор.  Чича Стојан нешто тумараше по дворишту, вичући узгред на несташну децу, која му пореметише досадањи мир и усамљеност.  — Шта ли си сањао ноћас, братићу? рече узгред једном малишану.  Ако си сањао да те буве пецају, биће батина.  Тако је то, братићу мој! ...  Упис се већ завршује.  Деци се наређује да сутра дођу сви у школу.  Гојко и Љубица се договорише да после подне прегледају са кметом учионице и да саставе списак свију потребних ствари, које се морају одмах набавити.  — Прво ћемо код госпођице, рече ћата Богосав, који је дошао с кметом да му помогне саставити списак, како он рече, а у самој ствари: да мало напари очи на лепој учитељици.  — Код ње је нова школа, па треба прегледати и записати све што је потребно да се набави.  Гојко иђаше напред, намрштен и узнемирен; обузело га некакво нерасположење, чим је угледао Богосава.  Чуди му се: шта ће он овде, кад се њега школске ствари ни мало не тичу, а зна да школски одбор има деловођу — њега, Гојка.  Он га чак сматра за толико проста и неотесана, да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом, али тек му је криво кад год га види, а нарочито кад стане да се увија око учитељице.  — Зашто нисте израдили сто и таблу, кад сте радили скамије? запита Љубица кмета.  — Израђено је то све, сутра ће се донети.  Нисмо могли све од једном да дигнемо, рече кмет.  — Прирез није био покупљен, допуни га Богосав.  Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба.  Тако ће бити и с вашом квартирином.  — Богме ја хоћу да ми се тачно квартирина издаје, а ви набављајте од куд знате, рече Љубица одсечно и мало поцрвене од љутње.  — Здравља, Боже!  Лако ћемо, лако ћемо за то, рече кмет, гледајући окречене дуварове.  — Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана.  — Рачунаља ... а шта му је то? пита је кмет, као бајаги зачуђен.  Љубица му објасни; рече и колико ће коштати.  — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!  Кажи ти ђаци нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш.  — Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу ...  Неки му се ломе, а неки остају цели.  Са њима је он једнако рачунао.  — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава.  Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце ...  Дао сам му пун џак ...  Море довије се човек у нужди, још како!  — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица.  Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе.  — Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. ’ Натема је ... помисли он, а ви’ш овај не уме ни да обели!«  Не може народ да издржи оволике терете ...  — А ви затворите школу.  Јавите министру да не можете издржавати школски прирез, па нек вам затвори обадве школе.  — Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи!  Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред, па пређоше код Гојка.  За његову мапу опет беше доста говора, и ако кмет признаде, да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави.  Ипак он покушаваше не би ли се то могло и ове године проћи без мапе.  Највише га је у том уверењу држала ова околност:  — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу!  И за децималне мере он нађе згодан одговор:  — Море, шта ће ти онолика цимента?  Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну.  А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе.  -Јок, то ми нећемо! ...  — Слике, велиш, а какве то?  — Курјака, лисице ...  Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере! ...  Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко.  — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата;, знамо ми шта школи треба а шта је сувишно.  Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал ’ она плану и прекиде га:  — Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви? ...  Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао! ...  — Ја, знате ... списак потребних ства ... ствари да саставим, замуца изненађен и застиђен кицош.  Беше поцрвенео од срамоте, па не зна куд ће очи.  Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори:  — Школски одбор има свога деловођу, а ви у школи немате никаква посла.  — Молим опростите ...  Ја, знате, ’ нако ... стаде муцати пренеражен ћато.  Јадно његово рањено срце! ...  На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење ...  Кмет и ћата одоше, чудећи се белају што их снађе, а учитељи остадоше још у школи.  Чича Стојан, чим учитељица изиђе из школе, дочека је весело и са живим одобравањем:  — Тако, братићу, Бог ти дао, тако!  Јес ’ видео, господине? ...  Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом.  Море, право мушко!  Она ће и за чичу извући још по рубље.  Хоће, братићу, славе ми! ...  — Хајде да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку.  Још ми глава ври од данашњих догађаја.  Гојку се разведри лице; са највећим задовољством узе он један лесковак, што стајаше прислоњен уз дувар, јер се уверио да га мрзе орловички пси.  Па као прави каваљер фијукну прутом кроз ваздух и смешећи се рече:  — Да понесемо оружје ...  Зли су им пси.  — Јесте.  Јуче вас у мало не исцепаше.  Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући се јучерањег призора: кад пси салетеше јадника са свију страна, а он се само обрће и баца ногама у страну, и ако носи штап у руци.  — Хе, оно је било изненада ... био сам збуњен;  Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до чланака.  Около дрвеће бели се и тамни од суре, дебеле прашине, која је у густим слојевима попадала по лишћу, по зрелу воћу, по стаблу и трави испод њега.  Осећа се задах прашине, помешан са сточним изметом.  Наједаред сокак се прегради густим, непровидним, огромним облаком прашине, који се приближаваше шетачима.  — Ух, како ћемо сад? викну Љубица.  — Ништа ... проћи ћемо, рече весео Гојко који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.  Одједном их поклопи облак, уши им заглухнуше од блејања оваца, а поред њихових ногу сноваху ошишане, погнутих глава до земље, сите и добре овце.  Густа сура прашина, која се према сунцу преливаше у неко црвенило, стаде их штипати за очи, стаде се увлачити у нос, у уши, стаде падати за врат, на главу, по лицу, свуда ...  Једва изиђоше и дахнуше слободно.  Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше.  Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило село.  Набраше зрелих, сочних, набреклих од једрине шљива, па се испеше на хум.  Поглед са хума на село и околину беше чаробан, заносан.  Под њима се зелене густи зрели воћњаци, трепери шаренило по градинама са поврћем, вију се чардаклије по некој усамљеној дуњи или шљиви, а из те ниске зелене густине издвојио се поносно у висину по неки брест, или се извио танахни јаблан ...  И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом вечерњем затишју само љуљушкаху, док се на великој висини не растуре и разиђу по ваздуху ...  Над селом се носе гласови стоке која се враћа с паше, паса и деце која их дочекују, петлова и друге живине која се спрема за легало; све се то спојило у један самобитни, нарочити звук, који се носи преко воћњака и кућа, продире кроз густе облаке прашине, што су се по негде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска-речица ...  А тамо даље, иза потеса, докле ти год око допире, пружила се час таласаста час равна поља, по којима су наизменце разасути потеси, села и шуме, и тако све до краја видокруга.  По потесима се жуте пожњевене стрњике, или се зелене подотављене ливаде по сниским лукама, или се црне преоране и засејане њиве ...  Изнад села се, тамо у даљини подигла танка пробојна измаглица, а тамо још даље се, у густој магли, гордо и величанствено дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију ...  И све то што се пружа пред очима наших дошљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним сводом, који се, и сам осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу ...  Љубица и Гојко стајаху неми, зачуђени пред овим ретким призором, очи им лутаху с једног краја на други, а по лицу се разлило усхићено чуђење.  Обоје осећаху како им се дух отреса овог свакодневног ситничарства, па тежи некуд даље и више, тамо у недоглед, оној бескрајној вечној истини ...  — О, како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања.  — Овде треба често да излазимо са децом.  — Јесте ... да ... нарочито је мени за земљопис ...  — Хоћете шљива? рече она после дугог ћутања и гледања, па му пружи из руке неколико комада.  — А, хвала! ... рече он, па узе шљиве, и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу.  Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове?  О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови! ...  И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке.  Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте сапутници:  — Видите тамо далеко ... тамо хеј, где се савија свод небесни, видите у густој магли дугачке планинске венце ... од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови.  Под њима тече моја шумна Морава ...  — А, ви сте Моравац.?  — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ.  Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи.  Љубица га погледа пажљиво. » Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник.  Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.«  — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу.  — Какве сте оцене добили до сад?  — Све одличне, одговори он оним благим тоном у коме нема ни мало хвалисавости.  Љубица га погледа са немим поштовањем.  — Да ли је много тешко постићи такав успех?  — Па није лако ...  Треба радити непрестано и с вољом.  А са самим првим разредом треба свакад постићи одличан успех; то није много тешко.  — То значи да ја до године на испиту треба да добијем петицу?  — Па ... требало би ... рече он, смешећи се и гледајући у далеке планинске венце.  — Гледаћемо да добијете ...  Ја ћу вам бити на услузи свакад, кад ви зажелите.  — Хвала вам у напред.  Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао кад да нас води у вежбаоницу.  — То је рђаво, врло незгодно! ... рече он мрштећи се.  Вежбање последње године вредило би вам више од све шестогодишње теорије ...  Пустити децу тако у свет! ... настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња.  — Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло.  Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује.  Тек је сунце изгрејало, а двориште се напуни ђацима.  Гојко и Љубица одвојише свако своју децу, па одмах, ту на дворишту, почеше разговор са њима.  Обоје се само упознаваху са децом, распитиваху их о њиховим кућама, о родитељима, о томе како су провели лето.  Љубичини ђаци већином су до сад чували овце и говеда, а међу Гојковим било их је који су и копали, пластили, налагали снопље ...  Љубица се разговараше, али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили.  Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре.  Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у школу.  Одреди место сваком детету, каза им како се зову њихова седишта и таман поче да им казује како се улази у школу, како се седи и понаша у њој, а напољу се разлеже песма: » Паун пасе, трава расте; пајо, пауне ...  " Деца поискакаше из клупа као јарићи, па се окупише око прозора, а неки беху поумили и да изиђу напоље.  У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку, који је сео у средини кола.  »Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица.  — Види се да је нису знали до сад: ено још их учи како се то игра«.  Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места.  Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће.  Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне учинити још неколико, можда и већих; — она то зна.  — Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно.  Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то она обрнула.  — Ти, мали, ти ... ти! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом.  — Је л ’ ја? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе.  Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други што год погрешно; а видиш, ја седим миран ка светац.«  — Устани! ... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон.  — Кад год ја што кажем коме ђаку, он одмах треба да устане, па да ми стојећи одговара.  Досади јој се ова напрегнутост мозга; ово што се непрекидно мора мислити.  Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила.  И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се:  — Шта ... не иде вам све као подмазано?  — Ман ’ те се ...  Кад бих знала да ће овако ићи целе године, бацила бих све још сад.  — Хе ... а нисте још ништа ни почели.  Полако! ... сваки је почетак тежак.  — Али, молим вас, ко може да се не љути кад види овако мало дете, а препредено и ширет к’о и чича Стојан.  Ја га опомињем што је немирно, а оно се осврће на другове, као да и оно тражи ко је то немиран.  — Ха-ха-ха ...  Па то су најобичније појаве у школи; то већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи.  — Мора, братићу! ... настави Стојан са кућњег прага.  — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете.  Тако је, братићу мој!  — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије!  — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш.  Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја.  А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало.  Ја, братићу мој, само знам да слушам моју господу и да им будем веран, а мени неће бити рђаво од њихне стране.  Тако је то, братићу мој.  Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше.  После подне таман почеше рад, а уђе Стојан и јави с прага:  — Ево иде учитељ брезовички.  Изиђоше обоје, мало изненађени а и збуњени: у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао.  На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави.  Иђаше кицошки, некако подигравајући у ходу, исправљене главе а погнутих леђа унапред.  Одмах се могло опазити да је то отресит, жив, окретан младић.  Још с половине дворишта он проговори:  — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко, остао »млада«!, к’о што је и у школи био ...  Дакле нове колеге!  Част ми је ...  Велимир Крстић ... и он се учтиво рукова са Љубицом.  За то време Гојко весело узвикну:  — Веља, Бога ми! ...  Ја гледам, па чисто не верујем.  Они се обојица загрлише и пољубише.  — Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори: неће да ми купи десетне мере зато, што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту, а са мањима фамулус захвата воду ...  — Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу, насмеја се гост, па се обрте Љубици.  — Како вам се свиди прво место, је л ’ прво?  — Да, сад почињем.  — Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим.  Ми смо га у школи звали младом, јер се све неког белаја стиди ...  Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи.  Још да му није ове густе брадурине — зло!  — Шта ћемо сад, чиме да те частимо? рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео.  — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију.  — А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи.  Сви троје се насмејаше и ућуташе.  — Па где си, болан, до сад, дед ’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку.  — Море ... шта ја!  Ово ми је треће место, него од куд ти овде, кад си био у Подрињу?  Кад се пре ожени и чак стече козу!  — Знаш ... наша посла!  И мени је ово треће место.  Само ми необично што ме сад не преместише: научио сам већ да радим сваке године у другој школи, па ми то изгледа као правило, а ово сад изузетак ...  А кад сам се оженио? — уз пут, брате, бродећи с Дрине на Тимок, уграбих једно девојче ...  Наша учитељска посла!  Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и умиремо, све онако узгред, уз пут ...  Љубица га уплашено погледа.  — Није ваљда баш тако свуда? ...  То би било страшно зло.  — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише.  Полако ... биће времена да све видите и да се у свему разочарате.  — Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику?  — А зар мислите да се овај грешни колега мешао, па ипак му је ово треће место за три године.  Је ли, Гојко?  — Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао.  А ти сигурно ниси постао мирнији?  — Ја — још луђи!  Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда! ...  Море, шта ту! ... знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај! ...  А вама се, видим, не допада такво уживање? Ништа, удајте се за Гојка, он је миран човек; ваљда ће се овде станити стално — рече гост и лукаво погледа на нове колеге.  Љубица, изненађена овом смелошћу, поцрвене, али не смеде показати знака љутње, да не увреди овако отресита госта; а Гојко, видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу, обори очи, али му лице засија великом радошћу. » Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити! ...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи.  Љубицу одједном, после ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека суморност, и она задрхта.  »Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење! ...  Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна? ...  Та ја сам млада, лепа ... ја морам бити срећна!«  И пред њеним очима пролећу сјајне, дивне слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју.  »Какво зло, мисли она даље: само тек да се тако каже.  Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста.  Море, славан је живот, слатко је живети! ...  — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду.  Збиља, како иде?  Данас сте почели.  — Љутила сам се много.  Нисам још ... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао.  Велимир јој стаде говорити о том почетном послу.  Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду.  Реч му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма, који се код почетника дуго задржава, над, ким се они смеју и ако су њиме прожмани и запојени.  За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна бистре хладне воде на рапавој, прљавој и сувој руци фамулусовој; у другој држаше међу прстима парче шећера, и то све с великом пажњом поднесе госту.  — Извол’те и прошћавајте ...  Ми смо ти, братићу, знаш, бећари и сиротиња.  Што је дао Бог ...  Будите задовољни! ...  — Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.  — А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука?  За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно.  — Е, немој баш тако, братићу.  Имамо и ми по нешто, и ако смо сиротиња.  Тако је то.  Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.  И Љубица се зачуди, кад пре нађоше ову згоду за послужење, а на Вељино питање и она се слатко насмеја.  — Је л ’ ти ово комшијска чаша? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха.  — Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина.  Наша ... школска ... а то ти је ка да речеш моја, господинова и госпођина.  Нас смо троје ту ... као ...  — Као једна породица, допуни га учитељ.  — Тако, братићу, тако ... хвала је господу Богу, који је благословио наш састанак ...  — Е, зар већ!? ... узвикну Веља.  Сви прснуше у смех и поскакаше са столица.  Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.  Љубица се смејаше с тога што је млада, што је весело живети и што је смех најлепши украс младости.  Велимир се смејаше и ради себе, што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му помогне намеру, јер је већ увидео куд овај смера.  — Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост.  — Зар нећете да нам видите школу? запита Љубица као чудећи се.  — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије.  — А, на то смо вама обавезни за онако лепе скамије и друге потребе? рече Љубица.  — Ни најмање.  Ја сам учествовао због друштва, а и због ручка, за који сам знао да ће се давати после прегледа школе.  Они се кренуше кроза село.  Путом се водио говор само о раду у школи.  Велимир обећа да ће доћи к њима са целом својом школом, па ће тако заједнички држати угледна предавања, али претходно захтева да обоје оду к њему у госте и да проведу заједно цео недељни дан.  Љубици се веома свидео и овај паметан разговор из кога се увери да и Гојко располаже добрим и не малим искуством у школском раду; свиде јој се и овај позив Велимиров и ова лепа шетња преко равна пожњевена поља. » Шта они говоре о злу кад је тако пријатно и занимљиво проводити време у раду са малом децом! ... помисли она.  — Неумна, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором ...  И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећи и сновима, да се весели животом и сунцем ...  Нема никакве бојазни! ...  Дај да се живи! ...«  А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће:  — Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче! ...  Што се брукаш у тим дроњцима!  Дотерај се мало, подшишај се, поткреши ту брадурину ...  Отвори очи, ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе.  Гојку засветлеше очи.  Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући:  — Баш сам то јуче и сам мислио ....  Гледаћу, чим примим плату.  Знаш, дужан сам мало ...  — Па кад дођете к мени, разговараћемо на само о томе.  Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време.  — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.  Веља им објасни куда ће проћи, па се по том, проговоривши још неколико речи, руковаше и растадоше.  Гојко и Љубица враћаху се, пуна срца, весели и задовољни, као што се обично враћамо кад испратимо кога госта, с ким смо пријатно провели неколико часова.  — Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу.  — А, Веља је и у школи био веома отресит.  Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.  Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља.  Ова лепа вечерња шетња освежила их и улила нову снагу у грудима, па осетише да им се разлива нека пријатна веселост у срцу; осетише оно познато задовољство од здравља, с којим се код младежи вазда јавља нека жудња за нечим веома светлим и магловитим ...  Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе ...  »И од куд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити.  Тешко је нерадницима и онима који би хтели само да заповедају, а мени, што? ... шта има да ми буде тешко.  Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати; није вајде.  Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја ...  Него није то.  Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном ... опазила сам то.  Али шта? ...  Свеједно, ма шта било, није тако страшно ...  А овај Гојко баш је добар човек и ... одличан ... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља.  Морам му говорити нек се јави за испит.  А што? ...  Зар се мене што тичу његове ствари?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири.  Некакав ђаволаст, детињи осмех пређе јој преко усана и она баци поглед на Гојка, онако у косо, не осврћући главе к њему.  А Гојко се погнуо, па мери очима сваки свој корак.  Тек по неки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се.  И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео блажен израз ...  »Ала би то био живот, Боже! ... али ко сме о томе мислити ...  Није то за мене, за оваког хм ... како да кажем ... повученог, јест баш туњавог ...  Туњав сам, није вајде«.  И он као са неком злурадом жестином понављаше овај израз, који му одједном постаде тако пластичан и жив, и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. » Туњав! заиста јесам.  А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља?  Не може да се смири на једном месту, врти се на столици, игра му, чини ми се, сваки мишић на телу.  Мислим баш да бих могао, кад бих се одлучио.  Што, зар је то тешко: врд ... врд тамо амо, па ништа ....  Али не иде, бадава, знам ја себе.  И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер.  Ова му се мисао, поред своје смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите манире, за које држаше да могу јако утицати на девојку.  И одједном, усред тих сањарија, он се трже. » Шта је ово ... шта ово ја мислим и чиним?  Зар то ја чиним од истине ... ја, који до сад не смедох погледати у женско! ...  Бежах од њих као од ђавола, као да ће ме један поглед њихов сатрти.  Шта је ово?! ...  Хм ... то је нешто ново, што до сад није било, то се сад нешто почиње, мора бити ...  Али шта?«  И њега опет стадоше претресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца ...  — А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу.  Да је раније па да свратите, али је већ мрак ...  Гојко се трже и готово одскочи корак натраг.  — Како ... не, не, молим ...  Има времена, други пут ...  — Е онда до виђења.  Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.  — Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега испод пуних китњастих шљивових дрвета.  — Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану.  Протекоше још три дана.  Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава радом.  Истина она почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на војнике у фронту.  Она зна шта је узрок томе и осећа да ме може ништа учинити да нестане ове појаве.  Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити.  »Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу: бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца! ...  Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот ... гле како се живо и весело разговарају!  А ја ... са овако живом природом, стварам војнике.  Чудно! ...  Али знам, то је све она проклета моја суровост.  Шта ћу, не могу друкчије.«  И она склони своју дечицу за школу, рече им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку.  Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама.  Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело прича, са уста му никако осмех не силази.  А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице ...  »Боже како је ово лепо!  Што и ја не бих могла овако.  Баш ћу да огледам ... не, не да огледам, него да и ја окренем овако, сасвим да окренем ...  Што, гле само како то он полако, смешећи се ...  Зар ја не бих могла тако? ...«  Гојко по дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела, ватра, која га грејаше у послу.  — Ви, одмор ... да.  Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити.  — И не журим се.  Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем ... како то ви ...  Некако то ви радите друкчије, живље.  — Хм ... кажем вам ... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и прекиде, занеми.  Угледа сеоског писара, а уз њега учини му се да промиче поред прошћа црвена полицијска капа.  Увек су му полицајци били одвратни, а сад му се овај што долази учини као јастреб, који се залеће у мирну и безбрижну пилеж.  И Гојко, као са неким предосећајем, стаде се нервозно окретати око себе, као квочка кад осети опасност, па скупља око себе пилиће.  Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања.  После јој се учини веома незгодно да баш тако отворено покаже, како је раније опазила госте, па их сад ишчекује.  С тога се обрте Гојковој деци, па их стаде нешто запиткивати, али тако неумешно, да деца одмах опазише због чега се она обраћа к њима, па сваки час погледаху у страну, од куд се приближаваху гости.  У двориште уђе срески писар у новој полицијској униформи, која тек беше прописана.  Нову официрску капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак.  Лице му младолико, сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради израсле ретке жућкасте длаке, које се не опажају на први поглед.  Очи му плаве, мале, па необично светлуцају испод меснатих капака; са стране око очију кожа се почела брчкати, те даје целом лицу израз скривеног лукавства.  Са лица му бије она позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима власти.  Он се приближаваше слободно, готово дрско, и на Гојков учтив поздрав једва климну главом; застаде и саслуша Гојка, који му се представи, па као прави генерал кад саслуша рапорт, климну главом и окрете се учитељици.  Сеоски ћата се задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако-необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.  Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним тоном рече јој, прилазећи:  — Хехе ... јесмо ли се наместили? ...  Пера Илић, писар овог среза и платодавац учитељски ...  Хм.. да ... чујемо ми тамо у срезу, дођоше нам после и акта о вашем постављењу ...  А ја овде до општине, купим порезу, па ми Богосав рече да сте дошли ...  Дај, велим да се упознамо.  Љубица се осврташе, збуњена, погледајући чешће на Гојка, који се смрзнуо ту на месту, па ни да мрдне.  — О, молим ... извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије.  — Ама немамо где да вас уведемо.  Децо, дајте коју столицу.  »Хм, па то је он!,.. знам ...  И гле сад шта је! рече Гојко у себи.  Он познаде писара.  Сећа га се добро кад је ступио у први разред гимназије, заједно са њим, па видевши да не може ни из једног предмета да истера већу оцену од јединице, нестаде га.  После се виђао да служи код једног адвоката, потом код секретара у начелству окружном и одједном се обрте као преписивач у истом надлештву.  Од тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства, у положају од кога и сам по мало зависи.  Деца изнеше столице; одједном се ту нађе и Стојан, који ћутећи намести столице у хлад па се измаче, гледајући писара онако исто необично, најежено, као и Гојко.  — Извол’те, немамо све удобности као код куће, рече Љубица седајући и смешећи се.  Она је већ ухватила на себи два значајна погледа писарева, па је одмах обузе она женска жудња за допадањем.  Уједно опази Гојкову натмурену, згрчену фигуру, па одмах помисли да њега сад гризе љубомора, те се са осмехом обрте писару, погледајући лукаво, испод очију, на Гојка.  — А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобности! ...  Ха-ха-ха ... насмеја се писар.  Знамо се добро колико смо тешки.  А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.  — Голаверија смо, брате, сви па то ти је, придружи им се ћата овим фамилијарним тоном.  Љубица плану и намршти се.  Писар то спази, па се обрте ћати:  — Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати.  Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку:  — Извол’те, господин учитељу у друштво!  — Захваљујем, морам на посао.  Децо, у школу! скомандова он, па се опет згрчи и, онако намрштен, оборене главе, уђе са децом у школу.  Писар погледа за њим иронично, као што обично гледамо какве полуумнике, насмеши се и махну главом, па се обрте учитељици:  — Шта је ово ... хе-хе-хе? ...  Какав вам је ово колега?  — Одличан учитељ и веома добар друг, одговори Љубица озбиљно и одлучно, па видевши да се писар спрема да избаци неку пошалицу на Гојков рачун, престиже га и сама рече: истина, није углађен ни ... дотеран, као што би требало, али је добар човек.  Писар за то време непрестано погледаше ћату, док се овај једва сети, па се одједном диже.  — А нама остаде онај дневник онако ...  Да идем да га закључим, рече он смешећи се,  — Иди молим те, али немој сумирати без мене.  Причекајте ме и спремите ручак.  — Ха, то се већ разуме.  Како! ... рече он и удали се са неким значајним осмехом на устима.  Стојан, који стајаше више учитељице, исто онако најежен и згрчен као и Гојко, обрте се и оде у школу, машући главом неповерљиво и шапућући у себи: » Ја, братићу, тако је то; видим ја! ...«  Гојко га дочека на вратима своје учионице, намрштен, а из очију му се читало питање: » Шта је?«  — Остадоше њих двоје сами.  Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде.  И ја се склоних, братићу, од зла.  Не знаш ти каква је ово сила у срезу; и капетан га се боји; тако је то, братићу мој.  А она не зна, него ...  Хеј, што ти је женска глава! ...  Ама Бога ми, господине, једнаке су: и ове ваше учевне и оне наше конђаре.  Је ли њој дуга коса! ...  Ехеј-хеј! ...  Међутим на пољу писар отпочео напад, по свима правилима донжуанске тактике.  Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче по издаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који заузима ...  Љубица, коју све више обузимаше женска сујета, попушташе по мало од оне првашње збиље, па се стаде и она упуштати у разговор, који је водио само циљу.  — Допада ми се, знате, тако са образованом женском ... разговор је веома пријатан.  О чему год хоћеш, све те разуме ... па и сам да се поучиш чему.  А ни ми вам нисмо баш тако велике школе учили.  — За ваш посао и нису потребна велика знања.  Ту је важна практика ...  — Јест, добро сте рекли.  Практика, света практика!  Нисам ја узалуд практиковао дванаест година, па зато се сад не бојим ни једног правника.  Моје осудно решење не обара се тако лако!  А правници шта ми знају?  Не знају рад на једном обичном регистру, а већ онако ... тхи! ... — рече он, махну руком по ваздуху и насмеја се гласно, па онда настави:  — А ви, то је већ друго ... вама требају многе школе.  Без тога не може да се ради ваш посао како ваља.  Него знате шта: упишите и мене у први разред; ја бих баш волео да учим код вас ...  Тако да седим у скамији, па само вас да гледам и слушам.  Љубица поцрвене изненада, саже главу и погледа га онако испод очију.  — Кад не би требало да се једе и живи, одговори она смешећи се.  Али треба зарађивати хлеб.  — Хлеб? ... понови он; какав хлеб!  Зар још и о томе да се бринемо.  Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо.  Све да вам спремим.  — Ха-ха-ха ... окрете Љубица у шалу.  Кога ди сте наумили заклати, да се тако брзо обогатите!  Нека, молим вас: тако млади, па да идете на робију ...  — За вас је слатко и на смрт поћи, узвикну он, смешећи се.  То већ беше много.  На тако отворен разгор Љубица не беше навикла.  Она, чедна детиња осећања, која се улевају у душу још мајчином храном, почеше се бунити, али их постепено ућутка и заглуши женска таштина.  Ипак осећаше неку пријатност од ових смелих речи, и ако је добро знала да су то само речи, да се то говори у другом смислу.  Ко ће разумети женску душу! ...  После пређе разговор на плату.  Писар с неком нарочитом интонацијом исприча, како се плата врло, врло неуредно издаје, како учитељи морају по неколико пута долазити к њему узалуд, али она, госпођица Љубица, не мора се за то бринути.  Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити ...  Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу.  Господин Пера отворено изјави, да је он већ учинио што треба, да двојица учитеља буду премештени а учитељица отпуштена.  После овог саопштења, писар се диже.  Он нађе да је ово за први мах као почетак, доста; а после већ, ићи ће све својим редом ...  С нарочитом намером он прекиде разговор баш на овом месту ...  — Камо вам онај колега, рече он, дижући се.  Баш ће сит да се наради.  Хо-хо-хо ...  Љубица се сад тек сети посла, сети се да је још давно децу оставица иза школе, па о њима нико не води рачуна.  Она се нервозно диже и рукова са писарем, правдајући се узгред:  — Ах, извините, молим вас.  Јадна моја деца ... оставила сам их онако.  Не знам сад ни где су.  И она брзо, не осврћући се више, оде онамо где је децу оставила.  Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем, па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега.  С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу.  Али је одмах прекиде глас Стојанов:  — Господин казао скоро ће подне ...  Да пустиш децу кући.  Она опази да је Стојан гледа некако у косо, некако необично, љутито.  И то јој паде тешко.  Отпусти децу кућама, па застаде пред чичом и погледа га слободно, право у очи.  — Бога ти, ко је ово ... какав је овај писар?  — Хе, братићу, па господин Пера ... знам га.  — Питам те онако ... какав је човек?  Он нешто много прети учитељима.  — Прети ја.  Шта ћеш му — сила је велика.  Он ти је прави газда у срезу, капетана не верма ни оволико ...  А зао је, братићу мој, као ... као ...  Шта ту, шта он може учитељима!  Гледај ти само свој посао, па се не бој никога.  Тако је то, братићу, ја ...  А он учитељима ништа не може.  Не може ништа, кад ти кажем.  То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима.  А Љубица само осећа како јој нешто јако бије у темену и у глави ври, ври као у котлу ...  Она се хвата мислима за поједине речи Стојанове, али у глави опет ври, а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха.  Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац.  Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно; и све јој се чини да ту има доста и пријатнога ...  Али за сад она је узбуђена јако и рада би ма чиме забавити се, ну чиме би? ...  — Шта ради господин учитељ?  — Са децом, веселник.  Шта ће ... да се склони од зла; боље му је.  Сад ће и он изићи.  Кажем ти ја, братићу, не бој се ти.  Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш ... него онако низ длаку..  Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу.  Ја, братићу, тако је то.  А ти се не бој, што се тиче ...  — Море шта ти је, кога имам да се бојим ...  И шта ми ко може!  Она се упути у школу.  Врата на Гојковој учионици беху отворена, а он, онако исто намрштен, ходаше живо преко школе.  Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући.  Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе.  За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге.  Обома беше незгодно да се погледају, а знају да се не могу ћутећи мимоићи.  Гојко осећа како га издаје присебност, и он већ увиђа да ће проћи овако ако га она не заустави.  То је без сумње и Љубица увидела, па му приђе.  — Зар и ви пуштате, рече му она отворено, онако како су и јутрос разговарали.  — Подне је, одговори он, гледајући час у земљу, час на вратнице, куда пролажаху ђаци, па се опет полако крену.  Љубица пође за њим.  — Хоћете ли да идемо после подне у Брезовац.  Да пустимо децу рано, па да идемо.  Гојко се изненади; овакав предлог није очекивао, а би му по вољи.  Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара, па увиде да је то незгодно.  Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна.  — Добро одговори он.  Можемо ... само раније ...  После подне иђаху низ потес, једно поред другог, учитељ и учитељица, али обоје беху суморни, забринути.  Иђаху ћутећи, али обоје управили очи у неодређену даљину, па се дали у дубоке мисли.  Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка.  »Шта он хоће? размишља Љубица о целом догађају.  Нисам га добро ни разумела.  Управо, он ми није још ништа ни казао, него све онако ... поиздаље.  Час говори некакве одвећ необичне комплименте ...  Хајде већ то ... не мари.  Може бити да је то баш у реду, него ја нисам научила на такав разговор; нисам бивала у друштву.  То већ није ништа.  Али после шта оно говораше о некаквом накиту, украсу, шта ли.  Па о плати ... и то већ није ништа.  Није ни тешко ићи у срез.  Па о оним учитељима ...  А она учитељица, вели, биће отпуштена ...  Ах ...  « Љубици се стеже срце од неке зебње и опет је притиште онај тешки магловити сумор, што дави, испија полако ...  »И зар све од једном да пропадне, сва мука моја! ...  Таман се дошло до мете; таман да одморим родитеље, да се одморим и сама од оног сиротовања и гле! ...  Зар то може бити!  Зар би Бог допустио?  И зашто, зашто ...  Шта хоће он ... шта му то остаде неисказано, недовршено?  А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати.  Па онда? ...  О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу! ...  « Она се стресе од те магловите зебње, погледа на Гојка, који иђаше гледајући пред ноге, дубоко занесен у мисли, па се и сама опет занесе мислима.  »Чудновата је, баш! ... премишља Гојко десети пут једну исту мисао.  — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако ... што не ваља.  Оставила децу саму ...  Видиш, за то бих је могао узети на одговор.  Али, ех ...!« и он махну руком по ваздуху, увиђајући и сам да он никад не би имао смелости да то учини.  Сва је утеха у томе, што он сазнаје, да би имао право, па чак и дужност да то учини.  Али се то све заврши оним стереотипним и малодушним узвиком: ех! ...  »И нико је не присиљава да седи са њим.  Што, зар не може она устати и рећи: извините, или већ тамо ... морам на рад, чекају ме деца.  Како сам ја!  А она јок ... него са њим тамо амо, па цело јутро.  И шта су имали толико да говоре?  — Лудорије! ...  А овамо сад гледај је!  Иде као убијена ... и одмах сам познао да јој није било по вољи.  И Стојан тако вели.  Па добро, што је седела кад јој то није било по вољи? Чудновато! ...  И ове су ти женскиње баш ...  « Он опет махну руком, разгледа пред собом па се опет замисли ...  Веља беше на раду кад они стигоше.