62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62  ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ  РОМАН  СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА  БЕОГРАД.  ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ  1900  Сунце је високо одскочило.  Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.  Сад је све јасно, светло и топло.  Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.  Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.  При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле ...  Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.  Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.  Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу ...  — О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.  Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.  Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.  — Папоња једнако вуче козе у Јеленац.  Ништа му не могу-у ... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.  А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.  Прође четврт часа.  Чобанче се не мрдну.  Мирише цвеће планинско око њега, задише га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори ...  »Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?« ...  Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.  И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:  — Ама, Љубо! ...  Који ти је ђаво данаске! ...  Ево ти коза̑, па их чувај сам.  — Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.  После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.  Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.  — Ја реко ’ ти заспо̑ ... а он ћути ’ нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.  Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.  Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела врата.  Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.  Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.  — Славе ти, зар од онда једнако лежиш! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.  — Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.  Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.  — Чекај, бре, да видиш ... севну очима и повуче девојче к себи.  Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.  Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.  — А, кићане, шта ћеш сад! ...  — Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.  — Чек ’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.  Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он леже на њу и стаде је давити.  Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.  Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.  Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.  Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.  Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.  Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.  После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.  Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним ...  Дечко подиже главу.  Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.  Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом.  Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове свет.  Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.  Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.  Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је друкчији од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.  Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?  Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.  Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.  Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе! ...  А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду ... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади ...  Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан ...  - Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште.  »Па што! могу бити и харџија!  Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне ...  Само за прво време, док ме не приме у школу ... па после ћу у послуживање« ...  — Е-е-еј ...  Љубомире! ... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.  Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.  И кад му пре мрдну испред очију! ...  Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза ...  По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.  Стриц је опак ...  Глас се одоздо понови.  — Ето-о-о-о ... ето, слава је убила ... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.  Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини ...  То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.  — А нећеш много, бесна мрцино, зацело не! ...  Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен ...  Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава ...  А по стричевој њиви плинуле краве, овце па чак и козе ...  Оне само газе и кидају ...  Пропала цела њива ... свршена ствар! ...  Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.  Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне ... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и ... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком ...  А сад? ...  Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању ...  А овде је пропаст, зло ... страшно зло ...  Шта га само чека код куће! ...  У свет! ... у далеки, бели свет! ...  Нога му корачи ...  Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо ...  Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.  До сад се ређаху све једни исти, једначити дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака ...  И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет ...  Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала ... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.  Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини? ...  Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..  Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.  Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.  Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.  — Миро! ...  Их што ме уплаши!  А баш сам мислио да те нађем.  — И ја тебе чекам ...  Шта ћемо сад, несрећници?  Побиће нас ...  — Ти се не бој.  Иди кући, па баци сву кривицу на мене ... реци што знаш ...  А ја ... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише — Е, моја Миро ... никад се више нећемо видети.  — Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то.  — Куд ћеш?  — Идем у свет ...  Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви ... узми их све ...  Па сад ... скоро ће да се смркне ...  Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све ...  — У здрављу! рече он и крену се.  Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.  Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.  — А хлеба! ...  Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.  — Торба је на студенцу, а ја ћу ’ вако ... одговори он прескачући једну врзину.  — А код куће! ... присети се Мира и викну:  Љубо, шта ћу код куће казати ... чича- Живојину?  — Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.  Други дан је како путује Љубомир.  Подне је давно превалило.  Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.  Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука ...  После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену ...  Уморан је и гладан необично.  Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.  Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.  Али се од тога још горе гладни.  Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад! ...  А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.  Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.  А шта је ово! ...  Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба ...  Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.  Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити ...  Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.  Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело ...  Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.  Само је подигао главу и гледа са последњег хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед ...  И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.  Само је ово много шире.  Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се ...  »Ето ти свет! ...  То је оно, за чим ме срце одавно вуче ...  Боже, лепоте!« ...  — Еј, море ... шта радиш ту? викну неко испред њега.  Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.  — Ене-де! ...  Јес ’ ти то, Љубомире?  Он обори главу и промумла нешто као одговор.  — Шта ћеш ту, бре ...  Од куд чак овде?  — Ет ’ идем ... одговори он, зверајући око себе.  — Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.  Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.  — Враћај се натраг, невољо једна.  Ја ћу те одвести кући.  Дед ’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу ...  Љубомир не саслуша све.  И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.  Он клисну испред свог сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.  Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. » Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. » И ово им је дете ваљано; ваљад ’ није ништа украло или ' нако ... неки паксијанлук урадило?« ...  А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.  Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.  У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим ...  Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.  Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок ...  Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.  — Шта је, мали? ...  Од куд ти ...  Чији си? ... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.  Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја ...  Умор, страшан нечувен умор!  Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.  — Куку! ... што му је! ...  Дијете! ... стаде жена викати, па му притрча.  Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.  Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.  Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:  — Хлеба!  — Ојађена сам друга! ... он је гладан! ... викну она и отрча судовима.  Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира ...  И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком ...  Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.  — Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.  — Хоћеш ли воде?  — Хоћу.  — А можеш сести сам, да донесем?  — Могу ...  Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.  Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.  Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.  Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света ...  »Шта је ово? ...  Колико се само данас намучио и настраховао ...  Да ли ће то бити једнако? ...  А како је мирно на Маљену!« ...  Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.  Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.  »Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.  Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.  Треба да се побрине за преноћиште (у своме селу лако је било) јер га је страх да остане сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.  Како ли ће изгледати кад се смркне? ...  Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан ...  Буди га врућина.  Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.  Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.  Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја ... не може! ...  А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије ...  Дечко се прену.  Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.  Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.  Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.  Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.  Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.  Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. » Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет? ... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару? ...  Он се хвали много ...  Па она двојица из Брежђа ... један већ на неким великим чколама, а брат му учи за попа, ко и Светозар ...  И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!? ...  Нису, зацело нису.  А ово са мном јуче, то је онако ...  Само док ја нађем место, па да видиш!« ...  Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.  За мало нађе друм, па пође брже.  Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.  Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.  Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.  Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.  Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.  Девојче се насмеја гласно.  Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.  »Ала сам луд! ... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.  — Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.  Она му каза име села.  — Има ли још много до Београда?  — Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.  Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.  Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.  Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.  Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.  Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.  — Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.  Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.  Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.  Механџији као да би по вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.  — Хајде горе да седнемо.  Уморан си.  Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.  — Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?  — Нисмо их имали ... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.  Човек се зачуди овом новом погледу.  Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.  »Какво је ово чудо!  Гледа као да се моли Богу ...  Очи му некако сасвим покорне, поштене.  Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду ...  У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.  После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.  Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.  Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен ради тога, да би постао механским момком. » Није то, није! ... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије ... и да ће он, у своје време, поћи за њим ...  Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску ...  Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.  Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.  Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.  Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.  Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву насладу, такво задовољство ...  Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.  Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.  Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.  Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.  Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.  И ако седи, нађу му шта може и тако радити.  А како беше на Маљену!  Слободан је ко птица у гори, слободан и све ... само, — да не мрдне куд белавка ...  »Сад се јадна Мира мучи сама.  Ако пође за козама, одоше краве у штету ...  Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали« ... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.  Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.  То му је био најмилији посао, права забава.  Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.  Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд ...  А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.  Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.  Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.  То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.  А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање ...  И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако ... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.  Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако ... што је ... што је таква девојка.  Ево их, седе у хладу и чешљају.  Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.  — Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.  Које игре знате? ...  — Тхе ... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.  Него ’ нако ... јарца, или јакања ...  — Како то јарца?  — Деремо јарца ...  Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.  Ет ’ ’ вако ...  — Знам то.  И код нас мушкарци раде.  Али Мира? ...  — И она дере жестоко.  — Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.  — Море-е-е ... отеже приповедач: каки ја! ...  Не умем ја ни макнути ...  А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши ... мој брате, севају јој бутине ка оногај ...  — А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.  — Е, то је много лепше.  Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.  После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.  Па ... триста чуда! ...  Тако се само преврћемо по трави ... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.  Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.  — То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала ... да видимо баш ко је јачи.  А може ли Мира тебе да обали?  — Уха! ... треснем под њом ка дулек.  Ђаво је, па уме да саплете.  Девојче већ нестрпљиво.  Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. » Ала би то било! ...  Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«  — Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.  Али где би ..., да нас не види нана?  Љубомир је погледа запрепашћен.  Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.  Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.  — Ха, ено иза штале, покошена детелина ...  Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу.  — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.  Хајдемо!  Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.  Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.  Она беше жива и одлучна, као и Мира.  А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.  Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.  Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио! ...  А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.  И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.  Тако је и било.  Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.  — Е, па сад да се јакамо ... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.  — Нека ... повлачи се девојче стидљиво.  И ово је доста.  Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.  За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост ...  »То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче ...  Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде« ...  Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.  Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.  Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.  Али се преварила.  Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.  Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија ... укочена, сплетена, некако онако ...  А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.  — Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.  — Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето« ...  — Што, зар волиш ићи у цркву?  — Но! ... ’ Нака лепота!..  Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.  Их! ...  Ја ти онда ништа не знам за себе.  — Лепо је, и ја волим.  Али дугачко, брате ... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.  — Мене јок.  Остао бих, вала, цео дан.  Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.  Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.  »А како ли је тамо, у Београду?! ...  Па још кад се обуче сам митрополит ...  Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.  Да ми је само то видети ... кад се засија! ...  А са њим, кажу, сто попова.  Боже, како ли то изгледа ... у једној гомили, сто попова! ...  Нека, нека, још мало« ... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље ...  Све је то смишљено и утврђено.  А дан за даном пролази брзо, неосетно.  Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.  Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.  Пролазе разни путници, крче кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.  Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.  Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.  Види се да се приближило школско време.  Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.  Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.  Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.  Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.  А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.  Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. » Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.  — Где ћете сести, господин - капетане? ... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле конце фула, опаране са старе чарапе.  Овде ће моћи, само да прострем чаршав ...  Дијете! ... викну, угледавши Љубомира: трчи ... газдарицу ...  Капетан дошо ... кажи.  Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:  — Капетан! ... трчи ...  Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.  — Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.  То га је онај наплашио ... и он се тако боји капетана.  Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи.  — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет ...  А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.  И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи! ...  »Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.  И врат ... све као снег ...  Од чега то тако човек побели?  Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.  Све се жуте пеге по врату докле сунце грије ...  Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини« ...  Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.  То пандур уводи коње.  Чује дечко како се отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.  — Ти си као и твој газда ... сви сте једнаки ... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.  »Ене де ...  То мени говори ... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.  Од куд ме угледа, слава га убила!« ...  — Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта ...  »Куку, јадо! ...  И он хоће овде код мене ...  А ја?« ...  — И ’ нако ... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао ... да гриземо заједно ...  »Он мисли ја овамо нешто једем! ...  Да се бега! ...  Ето зла!« ...  Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.  Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.  У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.  — Е, тако ли ви знате! ...  Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур! ...  У мало ми главу не однесе ... само да ме закачи бутовима! ...  — Није, славе ми ... ја ’ нако ... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.  — Шта »’ нако« бре! ...  Од куд на тавану?  — Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.  Пандур омекша.  И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..  Ко зна!  С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.  Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.  — А ’ нако ... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил ’ не долазио у срез.  А ово он пита тек ’ нако ... из радозналости.  — Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.  »А, није га уписао! помисли пандур весео.  Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана ...  Хе-хе« ...  Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.  Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.  Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.  То су подолазили кметови, одборници, сељани ... лармају и гледају да пропипкају одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.  У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:  — Шта је то било с тобом и с оним ... ту механџија крупно опсова пандура.  Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.  — Еј, дрљане, пропали смо! ... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује.  — Нисам те уписао, видиш ...  Па сад ће ...  Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.  — Него пази: сутра да кажеш ... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.  Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.  Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш! ...  Пропао си!  Јеси ли разумео?  — Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.  — Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.  Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.  Газда му остаде задовољан, па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.  Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило ... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења ...  Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће ...  Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ ...  Преко неба прелети једна падалица.  Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено ...  »Ђак београдске гимназије ...  Боже, је ли ово истина или сан! ..., Ја, Љубомир Васић, гимна ... како оно кажу: гим-на-зист!« ... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор ...  Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.  Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.  Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. » Што им то мајка ократи пеленгирице?  Мора да није имала више оваког сукна« ...  Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна ...  И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена ...  »Љубомир Васић, ученик велике гимназије« ... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.  ...  Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: » Љубомир Васић, ученик велике гимназије« ...  И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо ... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом ...  Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе ...  А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио ...  И опет понавља: » Љубомир Васић, ученик велике гимназије« ...  Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању ...  Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.  А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло! ...  И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства ....  Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.  Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа ...  Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици ...  Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом ...  Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг ... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.  Ах, он је тако јадан, тако сам! ...  Шта ли ће бити са њим? ...  Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама? ...  Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.  Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.  Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.  Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало ...  Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна ... из сата у сат, тако непрекидно.  Али се то њему није ни мало тешко чинило.  Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.  Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.  О, како га је обрадовао састанак са Светозарем! ...  Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.  Није знао шта ће пре да га пита ...  — Шта веле моји ... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.  — Брину се, знаш сам ...  Сестре ти плачу и помињу мајку ... она би много жалила, да је жива.  Чули су да си овамо отишо.  Чича Живојин вели: » Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.  Није он отпао од мене, као ивер од кладе.  Боли, каже, мене срце за свом децом«.  Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго ... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.  Али дечја туга није велика и дуготрајна..  Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.  Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.  Затим настаде спремање за упис у школу.  — Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.  — Како ... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.  Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис ...  Дакле све пропало, све муке и наде узалуд! ...  Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.  Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.  Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.  Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.  Друге му тврђе у оно време није ни требало.  »Па и ја умем тако попунити ... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.  У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.  Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.  Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.  Шта ли га очекује од сад ... како ли ће бити даље? ...  Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: » Љубомир Васић, ученик велике гимназије« ...  Ново место Љубомирово било је од ретких места.  За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.  Била је то једна мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.  Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.  Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно ... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.  У кући живи само једна баба са сином.  Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.  Син јој је великошколац, у последњој години.  Љубомир не може очију да одвоји од свога господин - Николе.  Приковао га млади великошколац својим необичним држањем ... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.  Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.  Па ход господин -Николин! ...  И он је био мањег раста, скоро ћосав.  Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.  Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: » Бадава, овај ће некад бити министар!« ...  — Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.  Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.  — Нисам понео ... ’ нако, изненада пошо ...  — Како изненада?  Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.  Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.  Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.  — Добро.  Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.  Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.  Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту! ...  Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.  »Баш прави господин, па то ти је ...  Их, да ме сад виде Милка и Мира!« ... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.  У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.  Ишао је у школу три дана мирно - тихо, као сенка ...  Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.  Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.  Четвртог дана позваше га у канцеларију ...  Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.  — Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.  Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.  »То је оно ... сведочанство! ...  Пропаст! ...  Свршено све!« ... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.  Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.  « Дознали! ...  Да се бега! ...  А моји ... шта ће они? ...  У свет!« ... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи ... и сви се некако црне, као да су у тами.  Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.  Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:  — Аха ... то је!  Кажем ја ... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.  — Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.  »Ухватили! ... то је.  Сад ће да привикну: на поље! ...«  — Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..  Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.  Школа се утаја ...  Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.  Али њега сад подсмевке не би дирале ...  »Мора да је потказао неко од ових! ...  Видео Светозара кад је писао« ...  Професор уђе.  Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.  — Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.  Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред ...  А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору ...  »Цензор ... ја?! ...  Шта ово свањује ...  Шта је ово лепо око мене! ...  А сведочанство! ... не знају« ...  Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: » Љубомир Васић, цензор велике гимназије!«  А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.  Спреман је предлог директору: » Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава« ...  Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.  Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну:  — М-е-е-е-р..  Ћутите-е-е! ...  После неколико секунада појави се на вратима чика- Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.  — Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.  За Јоцом истрча један професор.  — Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.  Ко је викао?  — Цензор, одговорише неколико гласова.  Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:  — Ехе ...  А да ја: умирујем ђаволе ...  Ка да је ударио обад у све ...  Професор прсну у смех и стрча низ степенице...  За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.  Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: » Зар баш мора, рецимо, писме људи бити у првом одељењу?«  Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира ...  Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.  Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.  Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.  Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.  А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.  Кад га је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:  — Је л ’ то митрополит '?  — Иди, бре ...  То је професор.  — Кака му је оно капа?  — Камилавка, што носе калуђери.  Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: » Господи возвах к тебје, услиши мја« ...  Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици ...  А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.  Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.  Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.  Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.  Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима ...  Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.  После честог стајања на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.  — Их, колика је ова!  Рече једаред, разгледајући књиге.  Кака ти је ово? ...  — Прочитај.  Видиш да пише: Свето Писмо, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.  — Аха, Свето Писмо! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.  Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.  Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега« ...  Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.  Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:  Авраме!« ...  »Аха, знам ...  То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака ...  Од куд то овде?«  Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.  Допаде му се.  Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.  Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.  Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела ...  И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе« ...  Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.  У овоме причању нађе он некакву сличност са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца ...  Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.  Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: » Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!  Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!« ...  Обузе га страх ...  Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!  У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.  — Је л ’ твоја ова књига '? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.  Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.  — Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.  — Дај ми је да читам ... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.  Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:  — Није то за тебе још.  Нећеш је разумети.  — Еве пуно прича, славе ми! ... све што смо учили у школи.  И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.  — Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.  Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.  Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.  То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.  Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.  Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи ...  На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.  Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.  Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.  До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.  Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит? ...  Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.  Сви га другови посматраху са чуђењем.  И пре им његово лице беше необично, али сад ... сад је много необично.  Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.  »Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.  Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему ...  А овако: дечко као и они ... па се упреподобио ...  Чудно ... чудно! ...  »Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.  Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.  Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао ...  Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.  Њега текну нека пријатна, слатка радозналост ...  »То је он ... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше томе некакве свеће и дадоше му у руке.  Он стаде махати свећама и обрте се народу ...  Љубомир сакри очи рукама ...  Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа ...  Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава ... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим ...  Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.  Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу ...  Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.  Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао ... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.  Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја ...  Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав! ...  Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама ... и он да је исто што чича, и чича да је он или као он ... тако нешто ...  Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати Свето Писмо, али није заборављао ни школу.  Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама! ... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.  Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.  Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи итд. и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.  Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати ...  Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.  Једаред, претурајући Свето Писмо, загледа се у »Пјесму над пјесмама«.  Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.  Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив ... онако младићски.  У том наиђе његов господин.  — Господине, шта је ово? ...  Да видите ... некако друкчије ...  — Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.  — Тек ’ нако ... залудан! ...  Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’ нако ...  — Хм ... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.  При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.  Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају ...  — Хм ... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:  Него знаш, није ово за тебе ...  Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе ...  — Је ли то светац, господине, ... што ово пише?  — Хм ... светац! ...  »Од куд ћу му, врага, знати ...  Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.  И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: » Соломунов храм ... мудрост ... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово!« ...  Јест, јест ... мора да је светац.  Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари ...  А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.  Љубомир се обрадова таквој понуди.  После два дана добио је Робинзона.  За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена ...  У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја ... И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.  Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.  Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.  Али Љубомир сад стаде мислити: » Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.  Дај да видим баш ... да чујем шта ће рећи«.  Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче ...  А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.  А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац ...  На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.  Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.  — О, господин - ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!  А молићемо, што смо ми тако горди?  — Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.  Ти вала баш ниси така ... а и госпођа ...  — Ха-ха-ха..  Ама ти, ти млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти горд, те се не може с тобом ни речи прозборити? ...  Мустра и јеси: ђак! ....  Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу ...  У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.  — Тхе ... нисам баш тако, како велиш ...  Али што: ђак, јабогме! ...  Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.  — Јуф, наљутио се!  А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.  Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте ...  Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.  Ја бих вас лепо дочекала ...  После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.  То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?  Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.  — Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?  Ја кажем већ тако и тако ...  Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо ...  Заборавио сам ...  Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.  — Тако, брате, тако ми кажи.  А слушкиња?  — И она то исто.  Вели: онај гргуљави ...  Добро ће нас почастити ...  — Љубо, кажем ја: биће ћара! ...  Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.  Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље ... а Љубомиру пада у део слушкиња.  Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.  — Нећу ... немој ти мене! ...  Очију ми не могу, страх ме! ...  — Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.  Биће ту части! ...  А ти чувај твоје место ...  — Но, знам ја да она све лаже ...  Зар ја не видим како је мене! ...  Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.  И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.  Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, па да је притисне ... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.  Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње ...  »Она Соломунова ... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица ... а лепа!  Па се ја са њом оженим ... зна се: ко бајаги, није од истине ...  Па право мојој кући.  Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста ... царска посла! ...  А она све тако уза ме ... па топло, слатко ...  Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.  Стој, бре, сад да те питам! ...  А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину ...  Нека га ...  А тамо стриц ... гледа и не верује ...  А и ја се кријем иза царице, да ме он не види ...  После: оцу баш и не морам ... готово и не смем тако ићи« ...  И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије« ...  Прођоше две непуне године.  Љубомир већ момче.  Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.  Обуче свој стари жути капут, једини остатак прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже ...  Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика ...  Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти ...  Кад је себе оставио Београд!  Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био нешто — цензор велике гимназије! ...  Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.  А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале ...  Србија поведе рат за независност.  Љубомир беше у другом разреду.  Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.  Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.  Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом на души.  Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку? ...  Београд опусти.  Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин« ...  Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.  Давно је то било, чини се Љубомиру.  Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.  Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.  Оде му брат на границу и за њим и отац.  Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.  Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.  Али прође све.  Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.  Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце ...  Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.  Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.  Али одједном дође оно.  Никако не може да се сети кад је то почело.  Све мисли о томе некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад је то било, кад се јавила у њему прва мисао.  А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године ...  И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.  Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од онога: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити ...  Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још онда, код студенца, одлучио.  Зна да ће ићи у свет ...  И сад настаје оно ...  Не зна кад и зашто му је то пало на памет ...  Тек онако дође му у главу: » Да проведем неко време у манастиру ... ’ нако само ...  Није због чега ... нећу ја ту остати.  Него тек, да видим и то« ...  И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.  Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.  Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.  И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.  — Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.  Шта ћу ... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио ...  Ради како знаш.  Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.  Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи ...  Одкуд то, та мисао! ...  А њему то никад није ни на ум падало ...  — Јок, море ... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.  Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом ...  — Кажем вам ... шта ви је данас?! ... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.  — Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.  Ако смо и сиротиња, можемо живети ...  Једва се утишаше.  Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.  У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.  Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао ...  »Шта је њима пало на памет ...  Буди бог с нама!« ... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.  Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.  Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?  Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.  Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама ...  Али то су само слике, тек онако ... а мисао о томе била је далеко.  »Баш није требало ни говорити са њима о томе ...  Само ме забуњују!  Ето, и сад ми је некако тако ... тешко ми« ...  Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.  Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.  То му је једини друг из младости ...  Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.  Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.  На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.  Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.  — Ене де! ... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.  Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.  Сад је друкчије одевена и очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.  Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.  — Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!  — Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.  Бо’зна ћеш у манастир?  — Ја.  — Нећеш, ваљад ’, остати тамо?  — Јок.  — Баш се ти наиде по свету!  Знам онда ... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет ...  Је л ’ ти и сад тако, Љубо?  — Шта?  — Вуче ли те, велим ... у манастир?  Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:  — Знаш како ме онда вукло ...  То није било ништа.  Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.  А сад је друго ... друкчије је ово ...  — Како, Љубо?  — Сад ме је страх ...  Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.  Нисам се бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села ...  Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.  А сад ... ђаво га знао ...  — Је л ’ ти тешко поћи?  — Није ... баш ми је мило ...  Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.  — Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.  — То и ја све мислим.  У вече кад легнем, па зажмурим, оно ми одмах дође.  Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица ... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени ...  И што год ближа, она све већа и већа ... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа ...  Па све ближе и ближе ... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ ...  Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као..  Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду ... и толике су све четири ...  Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи ... већи је од Маљена и Повлена уједно ... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха ...  Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.  Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо? ...  А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:  — Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.  Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа ...  Па кад и то прође, онда станем мислити ...  — Мислити ... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.  — А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа ...  Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.  Кад пре, не знам ни ја ... чини ми се тек сам лего.  Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ ...  — Па је ли све мислиш о манастиру?  — Најпре сам све о другом којечему.  Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако ...  Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа.  — После сам о школи, о цркви и митрополиту ... о томе сам много мислио.  И тамо још ... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.  - Па то је све друго ...  — А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.  И ту ми одједном дође оно ...  Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.  Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.  Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.  Љубомир ућута.  Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.  Није му се ишло одавде ...  Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати ...  Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали ... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства? ...  Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.  Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.  Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.  Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.  Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.  Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.