Док други писци обично свршавају своје романе тиме, што неког убију, отрују, или га просто пусте да умре, дотле код мене, услед потребе да имам у овом роману једну удовицу, умреће њен муж одмах у почетку самога романа.  Али, да би се видело да ја ту ствар нисам нарочито удесио, ево, испричаћу све редом како је од почетка било.  Дакле, Алемпије из Прелепнице држао је Анику из Крмана.  Крманчани су грдно зажалили кад се Аника даде у Прелепницу.  Рекоше:  „Пустисмо најлепшу девојку те оде у друго село; зар ми нисмо имали момка за њу?!”  Тако рекоше сви Крманчани, а само неки Јаша, за кога кажу да никад не оставља реч да јој не накачи реп, веле, уз то је додао:  „Нека је, нек је у Прелепници, нек и тамо кој ’ пут ноћевају капетани!”  А тиме је као хтео малко да прочачка ствари које су се у селу већ давно и давно заборавиле.  Још само баба Кана и данас, кад хоће да прича ма што из прошлих времена, па макар то било и причу о оној Јоцковој батал-воденици у Прелепници, сваки пут ће почети своју причу овако:  „Још док беше Мага (а Мага је Аникина мајка) млада, док оно код нас у селу често спаваше капетан, кад је по срезу откуда ишао, за Јоцкову се воденицу говорило да не сме млети средом и петком ...”  Уосталом, за баба Кану се зна да хоће да рекне лошу реч и за мртвацем, кад дође ноћу да га чува, а за Јању се зна да је због једне лоше речи изео двадесет и пет батина усред вароши пред начелством, док је још било батина, Бог да их прости.  Могли су најпосле говорити шта је ко хтео, али Алемпије и Аника проживели су две и по године баш лепо.  Шта више, они би и још две и по, или можда и много више година проживели врло лепо, да не потеже Алемпије те умре.  Не може се баш у тврдо казати од чега је Алампије умро.  Једни веле што је пао с крушке, други веле није, него од злих очију, а трећи веле: није ни то, него од зле руке.  А како то некако све на једно излази, то би се готово и могло утврдити од чега је умро, ако само испричамо цео догађај.  Када се из те приче избаци све оно што су дометнули рођаци и пријатељи, још оне ноћи кад су чули покојника, остаје оваква гола истина: Алемпије је добио позив да оде среском капетану, где је имао да се узме на одговор што је погдекад имао обичај да у туђем забрану насече по која кола дрва.  Па, како ће човек да продангуби читав дан у вароши, да му не би бадава било, намисли да понесе и мало воћа те да узгред прода.  Он је то врло лепо замислио и једино што би му донекле могло покварити рачун то је, што он нема својега воћњака.  Да би и ту незгоду отклонио, он се упути с кошем у туђе воће и попне се на крушку.  Пољак га међутим спази, свуче га са крушке и тако га душмански испребија, да је једва до куће дошао.  Отад ухвати неку бољетицу у грудима, и прво време кашљао је онако сасвим мушки, а затим поче као маче.  Па онда, Боже ме прости, није више ни кашљао, него је мање више шиштао и све је тако тихо говорио као да није рад никога да увреди.  Кад хоће што да каже, а он просто шапће као какав Божји угодник.  Није много ни боловао, највише месец дана.  А лечио се сиромах свакојако, али, кад је што писано, шта вреде ту лекови!  Гасили су му четири пута угљевље, попио је две оке пелена, метао је метлу под јастук, пребацио је ватраљ преко куће, купао се у води са седам извора, облачио је кошуљу неке бабе из не знам ког села, која се није никад удавала, али — бадава, било је писано, и то, било је писано колико од стране усуда у књизи судбине, толико исто и од стране пољакове по ребрима Алемпијевим.  А кад и судбина већ почне да води овако дупло књиговодство, те да на две стране пише, онда шта вреде ту лекови!  Алемпије је дакле свакојако морао умрети, ако низашто, а оно за љубав писцу овога романа коме, на пакост, још у првој глави треба једна удовица.  Сахранише лепо Алемпија, а Аника удовица без и једног детета.  Нема јој још ни двадесет и три године, а лепа и снажна, рекао би човек може да понесе у сваку руку по једно момче и да га олако дигне за једно колено.  Многи су због тога сумњали да она није нешто тукла по који пут покојника, али то није било: они су одиста лепо живели.  Свега пет шест пута за те две и по године ако га је ухватила за гушу, бацила га под ноге и месила као да га је у наћве положила а не на земљу.  Али и у том случају, кад би покојни Алемпије, онако мало строже, викнуо:,, Јаој, Аника, пуштај по Богу!”, она би га таки пустила.  А и какав је био Алемпије према њој!  Он мали, недорастао, жгеба, а она, болан, израсла као јаблан.  Образи јој румени, пуни крви, као да свагда мрси, а држала је, Бога ми, сваки и најмањи пост.  Ама у свему је била тако некако од Бога удешена, да јој је баш и доликовало да буде удовица.  Оно што је о пратњи и прве суботе мало нешто плакала, ни мало јој није искварило ни очи ни лице, већ остала лепа да не можеш ока одвојити од ње.  Што кажу у селу:  „Давно нисмо имали овакву удовицу, оваква удовица као за попа створена!”, то је, дабоме, тако уз реч речено, а у ствари нема од тога ништа, осим ако се може за зло узети што поп Пера сврати по који пут код Анике да је теши.  Свакоме другом могло би се то и замерити, али попу, као духовном лицу, то се никако не може замерити.  Једино ако попови пристану уз то гледиште да је и поп човек; онда, разуме се, могло би се погдешто и замерити попу.  Тако, на пример, могло би се попу замерити што никад није ишао у Аникину кућу док је Алемпије био жив.  Премда се и ту може поп оправдати, јер тада није имао кога да теши; нити је Алемпија имао зашта тешити код живе Анике, нити је Анику имао зашта тешити код жива Алемпија.  А најзад, што ће попу да се правда.  Скупштинари полажу рачун својим бирачима; рачунополагачи Главној Контроли, а попови једино Богу могу полагати рачун, и то на, небу, а на земљи баш никоме изузимајући својој жени.  Бог је додуше добар рачуноиспитач, али изгледа да не може да стигне сам, те још увек има старих непрегледаних рачуна.  Жена, напротив, она стиже, стиже увек да прегледа и старе рачуне као и нове.  Ма како ви вешто склопили рачуне, она ће увек наћи ма какав „неоправдан издатак”.  Да ли је поп Пера имао такве „издатке” видећемо у идућој глави овога романа, у којој ће и многе друге важне ствари да се открију.  Прелепница није мало село.  Већ трипут до сад подношен је предлог Народној Скупштини да се прогласи за варошицу, и док је тај предлог пропадао, дотле је Прелепница све више напредовала.  Три пута је до сада цела Прелепница прелазила из партије у партију, само да би стекла среску канцеларију, и опет је то некако мимоишло.  Сад су се становници Прелепнице договорили да се поделе у три странке те ако би се тако нешто помогли.  Село лежи у равници, под шумовитим осојем, а квасе га два поточића.  На једном је од њих камена ћуприја са које се слази у чаршију, ако се тако назове онај ред кућа од којих је једна бакалница, једна механа, једна берберница, где је берберин уједно и налбантин.  На другом потоку, тамо под селом, лежи она Јоцкова воденица што је већ одавна батал, те сад у њој, по одобрењу општине, седи нека сиротица Савка, колико да има крова над главом.  Становници села Прелепнице све су красни људи, а ако који има и какву махну, човек је, није анђео.  Кмет Мића, на пример, заиста је добре и душе и срца; он је тако рећи отац својим сељанима а не кмет.  Пази сваког, нити ће коме учинити што неправо.  Па опет има једну малу ману: воли окусити од државне порезе него не знам шта.  И то није што не би имао од чега да живи, већ као из неког начела.  Вели:, „Доста, Бога ми, и држава нама заједа!”  А не може се казати да он то хоће да утаји, Боже сачувај.  Напротив, кадгод га притегне господин начелник те кад већ види да хоће на силу Бога на суд да га отерају, а он извади из свог сопственог џепа па плати.  Образан и поштен човек, па вели:  „Што би ’ ја ишао на суд; волим поштено платити, него се вући по судовима!”  Поп Перина је мана његова жена.  Поп здрав, снажан, личи пре, Боже ме прости, на тобџијског наредника, него на попа, а његова жена сува, џгољава.  Поп сам за њу вели: „сврачица”, а по који пут савије прсте у песницу и покаже коштане зглавкове па вели:  „Ево, Бога ми, оваква су јој леђа!”  Да не би пак неко казао да то попу, као свештеном лицу, не приличи да говори о леђима своје жене, ваља одмах да кажем како то поп не говори у цркви, Боже сачувај, он цркву поштује и у цркви је прави светац.  Једанпут само за време службе што је клисару опалио шамар у олтару, па то тако одјекнуло и шкрипнуло, да су побожни хришћани мислили да се отварају врата олтарска.  Што се учитеља тиче, он и не припада селу тј. утолико што и не излази нигде у свет.  Он за себе вели да је научен, па зато нигде из школе не излази.  Могло би се за ћату Пају Јеремића казати да је такође врло научен, јер нигде из кафане не излази, али то ћата не прима да му се каже.  Он вели:  „Ако сам научен видеће се то у своје време, а не трпим да ми се каже!”  Овај ћата био је каплар у сталном кадру, па за једно „нећу” одлежао је годину дана апсе, јер „по војничком закону нема „нећу” — вели он — а ја, Бога ми, и Богу ћу казати нећу кад нешто није право!” (А то „нећу” састојало се у томе, што је из неког писма командировог извукао банке.  После је био отворио као неки мали дућанчић, па кад му се на артиклу ракије показало много расхода, онда је управо тај артикал учинио те ни на другим артиклима није било прихода.  Па кад је једног дана све артикле попио, затвори дућан, обиђе све оне који су њему били дужни, а заобиђе оне којима је он по коју сумицу дуговао, па оде „по еспап” како тада рече.  И од тада пет-шест година није га нигде било.  Он каже да је то време провео у „Немачкој” и много се чему научио.  Кмет и сада каже, кад по који из села примети да ћата много пије:  „Па нека пије колико хоће; био је по свету па је видео, и тамо људи пију, и то још какви људи!”  А једанпут му је и сам кмет приметио да је пијан, али му ћата вели:  „Ако сам пијан, видеће се то у своје време, али не примам то да ми се каже!”  Има их који кажу да је ћата ученији од учитеља, јер је видео много света и зна много да прича.  Он је вид’о људе што једу жабе.  „Немци једу, гледао сам својим очима!”  — А је ли истина, Бога ти, ћато — пита Радоје Крња — да Талијани једу змије?  — Истина је, каже ћата, гледао сам својим очима.  Нудили ме, кажу: извол’те сињоре Панто (сињоре, то код њих значи господине), извол’те кажу, а ја велим нека, хвала, нисам при апетиту!  Апетит, знаш, талијански ће рећи стомак.  Тако им кажем, а мислим се у себи: иди, бедо, да су ми се јеле змије, остао бих ја у Србији па би био богат човек.  — А како их праве, Бога ти, ћато? — пита меахнџија, па пљесну ћату по рамену оном тежином кретања руке, којом у опште кредитори спуштају руку на раме својих дужника.  — Како? ... с луком.  Припрже мало лука и тако ... метну још нешто да мирише ...  И тако, уопште, ћата је знао да много из света да прича.  А кад се још и напије, заборави како је то трезан причао, па све друкчије и опширније.  Једанпут, тако празник неки, па где ће народ после литургије него у механу, јер тога дана поп Пера је баш говорио слово у цркви и проповедао како су благдани за то управо, да се хришћани и телесно и душевно одморе.  Добра паства отишла је сва са службе у механу, колико да се душевно одмори, а паства је затекла тамо ћату мање више већ одмореног душевно.  Ћата је баш причао како је својим очима гледао човека како лети као тица.  Има три „шрафа”, два испод пазуха и један испод трбуха, и ту ћата покаже где би од прилике стајала сва три „шрафа”.  — Прво одвије она два шрафа испод пазуха, цврр ... цврр ... цвррц ... па му се развију крила, па онда онај шраф испод трбуха врррр ... вр ... врррц ... па му се нешто измеђ ’ ногу надује — тако нешто као мешина, а везан ужетом за земљу, па тек ... ту кад виде ћата да је радозналост слушалаца довео до врхунца, а он полако, читавих десет минута, испија чашицу ...  — Кажи, Арсо, нек ми донесу још једну!  Арса, дабоме, наручује.  - Па тек, пуф ... нешто учини и поче она мешина измеђ ’ ногу да се надима и одушује, а крила као у тице ... оде, оде, оде ...  Марко, кажи!  — Сме ли сваки? — пита Радоје Крња.  — Ко га зна!  Кажу мени Немци: извол’те сињор Панто, пробајте ви (сињор, знаш, код њих значи господин) а ја рекох: хвала, а жао ми је и сад, требао сам да пробам.  — То си баш требао! — додају двојица тројица.  И тако је ћата причао док су га слушали.  А слушаоци су један по један одлазили, а последњи сам остао Радоје Крња.  Кад су остали сами, Радоје му се поверљиво приближи, седе за његов сто, поручи му ракију па ће тек почети;  — Овај, ћато ... ти си тако рећи научен човек.  — Ако сам научен, видеће се то у своје време, а не примам да ми се то каже! — вели му ћата, па завуче обе руке у џепове од прслука.  — Молим, молим — додаје Радоје Крња — ја нешто друго хоћу да ти кажем.  — Извол’те, кажи.  — Па, ето, да ли ти знаш куда је отишао поп из цркве?  — Не знам.  Ако није код Анике?  — Јесте.  Бога ми, али има нешто повише што ја хоћу да ти кажем.  А ваља знати да је Радоје Крња био удовац, и да није крња, нашао би досад себи друга, ал ’ овако, чека само где ће која удовица да остане , па и ту обично му покваре посао они што теше удовице.  — Шта има повише?  — А што није јутрос кмет био у цркви?  — Па зар му ја знам — одговара равнодушно ћата и лупа празном чашом у сто на Радојев рачун.  — И он је јутрос, за време службе, био код Анике, а по селу се каже да му то није првипут што иде.  — Кмет?! — плану ћата и лупи песницом о сто — а зашто он то крије од мене?  Испи још једну па се љутито диже.  Радоје Крња остаде весео у механи да плати ћатиних једанаест чаша, а ћата оде као бесомучан залупив вратима.  Прошло је доста дана одонда како је Радоје Крња говорио ћати у механи о кмету и попу, те се ћата онолико наљутио.  Љутио се ћата отатада још неколико пута те изгледа да су се он и кмет као некако попреко гледали.  А Радоје Крња ни отад није остао миран, већ је и даље шушкао и бушкао и говорио по селу којешта.  Међутим, поп није хтео ни да се осврће на то.  Само једанпут, и то више онако благо и очински, пребацио је то Радоју и рекао му:  — Ако те само још једанпут чујем да лајеш којешта за мном, сатераћу ти све зубе у грло, и нећу ти дати више навору у цркви, то да знаш!  А Радоје Крња, као што би и сваки други побожни парохијан, рече попу:  — Оно, кад би црква била пиљарница, а навора празилук, и могао би ми и дати и не дати.  А моји зуби, попе, кад већ сиђу у грло, онда некако ни твоја чита неће ти бити тесна, него ће да сиђе преко носа и преко ушију; а ако лајем попе, у школи сам научио још док си ти био учитељ!  Попа као паметан човек не одговори Радоју ништа, само што баци један тужан, сажаљевајући поглед на Радоја, као на „изгубљену овцу” која је кадра чак и попу да набије читу на уши.  Међутим се за Радоја не може рећи да је био „изгубљена овца”; пре би се готово могло рећи да је он био „изгубљени ован”, јер откад му се, ево, измаче и трећа удовица, те остаде без наде да ће се кадгод моћи, и он оженити, поче да буче по селу толико, да је већ и кмет са ћатом размишљао: како ли би му се могли скратити рогови.  Најпосле, ко би се још у селу обзирао и на Радојеве речи, да се само није десило нешто друго.  Био велики празник, мислим Благовести, те се сабрао народ у Прелепници чак и из других села.  А кад се тако збере народ, поп Пера неће пропустити прилику да проговори коју у цркви.  Има једно пет-шест година како се поп Пери прохтело да буде народни посланик, те отад чешће проговори у цркви.  Раја из Крмана чак казао једанпут пред многима:  „И истина је људи, умео би поп Пера да нам вајдише!”  Па онда и многи други су тако мислили, али, што је главно, то је, што је и поп Пера тако мислио.  Од то доба иде поп Пера чешће и у механу. У механи је погдекад лупио песницом о сто и узвикнуо:  „Они горе не знају шта народу треба, а нема ко да им каже!”  А више црквених беседа и ово је уметнуо:  „Народ треба да има добре заступнике и пред Богом и пред земаљским властима.  Добар заступник пред Богом изнеће му народне молитве, а добар заступник пред земаљским властима изнеће и браниће народне жеље!”  Дакле, и на Благовести говорио је поп Пера беседу, а у тој беседи најважније је што је хтео да каже: да на напуштеној њиви сви треба да деламо заједнички. (Код ових се речи Радоје закашљао, а поп одржао реч те му после не даде нафору.) То што је хтео да каже, поп је врло лепо казао, и свршила се божја служба, па сви изишли лепо у порту црквену, и ту као људи застали те ће неко проговорити ово а неко оно.  Ту поп Пера, кмет и један одборник; ту кмет из села Буринца, па онда Рајко, бивши кмет, ту дућанџија Јова, па Исајло из Драјковца и још други.  Нису само у том друштву механџија и ћата; они су у механи сваки на, свом послу.  Сели под кестеном, што се лепо разгранао пред црквом: поп, Исаило, и кмет, а остали ко стоји те се ослонио на штап, а ко донео камен те сео на њ.  Припалили цигаре и луше те се упустили у разговор.  Исајло из Драјковца прича како је чуо од људи, који су били у чаршији, да у Русији има колере, па се поведе реч о томе, и дућанџија исприча на дугачко и на широко како је брат његовог деде умро од колере „као пиле”.  Вели:  „Часком, брате, тек погледа нас све редом што смо били тамо, (ја сам био мали), па се ухвати рукама за трбух и умре!”  После већ проговорили су неку реч и о чуми, али поп их обавести, вели им:  — Чума, брате, то не постоји.  Не може се историјски доказати да постоји; то више онако у народним песмама!  Кмет из Буринца прича опет како ће да се уведе неки нов прирез за наоружање, вели, причао му сам писар из среза.  Поп Пера, разуме се, налази да, као човек који помишља на посланичко место, треба да каже своје, па вели:  — Што се тиче наоружања, то је утврђена потреба, само ја нисам за прирезни систем наоружања!  Ту попову реченицу каза кмет друкчије т. ј, он је и за наоружање а и за прирез, а нама је већ из раније познато да овај кмет воли прирезе.  После овога разговора, одборник помену како би требало цркву окречити, али, како нико ништа на то не рече, опет обрнуше реч те о овоме те о ономе, и готово се наразговарали и дигли се на ноге, те хоће да пођу мало до попове куће, а приближи им се Радоје Крња па:  — Помози Бог, срећан празник!  Ама то Радоје рече некако журно чим је дошао, иначе он иде понајлак и гега кад иде.  Па и то што је честитао празник друкче је некако казао, све се смеши, и као задовољан је и пакостан је и једак је.  — Бог ти среће дао! — веле му сви.  — Дај Боже — одговара Радоје — овај нам празник донео добра свима!  Дај Боже, да нам година буде берићетна, овце нам се јагњиле, краве нам се телиле, па чак и удовице, дај Боже, рађале све мушку децу! — па то Радоје изговори као да држи чашу у руци, а пакосно се смеши и гледа све редом.  Поп као нешто прогута, па онда се прибра и поче као у шали:  — Е, е, ти то баш ређаш и као здравиш!  А коме здравиш?  Радоје се и даље смеши па вели:  — И здравим, боме!  — Е па, нека је на здравље!  А сад ' ајдемо до попове куће па и да испијемо, — додаде кмет па се окрену и отпоче малопређашњи разговор како би требало заиста окречити цркву.  — А зар, Бога вам — узвикну Радоје за њима — зар не знате шта је ново?  — Јок! — каже Исајло.  — До ти ако ћеш да нам кажеш?  — Хоћу, дабоме да хоћу да вам кажем, јер вредно је да чујете, вредно је да чује бели свет а некмоли старешине народне и црквене! — па на те две речи „народне” и „црквене удари” јако гласом и намигну и код једне и код друге.  — Па — настави Радоје — удовица Аника родила јутрос, родила мушко!  Поп се направи као да није чуо, већ поче да намиче читу на чело и пита:  — Ама која родила, је л ’ она Савка?  — Није Савка , попе, већ Аника, удовица!  Поп прогута оно што беше и првипут прогутао, (биће да му је мало заиграло колено, али се под мантијом не виде) па онда погледа кмета, кмет погледа одборника, одборник погледа дућанџију Јову, а дућанџија Јова, као најмлађи у друштву, погледа у земљу.  Најпосле диже главу дућанџија Јова па вели:  — Па нека јој је срећно, нећемо ваљда на бабиње, ' ајдемо попу!  — Ама људи;, таман сад година и месец како јој умре муж Алемпије!  — Тако ће бити, година и месец — додаје поп сасвим озбиљно, као да га неко пита.  — Баш се сећам, вели, као данас, није му било помоћи.  А добар је био покојник, само што је имао погане руке.  Радоје се сад окрете Исајлу, па вели:  — Рађају ли, Бога ти, у вас удовице тринаест месеца по мужевљевој смрти?  — Ама то ће бити нека ђавоља посла! — вели Исајло.  — Зар му ти то ниси ухватио крајеве, кмете?  — Ко, ја? — пита кмет.  — Ухватио сам, како да нисам ухватио!  — Е, па, зато је кмет — додаје Радоје — да пази да не падне нека срамота на село, као и поп што је зато ту, да пази да се народ не исквари и да не преступи законе Божје!  Међутим, док је то Радоје говорио, поп је једнако размишљао, да није баш данас требало у цркви да говори о томе, како на запуштеној њиви треба сви заједнички да деламо; па онда, размишљао је о томе, како је кмет ужасно глуп, јер сад кад је требало макар шта да каже а он ћути, па најзад паде му на памет и то, како би заиста требало цркву окречити.  И све је то некако брзо прошло кроз његову памет, те није ни чуо шта се даље говори.  Диже затим главу, па рече Исајлу и кмету из Буринца:  — Не бива овде да разговарамо, ’ ајдемоте до моје куће.  Много ме забринула ова ствар.  То се није никад у Прелепници догодило. ' Ајдемоте, браћо, до мене!  У истину и одоше.  А Радоје отрча у механу да и тамо јави новост, а одатле ће после на бунар да каже женама; а сићи ће још и до воденице, јер ће и тамо бити штогод народа, па ће најзад ићи и од капије до капије, а тешко да неће поћи и у које друго село.  Може ли бити ситније ствари но што је четврт киле меса колико, рецимо, има једно новорођенче?  И ето, тако ситна ствар мал ’ те није донела крупне и недогледне последице у селу Прелепници.  О самом догађају, који се десио у прошлој глави овога романа, испочетка се само шапутало погдешто и нико, сем Радоја Крње, није смео онако на сав глас да каже шта мисли.  Погдекад само, у кафани, ако ко уз полић каже онако што из далека и подмигне оком на суседни сто.  Али невоља настаје тек од часа кад се жене дочепају такве тугаљиве вести.  Оне је преносе, увеличавају је, и то све некако лепо и углађено.  Зађу, на пример, по кућама, па почну разговор сасвим из далека, о скупоћи, о млађима, о квартирима, па тек, и то онако сасвим узгред, навију на то како је тај и тај муж отерао жену.  Или, ако не том приликом, а оно у цркви, за време онога најдужега „и ...” у херувици.  Јер, ваља знати, да то „и ...” сви богомољци сматрају као паузу кад се може погдешто и проговорити.  Дакле за време те паузе сусетка ће рећи сусетци:  „Колико се молим Богу за себе, толико и за своју комшику Перку.  Не знате колико је то несрећна жена и шта трпи од свога мужа.  Не волим, знате да од мене изађе та реч, али ме је жао.  Па, за Бога, комшике смо, мора човек да воли свога ближњега!”  И све то некако увијено, обучено, као и да није хтела да каже.  У селу то многа друкчије бива.  Стане Станојка на вратнице па дозива своју комшику Пауну, која је рецимо у шљивику:  — Пауна, о, Пауна!  -Ој!  — Јеси ли чула шта се вели за Аникино дете?  — Нисам!  — Кажу: личи на попа.  — Ама немој грешити душу!  — Јес ’, Бога ми, веле: пљунути поп, само да метне епитрахиљ па да служи!  Тако рецимо Станојка Пауни, а Стамена Живки довикује са пласта сена те се ори ливадом све до друма.  — Живка, о Живка!  Чу ли ти за оно Аникино дете да личи на кмета?  — А ја чујем — одговара Живка с друма — на дућанџију!  И тако се гласно поче већ по целом селу да узвикује и да довикује.  Испочетка не хте ни једна жена да оде Аники, него још свака окреће главу кад прође крај њене куће, а после, свака редом пође да обиђе сиротицу, кобајаги да је дарује, севапа ради, а у ствари само зато да се својим рођеним очима увери на кога дете личи.  А како се која отуд врати, прича све више расте те се испредају читава чуда.  Најпосле, жене као жене, мало им било што својим причама нагрдише попа, кмета и дућанџију Јову и не знам још кога, него свака опазила на детету и по нешто што на њенога мужа личи па кад се вратила напопастила сиромаха.  Тако, на пример, Стана Ивкова дочекала грешнога Ивка још на вратницама:  — Стани — вели му — Ивко, да ти нешто загледам очи!  — Ене, јеси л ’ излудила? — ишчуђава се Ивко.  — Па да видиш и нисам.  Него откуд у тебе  очи као у онога тамо? ...  — Ама у кога?  — У оно Аникино!  А Ивко јој покаже шаку колико да јој укратко каже како мрзи објашњења, те Стана заћути.  То тако Ивко, а за Радована Кнежевића веле да је фљиснуо жену по носу зато што му рече да је у Аникиног детета нос као у њега; док за Спасу Видојковића кажу чак да је изгрувао жену песницама у леђа, и ако му она није казала да леђа детиња личе на његова, него јој се само учинило да су им уста слична.  Па онда мало по мало почеше једна другој:  „Па ти си ми казала ово!”  А она њој:  „А ти си мени казала ово!”  Те узеше да, се и свађају, па да се пљују и да се хватају за кике.  Настаде право чудо и брука по селу.  И да је остало само на женама, ни по јада, него се и људи позавађаше.  Прво се, веле, завади кмет и ћата.  Још одмах после онога разговора са Радојем Крњом, кад му је Радоје казао да је кмет за време службе божје био у Анике, ћата је пребацио кмету:  — А ти, кмете, тако?  — Шта је тако?  — Место у цркву, а ти тамо у Анике.  Хоће да ти пукне брука, а капетанове уши допиру и до нашега села, јер упамти: што већи чиновник то веће уши!  — Ама, шта ти то мени! — као буни се кмет.  — То што ти кажем! — вели ћата.  То су водили такав разговор онда још, а сад, кад већ пуче брука, дође измеђ ’ њих и до мало оштријих речи.  — Рекох ли ја теби, кмете, све ће се то чути у своје време.  — А шта то? — буни се кмет.  — Па ова брука! — вели ћата.  — Нема ту никакве бруке.  Ја ту Анику тако рећи и не познајем.  Сећам се покојног Алемпија, приапсио сам га два три пута, али њу не знам.  — Другом ти то, кмете!  Нисам ја луди Тиосав па да ми превијаш хладне крпе.  Знам ја теби све трагове.  — Знам и ја твоје! — избрецну се кмет.  — Е, кад знаш, кмете, — плану ћата — а ми ћемо онда једно другом поћи по трагу, па шта коме Бог да!  И после тог разговора кмет и ћата сасвим ућуташе, скоро као и да се не познају.  Па онда кмет се завади и са дућанџијом Јовом.  Вели му:  — Ти си Аники давао на вересију.  — Јесам! — вели Јова.  — Па немаш рабош у који си бележио.  — Немам — вели Јова.  — Дабоме да немаш, јер си другачи рабош имао, а не као што приличи честитом трговцу.  Ено ти сад, твој се рабош породио.  Да ниси бележио, не би се породио.  Иди, па узми дете!  — Ама, откуд ја? буни се дућанџија.  — Да ко ће?  Је л ’ признајеш да си јој давао онако ... на вересију? ...  — Па јес ’, ал ’ ја то ... јербо имам милостиво срце.  — Е, па кад имаш милостиво срце, а ти узми дете.  Твоје је!  — Е, па, знаш, кмете, — додија и дућанџији — ако ћемо тако, зна се чије је то дете.  Моја вересија није јача него твоја власт.  — То да ми ниси више казао! — плану сад кмет.  — Теби нећу ни да кажем него капетану, на ислеђењу! — узвикну дућанџија, а кмет понова плану и опсова му оно што власт, по познатом националном обичају, псује својим грађанима.  И од тога доба ућуташе дућанџија и кмет па ни добар дан један другом да кажу.  Кад је то чуо поп, а он стао уз кмета те се посвађа и он са дућанџијом, а дан затим, плану и свађа између попа и кмета.  И та је свађа боме била доста дебела.  Дође кмет у попа па поче лепо пријатељски:  — Дошао сам, попе, да разговарамо шта ћемо с овим?  — Којим? — пита поп.  — Са овом бруком што пуца по селу.  — А шта се то мене, кмете, тиче!  Није то моја брига већ твоја, те свако нека носи своју бригу!  — Ама како? — зграну се кмет.  — Па тако, брате, то је општинска брига!  Није, да кажеш, да је пало звоно са црквене звонаре, него нашло се дете у општини, е, па општина нека и брине бригу.  — Ама, јесте то ... не кажем — поче кмет онако шеретски — али, к’о велим, и црква је имала свој део.  — Каква црква, какав део?  — Немој да се правиш луд, попе! — поче кмет отвореним картама.  — Још се покојни Алемпије није ни охладио у гробу, а ти си већ почео да трчиш тамо у Анике.  Попу плануше очи, а затресе се брада.  — Ама зар ти мени?  Зар ти?  А цело село зна, док сам ја недељом служио службу божју, ко је био у Анике.  Није те ни срамота: власт, хришћанска власт, а никад у цркву ниси навирио.  — Вала и да га не навирим ако ћеш ти за мене да се молиш Богу!  — А што као, кмете, не бих се ја могао молити Богу за тебе, сем ако су ти греси толики да ти треба десет владика и три патријарха да те измоле у Бога!  — Није за то, попе, него што су твоји греси велики.  Зар ти да се молиш Богу за мене, а затекао сам те страсне недеље да једеш чварке!  — Ако сам их и јео, кмете, моји су чварци били, а нисам јео као ти државну порезу!  Е, код тих речи заигра кмету рибић на мишици, па стеже мало јаче батину која му је била у руци, али се уздржа и само додаде:  — ’ Ајд, ’ ајд, попе, нека смо живи и здрави, ал ’ дочекаћу ја да те видим обријана.  — Не знам, све може бити на овоме свету, ал ’ да ћу ја дочекати теби да видим букагије на ногама, то знам као што знам оченаш.  И код тих се речи растадоше смртно завађена два најбоља пријатеља, поп и кмет.  Од то доба поп не држи више никакве беседе у цркви, па и не виђа се много, једва ако оде до цркве па право кући.  Дућанџија Јова и не излази из дућана на разговор.  Кмет и не иде више у механу, а ћата и не избија из кафане.  Радоје Крња сад се још више прилепио уз ћату па му дошаптава много што-шта и плаћа му редовно.  Ето тако се завади цело село и најбољи пријатељи у њему, и то да са чега, него ни са чега.  Због једне ситнице од литре меса.  Ни дан данас се не зна тачно да ли су тај план сковали ћата и Радоје Крња заједно, онако уз полић ракије, или је то самом Радоју пало на памет: тек он се једнога дана диже па право горе Аникиној кући и закуца на врата.  Аника није трпела Радоја Крњу, јер је знала да је олајава по селу, али кад дође, што ће, не може га отерати.  Уђе Радоје, разгледа по соби, опази дете на поњави, па ће се тек окренути Аники:  — Знам ја, Аника, да ти мене не мариш, али ако, у невољи се познају пријатељи.  Познаћеш ме, па ћеш видети да ти ја зло не мислим.  Аника ћути, јер не зна шта јој мисли рећи Радоје.  — Згодило ти се, ето, дете — настави Радоје — па, ево већ три недеље, а држиш га некрштено у кући.  — Па крстићу га! — рече осорно Аника.  — Крстићеш, ја, али у целом селу не можеш наћи кума.  Они твоји пријатељи срамоте се да се назову кумови детету, а ако неће они, боме неће ни други да се прими.  Аника на то није мислила досад, али јој се сад учини да је одиста тако, и обрати пажњу на Радојево казивање.  — А ја велим — наставља Радоје — велим:  што, ако је оно без оца, опет је то божја душица.  Грехота је стидети се божјега закона.  Па, велим, баш севап је прихватити сироче.  Ето, рекох, идем ја Аники, па кад други неће, ја ћу дете крстити.  Анику чисто изненади ова доброта Радојева и, како јој, од порођаја до овог разговора, готово нико није пријатељску реч рекао, то јој се допаде Радојев предлог те пристаде без речи и још му рече:  — Хвала ти к’о брату!  И тако овај подмукли план Радојев испао би потпуно за руком да је он само умео ћутати.  Али одмах слеже у механу, наручи свима које тамо затече по чокањ ракије, те кад га радознало запиташе што части, а он ће у сав глас:  — Окумила ме она сирота Аника што има дете без оца, па велим, за такво кумство право је да платим част.  И то се зачас просу по селу да ће Радоје Крња кумовати детету, те сви ударише у гласан смех кад то чуше.  Само поп, кад и до њега глас допре, не удари у гласан смех.  Њега на против прођоше жмарци по целом телу и по мантији.  Њему уједанпут изиђе пред очи чин крштења при коме, шта више, он мора и чинодејствовати.  Он виде лепо гомилу света у цркви, коју је Радоје чак и из других села срикао.  Потегло у цркву и мало и велико и што би дошло у цркву и што не би.  Па онда Радоје Крња кум, те сви нагађају зашто се он примио.  Он би извесно наденуо детету или попово или кметово име.  Па већ ' ајде, ништа то, али кад свештеник треба дете да запише у протокол „крешчајемих”, па кад дође да запита: „ко су му родитељи?” — а на та питања одговара кум, — да бог сачува шта би све том приликом могао Радоје Крња да каже пред оноликим народом.  Све то паде попу на памет и затресе се мантија на њему, и под мантијом му заигра срце као у зеца кад загледа у пушчану цев.  И забрину се поп, у толико пре што нема с ким да се посаветује, ни с ким да се забрине, јер су се, као за пакост, сви који би ту бригу требали заједно да брину завадили међу собом.  Поп увиде да им је слога у овако тешким тренутцима потребнија но ма кад раније, и сети се да је он и по своме свештеничком чину позван да мири људе међу собом, па се диже и пође у кмета који га је најљуће увредио.  Кмет га попреко погледа кад уђе к њему у канцеларију, али поп поче благо и тихо, као прави хришћански проповедник.  Он најпре напомену кмету како „само слога Србина спасава” и уз то додаде онај стих:  „Слогом расту мале ствари, а неслога све поквари”, па се онда позва и на оно:  „Ко ти ископао око?” — „Брат!” — „Зато је тако дубоко”; па му онда исприча и ону причу како је један цар на самрти звао седам синова и узео седам шибљака, па је најпре тих седам шибљака везао у један сноп и дао синовима да га преломе, и ни један га није могао преломити, а кад је шибљику по шибљику одвојио засебно, свака се лако преломила.  Поп је као тиме хтео да каже да је он једна, кмет друга шибљика, а дућанџија и ћата трећа и четврта.  Најзад да би кмета потпуно убедио, помену му и пропаст српског царства на Косову са неслоге велможа.  Ово је последње кмета толико узбудило, да је својим рођеним очима видео капетана среског као Бајазита, а њих четворо: себе, попа, дућанџију и ћату, како леже мртви на Косову као Југовићи.  И кмету, који је чак и при прегледу касе тврда срца био, наиђоше сузе на очи, пружи руку попу и пољубише се.  Чим су тај свечани чин обавили, они се дигоше заједно те у дућанџије са којим ствар, изгледа, није ишла тако тешко.  Са неколико хришћанских речи њега поп освоји те сви пружише једно другоме руку.  Е, али сад је био на реду ћата, за којега су се прибојавали да га неће лако преломити , а нису могли ни маћи без њега.  Бацило их у бригу нарочито то што им кмет саопшти да је ћата у последње време навалио нешто да иде у варош.  Стога се дигоше сва тројица те у судницу ћати.  Затекоше га, узјахао столицу, пуши и звиждуће и назваше му Бога.  Ћата се изненади кад их виде заједно, и одмах се окрете кмету речима:  — Слушај, кмете, хоћу сутра да идем у варош!  — Добро иди, — поче кмет благо и љубазно.  — Ево даћу ти мога коња!  — Нећу твога коња, рамље на једну ногу.  — Молим те, ћато — увија кмет — баш да рамље на обе ноге, па опет, то би била увреда за мене кад не би узео мога коња.  — Ама што је увреда за тебе кад коњ рамље?  — Сасвим увреда, ћато.  Рамао он или не рамао, није ту у питању коњ, него ја.  Ја ћу покрхати све четири ноге моме коњу, али нећу да ме вређаш.  Ту се сад умеша поп и додаде:  — Ја мислим, ћато, ако кметов коњ рамље, не рамље кмет.  — Па нећу ваљда кмета јахати?  — Не, ал ’ немој га ни вређати због једног коња.  — Па добро де, добро, ето, нећу га вређати.  Узећу његовог коња! — попусти ћата.  Кмету се учини да је сад згодан тренутак да се користи ћатином попустљивошћу, па поче сасвим меко и слатко:  — А би л ’ ти нама казао, ћато, што ћеш сад у варош?  Је л ’ хоћеш да пазариш што, или да се проведеш, или идеш може бити капетану?  — И ове последње речи кмет нагласи и баци значајан поглед на попа и дућанџију.  Ћата ћути и не одговара ништа.  — Зашто кобајаги — наставља кмет — не би мени, као брату, или једном речи као кмету, казао шта ћеш код капетана?  — Чуће се то у своје време! — одговара ћата својом омиљеном реченицом.  — Ама знам ја да ће се то чути, али — зашто ти то не би мени рекао као своме свој?  Поп опет прискочи својим говорничким даром кмету у помоћ.  Вели:  — Ћато, брате, зла су времена наишла.  Искреност је ишчезла међу људима, а злоба се зацарила.  А на искрености почива и породица и општина и држава ...  — Знам ја, попе, на шта ти навијаш! — прекиде га ћата.  — Е, па, ако знаш у толико боље! — прихвати поп.  — Онда реци сам, је ли лепо да будемо овако завађени и отуђени једно од другога, а толико брига има које треба заједно да носимо.  Ето, видиш, и ми смо се измирили међу собом, а знаш колико и тебе чествујемо и волимо.  Па зашто да се ти одвајаш од нас?  Ћату збиља дирнуше те попове речи, погледа их све редом и виде их како су забринути и утучени, па му се ражали као да су својта.  Размисли мало, размисли, па, ће рећи кмету:  — Знаш шта је, треба ми једно педесет динара; да л ’ ми можеш дати из оног приреза?  — Па могу, ћато, што да не могу.  Прирез није мој па да кажеш да не могу.  А хоћеш у варош?  — Нећу!  — Таквог те хоћу! — кликну кмет, загрли ћату, отвори касу, тури руку у прирез и даде му педесет динара.  После већ, изгрлише се и остали и на ћатин предлог одоше у механу.  Како у механи није било никога, то су смели и мало гласније говорити, те чим први чокањ паде на сто, изнесе поп и бригу која их мори.  — Така и така ствар, — вели — Радоје Крња се окумио са Аником, па ће сад у недељу да донесе дете у цркву да га крсти!  И онда исказа све што се може десити и каква брука може настати.  Поп је то говорио свима, али је у ствари гледао право ћати у очи и то погледом који би рекао:  „Ћато, брате, шта ти кажеш на то?”  — Ја не знам шта би се ту могло радити — узе право кмет да размишља.  — Мањ ’ ако би било каквога закона по коме би се могло забранити Радоју да кумује.  — Не може да буде таквог закона нити га је било, пошто Радоје није иноверац — објашњава поп.  — Шта ти онако мислиш, ћато? — запитаће кмет.  Ћата се замисли, замисли се, а сви нестрпљиво упрли поглед у њега.  Најзад он слегну раменима па рече:  — Не остаје ништа друго него да извршимо државни удар!  — Како то, брате, ћато? — запита забринуто поп, који је једини у друштву знао шта је то државни удар.  — Е, па тако! — објашњава ћата и наручује нов чокањ.  — Је л ’ ће Радоје у недељу да крсти?  — Јес ’! — вели кмет.  — А је л ’ данас среда?  — Јес ’ — одговори поп.  — А може ли сутра ујутру, о јутрењу, да се крсти дете? — пита даље ћата.  — Може, како да не може! — одговори поп.  — Е, онда, чујте! — наставља ћата, а сви начуљили уши и чисто се прибили ближе њему.  — Сутра ујутру, о јутрењу, ти попе буди у цркви, а ти кмете пошљи Среју Бирова у Анике нека оде и нека каже:  Послао кмет да се одмах донесе дете у цркву да се крсти, јер не сме, по закону хришћанском, и даље остати некрштено.  Ако Аника нешто запне па рече:  Крстиће га Радоје у недељу, нека Среја каже:  У недељу поп неће бити у селу, а Радоје је позван и ено га чека у цркви.  — Па онда? — учини поп коме поче да бива јасан државни удар који је ћата смислио.  — Па онда, нека Среја у име општине крсти дете!  — Јес ’, Бога ми! — свану прпу и растера му очас бригу са чела.  — Вала, ћато, и владика би могао бити са том памећу.  — Ето, овако нешто не би умела смислити ни Главна Контрола! — додаде кмет, коме је због приреза Главна Контрола изгледала увек као нешто најстрашније у земљи.  Дућанџија, не знајући шта би казао, а у знак одобравања, наручи пола литра ракије одједном.  — А како би било — додаје кмет уз даљи разговор — да општина одреди и које име да се да детету?  — То ти није рђаво, кмете, — прихвата поп — јер могао би Среја, на пример, из поштовања према теби као кмету, да да детету твоје име.  — Таман — учини кмет престрављено и сад му самоме би још јасније колико је паметан био што је то питање постакао.  — Ја мислим — зину сад првипут дућанџија — да видимо у календару који је светац сутра па то име да му дамо.  Попу се учини овај предлог умесан, па одмах завуче руку у џеп од мантије, извуче један масан календар и поче да га прелистава и да шврља прстом по њему.  Застаде на четвртку, прочита па рече:  — Трофим!  — Е, па, ето, да му дамо име Трофим! — пристаде дућанџија.  — Какав Трофим, море — вели ћата па да се смеје цело село.  Него, изберите му неко честито име.  После већ почеше да падају предлози, те Павле, те Тодор, те Вићентије, те изређа се читав низ лепих и честитих имена, али се ни код једног не задржаше, јер се увек нашло да у селу има по кога који носи такво име па да не би нешто тај после дигао дреку.  Најзад ће неко поменути име „Милић” и застадоше на њему.  Промисли сваки за се и нађоше да у селу нема баш никога који носи то име, те и остадоше при томе.  И одиста, сутрадан о јутрењу, би све онако како је ћата удесио.  Изврши се државни удар изненадно тако да, кад Радоје Крња пред подне чу да је то јутро дете крштено а он писну као гуја у процепу:  — Од како је сунца и месеца није било већега насиља но што је ово: отимати човеку кумство.  Ни Турци то нису чинили, а ево шта доживесмо под слободом и у својој рођеној држави! ...  У овој се причи, све досад, није појављивао општински биров Среја, не зато што он уопште нема обичај да се појављује, већ просто зато, што писцу све до ове главе није био потребан.  Иначе, Среја има баш тај лепи обичај да се појави и зван и незван, па било то на вечери или о слави или на ручку и даћима.  То све тим пре, што Среја и себе убраја у „општину”.  Он важно вели парничарима за потрицу:  „Не можемо друкче, како је право, тако смо и пресудили!” — иако је он за то време, док су кмет и одборници судили, метао за зиму купус у кацу ћатину, која стоји у предсобљу суднице.  Тај Срета, дакле, спусти се једног лепог божјег четвртка, као без душе, низ оно брдашце, под којим је била Јоцкова воденица и, сав задуван, једва стиже до општинске суднице, улети у канцеларију, преврне успут тестију с водом и нагази ћати на ногу, па онда дрекну, као да је неко њему нагазио на ногу.  Кмет се збуни, па како је и иначе један акт већ по сата потписивао, те био близу краја, а остало му само још ону цртицу да превуче преко слова ћ, то у оној забуни, разуме се, место цртице он ископа пером читаву бразду на акту.  Ћата пак, без обзира што му је Среја стао на жуљ, потеже сва акта извесне парнице и баци их о земљу, што је он чинио само у приликама кад је озлојеђен на кога од парничара.  Међутим, како овде није био такав случај, то се ћата одмах прибра и поче да скупља расута акта, а кмет скочи на ноге и кроз стегнуто грло викну на Среју:  — Шта је, брате, што урлаш?  — Побегла ноћас, — једва издува Среја.  — Ко, море?  — Она!  Кмет, видећи да се ужурбаност Срејина не тиче никакве комисије, која би стигла у село ради прегледа рачуна о прибраној порези, доби снаге и храбрости, и сад већ поче онако одлучно, како и доликује његовом положају:  — Дакле, ко је у ствари побегао?  — Она ...  Аника — вели Среја.  — Па добро — додаде кмет равнодушно — нека бежи, добро је и учинила, нека јој је срећан пут!  — Сасвим! — додаде и ћата.  — Јест, — настави Среја — али је оставила дете.  Кмету се поново омрачи лице, које се малочас разведрило, те убрза:  — Ама које дете, је ли оно њено дете, је ли?  — Па јесте!  — То онда значи, да она није побегла у саучешћу са дететом — настави кмет кобајаги званичним језиком, а тек колико да каже нешто, као оно кад човек пева у шуми да растера страх.  — То значи, Аника побегла, а оставила дете на врат општини — додаде ћата кратко.  — Јест, тако је! — рече кмет полугласно, па се ућута и замисли се дубоко и поче да једе онај акт што га је мало пре потписивао.  Ћути кмет, а ћути и ћата, а Среја гледа те у једног те у другог, па ће опет:  —Па шта ћемо сад?  Кмет се учини као да не чује шта га Среја пита, јер то питање:  „Шта ћемо сад?” он је већ сам себи неколико пута за време размишљања постављао.  Среја опет понови:  — Па шта ћемо сад?  Кмет се и по други пут учини да не чује питање, већ настави он да пита:  — А кад је побегла?  — Кажу још ноћас.  — То је њу неко научио и подговорио — додаће ћата.  — Тако ће бити, неки душманин је подговорио.  Него изађи ти, Срејо, часом напоље, да проговоримо ја и ћата.  Кад осташе сами, кмет спусти пријатељски руку на раме ћати, па поче врло слатким и питомим гласом, како би само пред каквом комисијом говорио:  — Дедер, брате ћато, да разговарамо братски и пријатељски.  — А шта имамо да разговарамо?  — Па тако, да разговарамо.  — Ствар је јасна, нема ништа да се разговара! — вели ћата.  — Ама, па видим ја и сам да је ствар јасна, ал ’ ко велим, размисли ти о томе мало, ћато!  — Добро, изађи ти на лице места да извидиш, те ако ја дотле смислим што.  Кмет се диже да оде на лице места, али успут сврати попу.  Поп се спрема, има неко опело да изврши, па док попадија збира епитрахиљ и друге потребе, он засео у башти под орахом, изнео малу софу и једе бубреге печене на жару.  Чим виде кмета на вратницама, а он привикну:  — ’ Оди, ’ оди, да видиш што је лој, право млеко!  Међутим, кмету није било до бубрега, он седе на столичицу и стаде шапутати са попом.  Шта су шапутали ми већ сви знамо, а како је попу пријао тај разговор најбољи је доказ што му је последњи, најслађи залогај, остао нетакнут у чанку, исхладио се и слојанио се.  Одатле се кмет дигао те у дућанџије.  Можеш мислити како је све то и дућанџију потресло, кад је једној сељанки место сто грама пиринџа измерио читаву оку, те сељанка сад првипут изиђе из његовог дућана са уверењем да је то прав човек јер „право мери”.  Одатле се диже кмет те на „лице места”.  Обиђе кобајаги воденицу да сазна и извиди како се све то десило.  Сазна од Савке да се Аника дигла у први сумрак, да сиђе токорсе до попадије, па се није више ни враћала, а понела је собом и сву своју преобуку.  Док је Савка то говорила, запишта у једном ћошку воденице Милић; кмет га презриво погледа, опљуну, па изиђе из воденице и сиђе хитно низ брдо и не осврћући се.  Није мала ствар:  Аника побегла, а оставила Милића.  Збунио се поп, збунио се ћата, збунио се дућанџија, збунио се кмет, а збунио се, верујте, и сам писац овог романа.  Најзад, ствар и није тако проста.  И ако је дете мала ствар, опет је довољна да нас све доведе у забуну.  Да је Аника нешто побегла па оставила човека, то би нас мање у бригу бацило но што је оставила дете, и ако дете, на први поглед, изгледа много ситније но човек.  Друга је ствар, да је то дете колико толико одрасло, онда ништа лакше: даш га на занат, па мирна Крајина.  А одраслије дете је и разумније, њега би могао и да усаветује на пример поп.  Зовне га лепо:  — Мали, оди овамо!  — Помилује га по глави, па му благо и очински рекне:  Знаш, мали, ти и ако си родом из нашег села, ти си ипак паметан, па увиђаш да би боље било да одеш гдегод у свет.  Шта ћеш овде у селу; село је село, много је лепше гдегод у вароши.  Него, ти мали, ево теби два динара, па крени, крени колико сутра!  Или, ако то не би помогло, а оно га просто најуриш.  Удеси то ћата те га притвори и окриви ма за што, па га протера из села.  Али што ће се овако са дететом?  Ћата је рекао кмету да изиђе „на лице места” и он је отишао Аникиној кући, као што смо из предње главе видели, али шта то помаже?  У ствари да кмет није раније ишао „на лице места” много би више помогло.  То вече се искупише сви у механи.  Ту поп, кмет, ћата и Јова дућанџија, те почеше да се саветују, а истерали механџију пред врата, да их не слуша и да осматра да откуд не прислушкује ко разговор.  Кмет плаћа пиће, а ћата неће ни да проговори док се пићем не „расрди” добро.  Кмет ће први изнети предлог:  — Размишљао сам, браћо, дуго, и ја мислим да ће ово, што ћу вам рећи, бити најправије, а никако друкче и не би могло бити.  — А шта си смислио? — пита дућанџија, а донео уво до кметових уста, да не испусти коју реч.  — Ја велим, браћо, да ово дете узме црква, те да га чува и негује као црквено дете.  — Каква црква?! — зграну се поп.  — Каква црква, по Богу брате!  Кад је још и где је црква чувала и неговала децу и шта ће цркви деца?  — Па — настави кмет отежући — могао би доцније бити врло добар певац, и покојни Алемпије био је добар певац, па можда би се измет’ло на њега.  — Не може црква ни с људима да изађе на крај, те ће са децом.  То не може бити, кмете, него ако си што паметније смислио, а ти реци! — пресече поп врло одлучно.  — Па ја не знам ништа друго, до ако је што ћата смислио.  — Ако сам и смислио, чуће се то у своје време! — додаје ћата мирно и куца, да му се донесе још један чокањ ракије.  — Ја велим — поче поп, кад виде да сви ћуте — да га узме општина.  — Сасвим, поскочи Јова дућанџија, — да га водимо на буџету као општинског писара.  — Е, јеси глуп, Јово! — једва изговори ћата и удари грохотом да се смеје.  — Што глуп, брате, ја тако мислим!  Ми смо се скупили овде да се саветујемо, па и ја кажем моју.  Ако не ваља, не ваља; толико и чини.  — Ја мислим — допуни поп свој предлог — да ми то дете узмемо као општинско дете.  — И то није рђаво — додаје брзоплето Јова дућанџија — само како?  Треба ли га сматрати као својину целе општине, или само општинског одбора, и онда, треба ли га увести у инвентар?  Ћата опет рикну да се смеје, а Јова брже боље наручи ћати још један чокањ ракије, не би ли га тиме облажио и орасположио према себи.  — Не мислим ја да га општина сматра као својину — наставља поп мирно, — него да га издржава као своју сиротињу, као находче.  Кмет једва дочека да поп сврши реч, па пошто га пакосно промери, узе он реч:  — Не може, нисмо ми сами општина!  Мислите ли село ће да пристане на то, да ми држимо општинско дете.  Мислите ли, неће то Радоје Крња да раздува, па ће да оде и до капетана, па богме и до новина.  Не бива, што не бива, не бива!  — Е, па шта бива онда? — уплете се нестрпљиво дућанџија.  — Не може црквено дете, не може општинско, е, па, шта може?  Дедер, ћато, ето ти си паметан човек, — окрете дућанџија да се улагује ћати — дедер реци ти, шта ти мислиш, па да те сви послушамо?!  — Хм! — учини ћата — ништа!  Ја не мислим ништа.  — Говори, брате, ћато, — поче и кмет мазно и чукну у сто, да се ћати донесе још један чокањ.  — Па ... отеже ћата — ево шта и како ја мислим! ...  Сви се прибраше и начуљише уши, а гледају ћати право у очи.  — Ја мислим, браћо, да Аника и није родом из нашег села, већ је родом из Крмана, а свака општина је дужна да ’ рани своју сиротињу и, према томе, Аникино дете дужна је да храни општина крманска, на основу самога закона.  Сви се запрепастише и нека радост разли им се по лицу.  — Ама, Бога ти?! — узвикну први Јова дућанџија.  — Може ли то, по Богу брате? — додаде поп.  — Брате, ћато, из твојих уста у Божје уши!  — поскочи одушевљено кмет и пољуби ћату међу саме очи.  — То све, браћо, може да буде и мора бити  — настави ћата зналачки и мирно — тако је по самоме закону!  Оставите ви само мени, да ја накитим акт, а ви мирно ноћас спавајте, пошто претходно платите ово што сам испио.  — А кад ћеш да напишеш акт? — пита сад већ радознало кмет.  — То је моја брига, — одговара ћата — ти само нареди да Среја сутра зором крене са актом и са детом у Крмане.  — Па зар одмах да понесе и дете?  — Одмах, дабоме!  И сад већ наста весеље каквом се нису надали, јер ко је мислио да ће тако срећно да се скине оволика брига с врата.  СУД ОПШТИНЕ ПРЕЛЕПНИЧКЕ  Бр. 143  29 Март 1891 године  Прелепница  Суду Општине Крманске  Крмане  Аника, бивша жена покојног Алемпија овдашњег, а сада удовица покојног Алемпија, удавши се надлежно за покојника, постала је тим самим седелац и становник суда општине прелепничке.  Смрћу пак Алемпијевом, она је постала удовица ове општине, чиме је престала бити жена покојног Алемпија и на тај начин, као што се то може и црквеним књигама утврдити, она, као родом из села Крмана, припада томе селу, као седилац и становник и као сиротиња те општине, која је на основу дотичних чланова нарочитих закона, дужна своју сиротињу и издржавати.  Олакшавна околност за ту општину међу тим лежи у томе, што је дотична Аника, по своме сопственом наговору, отишла и одсмуцала се у свет, где је рада даљи свој живот да проводи.  Али је Аника у последње време родила једно ненадлежно дете, за које се ни у ком случају не може рећи да га је родила са покојним Алемпијем, пошто је он умро тринаест месеца пре, но што је Аника стекла у себи намеру за порођај овога детета.  На тај начин, за то Анкино дете не може се опредељено рећи уколико је брачно, те би се пре смело тврдити да је ванбрачно и тим самим припало би као сиротиња општини, којој би припала и његова мајка, да није пренебрегла своје право на сиротињу отишавши у свет.  Према свему изложеноме, та је општина дужна издржавати своју сопствену сиротињу, пошто је Аника из те општине родом, на основу чега част је овој општини, послати јој у прилогу под ’ /, дете, које се од сад има сматрати као општинско дете те општине.  О пријему овога акта, као и прилога који уз овај акт иде, моли се суд општине Крманске да изволи одговорити.  Претседник суда  Писар (М. П.) Мића Ристић,  Паја Јеремић  То је било у суботу зором, кад је Среја биров стрпао акт општине прелепничке бр. 143 у силав, а прилог уз тај акт стрпао под мишке, па се упутио у Крмане.  Акт је био миран у силаву, и крај њега би Среја рахат и безбрижно путовао, али прилог, то је била беда за Среју.  Мало мало, па се прилог заплаче и запишти тако да је Среја четири пет пута помишљао да га просто баци.  На страну још што је Стреја једанпут морао и да преповија прилог уз акт Бр. 143., кад је осетио да му се овлажила нешто шака.  На послетку, кад му досади писка и вриска, маши се јанџика, одломи комад проје, напуни прилогу уста, па се крену понајлак даље.  Сунце већ одскочило, са узораних њива диже се маглица, из честих ластара чује се шева, а Среја, бришући шаком зној са чела, корача лено ка Крману, које је већ на догледу.  У Крману, међутим, седи кмет сасвим невино у судници и не сањајући шта ће га задесити тога дана.  А кмет крмански Радисав је разборит и паметан човек.  Он се, истина, не разуме у послу ништа, али је бар онако наочит човек, прави гардист, па ти чисто мило кад га видиш да заседне за свој сто.  Или, кад ти опсује оца или матер, а оно му то некако и личи.  Он је служио и војску па је био каплар, те некако војнички и управља општином.  Кад дођу, на пример, парничари за потрицу, па стану један насред собе, а други доле крај врата, а он их премери, премери, па тек викне:  — Построј се, брате, построј се, како си то стао! ’ Оди овамо, стани крај овог другог ... тако ..., равњај се, равњај се!  Не гледај мене него гледај свога друга па се равнај!  Или, на пример, зовне бирова да овај нешто објави па му вели:  — Зови село на узбуну и саопшти му, да сутра измаршира на кулук, да се поправи срески друм.  Ето ти акт г. капетанов, па им прочитај.  Тако исто војнички он свршава и канцеларијске послове.  Место да напише на акту:  „Саопштено ми је” или „Примам к знању”, а он напише просто:  „Разумем!”  Или, место да напише:  „Сајузити са ранијим актима”, а он напише:  „Прикомандовати ранијим актима”.  Такав је кмет Радисав, одсечен, неумољив, и тако он свршава све послове.  Елем, такав какав је, седи он у судници сасвим невино, и не сањајући шта ће га задесити тога дана.  Тек да се дигне, да се уврати нешто послом у кмета Ивка, а уђе његов биров.  Вели:  — Дошао Среја из Прелепнице, донео неки акт.  — Дај овамо тај акт! — вели Радисав одлучно.  Биров унесе акт.  Радисав га отвори, приђе прозору и поче да чита, гунђајући у себи.  Кад сврши читање, он само што учини:  — Е, не може то тако, нећемо им чак ни одговорити! — па узе перо и написа на полеђини: — „У акта” и предаде бирову, вели:  — На, носи ово ћати!  Биров однесе, а Радисав се спреми да пође у кмет Ивка као оно мало пре и, таман да пређе преко прага, а ево ћате из друге собе са оним актом.  Ћата је неко младо, голобрадо ђаче које је Радисаву гледало у очи као у свеца да гледа.  Радисав се врати у судницу.  — Шта је, ћато? — вели.  — Па ... како ћемо ово?  — Које?  — Па ову ствар из Прелепнице?  — У акта, просто у акта! — понавља Радисав одлучно.  — Ама не може у акта! — додаје ћата понизно.  — Зашто не може? — испрси се кмет, мислећи да тиме ћата хоће да оспори његово познавање канцеларијских послова.  — Не може зато, што уз овај акт иде и прилог, па како ћемо тај прилог да метнемо у акта.  — У акта заједно са прилогом! — загрми Радисав.  — Знам, ал ’ тај прилог је дете, живо дете.  — А јес ’! — учини Радисав пошто се сад тек сети.  — Јес ’ Бога ми, па, како ћемо?  — Ја не знам! — слегну ћата раменима.  — Е, али знам ја! — рече Радисав, па се окрете бирову.  — Где је то дете?  — Ено га у ћатиној соби — одговори биров, а у тај мах се и Милић тако раздра из ћатине собе, да и Радисав и ћата и биров отрчаше тамо и, на своје велико запрепашћење, видеше да је Милић, лежећи на кревету ћатином, где је било и неких аката, ова просто учинио за увек неупотребљивим.  — Пфуј! — учини Радисав, па се окрете бирову.  — Зови ми одмах Среју из Прелепнице, нека носи ово ђубре.  — Кога Среју? — упита биров.  — Среју из Прелепнице, онога што је донео овај акт и дете.  — Па он ... поче биров и чеше се за вратом — овај ... оставио овде акт и даље па се вратио у Прелепницу.  — Ама ко се вратио? — дрекну Радисав.  — Па он ...  Среја из Прелепнице.  — А оставио ово?  — Јес ’ — вели биров.  — Ух! — учини Радисав — па шта ћемо ми с овим?  И ћата и биров погледаше у земљу и слегоше раменима.  — Слушај, ћато, зови ми одмах чланове у судницу, да видимо како они кажу: јесмо ли ми дужни хранити и ону сиротињу, коју наши становници ма где и ма у ком крају света роде?  Па полазећи додаде још:  — Сад ћу ја кроз половину сата бити овде, а они нека ме очекну.  Кмет оде до Ивка, а ћата и биров се споразумеше: биров да чува дете, а ћата да оде и позове чланове.  Сабраше се чланови пред општину те малочас, кад дође Радисав, уђоше сви у судницу.  Председник Радисав седе у чело стола, заузе војнички став и салутира, па узе реч:  — Мирно!  Отварам седницу.  Браћо!  Општина прелепничка послала нам је један рапорт.  Прочитај га, ћато!  Када ћата прочита акт општине прелепничке бр. 143, сви се одборници крмански погледаше и згрануше.  — Вала, — дрекну Петар Ранчић — нисмо ми будале да светску децу хранимо.  Ко је дробио, нека куса!  — Ја велим, — додаде Радисав Андрић, — кад има закона у овој земљи за људе, има их и за децу, па нека по закону буде!  — А ја бих рек’о — предложи Милисав Недељковић — да ми овај предмет заједно са дететом упутимо Државном Савету на решење.  Претседник Радисав, пошто саслуша све ове мудре говоре, викну опет:  „Мирно!” и узе реч:  — Ствар је ова, браћо, једнобразна и она је за нас у прописном одстојању.  Зато ћемо ми лепо написати један рапорт у коме ћемо рећи да крманска општина није дужна да храни сиротињу која своје порекло води из општине прелепничке.  Кмету Радосаву се нарочито допаде ова последња реченица, па се окрете ћати:  — Унеси, ћато, у дневну заповест овако од речи до речи:  „Крманска општина није дужна да храни сиротињу која своје порекло води из општине прелепничке”.  И ћата унесе то од речи до речи у записник.  Сви присташе на предлог кметов да се тако учини то јест да се врати дете са актом у коме ће се рећи поменуте речи кметове.  Тиме је седница била завршена и Радисав викну члановима суда:  „Вољно!” те се ови дигоше и пођоше сваки својој кући.  Како је већ било омркло, то те вечери остадоше ћата и биров муку да муче са дететом, а сутрадан, зором, крете се биров општине крманске са актом суда бр. 86 и са под • / приложеним општинским дететом.  Грешни Милић, ево, већ и по други пут пође на пут као прилог уз акта, само сад под другом нумером.  Недеља пре подне а свршила се служба Божја.  Изгрејало сунце те не може лепши дан бити.  Није жега, а није ни припекло, него баш онако изгрејало те ти драго сунчати се на божјем зраку.  Народ у стајаћем руху, размилео се по порти, око крста и пред механом.  Кад је тако леп дан, а оно свако ти је оран за разговор, а ако ико, орни су поп, кмет, дућанџија и ћата прелепнички.  Брига, која их је до јуче клала, скинула им се с душе благодарећи ћатиној мудрости, па сад седе пред механом и ћаскају, а видиш весела су лица те чисто им радост и задовољство исписано и на челу и на образима и на уснама.  А разговарају о свему и свачему као људи којима је све потаман.  Тако, поп прича како је чуо да владика воли пловку на пиринџу и то, вели, само батаке једе.  — А ја, брате, — вели поп — волим је на подварку и то, немој да ми донесеш батак; дај ми тртицу, ако хоћеш да ти кажем хвала.  — А ја волим леђа! — вели кмет.  — Море каква леђа!  Тртица је, брате мој, — узвикује поп, а капље му вода из уста — једно фино парче; имаш шта да оглођеш и да олижеш!  Ћата на то додаје:  — Море, каква тртица од пловке, то је само залогај.  Док зинеш, а ње нема.  Ја сам јео тртицу од ноја.  Сама тртица седам ока меса, једна тртица па доста четрнаест владика да угостиш.  — А какво је месо од ноја? — пита дућанџија.  — Пилећина, права пилећина!  — Има ли јадац? — опет пита дућанџија.  — Јеси, бре, глуп, Јово! — вели му ћата. —  Како не би имала јадац, птица је, није човек!  Само разуме се, велики јадац као рогови на кући.  — Бре! ... — учини дућанџија задивљен.  — Једанпут смо ломили јадац са неким Немицма, па нас седам Србина са једне стране теглимо, а седам Немаца са друге стране.  Једва га преломисмо.  После већ водили су и друге разговоре, као људима којима је чисто срце као стакло и мирна савест као у јагњета, и не надајући се каква их невоља за који час чека.  Е, али, што кажу, ум за морем а смрт за вратом.  И каквих ти све чудноватих случајева нема у животу и у свету!  Колико се пута то, на пример, десило те из ведра неба, и без икаквог нарочитог разлога, груне гром; или, кад се ти и не надаш него гледаш весело у свој усев, а оно груне град па га помлати; или, здрав здравцит човек седи с тобом, пије, разговара се, шали се, па тек заковрне очима и умре.  Ето, такав један чудан случај десио се и данас, баш кад је овако леп дан, и баш кад су и поп и кмет и ћата и дућанџија толико задовољни и радосни, да им је радост исписана и на челу и на образима и на уснама.  Седе они тако и воде разне разговоре, а тек дотрча у један мах, задуван, биров Среја, који — као што смо то из пете главе овога романа приметили — никад не доноси добар глас кадгод дотрчи тако задуван.  Среја и не приђе столу, но ману шаком на кмета, те се кмет диже са стола и оде мало у страну.  Среја му нешто прошапута, а кмет, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.  Онда кмет ману шаком на попа, те се поп диже са стола и оде мало у страну.  Кмет му нешто прошапута, а поп, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.  Затим поп махну шаком на Јову дућанџију те се Јова диже са стола и оде мало у страну.  Поп му нешто прошапута, а Јова, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.  Затим Јова дућанџија ману шаком на ћату те се ћата диже са стола и оде мало у страну.  И Јова му нешто прошапута, а ћата нити пребледе у лицу нити помодре као зрела смоква, пошто је он од ране зоре пио и био увелико и блед и модар као модар патлиџан.  Настаде један тренутак ћутања, један тежак, судбоносан тренутак, за време којега нико није ништа мислио и сви су се међусобно глупо гледали.  На послетку, ћата кресну оком кмету и пође судници, кмет кресну оком попу и пође за њим, поп кресну оком дућанџији па се и он крете за овима, а дућанџија, пошто није имао коме да кресне оком, крену се за свима, без икаква израза у очима и на лицу.  Кад су дошли у судницу, видели су својим очима оно што су мало пре једно другом шапутали на уво: наиме:  видели су својим очима акт суда општине крманске бр. 86 и онај фатални прилог уз акт, који се тако задовољно смешио као да му је мило што се опет вратио међу своје.  Уђоше сви у судницу, а Среја остаде у ћатиној соби са прилогом.  Ћата разви акт општине крманске и прочита га гласно.  Сви ћуте као заливени, јер нико не уме да мисли а камо ли да што каже.  Једва на једвите јаде диже поп главу, погледа све од реда и прошапута:  — Па сад?  Нико ништа не одговори, те се јасно чу мува зунзара како се грува о стакло у прозору.  Тек у зло доба додаде кмет:  — Јес ’, боме, шта ћемо сад?  Опет нико ништа не одговара.  Ћата би можда и могао да одговори на ово питање, ал ’ он изгледа намерно ћути да их пусти мало да се на својој муци прже као риба на зејтину.  Кмет као да је то осетио, па му се окрете:  — Шта ти мислиш, ћато, онако као стручно лице?  Ћата и ту тврда срца беше па ни речи не одговори, и ако је већ био смислио шта треба радити.  Уживао је просто да их гледа како се прже, па кад им се једна страна зарумени да их изврне у тигању да им се мало и друга страна попржи.  Кад кмет понови своје питање, ћата, место да одговори, заниха главом сумњиво, диже обрве на чело и промрмља:  — Бога ми! ...  А то је било доста за све да опет брижно оборе главе, немајући храбрости више ни да се међусобно гледају.  И усред те тишине, ћата уједанпут, и то онако одлучно, избаци:  — Е, сад ћемо, браћо, капетану, да се жалимо на противзакони поступак крманске општине!  Сви дигоше главе као да их сунце озари и разведрише им се чела.  Попу било чак мило да још једном чује те утешне речи, па запита:  — Како рече, тако ти Бога?  — Рекох — понови ћата — капетану ћемо, па да видимо ко боље зна овоземаљске законе, ја или Радисав.  — А хоће л ’ то помоћи? — пита кмет.  — Разуме се! — одговара ћата одлучно.  — А шта ту може капетан учинити? — пита дућанџија.  — Наредиће општини крманској да мора примити дете.  — Е, то би ваљало! — кликнуше сви.  — Него нешто да ти кажем! — пресече им ћата расположење.  — Говори, говори, ћато! — моли га кмет.  — Немојте ви мислити да ће то ићи баш онако сасвим олако.  Може капетан и друкче то да узме, па да се обрне ствар.  — Ух, наопако! — уздахну опет поп.  — Ама зар не можеш ти, ћато, да удесиш некако — домишља се кмет — па да капетан не изокрене него узме ствар законски.  — Па оно може — теши их ћата — по мени може.  Ја кад му напишем жалбу не може је он окренути.  — Е, па што се онда прибојаваш? — пита дућанџија.  — Не прибојавам се ја за мене, него велим, некако јаче поткрепити ствар.  — Па лепо, ћато, брате, и да је поткрепимо само нас научи како?  — Ја велим — наставља ћата после кратког размишљања — да са жалбом оде одавде капетану онако као нека депутација грађана.  — Сасвим — прихвата брзоплето кмет — ето поп нека води депутацију.  — Ја велим — брани се поп — да се ја не мешам у то.  Друга је то ствар кад би депутација ишла због кречења цркве, на пример, па да је ја предводим.  Овако, најбоље би било кмет као грађанин, онако у име целокупног грађанства.  — Ама ’ де ћу ја? — брани се и кмет.  — Е, па ’ ајде, ви ћете као за крштење, па ће депутацију да предводи Радоје Крња! — пресече их ћата и они се сви пред таквом могућношћу престравише.  — Право кажеш! — прихватише сви у један глас.  — Него ћете сва тројица, овако како сте, да се дигнете сутра са првом зором па у варош.  Други да пође не би ваљало.  — Ама зар баш мора да се иде! — почеша се поп за уветом.  — Право да ти кажем, попе, мора! — одсече ћата.  — Друкчије је то кад се лично жалите; не може онда ни капетан тек онако преко колена да реши!  Промислише, промислише мало, па увидеше да друкче не може бити него тако како каже ћата.  Договорише се све што ће и како ће, па оде свако својој кући да се спреми за пут, а ћата оста да напише акт.  А кад сутрадан свану зора, три путника кретоше из села, пажљиво избегавајући да њихов одлазак не падне сељанима у очи.  Носили су собом, разуме се, и акт суда бр. 151 са грешним Милићем који сад већ и по трећи пут путује као прилог уз акта.  Са овим несрећним прилогом највеће су муке видели док су промакли кроз село, јер је поп морао прилог да сакрије под мантију, а после већ, кад су измакли, сви су се одреда мењали носећи га.  Тако и стигоше на домак дотичној вароши, после дужег путовања.  У приповеткама се обично наше варошице називају:  А *, Б *, В *, Г *, Д *, Ђ *, Е *, Ж * 3 *, и већ тако даље.  Писац овога романа је претурио сву српску приповедачку литературу да види је ли остало које слово из азбуке неупотребљено, те да тим словом он назове ову варошицу, у којој ће се дешавати будући догађаји.  Па како није нашао то му друго ништа не остаје, но да је назове канцеларијским именом „дотична варош”.  У тој, дакле, дотичној вароши налази се, разуме се, и дотична власт, у виду дотичног капетана за кога се управо не би могло казати да је „дотични”, пошто га сви познајемо.  Јер то је, брате, познати капетан Јеротије, који се јуначки носио са толиким комисијама и чије се име стално провлачило кроз све „дописе из унутрашњости” ...  Уосталом, то не треба рђаво тумачити, јер је капетан Јеротије иначе уживао велико поштовање гдегод је служио.  Он је за девет година службе променио четрнаест срезова, и, при растанку с њим, сваки му је од ових срезова поклонио сабљу, а народ га испраћао до границе свога среза, што смо ми Београђани затим читали у нарочитој депеши, која је гласила:  „Данас народ среза П *, испрати омиљеног начелника Јеротија до границе свога среза и при растанку поклони му, за савесну службу, сабљу.  Честитамо срезу Р *, где је капетан Јеротије премештен, на оваквоме старешини каквога у њему добија.”  Истина, зли су језици говорили, да је то једна иста сабља, коју је он четрнаест пута добио (јер је сваки срез преко њега вршио набавку сабље из Београда) као и да је то један исти телеграм, који четрнаест пута он о своме трошку шаље, али — зли језици никад се и не служе истином.  Најзад могу зли језици говорити што хоће, главно је за капетана Јеротија да је он, за девет година своје службе, свега шест пута био истеран из ове и то увек за то што се није слагао било са „програмом” свога министра или окружног начелника, било са програмом Главне Контроле.  У дотичном срезу он је капетан, ево, већ три месеца, и народ је врло задовољан њиме, а, што је главно, он је задовољан народом.  Дакле тај капетан Јеротије седи једно јутро у канцеларији и разматра жалбу неке удовице, а пандур уђе и пријави му кмета и свештеника села Прелепнице.  — Нека дођу, вели капетан, па остави акта на страну, а диже главу и погледа у попа и кмета, који тек наиђоше на врата ... (Доцније ћемо видети зашто и Јова дућанџија није дошао).  Капетан Јеротије премери попа и кмета од главе до пете, јер их је знао само по чувењу, а дотад му нису долазили ни за што.  — А шта сте ви дошли? — упита их најзад.  Како се кмет и поп нису раније договорили  ко ће пред влашћу говорити, то се погледаше међусобно, па обојица оћуташе.  — Што сте дошли, питам вас?  Узе најпре кмет реч:  — Ми, вели, дошли у име једног детета, то јест ... у име наше општине, која је ванбрачно родила једно дете ... управо ...  Кад виде поп да се кмет збунио, те ће својим објашњењем направити још већу бруку, муну га лактом да ћути, па сам настави:  — У нашој општини родило се једно ванбрачно дете које не припада нама.  — Зашто не припада вама? — пита строго капетан.  — Његова мајка, као удовица, припадала је нама — уплете се опет кмет, а поп га поново муну лактом, па сам настави:  — Његова мајка је удовица, а родом је из другог села, из Крмана, па онда то дете и припада тој општини.  — А колико има времена како је његова мајка удовица? — пита опет капетан.  — Тринаест месеца, ушла је у четрнаести, — одговара поп.  — А где је пробавила то време удовиштва? — пита опет капетан.  — У нашем селу — вели поп.  — А ви сте је, разуме се, као добри људи, пазили и неговали као сваку сиротицу?  — Како да нисмо, господине — одговори кмет, са уверењем да та заслуга припада општини а не цркви, те да је позван на то питање он да одговори а не поп.  — И, разуме се, као бедну сиротицу, нисте је остављали ни гладну ни жедну, па сте је грешницу и обилазили, да је припитате како јој је?  — Како да нисмо, господине — утрпава се опет кмет, и чисто му мило што господин капетан тако ласкаво мисли о општини, којој је он председник.  — Ама, господине, — поче опет поп — она је родом из Крмана.  — А, из Крмана? — пита капетан.  — Јесте! — одговорише и поп и кмет.  — А за време откако је удовица, да ли су је обилазили кој ’ пут кмет и поп крмански?  — Нису господине!  — Е, видиш, кој ’ обилази удовицу тај подноси и трошак.  Нећу о томе више ништа да чујем, разумете ли?  Тако како кажем, тако мора бити!  — То не може тако да буде! — усуди се поп да рекне.  — Ми смо донели и писмену жалбу, па ако је одбијете, онда вас молимо да нам дате и писмено решење, јер хоћемо да се жалимо и вишој власти.  — Слушај, попе — поче капетан врло озбиљно.  — Немој да ме натераш да ти обријем браду, а ти кмете, припази се, јер ја се и онако домишљам да ти ових дана пошљем комисију.  Кмет и поп пребледеше и не смедоше да се погледају у очи.  — Мислите ви — настави капетан — не знам ја целу ту ствар; мислите ви, далеко је ваше село, па нема ко отуд да ми јави.  И кмет и поп гледе у земљу и свакоме иѕиђе пред очи Радоје Крња, црн, црн као гак, а шта му мисли свако од њих у души, не дај Боже Радоју да га нешто то и постигне.  — И мислите ви — наставља капетан — мени да подлијете воду!  Мали сте, море, за то!  Не треба ми него само да притиснем нокат па да прснете као бувице.  И попу у том тренутку изиђе пред очи капетанов нокат, али огроман, велики, као што је ред да буде један државни нокат.  А себе виде као милу, ситну, црну бувицу, коју су ухватили под јорганом, па је држе међу собом два државна прста и спремају се да је положе, а затим да се наваља државни нокат на њу.  Кмету је опет цела ствар сасвим друкче изгледала.  Њему се ово упоређење са бувицом чинило да се више на попа односи, јер поп, онако задригао а у црној мантији, и личио је донекле на буву која се добро поднапила крви.  Али, ма да се кмет тешио тиме да се претња капетанова односи више на попа, опет осети неки свраб око чланака, тамо отприлике где стоји прстен од букагије, те диже десну ногу и почеша њоме леву.  — Него, знате шта? — настави капетан.  — Нисам ја баш тако зао и пакосан човек.  Имам и ја срца, а и људи смо, требаћемо се, и ви мени и ја вама.  — Тако је! — ускликнуше обојица и разведрише мало лица и дигоше главе.  — Тако је, господине, ми нисмо, не знам онако ... да кажеш ...  — Знам ја, знам.  Добри сте ви људи!  — Ама како! — кликну кмет, кога очас прође свраб око чланака и мал ’ не скочи да загрли капетана.  — Па баш зато — наставља капетан.  — Учинићу вам што другоме не бих учинио.  — Хвала ти, господине! — обојица ће у једак глас, а наишле им на очи сузе од милине.  — Дакле, послушајте ви мене што ћу вам казати! — вели капетан.  — А да кога би другог ако нећемо тебе послушати, господине! — одговори му поп.  — Е, — вели капетан — држите ви то дете код вас, као општинско дете, као сироче; па кад одрасте лако је онда.  — Тако је, господине!  — И ову жалбу што сте ми је донели, ево, понесите је натраг, поцепајте је.  Нећу ни да је заводим, боље је нек нема трага у архиви о томе детету.  — Боље је! — одговарају обојица убеђено.  — Па овај, — додаје капетан — немојте заборавити да сте ми били у рукама и да сам могао, да сам други човек, да вам наваљам беду на врат које се не би мајци лако опростили.  Али нисам хтео, а ви немојте то да заборавите!  — Како да заборавимо, господине! — одговори кмет умиљато и слатко као што он већ уме.  — Е, тако, видиш, — вели капетан — па ’ ајд сад идите!  Они се још једанпут захвалише и поклонише се пет-шест пута, па пођоше.  Кад су били на вратима, капетан још једном добаци:  — Па немојте сад, чим пређете праг, да заборавите да сам вас спасао једне велике беде!  Они се још једанпут осврнуше и убедише капетана како то никад, никад неће заборавити, а затим се из среске канцеларије упутише у механу, где су одсели, али успут нити проговорише једно с другим нити се погледаше.  Пре но што су поп, кмет и дућанџија улегли у дотичну варош застали су да се договоре, како ће и шта ће.  Прво и прво, било је потребно да се реши ко ће унети дете у варош.  Поп га тек није могао унети, а, Бога ми, нису пристајали ни кмет ни дућанџија.  После подуже препирке решише да поп узме дете и да га сакрије под мантијом.  Друго је питање било, шта ће с дететом док они оду капетану.  Ту решише, да поп и кмет оду, а дућанџија да остане у кафани и да чува дете.  Купише успут још и једно шише млека и једну дрвену кашичицу, како би приранили дете ако би заплакало.  Решише још да дете крију као змија ноге, како не би по вароши пукла брука, па стога одмах, чим уђу у кафану да узму једну засебну собу и да се увек изнутра закључавају, како не би ко наишао.  Кад тако све урадише, улегоше у варош мирно.  Једина непријатност која им се успут десила то је што су срели поп Илију, који таман да назове Бога, а дете под поп Перином мантијом квекну, као да га је ко навио.  Можеш мислити како се поп Пера узврда, те мал ’ га не испусти, а поп Илија оде даље осврћући се непрестано и чудећи се у себи, шта би овом сеоском попу, те место да назове Бога, а он дрекну као јаре.  — Биће, ујело га бесно псето! — закључи у себи поп Илија, па оде даље и прекрсти се, колико да призове Бога да уклони од њега што даље такву беду.  Кад уђоше у кафану, потражише одмах собу, те ’ ајд ’ унутра, и одмах се закључаше, а поп стовари терет на кревет.  Кафеџији паде у очи да је поп унео нешто кријући под мантијом, и да су се сва тројица одмах закључали у соби и тамо дуго шушкали, али — слеже раменима, као да би хтео рећи:  Нека их ђаво носи, шта ме се тиче!  Затим се дигоше поп и кмет те у капетана, а дућанџија се опет закључа у соби и оста да чува дете.  Како су се поп и кмет вратили од капетана, ми то већ знамо, а како је било Јови дућанџији кад му саопштише резултат, можеш мислити.  Закључаше опет врата изнутра, седе свако на по један кревет, те стадоше да говоре тихо и да се договарају.  — Ја га, вала, натраг у село не смем носити! — вели кмет.  — Па што си онда обећао капетану? — пита поп ...  — Ја, је л ’?..  Ама, па како, брате, да му не обећам.  Да ми је казао да понесем сву децу из вароши, ја би их понео.  Није што је строг, него некако уме — вели кмет.  — Јест, уме ... како да не уме! — додаје поп са резигнацијом.  — Мањ ’ да ти, кмете, то дете узмеш под своје! — додаје полугласно и чисто кроз зубе поп.  — Је л ’ ја? — исколачи се кмет.  — Узми га ти, попе, под своје, а не ја!  Зар сам ја мало препатио у кући због тог детета, па још да га и под своје узмем.  — Е, онда ћемо да га вратимо у село, па, ћемо га и даље издржавати као општинско дете! — вели поп.  — А слушајте, људи, — на то ће дућанџија, који ће сад први пут у животу да предложи нешто паметно — а како би било, да потражимо овде у вароши какву сироту жену, па да јој плаћамо нешто месечно, а она да чува дете, те да га и не носимо у село.  Сви дигоше весело главе и погледаше у Јову дивећи се, као кад би гледали човека који је пронашао железницу.  Јова се охрабри, па се диже са кревета:  — Ја тако предлажем, а ви како хоћете!  — Е, Јоване, Бог те благословио! — вели поп.  — Та ти је паметна, Јово! — вели кмет.  И сад наста даље шушкање.  Договорише се да те вечери не иду у село, него да остану, овде; да поп седи и чува дете, а кмет и Јова да зађу по вароши и да нађу какву сироту жену, те и да је погоде.  Пре но што пођоше у варош кмет и Јова, оде Јова те купи још једно шише млека, да би се нашло попу, те да прихрани дете ако би заплакало, а затим одоше, а поп се закључа изнутра.  Седео је поп, боме, и сат и два, па кад заспа дете, а он се мало извуче из собе, пошто закључа за собом врата, колико да протегли ноге.  Изиђе пред механска врата да погледа лево и десно, иду ли кмет и Јова, јер му већ досади седећи сам закључан у соби.  Још мало па ће и вече, а њих још не беше ниоткуд.  Стоји он тако пред вратима, а приђе му механџија, неки омален, прљав човечић са грдно широким раскопчаним прслуком, који му је служио као капут.  — А ... овај ... је ли штогод за продају, попе? — запита механџија, кобајаги немарно и направи се да гледа у небо, док једним оком жмирка те погледа у попа, да му прочита штогод с лица.  — Шта, брате? — пита поп.  — Па оно?  — Ама, које оно?  — Оно, де, што се буниш!  Оно што си донео под мантијом, што држите непрестано закључано у соби — рече механџија, па се загледа право у очи попу.  — А, није ... учини поп ... оно је онако ... како да кажем ... једна наша ... наша приватна ствар — поче поп да увија.  — Па јест, тако ће и да буде! — додаје механџија, а само што се не подмигне.  Па онда наставља:  А мора да је и важна ствар, јер видим сваки час се закључавате и много се договарате.  — Па јест! — додаје поп кобајаги немарно, али у тај мах претрну па начуљи уши.  Није се варао, он чу из собе Милићев писак, па као бесомучан одјури тамо, закључа врата за собом и поче да храни Милића млеком.  Механџија се већ одговорима поповим чудио, али га сад ово понашање поново толико изненади, да он погледа за њим и помисли у себи:  — Аја, ово нису чиста посла!  Да је и он чуо писак детињи, можда би му било све јасно, али он није чуо.  Зато пође за попом и дође пред врата његове собе да ослухне, али се изнутра ништа не чу.  Покуша и да привири кроз кључаоницу, али не могаде ништа да види.  Врати се затим у механу, па, како већ настаде сумрак, нареди дечку да припали лампе, а он изиђе пред врата вртећи главом, чиме је изражавао као неку сумњу и зебњу.  Не прође мало, а њему се чело разведри, јер спази да се низ улицу, право његовој кафани, упутио Риста полицајац!  Риста је увек у то доба свраћао к њему на по чашу две вина, јер није имао обичај да вечерава, него увек, место вечере, попије по чашу две црна вина, а после окрене бело, и то пије као после вечере.  Механџија га узе на страну и, шапћући, све му редом исприча шта је и како је.  Рече му како се поп, кмет и дућанџија врло чудно понашају, како се једнако закључавају и договарају, како су донели нешто врло велико под поповом мантијом и то крију, како је он попа почео да припитује о томе, па чим је поп осетио да је он посумњао, а он као суманут побегао и закључао се у соби.  Риста полицајац саслуша све то, размисли се, размисли се, па ће рећи:  — Хм!  Хм!  То ће бити неки догађај!  Риста полицајац је увек и сваку замршенију ствар називао „догађајем”.  — То ће несумњиво бити какав догађај! — понови он, па рече кафеџији да му донесе једно вино од оних, које он пије као вечеру, те да промисли мало.  Није му требало више до што је испио чашу и већ је био готов са размишљањем.  Он зовну механџију и рече му да он, механџија, лупа на попова врата, а Риста ће стојати крај њега, и да му ма шта понуди, да виде хоће ли отворити.  Риста се, међутим, неће још јављати.  Тако и учинише.  Риста оде све на прстима до собе број 3, а механџија приђе сасвим слободно и чукну на врата:  — Ко је? — упита поп изнутра.  — Ја сам, кафеџија.  Је ли по вољи да донесем воде?  — Нека, има! — одговара поп.  — Али, молим вас, отворите — настави механџија — треба да вам дам убрус и сапун.  — Није потребно — одговара поп.  — Молим вас, отворите; ту су остале папуче једног путника који је синоћ ноћио, па их тражи.  — Не могу да отворим! — одговори поп.  — Ја ћу потражити папуче, па ћу вам их изнети.  Кад свршише тај разговор, а Риста и механџија измакоше од врата.  Риста полицај се озбиљно забрину.  — Догађај, ово је несумњиво догађај! — промумла кроз зубе и реши се да предузме све мере, да би сазнао тајну која мора да је врло велика и важна.  Он изиђе у авлију кафанску, не би ли кроз прозор опазио штогод, али је поп спустио завесе те се не могаше ништа видети.  Ипак, завесе су покриле само доње прозоре, а горње нису дохватиле, те, ако би се на штогод успео, могао би завирити у собу.  Одмах Риста, уз помоћ механџије, призва сву послугу кафанску.  Дође дечко из механе, извуче се арџија из штале који понесе собом и виле, навикнут да увек пође тако наоружан кад год се његова помоћ тражи.