СВЕТ. ЋОРОВИЋ  ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА  У МОСТАРУ, 1905.  ШТАМПАРСКО УМЈЕТНИЧКИ ЗАВОД ПАХЕРА И КИСИЋА.  „МАЛА БИБЛИОТЕКА“  УРЕДНИК: РИСТО КИСИЋ.  ВЛАСНИК: ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ПАХЕРА И КИСИЋА.  БЕОГРАД 1953  Перо Карантан, висок, сухоњав младић, са руменим, дугуљастим лицем, просједом косом, ћелавим обрвама и дугим трепавицама, што вјечито трепећу, стао је украј стола, држећи у руци овећу чашу препуну вина, укочио се и издигао главу на више, као да се слика.  На једној трепавици блиста му се суза, као кап росе на врх житнога класа.  Тронут и растужен, дуго гледаше он у три своја пријатеља, три најдража и најмилија пријатеља, који, загријани вином и необично расположени, тек што му наздравише и искапише чаше у његово здравље.  — Браћо, — узвикну, након дуже почивке, мало вишим, уобљеним, необичнијим гласом, каквим се обично здравице држе.  — Ви сте мене, овај, које ја данас славим моје крсно име и које сте ви, моји пријатељи, мени дошли и које вама фала на љубави.  Мени је драго живити и свакоме је драго живити.  На прилику: мачка је једна живина, па је и њој драго живити ...  Ја, што се каже, волио би живит ’ хиљаду година, па макар и у тикви.  И вама фала, које ви мени наздрависте за мој дуг живот ...  Ама, браћо моја, шта ће мени живот? ...  Шта ће, на прилику, кад ми не би било вас, које ја с вама лијепо живим и ви ме веселите и забављате, што вам никада, ни у гробу, нећу заборавит ’! ...  — Живиооо!  Опет једно многаја отегну се.  Перо Карантан пусти другу сузу, која му се склизну низ нос и заустави се управо на брковима.  Јефтан Мргудић устаде, љуљајући се и тетурајући, хтједе бацити чашу, али му се некако изврну рука, те, мјесто у зид, погоди у главу Јове Перотића.  Начини му чворугу на челу, голему као јаребичино јаје, и попрска му вином нову кошуљу.  Јово Перотић јаукну, скочи поплашено и, чешкајући се по глави, погледа низа се.  — Није ми жао главе ... ама кошуља ... — рече тужним, утањеним гласом, као дијете које се спрема да заплаче.  Перо Карантан збуни се.  Хтио би да помогне Јови и да му се у невољи нађе; хтио би да пође, али не може.  Само се окреће око себе и стење.  Најпошље узе некакву излизану четицу и поче га чистити.  И размаза вино по свој кошуљи.  — Ништа ... ништа је то, — рече тјешећи га и баци четицу за врата.  — Не брини ти!  Ја ћу теби дат ’ своју кошуљу, па преобуци.  Па се окрену према вратима.  — Данило! — викну из свега грла.  На вратима се помоли једна рашчерупана глава са огромним кукастим носом и страшним очима.  Тек мало трезнији човјек могао би распознати, да то није глава какве грдне совуљаге, него човјечија прилика и да та човјечија прилика није нико други, него знаменити слуга Пере Карантана Дамјан, од милоште прозвани Данило.  — А? — блесасто блекну глава, провиривши унутра.  — Данило, синко, — поче Перо благим, очинским гласом, окрећући се и као тражећи нешто.  — Хајде нађи и донеси једну чисту, моју кошуљу.  Данило га забленуто погледа.  Погледа и у Јову и чворугу му, која се зацрвенила као презрела трешња, па развуче лице, засмија се и одмахну рукама.  — Немамо ми чисте кошуље, — рече.  — Ја нема, — једва проциједи кроз зубе Перо, мргодећи се.  — Нема ни кошуље ...  Тако је то, браћо, кад нема женске главе у кући.  Јефтан махну руком и замоли га да не говори даље, како не би својим жалостивним ријечима покварио весеље читава друштва.  Затим се завали на столици, десну ногу метну на сто, међу чаше, и запјева.  — Живио! — опет загрмише сви, не пуштајући га да допјева.  — Живио сто година!  — Живио! — прихвати и Данило, подигнувши, у знак одушевљења, обје руке у вис и машући њима као крилима.  Обрен Пушибрк баци капу с главе и поче се протезати.  — Еј Перо, Перо, — узвикну невесело.  — Какав си ми ти домаћин, кад ни слатке пите немаш?  — Па што, брате, одма не иштеш! — узвикну Перо, плеснувши рукама.  — Што се к’о бајаги стидиш?  Што гођ ти срце зажели ти само ишти, к’о у својој кући.  И опет се окрену вратима.  — Данило!  Данило се испрси:  — А?  — Слатке пите донеси!  Данило прокомеша раменима и зијевну.  — Немамо ми пите, — одговори мирно.  — Ко ће скухат ’?  Перо погледа у Данила, па у земљу, па опет у Данила.  Затим се окрену Обрену.  — Нема, нема брате, — прошапта, да се једва чуло.  — Тако је то, кад у кући нема женске главе.  — Па и не треба, — дочека Обрен умирујући га.  — Ја сам то само ’ нако каз’о ...  Знаш, драго ми уз љуто вино мало слатке пите ...  Перо Карантан као да се стиша мало.  Једино, да срцу пусти на вољу, помијеша прсте у Данилову косу, затресе му главом и заповиједи да изађе из собе.  Данило исплази језик и дрекну као јаре када га ухвате.  Објеси горњу усну, те му кукасти нос готово до браде доприје.  Изађе.  — Точите, браћо, точите. — подвикну Перо, окренувши се опет друговима.  — Вина, фала Богу, има.  Има браћо! за вино не треба женска глава.  Точите!  Но они му нијесу ни чекали понуде.  Обрен је точио и без њега, јер није могао гледати празне чаше, и прелијевао их.  Отуда се вино разлило и по свему потрпежњаку, — јединоме чаршафу што га је Перо имао, — и ишарало га тако, да је изгледао као каква мапа.  Пролијевало се чак и по тлима, ту се мијешало са пепелом од цигара и давнашњом прашином, те је соба много сличила каквој запуштеној механи, гдје се газда једном у недјељи дана накани да је очисти.  — Баш си ти, брате, један пексијан, — рече Јово, гледајући у под.  — У кући немаш готово ништа и да трном повучеш по њој, не би имало шта запети.  Оне слике са голишавим швабицама (а ти плахо бегенишеш и купујеш таке слике) и она два сандука у крају и дрвени кревет, — ето то ти је читав намјештај.  Па како то држиш како ли пазиш?  Видиш ли колика ти је паучина по зидовима и колика је прашина по тлима?  Перо преврну очима, погледа у небо и испусти један мученички уздах:  — Тако ти је то, брате, кад нема женске главе у кући.  Јефтана то ражљути.  Он скочи, намргоди се и затресе косом, страшан као лав афрички.  Затим удари шаком по столу и шкргутну зубима.  Удари и други пут и три чаше преврнуше се на столу, а празна боца откотрља се и разби у комаде.  — А што кукаш? — дрекну и унесе му се у лице.  — Ево, како сам се ја оженио, па ме није гром убио, него ми све у реду.  Што се и ти не жениш?  Како се не стидиш својих сиједих коса?..  Чојек у годинама, па нежењен!..  Срамота!..  И што је Бог ствар’о жене на свијет, кад се људи не би женили?  Што, питам те?  Обрен испи чашу и цмокну губицама као да љуби кога.  — Тако је, — потврди, правећи се озбиљан.  — Шта би било са женама, да се нијесу удавале?  — Ја, — настави Јефтан поносито, спремајући се, да и трећи пут удари руком о сто.  — Жена нам треба!  Није друкчије него баш треба!  И ја би волио бит ’ без жене да не треба ...  И њу је Бог створио, па ако ни за шта друго, нека барем чува и чисти кућу и рађа ђецу ...  Оклен би ми били, да нам се нису женили стари?..  Оклен питам те?  Оклен би и ти био?..  Није Бог наредио да растемо по крушкама и по јабукама него да нас жене рађају ...  — Тако је, — потврдише сви.  Јефтан, охрабрен, поглади се по брковима и узвиси глас:  — Него ако си ти чојек, нађи какву женетину, па ето ...  Немој пробират ’, ни разбират ’, ни размишљат ’ се: ко је и каква је?  Нек само није мушко, нек је жена, па је добро.  И лијепо се вјенчај и буди чојек и нек ти буде све у реду.  — Тако је!  — И, ако хоћеш, нека и ова чаша иђе у твоје здравље!  — Живио!  Перо, поражен овом здравицом, трепташе трепавицама више него обично.  Збуњено се окреташе на све стране и размјешташе чаше по столу, као да су му сметале нешто.  Затим гледаше час у једнога, час у другога, час у трећега јарана.  — Велите ли ви, браћо, сви, да је паметно да се ја женим? — запита и опет се укочи као да се слика.  — Велимо, — повикаше сви у један глас.  Он узе чашу и наточи је.  — Онда ... онда ... — поче оним вишим гласом, пењући се на столицу.  — Онда ... које ви мени тако лијепо кажете и које ја мислим да је пријатељски ... онда ја велим: нека буде тако.  Мени треба жена, а и не треба ми жена.  Ама кад ви велите да треба, онда ће свакако требати ...  И које сам ја паметан чојек, те нећу пуно говорит ’ кажем вам: од сјутра тражим жену.  — Живиооо!  Сви устадоше иза стола.  Загрлише се и почеше љубити, као оно о Божићу.  А свакоме се нешто растужило, свакоме омечало срце, па се расплакали као дјеца.  Плаче Перо, плаче Јефтан, плачу и Обрен и Јово.  Сви плачу!  А Данило опет промолио главу кроз врата, па као да размишља: или би заплакао, или се засмијао?  — И сад одма да се жениш.  Сад! — дрекну Јефтан, прибравши се мало.  — Одма да тражиш ђевојку!  И зграби Перу за руку и силом га повуче вратима.  — Јок!  Јок! — повика Обрен, умијешавши се међу њих и хватајући Јефтана за рукав.  — Ми други пријатељи тако не дамо.  Ми хоћемо поштено.  Саставићемо опет сједницу, па да гласамо.  Перо зину.  Отрже се од Јефтана, обје руке сави око Обренова врата, па га поче стезати на прса и љубити.  — Тако, брате, тако! — ускликну са неким заносом.  — Сједницу, па да гласамо.  Ако треба још кога да зовнемо, па нек је више гласова.  Ако треба и скупштина читава, ја кабулим!  — Не треба, — осијече Обрен осорно.  — Само ми!  Ми смо, што се рекне, главни одбор и ми ћемо ријешити.  — И скупићемо се у прву неђељу! — додаде Јово.  — У неђељу!  И опет се загрлише и почеше љубити.  А Данило тек се сада увјери да ствар није жалосна и поче се смијати.  Перо Карантан, с којим сам вас рад поближе упознати, родио се љета господња не знам кога, али свакако барем прије четрдесет година.  Оцу му је било име Аћим, или како се на корицама читуље потписивао Јоаким, а мати му се звала Ана.  Причају, да није заплакао кад се родио, као што обично заплаче свако дијете.  То му управо, није ни падало на памет, пошто је на свијет изишао гладан, те одмах почео млацкати губицама као да сиса ...  Кашње се показао као врло живахан и отресит ...  Чим је почео владати собом, почео је лупати и тући матер, а првим ријечима, што их је проговорио, опсовао је, по нашем начину васпитавања, ружно оца.  Због тих чудних знакова рекоше, да ће дијете бити »мимо остале«.  Рекоше, да ће свакако бити знаменито у роду своме.  Када је одрастао и могао се мијешати са осталом дјечурлијом на улици, постао је за кратко вријеме врло славан.  Прославио се витешким својим подвизима, јер је волио черупати се макар с киме.  Ријетко које комшијско дијете да није било украшено чворугом на глави и силним греботинама по лицу, а украшавао их је увијек он, не љутећи се, наравно, ако би и њега когод тако украсио.  Разлика је само у томе, што је он имао неколико чворуга и што му је лице било ишарано као ускршње јаје.  Ипак му је нос највише страдао и вјечито је сличио руменом, расцвјетавајућем пупољку ...  Осим са дјецом, он се је волио тући и борити и са живином.  Патили су од њега једнако и туђи пси и мачке и пилићи, кокоши, голубови.  Рачуна се, да је за кратко вријеме убио осморо пилади, трима псима избио око, а двјема мачкама пребио ногу.  Разбио је и неких двадесет прозора, а најпошље је покушао да крави Митра кујунџије откине реп и да њиме бије другове.  Срећа, што крава није била најбоље расположена, нити је, као женска глава, хтјела да остане без свога накита, те се малко, као нехотице, ритнула ногом и одгурнула га.  Њему није било ништа.  Три пута се преметнуо преко главе, изгубио један зуб и — то је све.  Кашње је опет могао наставити игру.  Могао је и сјутрадан, на Велики Четвртак, испети се на комшијски дуд и ту ударати у даску, попут црквених клепетала, те су комшијске жене, мислећи да су то права клепетала, почеле се побожно крстити и кренуле цркви на читав сахат раније, него ли је била отворена.  — Аћиме, жалосна ти мајка, — говорила је Перина мати своме мужу, — ово наше дијете биће некакав пустахија.  Ако он не сврши на вјешалима, неће свршит ’ нико.  — А јеси ли ти пророк Јеремије па да знаш? — питао је Аћим, као љутећи се помало, премда он нити је могао нити смио озбиљно се љутити.  — Ја нијесам пророк Јеремије, — бранила се Ана и почела говорити мало оштрије, као и обично, кад Аћима хоће о нечем да увјери, — Ама ја видим.  По јутру познајем дан.  И, право да ти речем, ја га више не могу гледати по сокаку и мучити се с њиме, него треба коме другоме да га натоваримо на врат, па нека се други мучи.  — Нећеш га, зар, дат ’ на занат? — — упита Аћим мекше.  — Јок.  Послаћемо га у школу.  Нек иђе тамо, па макар ништа не научио.  Само нека мени и комшилуку није на сметњи.  Након дужега вијећања, у коме је Аћим живо протествовао против шибања у школи, било је ријешено, да се Перо натовари на врат учитељу.  У овоме питању Перо се није слагао с њима.  Није му било најпријатније, што ће добити над собом власт, оштрију него што су отац и мати.  Ипак се тјешио тиме, што је знао да има још дјеце у школи, па неће, зар, ни њему горе бити него ли је њима.  — Бије ли учитељ пуно? — питао је другове, који су се враћали из школе.  — Како кад, — одговараху му.  — Е добро је кад не бије вазда.  Кашње се и увјерио о томе.  Учитељ је био омањи, сићушан младић, хром у десну ногу, због чега су га ђаци, међу собом, прозвали Топал - пашом и спјевали га у пјесму, која је почињала ријечима: Топал- паша мука наша.  Било је часова, кад је долазио у разред весео и расположен.  Тада се шалио са дјецом, чупкао их за косе, показивао им разне слике и пјевао им пјесме о Милошу и Марку.  Други пут дошао би мргодан, пљувао у јаглук и шетао се између клупа, не окрећући се ни на једну страну и не говорећи ништа.  Тада нико није смио проговорити, па макар му срце најјуначније било.  Три или четири шибања умирише Перу.  Волио је, додуше, да проведе још какву шалу: да млатне букваром по глави онога ђака пред собом, да кога испод клупе боцне иглом, или да пусти коме у њедра шаку коњских муха.  Но то је бивало све то рјеђе.  Доста је било да учитељ покаже прут и он се одмах стишавао и, положивши руке на клупу, уозбиљио се као какав старац.  Кроз годину -дана постао је миран ђак.  Да је био добар, то се баш не може рећи, јер у буквару никако није могао прелистати четврту страницу.  До те странице могао је читати и сва слова ишла су му некако у главу.  Али даље — ни маћи.  Ту се управо десила слова Ц, Ф и Ћ и то га је бунило.  Изговорити би их и могао и то баш не би било тако тешко, али ко ће их написати?  Ко ће знати да их, како треба, искриви и удеси?  И учитељ му је тукао главом о таблу да боље запамти и другови су му показивали и теглили га за уши и све — узалудно.  Мећао је буквар под главу кад је хтио спавати, пропуштао је живу ласту кроз рукав и — свеједно.  Чим би почео писати, та су слова добијала некакав чудан облик и ни он, ни учитељ, ни сви ђаци не би их кашње могли прочитати.  Једва друге године некако се навикао на њих.  Написао их читкије и, са великом грајом и побједничким изразом на лицу, показао свима.  Наравно, да је одмах од оца добио нове хаљине, што се показао тако »даровит и паметан« ...  — Красно дијете, — хвалио се Аћим свакоме.  — Знао сам ја, да ће бит ’ мимо остале.  Четири разреда свршио је са довољним успјехом управо за осам година.  — Добро притврдио науку, — како Аћим рече, узевши га себи у радњу.  — То му сад нико не може ишћерат, из главе ...  Перо чисто одахну, када му објавише, да не ће више бити ђак.  Школа му је била изашла на врх главе и он је мрзио и њу и учитеља и све ђаке.  С тога му се и допаде очева радња и, ступивши у њу, озбиљно пљуну у длане.  — Ти не знаш шта радиш ...  Ја ћу ти казат ’ како се ради, — биле су му прве ријечи што их је тада рекао оцу.  Весели отац задовољно се насмија и поче обигравати око њега тапшући га по рамену.  — Дела, синко, жив био, дела ти прифати! — викну.  — Фала Богу, кад сам ја добио одмјену.  Перо се, из почетка, силно захука.  За прве двије године истјера двојицу конкурената из Касабе и натјера их, да на другој страни траже хљеба.  Треће године истјера и оца и остаде: сам у радњи.  Текао је новац непрестано, згрћао га, да је чак изашао на глас.  Старији људи лијепо су га поздрављали, а истјерани отац задовољно је трљао руке и трчао од пријатеља до пријатеља да га хвали.  Негдје у то доба упознао се Перо са Јефтаном Мргудићем, првим својим јараном.  Јефтан није имао никога свога и само је имао лијепо нашљество.  Због нашљества се управо и прочуо и био је, од свих касабалија, једногласно проглашен особитим мајстором, да га свакодневно умањује.  Он није имао радње, нити је налазио за вриједно да се мучи са муштеријама и да им се »криво куне“.  Лакше му је било сједити по туђим дућанима, пребирати дневне новости и ићи у механе.  Нарочито је волио ово пошљедње, тим више, што није морао сам ићи, него је, обично, водио уза се још кога, понајвише каква новајлију, који није вичан механском ваздуху.  Због тога је приступио и Пери.  Упознао се с њиме, нашалио се и почео му сједити у магази.  — Хајде затварај, па да мало прошетамо, — рече једне вечери Пери, пошто су се боље ’ упознали.  — Хајде.  — А ђе ћу? — запита Перо, гледајући га зачуђено.  — Ђе ћеш? ...  Хајде са мном ... — љутну се Јефтан и направи мргодно лице.  — Не бој се, да ћеш ти што потрошит ’.  Имам ја пара, да платим и за те и за се.  А теби треба да се шеташ, да се дружиш ...  Ако останеш вазда у дућану, убиће те мемла из камена, па ћеш зафатит ’ сушицу, па ти неће помоћ ’ сви љекари.  Перо прошета мало по магази.  Предлог Јефтанов чинио му се смишљен и умјестан и, што је главно, искрен и пријатељски.  — А хоћемо ли дуго остати? — запита готово шапатом.  — Ја не могу ...  Ја ћу само мало ...  — Ако хоћеш хајдемо! — окоси се Јефтан устајући.  — Ама ја велим: ја ћу само мало, — опет ће Перо, некако бојажљиво.  — Добро.  Макар и мало.  Перо затвори магазу, те кренуше обојица.  Пођоше уз широку чаршију, покрај читава низа затворених и незатворених дућана; минуше два-три сокака, измећу малих кућица, испред којих су, на омањим клупицама, сједили старији људи и жене, и — упутише се механи.  Око механских врата дизала се граја ...  Ту су се гурала три-четири беспослена хамала и инадила се са дјечурлијом, што су дошла да слушају музику.  Унутра опет све пуно.  За свима столовима засјели поднапити солдати и други, сваковрсни беспослењаци, па сви пију и задовољно гледају у четири лијепе свирачице, Швабице, што, у крају, свирају разне швапске маршеве.  Јефтан уведе Перу у један кут, у коме их са улице нијесу могли видјети.  — Овђе ћемо ми, — рече.  — Овђе је згодније.  И, ударивши руком по столу, нареди механџији да донесе вина.  — Болан, па није ружан твој живот, — рече Перо, обзирући се и испод ока гледајући свирачице.  — Па и није, — одговори Јефтан.  — Ев ’ овако проводим се боље него све друге газде.  Живим к’о гроф!  Док има пара, живићу к’о што треба; кад нестане, може се и гладоват ’ ...  Свирачице престадоше.  Једна љепушкаста плавојка, са малим, нешто искривљеним, носићем и смјехуљцима на образима, диже се да купи бакшише.  Пође од стола до стола, осмјехкујући се на свакога и увијајући се између солдачких редова, који су је задиркивали.  Дође и до Перина стола.  — Како је, љепотице? — нашали се Јефтан, хватајући је за подвољак.  — Како?  — Sehr gut — одговори она, попријевтиши му прстом.  А Перу нешто заголица.  Као живо нешто да се помаче у њему и свом снагом гурну га њојзи.  Пруживши јој бакшиш он задрхта као шибљика и пољуби је у образ.  Покупивши новце, плавојка се опет врати за њихов сто.  Сједе до Пере, поче га миловати по образу и умотавати му брк.  А њему драго.  Стаде узвијати главом, као мачак кад га милују, и примаче јој се ближе.  Опет је пољуби.  — Хајде, Перо, да иђемо, — поче Јефтан и као подиже се.  — Ти си каз’о, да ћемо остат ’ само мало.  — Нека, нека, — дочека Перо и повуче га за појас.  — Овђе је лијепо ...  Нека још!  Јефтан се ђаволасто осмјехну.  Куцну празном боцом о сто и нареди још вина ...  Иза тога Перо је трчао у механу сваку вече.  Није се ни на Јефтана осврћао, нити га је увијек очекивао.  Раније је затварао магазу и хитао свирачицама.  С њима је пио, с њима остајао до зоре.  Макар што му је и мати од јада пресвисла, он је остајао.  И сав свијет прорицао је и њему, као и Јефтану, да ће хрђаво проћи.  Једино је још Аћим ловио пријатеље и хвалио им се:  — Опет је он кршан! ...  Он ће и опет бити мимо остале.  Па ни отац га није могао дуго хвалити, а није га хвалио из врло проста разлога, јер је кроз кратко вријеме умро. » Отишао у походе покојници« као што сам пред смрт говораше, осмјехујући се и питајући за Перу.  И Перо остаде самац, сам на св’јету без икога свога, као отсјечено дрво у гори, што се каже.  Знао је, да више никога код куће затећи неће кад се врати из механе; знао је, да се ту више нико неће на њега ни осмјехнути, нити ће се намргодити.  Зато је и долазио кући доцније него прије.  — Волим пуну механу него пусту кућу, — говорио је свакоме, који би га прекорио због неуредна живота.  — Волим, брате.  Срце ми се стисне и сузе ми ударе на очи, кад погледам све пусто око себе.  А у механи је друкчије.  Кући је ишао само да се испава.  Отишао би, па, не тражећи постеље ни јастука, извалио се ма гдје, макар и за врата, и заспао.  Пробудивши се подбуо, мамуран, помућених очију, замршених бркова и косе, љутио се на себе и на свакога.  Псовао је механџије, псовао свирачице и сва вина на свијету, бијела и мрка.  И обично се заклињао, да ће бити уредан.  Заклињао се и да ће претрести и уредити кућу и све ствари по њој, раштркане и разбацане на све стране, као да је полиција какву преметачину извршила или, у најмању руку, као да су му лопови долазили у походе.  Наравно, да заклетву никако није могао одржати, — био је и сувише слаб за тога, — и Бог зна да ли би је икада и одржао, да му изненада, једнога дана, чудан случај у помоћ не прискочи.  И није то био никакав необичан случај.  Нити је ко у воду скочио, нити се ко објесио; ни земљотреса, ни каква привиђења није било.  Сва је ствар у томе, што се драгоцјени Јефтан, нераздјељиви и вјерни друг Перин, намислио женити.  — Зап’о сам за око удовици покојног газде Станка, — весело објави он Пери грлећи га.  — Загледали се, замиловали се и брже ћемо се вјенчати.  Добра је, златна је, а уза сваку годину носи пет стотина форинти.  Педесет година, двадесет и пет хиљада!  — Честитам, брате, по хиљаду и сто пута честитам, — обрадован и раздраган узвикну Перо.  — То је љуцки и, што се рекне, човјечански!  Да имају мозга, сви би се момци женили.  Јефтан се осмјехну.  — Па жени се и ти! — рече.  — И хоћу, — дочека Перо брзо.  — Баш?  — И хоћу! -  — Уфатићу те за ријеч, — дочека Јефтан и снажно га стегну за мишицу.  — То би било најпаметније, што си досад урадио.  Мало што паметно радиш, ама то ваља! ...  И још, ако хоћеш, да ти и ђевојку препоручим, а једва ће те дочекати.  Знаш ли попову Мару? ...  Бијела је к’о сир, а румена к’о млада говедина.  Очи су јој велике и кахвајасте к’о двије маслине, а коса златна к’о препечена ракија од пет година дана ...  Ах, да је видиш! ...  — Па лијепо; њу ћу и тражити, — упаде Перо сасвим озбиљно.  — Ако је лијепа, одмах ће бити моја!  Ја само лијепу тражим! ...  При растанку три пута стиште Јефтанову руку, па се окрену и хитно пође кући.  Брзо, као на крилима, улети у своју собу, дохвати из једнога ћошка нове чакшире, отресе са њих силну прашину и длаке од мачака, које су на њима спавале, и поче их облачити.  Обуче и нову антерију, а нов пас опаса око себе, пустивши дуге ресе да му падају по куковима.  Нађе и неколика прстена, наниза их по прстима, нарочито по кажипрсту гдје ће се боље видјети, а дебели сребрни сахатни ланац објеси о врат.  — Је ли поп код куће? — некако сурово запита уплашену слушкињу, кад стиже до попових врата и снажно гурнувши, отвори канат.  — Је ли овђе?  — Јес ’, — једва промуца она шћућуривши се уза зид и као бојећи се да је не удари по глави.  Перо уљезе у авлију и, раскорачивши се на широко, погледом поче тражити попа.  Опази га у дну авлије, испод широке мурве, која је собом заклањала половину мале, скромне кућице, чија је бјелина, прама сунцу, силно ударала у очи.  Поп је био крупна људина, мрка, сунцем опаљена лица са дугом, црном брадом, коју је морао подвезати махрамом, и снажним, необично жилавим мишицама, које бијаху набрекле и чудновато се црњаху испод бијелих, загрнутих рукава од кошуље.  Поп је, без мантије и камилавке, босоног газио по мокрој загаситоруменкастој земљи и, држећи голему и тешку мотику у рукама, окопавао кукурузе, што их је ту засадио.  Иза њега је ишла попадија, дебела, угојена жена, загрнутих рукава и раздрљених прсију и, носећи овелику канту са водом, стењући и отхукујући, залијевала је кукурузе.  Опазивши Перу обоје застадоше.  Попадија као да се застиди па се окрену у страну и сакри се за мурвово стабло, а поп испусти мотику, земљавим прстима скину повезач, рашчешља браду и погледа Перу попријеко.  — Шта ћеш? — запита не баш најљубазније.  — Шта тражиш?  Перо скиде капу, понизно му приступи и пољуби га у руку.  — Ја ... ја би ... — промуца и застаде.  Није знао како ће почети, нити је знао казати рашта је дошао.  — Мени треба крштеница! — викну изненада и исправи се.  — Крштеница треба, па да ми је извадите ...  Поп, отресајући земљу са нога и једнако рашчешљавајући браду, изађе између кукуруза, подбочи се рукама о кукове и одмјери га мрким погледом од главе до пета.  — А што ће ти? — запита мргодно.  — Ко у ова доба вади крштеницу?  — Треба ...  Траже ми је од власти, — понизно одговори Перо и поклони се до земље.  Згоднијега одговора није могао смислити и овај му упали да не може боље.  Да тако није казао, поп му не би дао крштенице и не би му је дао све дотле, док се најприје подробно не би код власти распитао: нема ли она шта против тога и није ли то противно интересима државе?  Ваљда није било човјека у земљи, који се толико бојао власти колико поп и који би био у стању са већим страхопоштовањем говорити о њој.  — Ех, ех, кад је од власти, то ти је, побратимковићу, друга ствар, — одговори он брзо, правећи љубазније лице и као покушавајући да се осмјехне.  — Што ти власт иште, то треба давати ...  Власт је од Бога дата и њојзи, побратимковићу, треба да смо сви потпокорни и да јој се вазда за здравље Богу молимо ...  — Тако је, — потврди Перо, тек да нешто каже, и ако га није слушао, него је нестрпљиво разгледао све око себе, надајући се, да ће какогод опазити дјевојку.  — И јес ’ и јес ’ тако, — настави поп одушевљеније, па му спусти руку на раме и повуче га у собу тако снажно, да се једва могао одржати на ногама.  — Тако је, тако! — понови опет.  — И мени је драго, кад ти, к’о младић један, то одобраваш ...  Данашњи млади људи махнити су и њима нико није прав ...  Дигли главе, па вичу: »ми нећемо слушат ’ никога, ми мислимо како ми хоћемо ...  « Јок, побратимковићу! ...  Ми треба да мислимо к’о што власт хоће.  Најпошље ми не треба ништа ни да мислимо, кад је дао Бог њу.  Ево ја, на прилику, не мислим ништа па шта ми фали, а?  — Тако је, — опет одобри Перо врпољећи се.  — Тако је то ...  Поп га обгрли објема рукама и силом га сједе на столицу.  — За ту ријеч требало би да те пољубим, — викну.  — Ти си ... ти си ... хеј Маре, — па изађе на врата и повика из свега грла, — донеси нам кахву! ...  Ти си, побратимковићу, прави дипломат ...  Камо среће, да су нам сви таки! ...  Барем би се опет сви пости постили ...  Непрестано говорећи и хвалећи Перу, поп, из некакве старе, зарђале кутије извади велике, чађаве наочари, натаче их на нос, па сједе за сто и дохвати велики протокол, увезан ваљда прије тридесет година, разасут, излињао, ишаран траговима проливеног мастила и прогорио од цигара што су их по њему остављали.  — Кршан си ти, — настави поп, прелиставајући протокол, — чим не слушаш рђаве јаране, који хоће главом да пробијају зид, па им зато вазда глава разбијена ...  Гледај ти, побратимковићу, на ме! ...  Ја лијепо живим са власти, па ми она даје свега.  Она наћерује сељака да ми поштено плаћа бировину; она ме чува од свакога, па ми, богме, ни сами владика не може ништа, нит ’ га се бојим ...  Но Перо га више није слушао.  На собним вратима помолила се њежна, витостаса Мара, лијепа и мила и, као да је собом унијела читаве руковијети босиока и јоргована, тако се читава соба освјежи и чудновато замириса.  Лагано, стидљиво, оборених очију и руменећи се, поднесе она послужавник са кахвом Пери, који се бијаше толико збунио и загледао у њу, да није знао који ће филџан прихватити, и није осјетио, како је, прихваћајући, окренуо га на криво, те половицу кахве пролио по новим чакширама.  Само је бленуо у њу, бленуо некако тупо, као без памети, и једва се могао уздржати, да не испусти какав непристојан усклик или уздах.  — Маро, дијете, — рече јој поп пишући крштеницу и не осврћући се на њих, — ево и Перо мисли исто к’о и ја.  И он ми све одобрава, а само се ти љутиш и велиш да о мени свијет ружно говори због тога.  К’о да је мени стало за свијетом!  Људи су овнови, који трче за звонаром, макар их и у јаму водио ...  А, ето, и Перо је паметан и он ми све виче: тако је!  Мара не одговори ништа, нити подиже очију, него, једнако онако стидљиво, наклони мало главу према десном рамену и окрену се.  Перо, као ван себе, у мало не скочи за њом, да је ухвати, да је задржи.  На попа је био сасвим и заборавио и, кад овај устаде пружајући му крштеницу, зачуђено га погледа и као да хтједе запитати: а шта ће то? ...  Ипак се некако прибра, извади кесу да плати попу, па, пољубивши га у руку, готово трком оде из куће.  Тога дана непрестано је мислио о Мари.  И на сокаку и у механи мислио је само о њој.  На свирачице није хтио погледати, нити им ријечи проговорити, премда су се мотале око њега, миловале га по образима и чупкале за бркове.  Није хтио ни пити.  Само је уздисао, дизао главу и њушкао по ваздуху, као да још једнако осјећа онај мирис што га је Мара унијела у собу, и пипао је прстима по столу, као да би и сада хтио узети филџан.  Други дан, у само свануће, похитао је попу.  Обукао се као и јуче, угладио се, само што се нешто више огледао у огледалу, чешљао се мимо обично и фес мало накривио на лијеву страну, пустивши, да га свилена кита куцка по челу.  — Шта ћеш данас? — запита га изненађени поп, који тек што бијаше устао и почео се умивати, а полијејевала му лијепа Мара, обучена у лахке хаљине, неуређена и мало рашчерупана, те су јој бичеви косе падали по образима и сакривали јој половину лица.  — Крштеницу за ... за оца покојног, — једва изговори Перо, пребирајући ресе на појасу и збуњено се осврћући.  Поп се окани умивања, па, онако мокар, пустивши да му се вода циједи низ лице и браду, приступи ближе Пери и добро му загледа у очи.  — А зар и то тражи власт? — запита.  — Не иште ... не тражи ... — опет се збуни Перо.  — Него ... ја хоћу да знам кад се родио.  — То не могу дат ’, — осијече поп, отресајући воду са браде.  — Шта ће крштеница мртву човјеку?  На они се свијет иће и без пасоша и без крштенице ...  То не могу ...  Перо се почеша иза уха, поче куцкати врхом од кундуре о тле и као смишљати нешто.  Затим још једном погледа попа, испод ока погледа Мару и, пошто рече једно тужно, бескрајно тужно збогом, изађе.  Враћајући се, срете Јефтана.  Носио је под пазухом и у рукама неколика сандучића и завежљаја и, тако претоварен као парипче, смијао се безбрижно и весело.  Опазивши Перу он застаде мало и намигну му.  — Видиш, како је кад човјек хоће да се жени, — рече брзо, не допуштајући да га Перо запита.  — Ово носим мојој изабраној, да пробира некакве женске беспослице.  Богата је, па треба слушати.  Узети жену са миразом значи драговољно се продати у ропство.  А ја волим што сам се прод’о.  — Чујеш, — дочека Перо и не гледајући му на сандучиће, — ти ћеш се сад женити и требаће ти крштеница.  — Јок, — одговори Јефтан и крену даље.  — Шта ће ми то?  — Требаће, требаће ти, — упаде Перо каскајући за њим.  — Ја ћу је извадити, а ја ћу и платити.  Јефтан, не осврћући се, онако преко рамена окреса: — па вади ... мени је сведно.  Перо се поглади по брковима и застаде.  — Барем ћу имат ’ рашта отићи попу, — рече.  — Док је крштеница, имам му рашта ићи и увијек гледати Марушку ... ух, моју слатку Марушку! ...  Читава тога дана, а ни преко ноћи, није ишао у механу и спавао је слађе него обично.  — Ево ме опет, — сјутрадан весело подвикну попу, пошто је уљегао у авлију и са слушкињом се најпријатељскије поздравио.  — Ево ме опет, — понови јаче, — јер милостивој власти треба крштеница и за Јефтана Мргудића.  Он не може доћи, јер се брзо жени, па је мене посл’о ...  А милостива власт хоће крштеницу одмах.  — Хм, хм, — дочека поп љутито.  — Шта ће одма?  Каква је то преша?  — Али, као да се нечега сјети, бржебоље умекша глас и настави љубазније:  — Ех, кад хоће власт, и биће готово одмах ...  Ти мало причекај, па ћеш добити ...  Перо је стајао у авлији и гледао по свима прозорима, док је поп ходао по соби и тражио протокол.  Нестрпљиво је шетао и освртао се на све стране, надајући се, да ће је сваки час угледати.  Узалуд!  Вјетар је пиркао и играо се танким завјесама на прозорима, али њезина глава ни једанпут се промолила није, нити јој је чак и гласа могао чути.  Па ни попадија се ни од куда појављивала није, макар што је Перо, Бог зна зашто, и то пожелио.  Никога није било, ништа се чуло није, осим досадна шкрипања попова пера, који је, као за инат, хитао, да крштеницу час прије сврши.  Тужан и жалостан вратио се Перо кући и, као да му је био сав свијет крив, мргодно је гледао свакога и ничијега поздрава није хтио прихватити.  Пред вече сврнуо се, од муке, Обрену Пушибрку на дућан.  С њиме се отприје помало познавао и сматрао га за пријатеља, а данас му је требао један човјек, коме ће све своје јаде испричати.  Јефтана, који се готово није ни растављао од своје заручнице, није могао лако ухватити и дуже задржати, а, осим њега, Обрен му је изгледао као најдостојнији повјерења.  — А треба ли теби, Обрене, крштеница? — запита га, улазећи у дућан, јер није знао чиме би паметнијим почео говор.  — Мени не треба, — мирно одговори Обрен, који је гледао у тефтер и срачунавао нешто.  — Што ћа ми она?  — А би ли ти да ти је ја извадим и ја да платим?  — Јок, — осијече Обрен остављајући тефтер и прислањајући се леђима уз вреће од пиринча.  — Ама крштеница је красна ствар, брате, — дочека Перо живахније, приближујући му се.  — То сваки паметан човјек треба да има.  Обрен се осмјехну.  — Дај и мени два форинта, па вади, — рече као у шали.  — Ево форинт! — узвикну Перо.  — Два!  — Ево два!  Перо извади новце, па онда сједе и поче причати о својим »јадима«.  Додуше пажљиво је крио име и попово и дјевојчино, али је причао све остало и причао је дуго.  При свршетку осјетио је, као да му је мало одлануло на души и као да се разведри мало.  Ни те вечери није ишао у механу.  Кад је четврти пут -ступио у попову авлију и заискао крштеницу, за мало те није главу изгубио.  Љутит и разјарен поп, чим га опази, стиште своје снажне шаке и раскорачи се пред њим као да би да се хрве.  — А опет си ми дошао никакви сине, — дрекну, да се разлијегало по свој авлији и по свеме комшилуку, — дош’о си да ме вараш и на зло навлачиш ...  Пит’о сам ја код власти и мени казаше, да тамо не траже ничију крштеницу ...  Ничију они не траже! ...  А ти то, побратимковићу, тражиш од лоповлука, јер хоћеш да дижеш буну, јали какво иселеније ...  Хоћеш иселеније, а?  — Ја ...  — Муч ’, — дрекну поп и измахну шаком, да Пери намах замрије ријеч у грлу.  — Муч ’ поганове!  Ти си мене шћео преварит ’ сада, кад хоћу да удомим Мару за судског писара, ти ...  Перо више ништа чуо није.  Чим је сазнао да ће Мара ићи за писара, — за онога танког, дугуљастога писара са родиним ногама, што и по равници корача као да се пење уза степенице, — њему се смрачи пред очима.  Поп му сада није изгледао као поп, него као голем мрк облак, који се спустио на земљу и поиграва пред њим.  И, као да га вјетрови понијеше, он се брзо окрену и отрча из авлије.  — Тешко ми је и претешко, — тужио се Перо Обрену, након пуна два мјесеца, уздишући и преврћући очима као рањеник.  — У кући ми ништа у реду.  Ове ми у њој празно, све наопако.  Тако је то, брате, кад нема женске главе у кући.  — А ти опет тражи цуру, — дочека Обрен, коме су додијала та пречеста тужакања.  — Што мени причаш? -  Нијесам ти ја тутор!  — Тражио бих ја, ама не знам коју ћу, — одговори Перо још тужније.  — Не знам ти ја наших ђевојака.  Обрен дохвати аршин и, играјући се њиме, поче дражити дебелу, полугубаву мачку, која је лежала на ћепенку и сунчала се.  — Па то је лахко, — рече као узгред и не гледајући га.  — Ено ти у удовице Стаке шћери Милке.  Кажу, да је добра, кршна, ваљана.  Додуше ја је још добро не знам, нијесам је виђео откако је из школе изашла, ама је свијет пуно фали.  Перо направи забринуто лице и поћута мало.  — А нема ли и она каква писара? — запита.  — Нема.  — А не даје њезина мати крштенице или што наличио?  — Не даје.  — Па како ћу јој отић ’? — узвикну Перо готово очајнички.  — Не могу ја узети ђевојку а да је не видим.  Обрен гурну мачку и одбаци аршин, па се исправи и оштро га погледа.  — Плати мени надницу, па ћу ја ићи с тобом, — рече.  — Сваки пут кад одем да ми дадеш по форинту.  Толико би дао доктору да си ожењен, па да ти се разболила жена.  — А пристајеш ли ти, да одмах у неђељу пођемо у њих? — запита Перо журно.  —- Пристајем.  Перо му приступи и објема рукама обухвати његову.  — Онда је погодба готова! — одушевљено узвикну.  — Пристајем и ја!  У неђељу кренуше обојица удовичиној кући.  — Чујеш, ја не знам шта ћу говорити с ђевојком, — рече Перо путем, дрмусајући Обрена за рукав.  — Ја сам у томе сметен.  Да је свирачица и знао би некако ... ама наша је ђевојка ...  — Па говорићу ја, — окреса Обрен готово љутито.  — Ти само гледај и слушај ...  Или, ако хоћеш, ти говори с матером.  Перо једва дочека.  — Лијепо!  Красно! — узвикну. -— То ти је паметна мисао!  Ја ћу говорити с матером, а њу ћу само гледати ...  С матером је лакше говорити! ...  Кад изненадно, као у преши, уљегоше у авлију и, са ужасном шкрипом и треском, отворише врата мале, приземне собице, и удовица и кћи јој Милка поплашено скочише, и, оставивши филџане и кахву, коју су испијале, зачуђено их погледаше.  — Аха, нисте нам се надале! — узвикну Обрен, слободно ступајући у собу и приближујући им се.  — Нијесте знале, да ћемо и ми доћи да пијемо кахву.  — Знаш ... к’о момци ... — упаде Перо, сметено се окренувши удовици.  — Момци ... па дошли ...  Удовица, хитра и окретна жена, малена, дебељкаста, са пуначким подвољком и рупицама на бради, за час се прибра.  Лагано, забацивши кестењаву косу, која јој је падала по челу, опружи обје руке и, са веселим осмјехом, пође им у сусрет.  — Па и нека сте ми дошли, — живо дочека узевши их за руке и нудећи их да сједну.  — Нама је то драго, јер смо саме, па смо се зажељеле друштва ...  Наточи им, Милко, кахву.  — Ти сваки дан љепша, — нашали се Обрен, приближујући се Милки и гледајући је како точи кахву.  — Нијесам ни знао да си ... тако одрасла и тако се раскрупњала ...  Права ђевојка!  — А ... и ти прави момак! — живо дочека Милка и, окренувши се у страну, засмија се.  Обрен пође за њом, па се засмија и он ...  Зауставише се крај врата и ту се почеше сашаптавати и разговарати ...  А Перо је био у великој незгоди.  Он сјео близу удовице, сјео управо тако, да се његово раме чешало о њезино и, гледајући преда се, једнако је смишљао: шта ће проговорити ...  И ништа да му пане на памет! ...  Ни једне ријечи, ни једнога слова не може да се сјети ...  — Чини ми се да ће киша, — рече најпошље, тек да прекине ћутање.  — Има пуно облака ...  — И мени се чини, — потврди удовица и, као нехотице, све се више наслоњаше на раме му.  — А јуче је било лијепо.  — Било.  — А кад пане киша биће пуно блата ...  — Хоће.  Перо опет ућута.  Скрсти руке у крило и поче ломити прсте.  Осјетивши удовичино раме на своме као да се застиди мало и поче се измицати, а, у измицању, опази на зиду слику, како Милош Обилић пробада цара Мурата на пољу Косову.  — А оно је ваша слика? — запита удовицу, након дуже почивке.  — Наша.  — Оно је Милош Обилић?  — Јес ’.  — Јунак богме! ...  Шта мислиш како је то: распарати цара? ...  Није, да речемо, ни пашу ни везира, него баш цара ...  И опет стаде.  Гледаше у слику и као да очекиваше, да неко проговори иза ње и да му напомене шта ће даље казати.  — А Марко Краљевић био је још бољи, — опет поче.  — Он је кршнији јунак.  — Ко зна!  — Јес ’ ...  И Шарин му је био добар! ...  Мог’о је пити вина, па још из леђена од дванајес ’ ока.  Не може сваки коњ бити Шарин, ни сваки чојек Краљевићу Марко ...  Пошто је још мало посједио, диже се и пође.  Обрен пође за њим и не хтједе се зауставити, макар што их је удовица задржавала и нудила их још једном кахвом.  — Кршна цура, — рече Перо, кад су изашли из авлије.  — Кршна.  А има и мираза, — одговори Обрен.  — Ех?  — То ми је казала.  Обојица као да се замислише и не проговорише више ни ријечи.  У другу недјељу пођоше опет.  И удовица и Милка сад су им се надале, па се обје љепше обукле и љепше се накитиле.  Удовица се чак и карамфилом, иза уха, закитила и лице превукла танким руменилом, те би се, готово, прије могло помислити да је старија сестра Милкина него мати.  Она сама задржа Перу, а Обрена остави Милки.  — Данас си нешто кршан, — рече Пери, ударајући га јаглуком по образу.  — Лијеп си и ... некако ... млађи.  — Хахаха, — блажено се засмија Перо, гледајући јој у ону рупицу на бради.  — А, душе ми, кршна си и ти к’о ђевојка каква.  — Бре не би се ја данас побојала многе ђевојке, — брзо дочека удовица и заглади косу на челу.  — Какве су ми сад ђевојке? ...  Мршаве и слабе к’о да се иглама хране.  — А ти дебела! — упаде Перо.  Удовица опет измахну јаглуком и удари га по устима.  — Људи воле и крави дебљој а камо ли жени, — рече.  — Воле, воле богме, — опет дочека Перо и, као са заносом неким, настави:  — И ја сам им’о једну краву, па дебела, па, кад је попипаш, мехка к’о памук ...  И била ми је драга пуно!  Чак сам је урез’о у пршуте, а пршути лијепи к’о душа ...  Удовица га премјери погледом.  — А ти бећар још?  Није ти необично без жене? — запита.  — Јес ’, — упаде Перо уздахнувши.  — Тешко је то, кад нема женске главе у кући ...  Нема ко да ми уреди; нема ми ко ни кошуље прати, па вазда купујем нове.  Ономадне сам узео једну и платио за њу петнес ’ гроша.  Питам: може ли јефтиније, а Чифут не да ...  Чифут к’о Чифут!  Добио ми је барем пет гроша на њој ...  И, радујући се што је постао тако разговоран, задовољно се поглади по брковима.  — Треба, треба жена, — опет ће удовица, вртећи јаглуком, — ама ти само к’о брату кажем: отвори очи, па не узми младо ни лудо, него сабраније и паметније ...  Младо кућу не кући.  — Оно, додуше, тако је, — одобри Перо, — ама ја к’о велим: слађа је телетина од говедине ...  — Како кад, — пресијече га удовица оштро.  — Младо не умије ни миловати онако, к’о што зна старије ...  Перо није знао шта ће одговорити, него, у незгоди, извади и он јаглук и поче трти нос.  Уједанпут, као да се присјети нечему, окрену се и пође вратима.  — Хајдемо, — рече Обрену.  — Куда? — уплете се удовица и потрча за њим.  — Куда?  — Ето нас други пут!  За данас је доста! ...  И брзим корацима, као да га когод гони, изађе на улицу.  Отада су учестали ићи.  Перо је Обрену унапријед плаћао сапутнину и звао га готово сваку вече.  А дочекивали су их красно.  Удовица, је дочекивала Перу, Милка Обрена, и частили су их кахвом, ракијом, духаном, гурабијама и урмашицама, низ које се циједио мед.  И дуги разговори испредали су се до касно у ноћ и сви су се растајали задовољни.  Најпошље Перо стиште срце и чврсто одлучи да запроси.  Што је више ишао њима, самовање му је постајало све теже и увидио је, да тако више не може издржати.  На саму Нову Годину пође са Обреном тамо.  — Охо, како је у вас лијепо! — викну још с врата, чим је опазио како се презагријана пећ заруменила и како се, на маломе асталчићу, чиста препеченица злати у боци.  — Лијепо, лијепо! — ускликну још једном отресајући снијег са хаљина, трљајући прозебле руке и још једнако цвокоћући зубима.  — Па у мене је вазда лијепо, — дочека удовица весело устајући испред њих и правећи им мјесто.  — У мене је вазда овако.  — Затим се окрену у страну и слушаше како вјетар звижди, тресе прозорима, носи и разбија лонце са промрзлим цвијећем испод њих.  — Бећари сад на пољу јадују, а ожењени се у кућу радују, — избаци, потпуно задовољна, што је могла ово скнадити као у пјесми.  — Ништа нема без женске главе у кући, — дочека Перо брзо.  — Без жене је кућа празна.  — Па ожени се болан! — узвикну удовица, нудећи га ракијом.  — Ожени се и буди чојек!  Само пази: не узми младо ни лудо.  То ти и опет велим к’о брату.  Перо сачека док се Милка са Обреном добро не заговори.  Није волио да га они чују.  С тога се нестрпљиво врпољио на мјесту и час се играо са сахатним ланцем а час опет засукивао бркове.  — А ја баш хоћу данас да просим, — шапну удовици, чим је уграбио прилику.  — Дош’о сам да ми ти пресудиш ... ти си к’о судац ... и да ми пресудиш данас ...  — Зар данас? — постиђено запита удовица, оборивши очи, и опет се својим раменом ослони о његово.  — Данас, — потврди он.  — Ти само ако хоћеш ...  — Ја хоћу, — пресијече га она живо и пружи руку да га загрли.  — Ја хоћу ...  — Да ми даш Милку, — доврши он.  Удовица се искриви, поблиједи и испусти ситан; чудноват крик.  Издигнута рука клону јој, брада заигра, очи се наводнише.  Перо, преплашен, хтједе јој прилетети да је придржи, али се она изврну и отскочи од њега као опарена.  — Бјежи, бјежи од мене крвниче! — викну и показа му свих десет прста, као да ће му тога часа у очи полетити.  — Бјежи од мене! ...  Зар сам те ја за то лијепо примала? ...  И зар ти је тако поштење?  Пријатеља свога шћео си да превариш и да отмеш његову ђевојку.  — Његову? —једва промуца Перо гледајући је зачуђено.  — Зар је Милка Обренова?  — Његова, његова сам ја! — уплете се Милка, хватајући Обрена испод руке и смијешећи се.  — Ја само њега бегенишем ...  Перо се прекрсти.  — А сапутнина? — запита као кроз плач.  — Па нијеси ли ти са Стаком говорио? — осијече Обрен оштро и испрси се.  — Зар она није твоја?  И зар сада њу мислиш преварити?  — Невјерниче један! — цикну удовица и бризну у плач.  — Зато сам те примала?  — Па, брате, што ми то прије не казасте? — окоси се Перо, мрко је гледајући.  — Ја нисам крив..  Зар ја нисам каз’о да је слађа телетина од говедине?  Па, окренувши се Милки, дубоко уздахну, удари се руком у прса и пође.  Од тога дана Перо као да клону духом и изгуби вјеру у се.  Изгуби и наду, да ће икада у својој кући загрлити своју женицу и, у тихе љетње вечери, напајајући се мирисом јоргована и пјесмом бумбуловом, љуљушкати је на своме крилу и куњати јој на голим њедрима, као што је замишљао.  Од велике бриге поче му се и коса шарати и, на велику жалост његову, појавише му се неколико чисто бијелих длака у солуфима.  — Јадан Перо, сад те по готову неће никаква! — уздахну огледајући се у огледалу.  — Хајде, кукавче црни, у манастир па пости и читај молитве, јер ти нема помоћи ...  И одрече се друштва.  Неколико дана живио је осамљен у кући као пустињак какав.  Затворио се у собу, па нити је кога пуштао, нити куда излазио, него се од јутра до мрака климатао на једној високој троножници, бројећи димњаке на сусједским крововима, или је лешкарио у душеку, правећи куглице од хљеба и гађајући њима слике на зиду.  Но и самовање му додија.  Опет пође у механе и, пијући више него прије, поче лупати боце, прозоре, чаше и уједати свирачице.  Једну је угризао испод подвољка, гдје је најбјеља, а другој умало није нос откинуо.  И све живо поче бјежати од њега као од човјека који је памет изгубио.  И другови га оставише.  Уклањали су се од њега и сакривали свуда (Обрен се сакривао за вреће с пиринчом) и једини Јефтан што му је остао вјеран и још се једнако бринуо за њега.  — Жени се, — савјетовао га је поново, узимајући га испод руке.  — Жени се, јадан брате, и не губи младост узалудно ...  — Ама ко ће ме, брате? — питао је Перо некако постиђено, окрећући главу у страну да не сретне Јефтанов поглед.  — Ко ће ме сад?  Посиједио сам к’о пашалијин ђогат, а зову ме и бекријом ...  — Не бој се ти, — сокољаше га Јефтан живахније.  — Још има наде.  — Моја је нада утонула у морске дубине, па је рибе једу, — пресијече га Перо.  — Још има! — узвикну Јефтан јаче.  — Само ти слушај мене и немој више разбијати чаша ни боца.  Није боца попов нос, па да је разбијаш ...  То је једна мртва ствар ...  Перо застаде.  — Е знам, брате, да сам крив, — рече.  — Знам, ама шта ћу? ...  Кад ме стисне овђе, у прсима, дође ми да све разбијем ...  Да је живот боца и њега би разбио! ...  Омрзно’о ми и он ...  Тако је то, кад нема женске главе у кући.  Од тога дана и опет поче умјереније живити.  Затвори се у собу и поче читати Свето Писмо и разне занимљиве књиге, као што су: Црни листови, Мала Мара, Геновева, Црна Дама и т. д.  Излазио је само у магазу младога Јове Перотића, који му је давао књиге.  Као уредан човјек најпошље одлучи да набави једнога слугу.  Обрати се пријатељима и они му нађоше Дамјана, овога истога Дамјана, кога он од милоште прозва Данилом.  Уједно одлучи и то, да, први пут пошље смрти родитеља, прослави Крсно Име.  А како га је прославио и шта се закључило иза ручка, то смо у почетку изнијели.  Састанак, одређен у прву недјељу по Крсноме Имену, морао се одржати и сви јарани опет се, у уречено доба, нађоше у Периној соби.  Пред њима је стајао онај исти стари, расклимани сто, покривен истим масним потрпежњаком, са истим, чак неопраним, чашама и боцама, кроз које су се ломили сунчани зраци, који, попут дугуљастих стубова провиднога дима, падаху кроз стари, ваљда никад неочишћени прозор, и разасипаху се по столу.  — Па шта велите људи? — запита први Јефтан мало уобљеним, свечанијим гласом, гледајући по јаранима.  — Како ћемо с том Перином женидбом? ...  Шта ти велиш, Перо?  — Ето ... како ви велите, — одговори Перо понизно, снебивајући се.  — Ви како гласате мени је право.  Мени не треба ништа него жена.  — Ама није жена кокош, па да ти је купимо, — викну Јефтан жешће, ударајући руком по столу.  — Жена је жена!  Човјек кад хоће да се жени, стоји ти на прагу новога роћења и смрти.  Ако ти буде добра жена, изнова си се родио и биће ти добро; ако ти буде зла, онда куку теби, одмах си мртав! ...  Перо поче трљати руке као да их умива.  — Па, размишљајте ви, брате, — рече.  — Ја вам у то ништа не знам.  Ја перем руке к’о Пилат ...  — Шта велите ви, браћо? — запита Јефтан, окренувши се друговима.  — Реците и ви коју.  — Прво: треба да узме жену с миразом, — дочека Обрен у пола пјевајући, као кад чита пјесмарицу.  — И ти си се, Јефтане, оженио с миразом, и ја сам се оженио с миразом, па нек се и он ожени.  То је прво.  — А друго?  — Друго је, да је паметна и кућаница.  Јефтан се мало намргоди.  — А треће? — запита брзо.  — Нек није дуга језика,  Јефтан га презриво погледа и окрену се Јови.  — Шта ти мислиш? — запита.  — Најљепша је, ако је млада и лијепа! — осијече Јово ...  — Ух, ух, брате, млада и лијепа — узвикну Перо одушевљено и затапша рукама.  — Ух, ух, брате, то ми се хоће!  — А таке у нашем мјесту нема! — окреса Јефтан.  — Нема, — одговори Перо покуњено.  Сви ућуташе.  Погледаше се и као да хтједоше један другоме у очима прочитати шта мисли.  — Онда ... ја гласам, да се Перо ожени са стране! — викну Јово изненадно. —- То је најбоље!  — Предлажемо и ми! — повикаше сви.  Јефтан, пружајући обје руке руке, приступи Пери.  — Е, честитам ти женидбу! — рече.  — Сретно, дуговјечно, берићетно!  Да Бог да и пород породио и све ти у напријед пошло!  — Живили младенци! — заграјаше сви, грлећи Перу.  Јефтан се прислони раменом уз прозор и замишљено поче добовати прстима по стаклу.  — А ко ће поћи на пут и куда? — као да сам себе запита.  — О тома треба добро размислити.  — Нема ту размишљања, — дочека Обрен живо.  — Перо треба одмах да пође.  — А зар не може без мене? - — запита Перо поплашено.  — Шта ћу ја?  Јефтан оступи од прозора и засмија се.  — Како ће бити без тебе? — запита.  — Та нећемо ми вјенчавати за се ...  А с тобом ће ићи још неко, да ти изабира, — додаде мало тише.  — Који ће? — упаде Обрен брзо.  — Ко то може?  Данило, који је за све вријеме говора био прикривен за вратима и све слушао, провири унутра.  Сад је, као за параду, био обучен у старе, широке хаљине Перине, које су висиле о њему као о суху дрвету, и изгледао је смјешнији него прије.  — Ја ћу, — викну он колико га грло доноси ...  — Ево мене!  — Муч ’ ти, магаре! — окоси се Перо на њега.  — Кад ја иђем, свакако ћеш и ти.  — А можеш ли ти Обрене? — запита Јефтан и не гледајући на Данила.  — И ти си Перин јаран.  — Ја бих ... ама пос’о и дангуба ... — замуца Обрен.  — А ... осим тога ... не знам колика ће бит ’ попутнина.  — Попутнине нема!  — Онда ја не могу.  — Могу ја, — дочека Јефтан поносито.  — Ја и Јово можемо.  — Можемо!  — И да се зарекнемо, да друг друга неће на путу изневјерити, док су нам главе читаве.  — Заричемо се.  — И сјутра да кренемо!  — Сјутра.  И сви прихватише за чаше, а Данило, од радости, баци капу у вис и поче поигравати.  Врућина.  Сунце отскочило на сред неба, те пече и у тјеме и у голи врат.  Прашина, испод кола, диже се и пада по очима и лицу.  Коњске мухе облијећу ода свих страна и лијепе се за образе, око ушију, и за хаљине.  — Ово је пасје путовање! — прогунђа Јефтан и некако крвнички погледа у Перу.  — Трећи дан путујемо, па нам све горе и теже ...  — Све горе, — одобри и Перо, мученички преврнувши очима.  — Наопако, брате ...  Овако ти је то, кад се тражи женска глава ... -  — Па зато је лако, — кликну Јово, ударајући Перу по рамену.  — Овђе близу, у селу Галебовцу, живи стрико Васо, рођени ми брат очев ...  Он је богат, свега има, а овђе живи ...  Ако хоћете, у њега ћемо и сврнути.  Јефтан погледа око себе, погледа у небо и стисну зубе.  — Јок, — окреса.  — Ја нећу друкчије свраћати, него ако ћемо остат ’ барем три дана ...  — Па остаћемо три дана ...  Згледаше се и пристадоше.  Опремише Тому кочијаша, да се код некаква познаника одмара, а они се полако упутише уском путањом, која је водила кроз риједак, јасенов гај, у село ...  Унаоколо све мртво! ...  Прашљиво, пепељасто лишће опустило се, па нити шушти, нити се миче.  Из мркожуте, сагорјеле траве бије чудна врућина и загушљив, готово смрдљив задах ...  Ни птица да пролети, ни зец да шушне, ни нико да се види, осим некаквих бубица, прозрачних крила, што, каткада, пролете изнад траве.  — Хоћемо ли сад виђети кога? — запита Јефтан, пошто су изашли из гаја и стигли до неколико старих, раштрканих колиба.  — Хоће ли се јавити ико?  Изнад колиба дизао се танак, плавичаст дим и повијао се по чађавим, сламним крововима ...  Ничији глас ни ту се није могао чути ...  Чак и оне неколике кокоши, што су се разишле по гомилама буништа, испред колиба, нијесу какотале ни дречале, него опустиле крила, отегле шије и искривиле главе, па као да се растају са животом ...  Близу њих се удрвенила некаква стара кљусина, са шиљастим, мршавим куковима, те куња, лијено машући репом и бранећи се од силних муха.  — Ово је село мртво, — рече Перо, отирући зној са чела.  — Ниђе никога!  — А ко да се јавља по овој врућини? — осијече Јово, задухан.  — Најпошље и не треба нам нико, кад нас ево на мјесту ...  Пред њима се, одиста, указивала нешто љепша, плочом покривена кућа ...  Са лица имала је три неједнака прозора и велика, дрвена врата, са два огромна каната.  Прозори су, додуше, били исцрвоточени и обрасли ситном травом, врата се накривила и канати готово да падну, па ипак ... ипак је све љепше било него у осталих кућа.  — Ево нас! — узвикну Јово, коракнувши у широку авлију, испред куће, ограђену са свих страна уском сухозидицом.  — Ту смо!  По авлији, нарочито око бунара, лежале су четири овеће гомиле ђубрета.  По њима су скакутали неколико безбрижних врабаца, којима врућина није сметала, и облијетало је силесија ситних мушица.  На средини се издизао широки дуд, а испод њега, на простртим, старим, подераним кесама, лежао је некакав човјек.  Стар, сијед, са намрежганим, пјегавим лицем, са добро потстриженим брковима и великим, оклепљеним ушима, мирно је спавао.  Обучен је био у танке, прљаве гаће и још прљавију кошуљу, коју је раздрљио на прсима, пустивши да се мушице окупљају по њима.  — Погледајте га! — прошапта Јово.  — То је он!  Сви му приступише и онако спаваћива опколише га.  Јово се саге и примаче му уста ушима.  — Еј стрико! — зовну га.  — Стрико!  Старац се трже и плашљиво одскочи.  Затим отвори крмељаве очи, протра их и, некако блесасто, погледа по свима.  — Шта ћете? — запита шиштајући.  — Ко сте ви?  — Ево ти дошли, — одговори Јово весело.  — Пријатељи дошли.  Стари се лијено исправи и, одупирући се леђима о стабло дудово, сједе.  — Ама ко сте ви? — запита јаче.  Јово се засмија и пљесну рукама.  — Зар не знаш мене? — запита.  — Свога малога Јову не знаш? ...  Заборавио си ме, а?  Стари искриви главу и зијевну.  — Аха, ти си? — проциједи кроз зубе.  И објема шакама протра се по лицу, као да се умива.  — Ти си зар?  — А како си? — запита Јово прилазећи му руци.  — Јеси ли здраво?  Стари опет зијевну.  — Ја рђаво, — дочека.  — Зла времена, године слабе ...  Нема да роди година, нема пара ...  Ништа нема! ...  Таворим ’ вако с дана на дан, док и смрт за врат ...  — Жао ми је, — рече Јово, уозбиљивши се.  — А мени је добро! ...  И здравља и пара и свега имам ...  Старац, не вјерујући, погледа га попријеко.  — А имаш и пара?  — Имам.  — И не треба ни од кога да иштеш?  — Ни од кога.  Старац се дохвати руком за стабло и устаде.  Лице као да му се одмах разведри.  — Па што си онда дош’о? — запита.  — Што си дош’о, кад не иштеш ништа?  — Дош’о сам само да тебе видим, — дочека Јово живо.  — Ти си ми к’о отац, па хоћу да те видим.  А ево сам дов’о и два пријатеља и једно момче, да ти се прогостимо у кући два три дана.  Старац одскочи корак унатраг и раствори уста, као да ће прогутати некога.  Лако бљедило прели му се лицем ...  И за час се уозбиљи и обледени опет.  — А? ...  А то су ти пријатељи? — запита хладно и презривим погледом премјери их обојицу.  — То зар?  — Ово су.  — А имају ли и они пара?  — Имају.  Стари обори главу.  — Лијепо је то ...  Драг си ти мени Јово, — рече хладно, као и мало прије.  — Мали си био, кад сам те носио на рукама ...  И ја би да вам је све у реду: и собе и душеци и све.  — Фала ти, — упаде Јово обрадован.  — То сам и мислио.  — Ама у мене то ништа нема, — осијече стари.  — И кућа ми тијесна, и соба немам пуно; ни душека немам, па ће вам бит ’ ружно ...  — Понио је Перо свој душек, — дочека Јово, — а нама осталим биће лијепо, само кад смо у тебе ...  Ми смо и са малим задовољни.  Стари се дохвати за ухо, као да није добро чуо.  — А и хране немам, — настави мирно.  — Сиротиња смо! ...  Сам сух хљеб! ...  А то је тврдо за ваш желудац ...  — Сведно ...  За нас је добро.  Стари застаде и опет погледа по свима.  Хтио је, да им на лицу прочита: јесу ли сви сагласни са Јовом?  И, на своје велико чудо, опазио је да су сви мирни и да се не препадају од његове куће.  — Ама у мене у собама има и буха, — дочека брзо.  — Научили смо ми и на њих, — одговори Јово.  — На путу се чојек свачем научи.  Стари дубоко уздахну.  — Па ... хајдете у кућу, — рече.  — Хајдете и отпочините.  И пусти их напријед, а он полако, гегуцајући, пође за њима.  Стрина Јовина дочека их на собним вратима.  Малена, мршава жена, још прилично млада и допадљива, у старим, исплављелим хаљинама, са осмијехом на лицу поздрави Јову и пружи му обје руке.  — А камо се ти прије? — запита га пријекорно.  — Толико година па да нам не дођеш!  Зар ти то ваља?  — Па ево ме сад, — одврати Јово весело.  — Што је рјеђе, то је слађе!  Стрина се уклони и све их пропусти у собу.  Само слуга Данило што оста на авлији.  Он збаци пртљаг са себе, извали се под дуд на старчеве кесе и варка као заклан.  — Не питај јесу ли гладни и не износи ништа, — шапну стари жени, улазећи за њима.  — Видиш, да их је пуно!  — А кахву? — прошапта она.  — Можеш им дати по једну ...  Ама немој точити пун филџан, него само половину.  Гости су већ били посједали на ниске, троножне столице, које обично сељаци употребљавају, и разгледали су собу, у којој није било никаква намјештаја.  Ни простирке по тлима, ни слика на зидовима.  Само, у једноме крају, висиле су некакве старе, окрпљене чакшире, а испод њих прислоњен је био прост, дрвени сандук, из кога је вирило неколико дроњака.  — К’о што видите, сиротиња, — рече стари тужно.  — Ја знам, да се вама неће свиђет ’ и да нећете овђе остати ни читав дан ...  А и село није какво! ...  Немате у њему ништа виђети ...  Ништа!  И лагано пође прозору, да им отуда покаже, е немају ништа видјети ...  Уједанпут испусти чудан крик.  Брада му заигра, на челу му искочи дебела, модра жила и придаде му лицу страшан израз ...  Обузе га неки бијес и поче по соби трчкати и поигравати.  — Крава, крава, крава Филипова у нашем житу! — викну.  — Крава Филипова!  Крава, крава, крава!  Па полети вратима.  — Крава, крава, крава! — викну још гласније.  — Чија крава? — запита неко из авлије.  — Игњате, гони краву Филипову из жита, — развика се стари попут пудара.  — Гони, и кажи му, лопову, да ми је учинила товар штете ...  Толико ће ми платити!  Затим опет ушепртљи.  Поново притрча прозору, млатарајући рукама, и поново се поврати вратима.  — Кажи Јоки, — викну жени, — нека у тефтеру нађе Филипово име и нека му припише у дуг још товар жита! ...  Читав товар!..  Сто ока и ни једну мање.  И, онако љутит, сједе на сандук и објема ногама поче лупкати о тле.  Након дуге почивке, јави се на прагу лијепо, младо дјевојче.  Носила је на простоме, улупљеноме послужавнику црну кахву, наточену у старе, напукнуте филџане.  Ненавикнута, зар, да служи оволико гостију застидила се и збунила.  Онако збуњена, мјесто да пружи кахву првоме Јефтану, који је и сједио у прочељу, пружи је Пери.  Перо се и опет застиди и окрену главу у страну, као да нешто гледа на зиду.  Једини Јово што исколачи очи, чим је угледа.  Загледа се у њу и, док је стајала, није на другу страну скрећао погледа.  Стари се лагано диже са сандука.  Полако, као шетајући, пође по соби и, онако са стране, погледа у филџане, да види: јесу ли напуњени?