ПЕРА С. ТАЛЕТОВ  НОВАЦ  РОМАН ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА  У МОСТАРУ, 1906.  ШТАМПАРСКО УМЈЕТНИЧКИ ЗАВОД ПАХЕРА И КИСИЋА.  То је други пут што лекар тога дана долази.  Он је, опет, као јутрос, као јуче и као што је већ месецима радио, добовао по бабиним леђима, наслањао ухо на њезину увехнуту и смежурану кожу и мрштио се, као да је и њему већ била досадна ова баба, коју је, по својем занату, морао увек, кад год дође, да прегледа и ако је и он сам био уверен, да јој његови лекови ништа не помажу.  Али он је опет преписао један лек, јер је рецепт, у неку руку, био сведочанство лекарске савесности.  Да ли ће тај лек што помоћи или не, то је њему, готово, било свеједно.  Он је седео преко пута болеснице и посматрао ју је преко својих златних наочара.  Једна велика мува безбрижно је шетала по покривачу и он ју је погледима пратио, као да га је живо интересовала екскурзија, коју мува прави по покривачу.  Наједном слети једна друга мува и стаде крај оне прве.  Обе почеше да се чисте крилцима и, као да су се нешто споразумеле, одлетеше напоље кроз широм отворена врата.  Најзад се диже.  Хукну два три пута и то хукање је јасно илустровало његову старост, дебљину, врућину, бескрајну досаду.  Узеде доста дебео, трешњев штап, који је био на столу крај његова бесформаста сламна шешира, натуче га на потиљак и пође.  Погрбљена гојазна плећа, међу којима је, као силом, била усађена велика, готово, четвртаста глава, почеше да се клате тамо и амо и ужасно велике и широке ципеле малаксало су се дизале и спуштале.  Он је ишао лагано и пажљиво као по поледици.  Зној је киптио с црвена чела уоквирено тамнориђим улепљеним залисцима.  Свакога часа је сагињао главу да се не удари о османлук, који је, као каква мрежа, био распрострт по целом дворишту.  Марија је ишла за њиме.  Када је дошао до капије, он застаде.  Сетио се, да је ред у лекара, да, пре него што оде, каже нешто о болесници.  Нешто, што се, тобоже, пред болесницом не сме рећи.  Нешто, што би било као нека врста лекарева убеђења, стечено савесним проучавањем болести.  Али баш у истом часу, када је он мислио о стереотипним обичајима својега заната, Марија га упита.  — Има ли наде, господин докторе?  Она поцрвени, као да је саму себе ухватила у лажи.  Затим погледа у лекареве очи, односно у његове наочари.  Наочари, за време дугог ношења, направиле су на лекареву носу овећу бразду, која је била црвено-модра, и она се чудила како то лекара не боли, и како он ту рану није већ одавно излечио.  — Па ... како да вам кажем? ...  Мали Света, који је био пошао за мајком, али га она, гневним погледом, вратила, стао је недалеко од ње и почео да плаче.  — Мајка, дај ми ’ леба ...  Кецељица му је била сва прљава и ако му је мајка јутрос сасвим чисту обукла, нос и лице били су убрљани, као да је рио по земљи.  Кроз ципеле је вирио прљав прстић, а преко ципела су пале дроњаве и прљаве чарапе.  — Мајка, дај ми ' леба.  Лекар се намршти и баци на дете један поглед пун презрења.  Није могао трпети дечје плакање, зато отвори капију и пође.  — Је ли, Свето, да си ти добар? ...  Ти слушаш маму, је ли?  Сад ће мама да ти да хлеба.  На тако убедљиве разлоге, Света је одговорио цикањем, које је заглушавало уши.  — Ако не слушаш, господин доктор ће однети твоју бабу ...  Света ућута.  Зачуђено је гледао у мајку и лекара.  Метну прст у уста и тако је непомично стајао, а сузе су му тромо милеле низ прљаво лице.  — Ако овај лек не помогне, онда нема никакве друге помоћи.  То је сада најновији лек за ту болест.  Тхе ... видећемо сутра ...  Лекар није ни најмање поцрвенио када је то рекао, и ако је врло добро знао, да он своју науку, од када је изишао из школе, није никада пратио.  Медецина, судећи по њему, за ових тридесет година, од када је он лекар, није ни за длаку коракнула у напред.  Он је своју спрему хвалио, као трговац што хвали своју робу и ако је уверен да је рђава.  И он је, у осталом, био трговац само што је свака његова болесничка кућа била за њега дућан.  Марија га је гледала неким погледом, који је врло убедљиво говорио о њезину незадовољству са лекарем и са болесницом.  Боже мој, она никоме не жели зла, а најмање својој мајци, али би ипак боље било да умре, него да се овако мучи.  Она је доста стара.  Зар она помишља на себе што се мучи око болеснице или на новац, који је мајка, можда, годинама крила по кући?  Боже сачувај?  Није она таква, да жели туђе.  А зар је она туђа?  А зар она није њезина?  Марија подиже кецељу до очију и трљаше их, као да је из њих силом хтела да истисне коју сузу.  Затим се окрете Свети, намршти се на њега, као да је он био крив, што мајци пролазе кроз главу тако грешне мисли.  — Сутра ћемо видети, ја ћу доћи ...  Дакле: свака два сата једну велику кашику ... а ако ипак не заспи, сваког сата.  Пред капијом су чекала његова кола, налик на какав велик олупани сандук.  Црна боја се понегде ољуштила и кроз те велике рупе видео се жути костур од тих грдних и вечито затворених кола.  Углови од тога великог сандука су, готово, сви били изубијани и на њихово место су дошле закрпе од белога плеха који су се, према сунцу, светлиле као огледала.  Две мрцине, једва кадре себе да вуку, биле су упрегнуте у кола.  Покуњено су гледале у земљу, као створења, која су се одавно помирила са својом судбином, па су према њој постала савршено равнодушна.  Кочијаш је вечито дремао и тек се онда будио, када га лекар муне штапом.  Лекар таман хтеде да га гурне својим дебелим штапом, а кочијаш се диже, протрља очи и окрете се лекару, не силазећи с кола.  Шајкача хтеде да му падне, а он, врло вешто, климну главом и тако је опет намаче.  Лекар му нешто рече и уђе у кола.  Још једном се, кроз прозор, окрете Марији, која је стајала на капији, и рече брижним лицем:  — Ако не заспи, сваког сата.  Лекар лупну у прозор.  Коњи са великим напором повукоше кола и овај стари и олупани сандук љуљао се тамо и амо и, као бесомучан, одскакао је од неравне калдрме, јечући и стењући при том.  Дан се већ примицао крају.  Врућина је, на једном, престала и вече је бивало пријатније од како је, с времена на време, почео подухивати пријатан ветрић.  Света је пошао мајци у сусрет, ухватио се за сукњу и тако иде поред ње.  Даница је, такође, пошла у сусрет.  — Хајде, нано, зове те баба.  Марија се намршти.  Једним покретом ишчупа сукњу из детињих руку и пође брже.  — Шта хоће опет?  Само човек њу да двори.  Даница је, са страхом, погледа, порумени и обори очи.  — Ти ништа не видиш ...  Ето, видиш; у мало нисам скрхала врат преко овог проклетог ватраља.  И она узеде ватраљ и баци га на сред дворишта.  — Све треба човек сам да ради.  Даница подиже ватраљ.  Лице јој облила румен, а очи су се засветлиле.  Света је стао на сред дворишта, раскречио ноге и почео да плаче.  У соби је била ужасна запара и мирисала је на устајали ваздух.  Баба је лежала на леђима, поглед је припила за таваницу и јечи.  Марија нагло отвори прозор а само неким чудом остадоше окна здрава и читава.  Болесница се трже.  — Шта каже доктор?  Марија је ћутала, тумарала по соби и растребљивала је, трескајући и лупајући предметима који јој дођу до руке.  Кандило, које је у углу, пред иконом, стално горило од како је баба легла у постељу, почело да се гаси.  Сенка од кандила лебдела је преко целе собе као каква горостасна мрачна прилика.  Жижак кад-кад јаче засветли, затим се опет притаји и фитиљ, када жижак дође до зејтина, прска и пуцка.  — Не знају ни ти доктори ништа.  Само ме кљукају којекавим медецинама и дижу паре.  И то ми је нека наука.  Ето, у старо време ...  — Јесте, онда је све било боље.  Сада ништа не ваља.  Баба дубоко уздахну и у њезиним упалим грудима закркља нешто.  — Дабоме да је било боље.  Бапски лекови боље помажу.  — Па шта ће ти, онда, доктор?  Ти си хтела да се зове.  Ја нисам, мени не треба.  Баба се подиже, наслони се на руку, танку као трска, и поче брзо говорити, као у своје време, када је била здрава и када се, са успехом, с целим светом свађала:  — Знам ја да је вама криво што ја не умирем.  Знам ја то, врло добро ја то знам.  На терету сам вам.  Сви ви једва чекате, да ја одем на онај свет.  Сада свима сметам.  — То ти нико не каже.  — Зар ја то не осећам?  Свима сам ја сад трну оку.  Криво вам је што сам болесна, не можете да ме негујете, а ја сам толико вас однеговала.  Па, ето, твоју децу сам однеговала.  — Што си?  Нико од тебе није тражио.  — Тако ми се сад говори?  Сад не ваљам.  Али пре сам била добра, док се цела пензија трошила у кући.  Сад треба да се троши на лекове.  А то вама није право.  Зато ви сви и желите да ја што пре умрем.  Ах, тешко мени!  Ето, тако су данашња деца, благодарна своме родитељу.  — Зар сам ја тражила да ме родиш?  — И ја се сад кајем.  Боље да сам камен родила, него тебе.  — Боље, дабоме, бар се ја не бих мучила.  Говорећи, Баба је махала рукама. Махрама на глави била се олабавила и чуперци седе косе падали су јој на очи и лице.  Она их је грчевито склањала, али они су се опет упорно спуштали.  Жижак у кандилу још једном засветли, затим, давећи се у зејтину, поче прскати и, наједном, се угаси.  У соби је била, готово, помрчина.  Баба се грувала у груди, почела да чупа косу и грца у сузама.  Даница уђе у собу, угаси кандило, прекрсти се пред њиме, баци тужан поглед на бабу и изиде напоље.  Марија је, такође, изишла из собе, ухватила Свету и душмански га истукла.  Он се дере и треска ножицама о земљу, као да хоће са себе да стресе болове.  На капију уђе Сима, носећи у рукама једна клешта, један гвозден обруч и неко сандуче.  Све те ствари, с којима се Света играо, нашао је пред капијом и сад их баци у један угао дворишта.  Затим седе за сто, наслоњен уз један зид од дворишта.  Даница донесе папуче и упаљену лампу.  Сима скиде ципеле и капут, седе поново за сто и узе читати новине.  Када је Даница пришла столу да мало уврне фитиљ од лампе, он указа главом на бабину собу и рече:  — А она тамо опет кука?  И опет се удуби у новине.  Вече је било врло пријатно.  На небу се помаљао месец.  Звезда се појављивала за звездом.  Баба је још непрестано јецала.  Света, савладан плачем, задремао на једној столичици и у мало што није пао, да га Даница није подигла и унела унутра.  Марија је била у кухињи и гледала око ручка.  Даница је распремала собе и када је из њих истерала муве, она је спустила завесе.  Имала је још да обуче Свету, па да и она оде у кухињу да помогне мајци.  И када је хтела да се упути у кухињу, она се сети да сврати код Бабе.  — Бабо, требали ти што?  Она је била бабина љубимица а Баба ју је увек радосно гледала, — развлачећи испуцане усне у знак осмејка. Она је била сасвим увела.  Сама кожа и кост, ма да је узимала најновији лек, што јој га је лекар преписао.  Седа коса вирила је из мараме и уоквиравала је жуто-црно испијено лице.  — Не треба ми ништа, чедо.  Даница јој намести узглавље, убрали је и, смешкајући се, изиде из собе.  Баба је гледала за њоме и нешто се била замислила.  Укочен поглед био је као прикован за врата, која су се за Даницом затворила.  Поче лагано климати главом као да некога сажаљева, а две крупне сузе споро су клизиле низ смежурано лице.  Звонце над капијом одјекнуло је прво двапут а после једанпут.  Сима је долазио из цркве.  Чим је затворио капију, он је почео да се скида.  Црн герок савије, скине крагн и црвену оксфордску краватну, натенане поче откопчавати црни прслук са окецаним дугметима и све то остави на сто у дворишту.  Даница му, за то време, донела једну белу војничку блузу и папуче.  У часу скиде ципеле, не додирнувши их рукама.  Није ништа говорио, али увек, и када је ћутао и кад је говорио, чуло се неко мрмљање, као хм, хм, које му је прешло у другу нарав, па је то радио сасвим инстинктивно.  Када се свлачио, шешир је напослетку скидао, а када се облачио, прво је шешир метао на главу.  Ма скиме да је говорио, он је жмирио као да му је труње у очима.  Над левом обрвом има овећи ожиљак, који је некад бео некад црвен.  Нико му живи није веровао, да му је то успомена из рата, ма да је сваког уверавао и ко га питао за тај ожиљак и ко није ни приметио да он има тамо нешто над левом обрвом.  Бркове је стално грицкао и, како му једном рече један његов друг, већ готово сасвим обрстио.  Пође у собу, али се одмах врати.  — А дрва?  Опет заборављаш.  Све човек сто пута да ти каже.  Он се врати врло куражно, стаде једном ногом у собу, а другом у двориште и одговори својој жени:  — Нек си ти жива и здрава ... хм ... хм ... исцепао сам ја још јутрос.  Насмеја се и оде у собу.  Тамо, где је он спавао, била је под постељом једна велика кутија од хартије у којој се обично држе женски шешири.  Он је повуче, извади из ње једну овећу књигу и још две мање дрвене кутије у којима су некада стајале цигаре, изиде напоље и седе за сто.  Лагано, готово, побожно поче отварати књигу, лист по лист, и стаде.  Из једне кутије узеде једну марку, пажљиво је гледао, час у њу а час у књигу, затим је остави, па узеде другу, тако и с њоме, док, најзад, после дугог испитивања и загледања лупом, не залепи ону прву марку, у албум за поштанске марке.  — Хм ... хм..  Хм, хм, и марку је лепио за марком и албум се неосетно пунио.  Ето, као да је јуче почео да скупља марке, а сад какав му је већ албум!  Па тек реткости!  Хм, хм!  Нико у Београду није имао такав албум, сасвим природно, да је његов албум био најбољи у Србији.  Један Француз му је за њ нудио пет хиљада, а један Енглез (Сима је смео да се клади да је био Американац) девет хиљада и три стотине педесет динара.  Али — хм, хм — Сима га није дао, јер је био уверен, да ће његов албум, кад-тад, можда у врло блиској будућности, представљати већу вредност од албума оног надувеног Француског Маркиза, који марке купује, а не скупља их као он.  Око њега је била тишина.  Он је био удубљен у свој посао и ништа се друго није чуло, до превртање листова и његово бескрајно хм, хм.  Даница, која је била спремала собу са улице, изишла је у двориште румена лица.  Окренула се два три пута, не знајући ни сама зашто, затим се нашла у некакву послу и пажљиво је нешто очекивала.  Над капијом одјекну звонце.  Она се трже.  Румен не ишчезава с њезина лица, руке су јој биле хладне и влажне, очи се светлиле, а неколико праменова косе залепише се за румено и знојаво чело.  Уклањајући косу с чела, она је упрла погледе према капији.  Срце је куцало снажно и брзо и она, најзад, није знала шта ће с рукама.  Очевидно су јој сметале у овом часу.  — Добар дан, госпођице!  — Ах, гле, сви сте!  — Зар ме нисте видели с прозора?  — Ја? ...  Не.  Нисам вас видела.  Крв јој појури поново у главу, у  слепим очима нешто куца, брзо, стално и несносно.  Он је погледа за часак, брзо и, њој се учинило, прекорно.  Руковаше се и обоје су ћутали један трен, који је њој изгледао дугачак, досадан, као да је читав сат.  — Тата је тамо, нана је код бабе, а ја ... ја имам посла.  Извините.  И не погледавши га, она се окрете и оде.  Он је чупкао брчиће и наједном, када се она окрете од њега, повуче за један брк и то га је јако заболело.  Затим се упути Сими.  — Добар дан.  — Хм, хм ...  Гле, а од куд ти?  Ђорђе на ово питање није ништа одговорио, јер му се учинило глупо, и јер је знао да то није никакво питање, које изискује одговор.  То је, тек да се нешто каже.  — Видиш, ово је кнез Михајло.  Прва марка за време кнеза Михајла.  Хм. хм.  Ето, види.  Ђорђе узеде марку погледа је и нашао је да нема нечег особитог.  Марка као и свака друга марка.  — Јеси био у цркви?  — Шта ћу тамо?  Он се одмах покајао што је то рекао, јер је био уверен, да Сима није чуо, шта му је он одговорио.  Тек по томе, што је он мрмљао: хм, хм, не може судити да то треба узети као неку врсту примања к знању.  — А зашто ви скупљате марке?  Питао је он мало гласније.  Ожиљак над Симином левом обрвом је поцрвенио.  — Зашто?  То је задовољство, једно велико задовољство.  — И велика беспослица.  Сима није чуо шта је Ђорђе рекао, јер се баш тога часа био задубио у посматрање једне марке.  Дуго ју је гледао лупом.  Ожиљак је црвенио и бледио.  Бркове је нервозније грицкао.  — Фалсификат ... хм, хм ...  Ето, фалсификат.  Ђорђе је запалио цигарету и иронично је гледао у њега.  — То не мења ствар.  Мени је то свеједно.  Сима га је занесено гледао.  Да га је у том тренутку Ђорђе запитао: да ли га воли, он би му, без оклевања, одмах одговорио: да га, на против, мрзи.  Ђорђе је, од дуга времена, гледао неке марке.  Једно затворено писмо било је под гомилом марака.  — А какво је ово писмо?  — Из Америке.  — Па одкуд овде?  То није за вас, бар није упућено на вашу адресу.  — Није.  Ја сам га узео због марке.  Немам ту марку.  — Зар ви, као поштар, имате права да узимате туђа писма?  — Хм, хм ...  Није право ... него ... онако.  Требала ми марка.  Сима је поцрвенио.  Ђорђе је нагло пушио, затим баци цигарету далеко од себе.  — Да сам хтео, ја сам могао овај албум да продам за 9350 дин.  Нудио ми један Француз.  — И ви га нисте дали?  — Хм, хм.  Ваљда сам луд ...  А један Американац нудио ми је више.  Имам баш писмо у коме ме моли и преклиње, да му продам овај албум.  Ђорђе га је у први мах иронично гледао и смешкао се, а после му дође, да овом човеку рече нешто, не зна ни сам шта, нешто опоро, нешто што би га наљутило, увредило, заболело.  — Чини ми се 11. 000 ... тако нешто, не сећам се сад ... а ко ће и да се сети, кад ја често добијам ... хм, хм ... такве понуде.  И Ђорђу би смешан овај човек, који има два одела, једно излизано и отрцано за сваки дан и једно празнично, које је пре толико година направио и које је било врло углађено и усијано, овај човек, чија кућа, тешком муком, живи, стењући под јармом дугова, једним елегантним покретом руке, као какав неизмеран богаташ, отурује импозантну своту од 11. 000 дин.  — Хм, хм ...  Нећу да се хвалим, али ипак ћу да ти кажем, да ме сматрају за најбољег познаваоца марака у Србији, па и на страни.  Например, један немачки трговац марака, нуди ми 600 марака месечно плате, да му будем у радњи и само да прегледам марке ...  Ђорђе га гледао чудноватим погледом.  Он није знао шта да мисли о овом створењу, које ужива у лажи и које се опија лажима и оне га све даље носе у неке фантастичне пределе, где новац нема никаквога значаја и где се бројање почиње тек од стотине.  Није знао шта да мисли о овом човеку, који га или сматра за луда или за каква дечка, којем живот није ни најмање познат.  И, на крај крајева, место да мрзи овога чудног својег будућег таста, он је уживао у томе, како се подао лажи, да га носи где је њојзи воља, а највише је уживао у томе, што је осећао, да Сима верује у своје лажи, које моменат ствара, одржава и незграпно умножава.  У дну дворишта, где је становао још један кирајџија, свирао је неки стари аристон, који је, сасвим комотно, прескакао по неку ноту, и на место тога чуло се само обично зујање и шиштање.  Света је отишао тамо, метнуо руке на леђа и тако стоји пред вратима и слуша како аристон свира, зуји, шишти, муца.  Поред аристона је неки храпави, алкохолски баритон певао неку арију, која нема апсолутно никакве везе са аријом коју је аристон свирао.  У први мах арија није имала текста, после се чуле неке искидане речи, а при крају енергично ла, ла, ла, ла, ли, ла, ла, као да баритониста концертира пред глухом публиком.  — Хм, хм ... има јак глас тај обешењак.  Он не сме у вече да пева у соби кад гори лампа.  Одмах се угаси, као да је духнуо ветар ...  Кад је био онај Рус ту, онај ... та де, како се звао? ...  Његово име ми баш на врх језика..  — Ваљда Славјански?  Хтео је, сигурно, собом да га поведе?  — Хм, хм ... јесте ... нудио му, не знам сигурно колико, али, све ми се чини 300 рубаља ... али будала није пристао ...  Волије да буде дијурниста са 100 динара.  Баритониста је и даље певао, док, наједном, није, из све снаге, рикнуо.  То је био крај песме.  Аристон је сад почео да свира неку полку, а неко га је пратио, ударајући песницом о сто.  По небу се почели скупљати тамни облаци и опет се нагло разилазити.  У даљини је потмуло грмело.  За часак затрепери лишће на дрветима и опет се све утиша.  Мало мало, па сунце ишчезне иза којег тамног и густог облака.  Ваздух је био тежак и сух.  Муве су бивале све несносније, лепећи се за руке и лице.  Даница је донела слатко и њиме послужила Ђорђа.  — Па то бар није велико парче узмите цело ...  То је овогодишње.  Што га пресецате?  — Ја не марим баш слатко.  Она је гледала у послужавник.  А Ђорђе, када је нагао чашу да пије, гледао је у њу.  Она је то осетила и боја на лицу се мењала.  — Тато, хоћеш ти слатко?  — Овај ... хм, ... па нећу, сад ћемо да ручамо.  Ђорђе се диже.  — Ето, што, тераш господина.  — Ја? ...  Па ја то онако кажем.  — Треба већ да идем, сад ће подне.  — Сад ће мама да дође.  Она је код бабе.  — Како је вашој баби?  Боље или горе?  — Море како боље.  Све је горе.  То ти је прави кулук.  Не може човек да јој угоди.  Све јој није нешто по вољи ... хм, хм ...  — Па стара је, што ...  — Знам, али ипак ...  Она нама није тешка.  Ми је негујемо, чувамо је као дете.  Зар ја не би волео да оздрави?  Она није ником на терету, ником не досађује.  Ја је сажаљевам што се тако мучи.  Ђорђе је хтео нешто да одговори, јер је сматрао за дужност, да нешто каже.  И у мало што не рече: ваљда ће Бог помоћи, али се у часу трже и не рече ништа.  Осећао је да би рекао лаж, да би тврдио нешто што не осећа, јер, на крај крајева, шта се њега тиче та болесна баба.  И он зато није хтео ништа да каже.  — Збогом.  — Пријатан ручак.  Ја бих те испратио ...  — Не, не, радите ви ...  Ђорђе се смешкао иронично и није могао да прикрије, да му је та његова пакост учинила једно задовољство.  — Ето, Данице ...  Па нек пође ... хм, хм ...  Она је брзо оставила послужавник, дошла до бабиних врата и рече својој мајци:  — Хајде, нано, хоће господин Ђорђе да иде.  Из собе је одјекнуло неко мумљање, које је Даница Ђорђу превела:  — Сад ће, казала је.  — Они се упутише капији.  Она је ишла крај њега, лагано, држећи у руци кецељу, или намештајући своју косу. Он ју је гледао благо, али ипак прекорно.  — Јел те, госпођице, што воли ваш отац тако да лаже?  Даница је била пренеражена.  Овако изненадно питање ју је збунило.  — Просто стално лаже.  Ја по некад уживам у његовим лажима, али ипак, њега треба да је срамота, јер он није више дете.  Па после, знате, човек изгледа смешан.  Мени се све чини, да ме сматра за какву будалу.  — О ...  О ...  То је све, што је Даница могла да каже.  — Ви се не љутите, јел те?  — Не.  — Молим ...  Румен је на њезиним једрим образима изгледала као жеравица.  И при свем томе, што би она могла крај њега да остане часовима, загледајући све око себе, ипак је једва чекала, да овај човек, о којем она стално мисли и снева, оде што пре.  И да је Даница о својим осећајима кад год размишљала, она би, можда, дошла до закључка да Ђорђа више воли када он није крај ње.  Ђорђе је ухвати за руку, а она, и ако јој је то било неко особито задовољство за које она не би могла наћи поређења, окрете се да види, да ко то не примети.  — Јесте ли ме видели кроз прозор, кад сам долазио?  — Јесам ...  Срце је снажно и незграпно куцало, као да има нешто да надокнади.  Руке су јој биле хладне и, готово, топиле су се у његовој врелој и снажној руци.  Он јој је стискао руку, а њој је то годило и склапала је очи, као да је ту стварност хтела да претвори у сан, у леп и пријатан сан, који јој даје снаге и живота.  И у неколико махова хтела је и она његову руку да стисне, али није то учинила.  — Не треба да се угледате на оца.  То није лепо.  На једном испусти њезину руку.  Марија је долазила из бабине собе.  Била је сва зајапурена.  Рукави су јој засукани и она је кецељом брисала руке, прилазећи Ђорђу.  — Неће киша да удари.  Ово већ не може више да се сноси.  — Удариће.  Тек што није.  — Ја те нисам видела кад си долазио ...  Ђорђе је хтео отворено и, без устезања, да јој каже, да га је она видела и да је штукнула у собу, јер није била очешљана, али не рече ништа, него се само задовољио тиме што се смешкао.  — Збогом.  — Пријатан ручак.  Задржала бих те на ручак, али немамо бог зна шта.  Дођи ...  Окрете се и оде.  — Да не загори јело.  Ђорђе је нешто био задовољан.  Извади кутију и запали цигарету.  — Нећу да вас задржавам.  Збогом.  — О, не, ви ме не задржавате ... немам никаква посла.  — Облаци се навлаче.  Покиснућу.  — Сигурно ће падати киша.  Како је ваздух тежак.  Ђорђе срдито баци цигарету.  — Рекла бих, да ви много пушите.  — Пушим.  — То вам је нова краватна.  — Јесте.  — Врло је лепа.  — Мени се не допада.  Нећу више ни да је носим.  Ђорђе је то рекао, готово, сурово.  И сам се тргао од тих речи.  Даница је била тужна:  Зашто да не носи краватну, коју она воли?  А она би само оно носила што се њему допада.  Ето, она се чешља по његову укусу.  Једном, када су разговарали о начину чешљања, он је рекао да овај начин највише воли.  Од тога доба, Даница се само тако чешља и ако је некада ту фризуру мрзела, када ју је у некога видела.  Грмљавина је долазила све ближе.  Ветар духну и мирисао је на прашину и влагу.  Небо се све више покривало мрким облацима.  Тамо негде у даљини, преко Дунава, севале су муње.  Он је гледао у њу и осећао је неку милу сету.  — Хоћете ли ићи куда по подне?  Знам, да сваке недеље излазите.  — Ја не знам, да ли ће нана рећи тати да идемо.  Најгоре је због бабе.  Ђорђе хтеде опет нешто ружно да рече за бабу, која свима смета, али се уздржа.  — Хоћете ли да дођем по подне?  Она га је стидљиво гледала, руменила је и смешкала се, као да је тиме хтела рећи: још питаш.  — Доћи те, молим.  Свеједно ишли не ишли.  И њему се учини, да је она ове речи нежно рекла, те му је то и годило и ласкало.  Жудео је да чује још једну тако нежну реч, али одређенију, која се, непосредно, односи на њега, а која се не би могла сматрати као обична фраза из учитивости.  — Волите ли кад дођем?  — Волим.  — Да вам прекратим време, је л те?  — Ах, не.  Онако ...  — Како?  — Па волим кад дођете.  — Ви волите и кад ваша тетка дође.  — То је нешто друго ...  — Како друго? ... -  Хтела је отворено и без устезања, као што он то има обичај, да каже: зато што њега највише воли на свету, али ипак није била толико смела.  Он је понова ухвати за руку и она му је лагано стиште.  И њему у томе часу би криво, што не може ову девојку снажно да загрли и да је љуби, љуби.  — Волите ли ме много?  — Много.  — Највише на свету?  — Највише.  Ђорђу је било мило, што чује те речи, јер је знао, да она сада говори истину.  Он је гледао у њезине очи и смејао се:  — Од неба до земље?  — И од земље до неба.  И обоје се смејали, као да су чули какав смешан одговор од каква детета.  — Збогом.  — Ваљда: до виђења?  — До, до виђења.  Стиште јој још једном руку, окрете се и пође.  Она је дуго гледала за њиме, а он није хтео да се окрене и ако је осећао, да га њезин поглед прати.  Када је већ замакао за угао од улице, она се сневесели и уђе у кућу.  На Саборној цркви је почело подне да избија.  Одмах после последњег ударца, поче највеће звоно достојанствено и лагано да звони, а затим брже, али једнолико и стално достојанствено.  Оно је Београду објављивало смрт некаква богаташа.  Калемегданом, Михајловом улицом и Терезијама врвео је силан свет.  На углу код Руског Цара стајала је гомила официра.  Неки су чупкали своје бркове a la Виљем ИИ., а неки су се испрсили, наслонивши се на своје сабље, као какви освајачи и, дрским погледима неодољивих људи, пиљили су у мимопролазеће даме, прво их мерећи од главе до пете, а за тим облапорно гледајући у њихове ноге, које су се виделе испод знатно подигнутих сукања.  Фијакери су јурили по јаругастој калдрми као бесомучни, по неки шегрт пролази кроз гомиле света и звижди да човеку заглухну уши.  По излизаним тротоарима чује се клизање обућа, звецкање сабања, шуштање сукања и ударање штаповима.  Ђорђе је ишао лагано, као да је на нечјем погребу.  Гледао је напућене физиономије људи, дама и официра, који сневају о некој српској аристократији, гледао је страховити луксус женске тоалете, који тако речито говори о финансијској пропасти и о моралним недостатцима, гледао је сиромашне људе како и последњи марјаш жртвују, да само не изостану иза богатих људи, који више издају за једну хаљину, него што је тромесечни приход кахва сирота чиновника или официра.  Удисао је јефтине и скупе, благе и несносне парфеме, који су ветрили пред њиме.  Рачунао је у памети шта све то, можда, стаје и пребледио је, кад је морао признати, да је то колосалан капитал, који се улицама носи, који мирише, блешти, шушти, звечи, зврји.  И њему су били одвратни сви ови људи, који су ишли кроз овај излог, да се покажу, да се похвале, да изазивају пакост, завист, злобу и злочин.  Тај лутајући капитал сматрао је он као инат, као изазивање, као неку врсту пркоса.  Он је грицкао усне, штапом је трескао о калдрму, а у његовој глави су се витлале свакојаке мисли.  Када се, најзад, сетио Данице, он се смешкао као у сну и када је срео једног својег познаника, он га поздрави преко мере љубазно и ако је он био један од његових најовлашнијих познаника, с којим је само, пре извеснога времена, при приказивању, изменио име.  Киша је, најзад, престала да пада.  По небу су још летели бели и мрки облаци, док небо није било сасвим чисто, плаво и весело.  Сунце је опет почело да греје.  Улицама је текла прљава и жута вода.  Са дрвећа, чије је лишће још било влажно и покуњено, падале су, с времена на време, велике капи.  Улице су биле влажне и по њима се почело стварати блато.  Кола се једва чују када пролазе блатњавим улицама.  Њихови точкови дижу блато са земље и одбаце га и близу и далеко, некад на мимопролазеће, а некад и на онога који седи у колима.  Ваздух је влажан, али врло пријатан.  Ђорђе је још спавао.  У његовој соби је била лепа хладовина.  На прозору је била спуштена завеса, која је, на средини, имала велику рупу и кроз њу је пролазила светлост.  На столу је лежао његов часовник и, у овој тишини, чуло се само како куца часовник и како Ђорђе одмерено и лагано хрче.  Врата се лагано почела отварати.  Лепо заглађена глава са дугачким бледим лицем и са два врло велика ока, која су се сјајила у овој полутами, указа се на вратима.  Очи су, за часак, гледале у Ђорђа како спава, за тим се танке и румене усне развукоше у осмех и главе нестаде.  Врата се опет лагано затворише.  Ђорђе је већ три месеца становао код једне удовице.  Њезин муж је био кондуктер на железници.  Он је две године боловао од ревматизма.  Прво је ишао са два штапа, јечући и псујући све што му падне на памет, после је легао и није се више дигао.  Док је био здрав, страховито је много пио и, као пијан, волео је да се бије, да се хвали како може много да једе и пије и како је песницом једном разбио главу, а другом столицом сломио два ребра, како зубима диже терет од сто кила, а малим прстом хвата човека за кајиш и тако га диже, како је једанпут, у вагону треће класе, ухватио једног аустријског официра, који се био прерушио у обична радника и како је једној госпођи, на врло сумњив начин, спасао живот, како он сваком старешини дрско кресне истину у очи и ако је према старешинама и себи равнима, који су имали неких веза са старешинама, био мањи од макова зрна и, најзад, како је он кадар свуда да заради, па ма и на голу камену и ако је био оличена леност.  Према жени је био врло суров.  Тукао је када год је био пијан, а он никад није био трезан.  Од плате је доносио врло мало у кућу, већи део је попио и давао сестри једнога ложача, с којом је дуго живео, која га је врло строго држала и он је се бојао.  Деца су му ишла гола и боса, а његова жена је морала да шије војничко одело и рубље, да не би, с децом, умрла од глади.  За време двогодишње болести био је неизмерно пргав и суров и цела је кућа једва чекала да једном умре.  Када је умро, он ништа није оставио, осим два сина, празну кућу и гомилу, дугова.  Његова жена је и даље морала да шије и да тако храни своја два сина и себе.  Један син, који је, када му је било пет година, скрхао ногу, ишао је са штаком.  Он је био благ, послушан, имао је нечег нежног и женског; он је ишао у гимназију и добро се учио.  Био је вредан и врло бистар.  Други син био је словослагач и имао је добру зараду, али кућа је имала врло мало користи од те његове недељне зараде.  Суботом, када, са зарадом, изиђе из штампарије у којој је радио, одлазио је у једну кавану, где су долазили сви словослагачи, и ту је пио и коцкао се, док га, са неколико динара, није затекла зора.  И тако, полупијан од пића и коцкарског раздражења, разбарушене косе, бледа и испијена лица и крвавих очију долазио је својој кући.  Ако му мајка ма и најмању реч рекне, он је викао као суманут, трескао песницом о сто и целу је собу испуњавао виком, лупом и ужасним задахом од пића и дувана.  Мајка, онда, почне да плаче, да проклиње себе и онога покојника, што нису имали друга посла, него да даду живот овом ужасу, којег је клела и пљувала.  Онај други син, Милош, који је мирно лежао у постељи, ћутао је неко време, а затим се мало диже и каже:  — Та ти си једна животиња.  Драгољуб се, онда, на врат на нос, скине, разбаца одело по соби и тресне се у постељу.  Мајка јеца и грца, Милош се окрене зиду и шкрипи зубима, а Драгољуб почне да хрче, као човек, који је, савесним и поштеним радом, заслужио одмор и тихи сан.  Да би дошла до једног новог извора прихода, Лепосава је издавала собу за самца и одатле је имала неку пару.  Кирајџија, махом, није код куће, не мора око њега много да послује, а, међутим, је та кирија била врло лепа закрпа.  У дворишту је било још четири кирајџије.  Одмах до њихова стана била је једна собица.  У њој је становала једна баба, која ни с ким у дворишту није говорила.  Она није ништа радила и, готово, цео дан посвећује двема малим мачкама, које је хранила млеком, држала их на крилу, миловала их и тражила им буве, говорећи им као малој деци.  Тепала им је непрестано, а мачке, као да су хтеле на то да одговоре, мијаукале су такође врло нежно.  Затим их пољуби мећу очи и метне их на своју постељу да спавају.  Мачке се почну умивати, затим се савију у клупче и лагано преду и намигују док не заспе.  Двапут недељно, четвртком и недељом по подне, долазила јој је једна ванредно елегантна дама, са великим шеширом од чипака и пера, у свиленој хаљини са скупоценим везом и чипкама, која је шуштела, и са малим високим ципелама.  Дама је била озбиљна, лепа и мирисала је на љубичицу.  Она је код баба Митре остајала више од пола сата, ћеретала је с њоме, смејала се, грлила је и љубила.  И када год је дошла она је поштогод донела, било воћа и колача од посластичара, било какву махраму, било новаца.  То је била ћерка баба Митрина.  Да баба Митре, у једној соби и кујни, становале су две сестре са својим оцем.  Једна од њих, Каја, седела је за шиваћом машином од раног јутра до мрклог мрака.  По некад, уз зврјање машине, чуо се њезин нежан и танак глас, како почиње неку песму, коју никад није довршавала.  Њој је било више од тридесет година.  Густа смеђа коса уоквиривала је округло, мршаво и бледо лице.  Нос је изгледао као згњечен, усне танке и модре.  Два плава ока су више тињала него што су сјајила.  Друга, Јулка, била је знатно млађа и знатно лепша.  Она није помагала сестри, сваког дана се, по подне, лепо и укусно обуче, накудрави косу, напраши лице пудером и одлази некуда и тек се у вече враћа, врло уморна и бледа.  Отац им је био трговац, али је одавна пострадао.  Неки тврде, да томе има много да захвали својој жени, која се у кући никада не помиње.  Он је вечито болестан.  Зими не излази из куће, а када наступе топлији дани, он понесе своје сандуче са трињем у које је пљувао и тако седи пред кућом, мота палцима, укоченим погледом гледа у небо и у земљу, кашље и пљује у своје сандуче.  И наједном, као да се буди иза сна, почиње својој ћерци објашњавати, да би он свима трговцима памет померио, када би имао само 2000 динара.  Он би, у најкраћем року, морао бити баснословно богат.  У дну дворишта становао је један пешадиски наредник са женом.  Он је био висок и развијен.  Велике бркове је везивао и подизао их у вис, као његов командир, имао је велике смеђе очи и знао је да се оне женскињу допадају.  Шајкачу мало накриви и тако се види један део косе, који рашчешља, па се, с те стране, не види ивица шајкаче, која потоне у коси.  Сабљу никада не закачи и пушта је да тандрче колико јој је воља.  Жена му је мала и пуна плавуша.  Вредна је као кртица.  Са мужем лепо живи и ако он воли да виче по кући.  У дну срца је он добар човек и добар домаћин.  Жена је, иначе, задовољна са својим животом, само никада не може да прежали што нема деце.  Шта јадница, није покушавала само да роди, али ни лекари, ни бање, ни врачбине, ни бапски лекови нису могли помоћи.  Она је често, када је сама код куће, горко плакала, представљајући себи, како би имала лепо дете, како би га неговала и како би га одевала као луче.  И нареднику је то било врло криво и сматрао је то немање деце, у неку руку, као личну увреду.  Обоје су зато, свак за се, распитивали шта је томе узрок и како се томе може доскочити.  Иначе су били штедљиви и, осим за те лекове и врачбине, нису у лудо трошили новац.  Тој њиховој штедњи, ваљда, има се и приписати што су једну собу издавали под кирију.  Сад у тој соби станује један правник, с којим се наредник необично поноси и којега он особито поштује, као што то и принадлежи једном, тако рећи, учевном човеку.  Правник је био висок и сух као гладна година, имао је велику кудраву косу, носио је црн шешир са великим ободом и отворено црвену краватну.  Преко дана је ишао у школу, давао кондиције, а у вече је шетао калимегданом са гомилом својих другова, који су вечито махали рукама када су говорили, и ишао у радничке синдикате, а када дође кући он је до неког доба рђаво свирао на вијолини.  Неколико кола, марсељеза, песма Светозара Милетића и неколике уличне песме, које су биле у моди, то је, ето, било све, што је знао да свира, наравно, све на памет и без нота.  Пети кирајџија је био један фабрички раденик.  Он је имао жену, која месецима лежи у постељи и једно слабо мушко дете од седам година.  Већ пет дана како не иде у фабрику, јер сви раденици штрајкују.  Према жени је био до крајности благ и ако је она, од како је болесна, постала врло пргава и почела да се боји смрти.  Он је неговао жену колико год је могао нежније, а дете је облачио.  Тај дечко је био врло бистар и већ је знао цело радничко вјерују на памет.  Двориште је било доста пространо.  На сред дворишта је био један велик дуд и чесма, чија је славина била вечито покварена, те је вода текла по дворишту и тако је увек била бара.  С десне стране биле су наслагане неке греде, које су, од влаге и дугог стајања, иструлеле, па је из њих проклијала трава.  До греда, уза зид, био је наслоњен један стари шпорет, црвен од рђе, који се почео распадати.  Из средине шпорета ниче трава и коприва.  Крај шпорета леже неки зарђали гвоздени обручи, полутруле дуге од једног расушеног бурета, један расушен точак од колица са препукнутим зарђалим обручем и гомила камења покривена зелено жутом маховином.  И из свих тих развалина буја трава, покрива их и сарањује их.  Ђорђе је још спавао.  Лепосава понова ошкрину врата и погледа својег кирајџију, како лежи на постељи, са подигнутим рукама више главе.  Замршена коса залепила се за знојаво чело.  Кроз полуотворене усне видела се два реда белих и сјајних зуба, који су одударали од црних чупавих бркова.  Она је непомично стајала и гледала.  У соби је куцао Ђорђев часовник, из друге собе је долазила тупа лупа Милошеве штаке, а из дворишта залутају по некад тонови са правникове вијолине.  Неко је дошао до чесме, отворио славину и водом пљуска лице.  Ђорђе је одмерено дисао, а једна зрака, која је продирала кроз рупу од завесе, испружила се преко једне половине његове главе, преко једног дела његова тела и преко наслона од постеље.  Лепосава лако уздахне и опрезно затвори врата.  Ђорђе отвори очи, протегне се и ђипи.  Брзо подигне завесу, дође до стола, погледа на часовник и намршти се.  Лепосава је чула да је он устао, па уђе у собу.  — За име Бога, што ме нисте раније пробудили?  Рекао сам вам још, да ме пробудите у четири сата.  — Хтела сам да вас пробудим, али ме је било жао, кад сам видела како лепо спавате.  — Жао не жао, требали сте онако да радите као што сам вам рекао.  Лепосава се покуњи.  — Не треба да се љутите.  — То су моје ствари, да ли ћу се ја љутити или не.  Она поцрвени.  Узеде бокал и леген и изиде напоље.  Ђорђе стаде крај прозора, затурио руке на леђа и гледа кроз прозор.  Наредник стао код чесме, раскречио се и тако се умива.  Његова жена стоји крај њега са убрусом у руци.  Лепосава, са бокалом и легеном у рукама, чека док се наредник не умије.  Радниково дете ухватило једно маче за реп и оно жалосно мауче.  Наједном зашушташе сукње, замириса мирис од љубичице и елегантна ћерка баба Митрина прође кроз двориште, не гледајући ни у кога.  Када је дошла до једне баре, она подиже сукње у вис и указа се лепа и обла ножица у црним чарапама.  Наредник погледа у њу, а затим у Ђорђа и намигну.  Ђорђе се прво намршти, а после се осмехну.  Лепосава унесе воду, метне леген на једну столицу а бокал на под крај столице и остаде у соби.  — А што ви мене мрзите?  Ђорђе је погледа.  Њезино га питање изненадило, а још више њезин глас, који му је изгледао да је тужан.  Још једном је погледа и сад први пут, после три месеца, учини му се, да је Лепосава лепа.  Она га је такође гледала, а врхови њезиних јагодица почели су се руменити.  — Ја баш гледам да вас у свему задовољим, а ви ме мрзите.  Молим вас кажите ми: зашто?  Ђорђе је гледао њезину густу и лепо зачешљану косу, црне и велике очи биле су пуне нечег сетног и милог, а усне румене, као да прснути крв.  Зуби велики, бели и здрави.  Кроз танку реклу виде се контуре њезиних груди, које су се, кад је ишла, лако тресле.  И што ју је дуже гледао све му се више допадала.  — Да вас нисам, можда, увредила?  — Мрзео вас не мрзео, то је, мислим, вама све једно.  Главно је кирија.  Она побледи, а затим поцрвени.  — Како код кога.  Код мене није то баш најглавнија ствар.  — Е?  Добро, онда ћу одсад бити према вама љубазнији, па ту моју љубазност рачунајте у кирију.  И он се насмеја и ако је осећао одвратност од овог својег глупог вица.  — Сад ћу да се умијем.  — Знам да вам сметам.  Идем.  Она се окрете и пође вратима, али лагано и оклевајући.  Застаде и окрете се њему.  — Хтела сам нешто да вас молим.  — Да чујем.  — Саветујте мога сина Драгољуба, да чува новац и да не буде тако суров према мени.  — Ја?  Зар баш ја да га саветујем, који савете највише мрзим?  Њој се учини, да је он зато рекао, што је мрзи и у часу се збуни.  Он је приметио ту њезину забуну и би му мило, па рече опоро:  — Нећу.  Она задрхта и изиде из собе.  Ишла је као да је занесена.  Срце јој се стегло, и, готово је, престало да куца.  Њој је било врло тешко и осећала је потребу да се некуд сакрије и да дуго плаче.  О, какав је то човек!  А она, међутим, би дала живот за њега.  Она никад никога није тако силно волела.  И што је он према њој суровији, она га је све више волела, па може бити баш зато што је такав.  Зар он не види, да га она воли и да би му се она на један његов миг сасвим предала?  Или можда није лепа?  Невоља иначе има обичај да разори лепоту.  И она, као несвесно, поче проучавати своје тело.  Ах, Боже мој, и ти људи понекад проћу крај среће и ако им се она на сред пута наметљиво испречи!  Две крупне сузе почеле су се котрљати низ њезино лице и она је осећала како је те сузе голицају по лицу и не хтеде их обрисати.  Затим дођоше друге сузе, а она је стајала у кухињи наслоњена уз врата, дрхтала је и, немогавши савладати суза, лагано је трептала очима и тихо је плакала.  Усне је припила и тако се гушила да не би на глас заплакала.  И док је њезин бол налазио одушке у сузама, докле је штака Милошева у другој соби тупо лупала о под и пратила је његово тихо и лепо певање.  Лепосави дође да гласно зајеца, не водећи ни о чем рачуна.  Ђорђе се умио, и поче по соби ходати тамо и амо певушећи при том.  Када се обукао, он отвори прозор.  Радник, Стојан, изнео на двориште један чаршав да се суши.  Каја села до оца и чита подлистак у »Малом Журналу«.  Отац мота палцима и гледа у једну барицу како бива све већа.  Правник сео на прозор, дугачка кудрава коса лепрша се око његове главе.  На крилу држи вијолину, а гудалом узмахује.  Када је видео Стојана, он махну на њега гудалом.  — Хоћемо ли?  — Сад ћемо, само да свршим све што треба.  А где је Драгољуб?  — Не може да се дигне.  Тешка му глава као мерица.  — Он опет шворц?  — Наравно.  — Па то је једна животиња.  — Море, преиспољна.  Јулка стоји крај огледала и кудрави косу.  С времена на време погледа у Правника, а он када то види, мало поцрвени и почне миловати своју косу или чупкати за крајеве од краватне.  Скочи с прозора и почне свирати Погледај ме невернице.  Каја оставила подлистак и почела лагано да пева песму коју Правник свира, Јулка јој притече у помоћ, затим поче и наредник својим храпавим гласом, потом његова жена танким и крештећим алтом и Стојан, лаким и меким тенором.  Најзад упаде и Правник извештаченим баритоном, који му је задавао доста муке, јер је био у лицу црвен као рак, а вратне жиле му набрекле као да ће оног часа пући.  Милош изишао из собе и иде лагано, као да лупањем штаке хоће да даје такт.  Ђорђе узеде штап и изиде напоље.  У томе часу изиђе баба Митрина ћерка и песма умуче.  Сви су гледали за њоме.  Она је ишла лагано, главу је оборила земљи и поцрвенила је, као да је осетила да су многе очи упрте у њу.  Ђорђе је оштро погледа.  Она је још више поцрвенила и заборавила је да мало више задигне сукњу кад је прешла преко једне баре.  Мирис га је занео и учини му се, да га хвата несвестица.  Сви су гледали за њоме.  Правник је поцрвенио, Наредник се саркастично смеши и намигује, Стојан врти главом, а Јулка је заносно гледала и би јој мило, када је видела да јој се чипка на доњој сукњи мало опарала.  Ова елегантна дама је свима била загонетка.  Неки су говорили, да јој је муж врло богат, али да мрзи баба Митру, па она не сме да долази својој ћерци.  Неки су, опет, вртели главама и смицали раменима, као да су тиме хтели рећи, да се они не воле мешати у којекакве загонетке.  И увек, када год је она долазила својој мајци у походе, почињао се говор о њој и увек се морао прекинути, када већ нико ништа није могао више да измисли.  Сви су, готово, већ у неколико махова, покушавали, да дођу у додир са баба Митром, али све је било узалуд.  Све је копкала ова загонетка и сви су тражили одгонетку за њу.  Нарочито је свима било чудновато, зашто мајка одвојено живи од своје ћерке, када је ћерка тако бескрајно воли и када је тако силно богата.  Ђорђе изиде на улицу и пође лаганим и одмереним кораком.  Штап је вртио у руци и он се сјајио према сунцу.  Главу је оборио и, мимо воље, почеше мисли да се роје.  Мислио је о Лепосави.  Шта хоће она од њега?  Зашто хоће да је он воли?  И зашто опет она њега воли?  Затим му Лепосава изиде пред очи и он је уживао у њезиној обичној лепоти, која нема ничег усиљеног, ничег наметљивог.  Он се намршти, као да је тиме хтео да се ослободи мисли, које су јуришале на њ.  Опет поче мислити.  Живо га је интересовало колико Лепосава има година.  Знао је да има куд и камо више од тридесет и две и три године, али ипак, она је лепа, здрава и једра.  И размишљајућ о појединостима Лепосавине лепоте, његове мисли добише други правац.  Даница му изиђе пред очи.  И она је врло лепа.  И он је нехотице поче поређивати са Лепосавом.  Даница је млађа и пунија, али Лепосава је живља, она је блага, има једну пријатну сетну ноту, која дира у срце.  Али Даница је чиста, још недотакнута као планински снег.  Лепосава је ...  И њему је било криво што чини оваква поређења са женском, која ће, данас сутра, бити његова жена.  И он се био решио, да више не мисли о њима.  Радознало је гледао у мимопролазеће, као да је од њих што очекивао.  Лак ветар је подухивао и он скиде шешир, да му тај ветар хлади главу.  Наједном се сети, да треба да иде код Даница, јер је обећао.  Обећао?  Да, рекао је: до виђења, а то, ваљда, значи, да треба још данас да се виде.  А зашто је обећао?  И њему је то највише било криво.  Зашто да се обвезује?  Зашто да покаже, да је он воли и мора данас да је види?  Зашто она да мисли, да он не може без ње живети?  И зар то неће бити један разлог више, да она њиме у будуће влада?  И то њиме жена да влада?  Она је изјавила жељу да га види и он одмах јури, као да тиме хоће да јој докаже, како је њезина жеља за њега заповест.  И он сад треба да буде слаб па да попусти.  Таман! ...  А зар га она неће више волети, када не оде?  Зар жена неће све употребити да улије човеку љубави према њој, када себи избере једног човека, којега хоће да воли?  Или зар се људи бирају?  Зар љубав није слеп нагон?  Зар ... и он се љутио.  Неће да иде и — тачка.  Руке је затурио на леђа и тако је ишао оборене главе.  Није ни приметио да је скоро ван вароши.  Улицама није било много света и тако су његове мисли, готово, мучки нападале на њ.  Мислио је како ће живети, када се буде оженио.  Како ће он, обичан царински чиновник, живети, који зависи од злохуде плате.  И шта ће на крају крајева, постићи у државној служби?  Он, који је рођен да живи боље и самосталније, него сви они канцеларијски робови.  И што је он гори, од свих тих богатих људи, који и не знају колико имају?  А зар су сви ти богати људи постали наследством богати?  Зар их нема, који су били још сиромашнији од њега, па се опет обогатили?  Крали су, лагали су, убијали су, али су постали богати.  Зар ко сме рећи какву богаташу, да је украо своје богатство, да је дошао до њега најстраховитијим незаконитим путем?  Зар се баш ти велики лопови не поштују, не цене, не уважавају као особита врста грађана?  Зар се тим богатим разбојницима, чији новац боље спира крв с руку него вода, не одају највеће почасти?  И онда ко је лопов а ко поштен?  Па новац? каква је то славна ствар.  За новац се може све купити и звање, и част, и љубав, и поштење, и орден и све ...  Он се тргао.  Хладан зној га облио, ноге му клецају.  И ма колико да је одбијао ове страховите мисли, оне су ипак долазиле, саме, непрестано, наметљиво.  То је његова стара махна и он се увек борио против ње, као против каквог ужасног зла.  Али мисао се не угушује.  Што се она више угушује она бива све већа, узима колосалне размере, постаје монструм, постаје бескрајно море, које је и страховито и величанствено.  И он је ишао, непрестано ишао.  Час је побеђивао своје мисли, а час су оне њега побеђивале.  И он је, најзад, био плен својих мисли, које су се играле њиме, као мачка мишем.  Вече се нагло спуштало.  Небески свод је био плав, а из једног угла се месец плашљиво помаљао.  По нека звезда је већ трептала.  Електричне сијалице наједном се све упалише.  Свет је врвео улицама, тискао се и гурао.  Трамваји су јурили и сваког часа су звонили.  Пред каванама је било много света.  По неки велосипедиста пројури улицом, његова промукнута труба трешти и свет се склања с пута.  Продавци новина нуде новине, вичући као помамани.  Један жандарм тера неког одрпаног јадника, а свет се скупио и радознало гледа човека, који је нешто украо.  На другој страни тротоара наслонио се један просјак, без једне руке и једне ноге, држи шешир без поставе и моли и богоради за милостињу.  И цео овај народ и све ово што се кретало улицама, што је викало, ишло је и гурало се, све је то изгледало Ђорђу, да иде само једном циљу, да има само једну дужност, једну љубав, једну. жељу, једну наду — новац, новац, новац ...  Већ је други дан како бесни досадни и ужасни београдски ветар.  Облаци прашине дижу се у вис и падају на куће, дрвеће, кола, људе и све.  Куће су покривене читавим слојевима сиве прашине.  По улицама виде се гомиле лишћа, које је ветар покидао с дрвећа, хартија од новина, слама и све то ветар почиње прво терати у ковитлац, а за тим понесе у једном правцу, тресне све о земљу, лишће, хартија, прашина, слама почну скакутати по калдрми док све ветар не разнесе.  Кроз разапете телефонске жице и жице за електрично осветљење фијуче ветар и оне дрхте, свирају и јецају.  По лишћу на дрвећу нахватала се силна прашина.  Када ветар дуне, прашина се стреса с лишћа и пада на земљу као киша.  На једном се ветар утиша и само жице дрхте и цвиле.  После опет почне да фијуче, силно и бесомучно.  Људи оборили главе, натукли добро шешире, али га ипак држе једном руком и трче.  По неком ветар скине шешир с главе и он трчи за њиме, псује и виче.  И таман да га ухвати, а ветар га пренесе на другу страну улице и ту се задржи за какво дрво, какав олук од куће или га ко задржи штапом.  Неки застајкују у свом брзом ходу и трљају очи, други опет окрену леђа ветру и чекају док ветар не пројури.  Али ветар и даље фијуче дижући са собом све што може понети.  Женске једном руком држе шешир, да им га ветар не однесе с главе, а другом придржавају сукњу, да је не подиже.  Сукње се вијугају и лепршају и женскима откривају ноге.  По каванама, крај прозора, седе људи и гледају на улицу и смеју се кад ко појури за својим шеширом или, са особитим задовољством, гледају како ветар женскињу подиже сукње у вис, па се виде листови, мршави и пуни, одевени у црне или какве друге чарапе.  Батаљон војника, покривен дебелом прашином, иде оборене главе и без такта, а добош бије као за свој рачун и час се његово добовање јасно чује, а час се, готово, никако и не чује.  А досадни беспрекидни ветар бесомучно фијуче и пакосно засипава прашином све и свакога.  Бабу је по други пут удрила капља.  Она непомично лежи на постељи и, мутним погледом, гледа у лекара, који јој преписује лек.  Лекар пише рецепат, по некад застане, оловком се чеше по глави и, тобож, се мисли какав лек да јој да и ако се већ одавна био решио, да јој да онај исти лек, који јој је дао ономад, прекјуче и јуче. Дебела тешка цигара лежи на столу, а њезин лепи плави дим, у вијугама се подиже у вис.  Затим, преко златних наочара, погледа у бабу, опет се нешто замисли, повуче бели прсник, који се био попео на дебели трбух, опет се почеша оловком и опет поче писати.  Даница је стајала крај њега - и чекала је, да јој објасни како се тај лек има употребљивати.  Кандило је светлукало пред старом и почађавелом иконом, која се одавна већ није могла распознати.  Најзад лекар направи једну шару на дну рецепта и убоде оловком у рецепат.  Он се потписао и рецепат је готов.  — Дакле, једну у седам, другу у девет, трећу у једанаест и, ако не заспи, четврту у један ...  Јесте разумели, госпојице? ... а? ...  — Јесам, господине докторе.  — Лепо ...  Он се окрете баби, погледа је и рече јој, смешећи се:  — Кроз два дана биће те здрави ...  Када је говорио, он је певушио.  Српски није добро знао и ако је већ тридесет година у Србији.  Узеде цигару са стола и метну је у уста и тако је, са цигаром у устима, говорио.  Баба је вртела главом, а очи је склопила, као да је тиме хтела да каже: лако је њему да са болесницима тера комедију.  — А кад ћемо да играмо, госпојице?  Даница порумени и стидљиво одговори:  — Па није још ни прстен био.  — Ви волите много младожењу, а?  — Па ...  — Видим, видим ...  И обоје се насмејаше.  Лекар се диже, једном је руком, у знак поздрава, махао према баби.  Баба је лено климала главом.  Отвори врата и изиде.  Даница га испратила до капије и одмах се вратила и оде крај бабине постеље.  Ветар је дувао.  Једна лоза, која је била наслоњена уз горњи прозор, додиривала је ћерћиво од прозора и шкрипела је када је ветар подухвати.  Врата од тавана нису била затворена и она су се залупкивала и јечала су, када их ветар почне отварати и затварати.  Даница је, са плетивом у руци, седела крај бабе и гледала у њу.  Једна велика мачка је лежала на покривачу и прела је своју бескрајну прећу.  Сумрак је већ почео да се хвата.  Сенка од кандила је падала на постељу.  — Бабо, да донесем лампу?  Не види се више.  Баба, која није могла више да говори, климну главом.  Даница је донела лампу и метнула на сто.  Лампа, са округлим белим шеширом, у пола је осветљавала собу и Даница се приближи столу и ту седе.  Руке су брзо радиле.  Она је гледала у свој рад, али га није видела.  Она је волела да плете, јер, онда, не мора тако много да пази и може, до миле воље, да пусти маха својим мислима.  Она је била врло тужна.  Ђорђе већ недељу дана није долазио.  И она је непрестано мислила о њему, не говорећи ником ни речи.  Мајка и отац нису ни запазили, да је она тужна, јер су били занети другим послом и њој је изгледало, да о њој и баби нико и не води рачуна.  Мајка је данас била врло љута, за столом је оца страшно изгрдила, готово одмах по ручку се обукла, отишла некуда и још је нема да се врати.  Баба се накашља, а то је значило да зове Даницу.  Она јој се окрете, Баба је указивала главом на другу собу.  — Нана није ту.  Отишла је некуда.  Баба је сумњиво вртела главом, затим извуче једну руку и поче кажипрст трљати о палац.  — Не знам.  Нана је за ручком била врло љута и грдила је тату.  Прво је истукла Свету, он, јадник, још спава, а после се обукла и отишла некуда.  Тата није ни речи проговорио, када је она отишла.  Руке је метнуо на леђа, главу оборио и тако је шетао по соби тамо и амо, док није било време за канцеларију.  У усахнулим бабиним очима засветлише се две мале сузе.  Даница дубоко уздахну, рад је спустила на крило, поглед упрла у једну тачку и тако непомично седи као какав кип.  Велике трепавице бацају сенку на побледело лице и из те тамне сенке светлуцају сузе.  Груди су се лагано дизале и спуштале.  Зашто не долази већ једном?  Како може да издржи, да је не види читаву једну недељу, седам дугачких и бескрајних дана?  Она сада, готово и не спава, не једе честито и ни до чега јој није.  Само њега, њега да види.  Зар јој је то неки живот без њега?  Зар није он њезин живот?  Баба се накашља и она прекиде бујан ток својих мисли, који ју је био понео.  Узеде поново да ради, али без икакве воље и без икакве пажње: петљу је испуштала за петљом.  Најзад извади игле и почне чарапу да пара.  Баба се опет накашља, Даница подиже главу и погледа бабу, она ју је звала.  Кад је дошла до ње, она је загрли и поче је љубити.  Даници је, иначе, мало требало.  Она, такође, загрли бабу и љубљаше је, али, не могавши више уздржати плача, који јој је стезао срце и грло као гвозденом кариком, поче гласно и очајно јецати.  Баба је плакала као мало дете, уста су била отворена, а немоћан језик се кретао тамо и амо, али није могао створити ни једне речи.  — Ми смо, ... бабо, ... две несрећнице ...  И она је јецала, држећи бабу у загрљају.  И ове две жене, једна, испред које се измиче живот пун беда, невоља и неприлика сваке врсте, друга, испред које се измиче прва срећа, лежале су једна другој у загрљају и горко су оплакивале своју рђаву судбину, која их је лагала и заводила.  Помамни ветар је напољу фијукао, свесан своје моћи, а унутра, у овој полуосветљеној собици, која је била узана и загушљива као каква гробница, дрхтала су и плакала два слабашна створења, немоћна да се боре против недаћа својега живота.  Мачка се дигла и почела се протезати, правећи велику грбу на леђима.  Мало се облизивала и опет се савије у клупче и лагано преде, жмирећи очима.  Неко је капију нагло отворио и звонце је гласно одјекнуло.  Даница се, једним покретом, истрже из бабина загрљаја, брзо убрише очи и полети на врата.  То је он.  То не може други бити, него он.  Хвала Богу једном!  И она застаде, јер се сетила, да то не би-било у реду, да му полети у сусрет.  Ох, проклети обичаји!  Ах, како би она радо излетила напоље и раширених га рукама дочекала.  Дакле, ипак је дошао.  Хвала му, она ће све да заборави што је, за ових бескрајних седам дана, пропатила.  Главно је, да је дошао.  Њој је сада лако и у часу је заборавила сву тугу и сав бол.  О, како је била луда, па је којешта мислила!  Чак је и своју судбину проклињала, а она то, ето, није заслужила.  Али то није био он.  Врата се отворише и Марија уђе прашљива и чупава.  — Бог га убио, како дува као луд ...  Добро вече!  Погледај, молим те, каква је то прашина.  Рашчупао ме и направио ме као какво чудовиште ...  Доктор је, ваљда, већ био?  Пази, читава кола прашине.  Не зна човек шта ће пре, да ли да се брани од прашине, која лети у очи, или да се сукње не дижу ...  Је ли што год преписао? како је, нано?  Даће Бог, биће боље.  Иди, Бога ти, истреси ово.  Зар Света још спава?  Видиш ти лоле једне, шта ће ноћас да ради?  Била је весела и непрестано је говорила.  Она ју је знала и била је уверена, да је какав посао повољно свршила.  Даница је била изненађена овим њеним понашањем и није никако могла веровати, да је то она иста жена, која је, при ручку, онако викала и ударала песницама о сто.  Када је истресла мајчину махраму, она се вратила у собу и наставила рад.  Марија је села крај бабине постеље.  — Све се може само кад се хоће.  Дабоме, да се не може, кад човек прекрсти руке и чека да Бог сиђе с неба и да помогне.  Сима би умро од глади да ја нисам жива.  Ја мислим да нема на свету тако везана човека.  Где нисам после подне била!  Ишла сам код секретара, али он није могао да помогне.  Лепо човек каже, да је он девета рупа ни свирали.  После сам отишла код начелника, таман био лего да се одмори, а ја, Бога ми, нисам отишла, него сам чекала да устане.  И тако сам седела с његовом женом и пила каву.  Јух, ала је то добра жена, добра као добар дан!  Само, јадница, несрећна је.  Свега има.  Муж јој лепо аванзује, али жали, јадница, што нема деце.  Причала ми шта све није покушавала, па ништа.  Ја сам јој, онда, казала шта да ради ...  Иди, Бога ти, Дано, види шта ради то дете ... кажем јој, да лекари ништа не знају, а најмање те ствари ...  Просто се жена препородила кад сам јој казала.  Како је била љубазна после тога, још више него пре, као да сам јој сестра!  Изнела је грожђа и јабука.  Кад ми је рекла, да је слуша њезин муж, онда јој кажем зашто сам дошла.  Рекла сам јој, да имам седмеро деце, да ми мајка болује већ три године, да ми три детета болују од шарлаха, а мој муж има малу плату и одавна није добио класу.  Док сам то говорила ја сам плакала, а она ме тешила, чак ме била и загрлила, па је рекла, да не бринем и да ће она код њеног мужа још данас израдити да добије класу.  Она је говорила брзо и весело.  Баба ју је занесено гледала и отварала је уста, да нешто каже, али узалуд.  Марија је то разумела и са чуђењем, је гледала у своју мајку.  — Боже, нано, баш си чудновата.  Па ја нисам лагала од беса, него зато, што је то за нас добро.  Зар вечито да се патимо?  Ето, данас тек двадесети, а ми немамо ни маријаша у кући.  Није срамота лагати, кад се од тога може имати користи.  Даница је ушла, водећи Свету за руку.  Марија га одмах подигла на крило и љубила га, а он је, прљавим ручицама, трљао санане очи.  — Па зар ти, болан, досад спаваш?  Да видиш шта ти је нана донела.  А хоћеш ли да слушаш твоју нану?  Света је гледао у Маријину руку, која је нешто по џеповима тражила и рече плашљиво:  — ’ Оћу сушам тебе.  Марија му даде један фишек са бонбонама, пољуби га два три пута и спусти га на под.  — Дај и дади једну бонбону.  Света је прво притискао фишек на груди, а после, када је Марија казала, да добра деца тако не раде, он извади једну бонбону и даде је Даници.  Марија се била сасвим прибила уз бабину постељу и шапутала је нешто.  Света је сео на под, вадио једну по једну бонбону и грицкао је.  Даница је плакала.  Дакле о њој се не води рачуна?  Она и не живи.  Њу нико и не пита како јој је.  Главно је, да она изиђе из куће, јер ће онда бити мањи трошак.  И кад се испросила, онда је цео посао свршен.  Зар и после тога ко да разбија главу због ње?  Боже сачувај!  Док су ове мисли муњевитом брзином пролетиле кроз њену лепу главицу, дотле је њезино срце јако куцало, на очи се навлачила магла и њезин рад и све у соби тонуло је у тој магли, али она није смела да да маха својим осећајима и тако је уздахе угушивала, који су се из срца пели, застајали у грлу и ту се каменили.  О, Боже, мој, појмили она жена тамо, што шапће о сумњивим стварима уличног бабичлука, како је њојзи сада?  Зар она не зна, да он није долазио седам дана и да ће то њу убити?  Зар је свет пречи од њезиног детета?  Једна крупна суза паде на Даничину руку, она се трже, као да ју је жеравица опекла и изиде напоље.  Напољу је био густ мрак.  Ветар је кидао лишће са дрвећа и лозе.  Таванска врата су болно јечала када их ветар залупкивао.  Ветар је доносио звиждање са оближњих фабрика, које је личило на очајан врисак или промукнути крик, који моли и преклиње за помоћ.  Испред прозора стоји једно дрво, ветар му покидао све лишће и оно изгледа као какав костур, који је подигао сухе руке у вис, а затим их спустио и лупа у прозор, тихо и дуго.  Марија се диже и спусти завесу.  Када су вечерали, Даница је однела судове у кухињу и тамо остала.  Света је, још за време вечере, заспао са залогајем у руци на Маријином крилу и она га однесе на његову постељу.  Сима је изнео албум с маркама, залепио неколике марке, а неке, опет, издвоио и везао их.  Марија се вратила, узела Даничино плетиво и села крај стола.  — Хм, хм ... то би добро било.  А шта каже?  Дакле добићу класу? ...  Хм, хм ...  А може бити, да ћу бити стално на благајни.