116 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 116  ХАЏИ- ДИША  РОМАН ИЗ ЖИВОТА СТАРОГ БЕОГРАДА  ОД  ДРАГ. Ј. ИЛИЈЋА  БЕОГРАД  НОВА ШТАМПАРИЈА - „ДАВИДОВИЋ“  ЉУБ. М. ДАВИДОВИЋ  1908.  ХАЏИ- ДИША  А одмах, испод ових суморних и нешто загонетних стихова, стојало је урезано:  „Здје почивајет Лепосава, папуџика, вјерна супружница мајстор - Дише обућара, честију и љубовју озаривши јего ранше уцвјељену душу, а по том, подаривши јему истовремено три отрока мужескаго спола, престависја у Господу 184 ... љета от рождества Христова.  — Амин!  Сеј памјатник подиже зјело уцвјељени супруг  Хаџи- Диша“.  Па где је сада тај „памјатник?“  Зађите у старо београдско гробље, идите оном хладовитом стазицом, која међу гробовима кривуда између малене црквице и звонаре, потражите га и — нећете га наћи више.  Зуб времена оглодао је слова, а живи трн, који онако раскошно буја над старим, запуштеним гробовима, не допушта да се приближите гробу, коме не долази више нико; јер сви они, знани и незнани, који искрено тужише за покојницом, давно су иструнули: и неутешни супруг, мајстор Диша, и ожалошћени калфа, Јанићије Бик, и сав остали комшилук, који се наслађавао некада, слушајући кад мајстор - Дишиница запева ону чувену песму:  Ах!  Старо, честито време!  Стари честити људи!  Како нам и ваши, давно запуштени гробови изгледају тајанствени!  У успомени, као кроза сан, кога се једва опомињемо, таласају се ваше спокојне сени у дугим антеријама емир-боје ћурчетима, оперваженим жутом лисичином; са црвеним јеменијама и дињаромна глави.  Промичу ваше упокојене сени, са бројаницама у руци и дуванкесом за појасом; промичу и ишчезавају као далеки звук или кукурекање петлово, које се чак из другога села разлеже.  А хаџи- Дишу, чију достојну успомену чупамо из заборава, ако ни за шта друго, вредно је поменути по ономе чуду, које му се још у Јерусалиму приказало, наговестивши му, да ће у скоро постати „родоначалником“ многобројнога потомства, које ће, с колена на колено, предавати један другоме „шилт“, на коме беше исписана лисица са калпаком на глави, како чучи и предњим шапама држи кожу од неке друге лисице.  По оним крупним, зеленим сузама што капаху из очију ове лисице, а и по брковима, што су са њушке на одераној кожи стршили, човек, иоле вешт у читању хијероглифа и старих шилтова, досећа се, да је оно кожа њезиног рано изгубљеног супруга, лисца, и да она, као свака неутешна и честита удовица, јадикује за ненакнадним губитком.  Но, како се у мајстор - Дишином дому извршило чудо, и како је он постао оцем три синчића, који му, у један исти час, испунише кућу детинским плачем, то је вредно сазнати, нарочито садањем појасу мужева и жена, којима су деца једна тегоба, па тако и немају никога свога, који би им, на суђеноме часу, свећу додржао и паром очи заклопио.  1.  Мајстор Диша уживао је у староме Београду добар глас, не само међу Србима и Турцима, него чак и међу Грко-цинцарима, који, у оно доба, беху друштвеноме животу што и со хлебу, и чијим трговачким фирмама не могаху одолети ни време ни оне нове фирме са чистим српским именима.  Кир - Бенџо, Ламбре, Данга, Џанга, Шабакидес, Сакаларидес, Даде, Пијаде, Гуша, Нуша, и т. д. била су, у то доба, као градски бедеми чврста имена, која господарише по Главној Чаршији и Зереку, бацајући у присенак оне српске сиромашне дућанчиће по окрајцима Београда.  Колико је пак мајстор Диша био уважен међу овима, буди напоменуто, да га је првом женом, Анастасијом, оженила грчка чаршија, и да му је проводаџија био главом кир - Ламбре, трговац са Зерека.  А то, како се оженио први пут и како је са овом женом прошао, треба да се зна, јер стоји у јакој вези са оним што је после било; а то ће нам, најзад, објаснити и оне загонетне стихове на гробу друге му жене, где вели, да тај „памјатник“ подиже својој „честитој“ жени, у нади, да ће се тиме спасти љуте гриже, која му је савест притискивала.  Иначе, када то не би знали, могли би још помислити, да се за овим загонетним стиховима прикрива какав злочин; а то би била клевета на једног честитог грађанина, који је свој непорочни живот освештао још и хаџилуком, и чија је молитва најзад успела, да га друга жена, на седам година по венчању, обрадује тројкама, једрим и тако грлатим, да су својим терцетом, чим се промолише на свет, расплашили јато домаћих гушчића, који, са својим родитељима, под кутњом настрешницом чупкаше траву.  У то доба, када ће кир - Ламбре, са још неколицином својих пријатеља, бацити око на мајстор - Дишу, њему је могло бити тридесет и шест година.  Тридесет и шест година, па још бити неожењен, не само да се сматрало као велико чудо, него и као велики грех.  И мајстор - Диши су замерали, па су га дуго и гонили, да се ожени, али он тога не учини, можда и зато, што му судбина, у коју је он безусловно веровао, беше наменила, да се баш Анастасијом Бенџином ожени, а Бенџа опет није могао умрети раније, него што је то било уписано у књигу.  Анастасија је први пут била удата за кир - Бенџу, казаса из Главне Чаршије, који поживе с њоме три године и, умревши у шездесетдругој години, остави уцвељену младицу, којој тада не беше више од двадесет година.  Може се мислити како је било грчкој чаршији, а нарочито комшијама онога времена, гледати међу собом младу, лепу удовицу, па још без деце, са једним руменим младешчићем у самом куту доње уснице, и јелечетом, за које сте морали страховати, да ће тај час пући баш на ономе месту, где се пуца скопчавају.  Млада удовица није ватра само у кући; њезин пламен лиже и кроз махале где год прође, и онда није никако чудо, што су сви пријатељи пок. кир - Бенџе, а нарочито жене њихове журиле, да спрече сваки могући пожар, који би се могао ма када јавити.  — Ватру запрети, удовицу удај! — казао је кир - Дума; а та је реч, као крилата, пролетела кроза све махале испод Дервишане и Бајрак-џамије.  Оно дућана, што је кир - Бенџо оставио за собом, претворили су пријатељи у готов новац, те тако, после неких обрачуна, што их је кир - Дума имао између четири ока са покојником, уцвељеној удовици, поред кратке успомене на проживљени брак, остаде још и три хиљаде и пет стотина гроша готовине.  Добра прилика у оно доба, кад су се капитали рачунали на грошеве; па још кад се има на уму, да је кира - Анастасији први комшија био кир - Ламбре, који се затекао на издисају свога пријатеља Бенџе, те тако, у неку руку, постао природни старалац младе удовице.  Од онога дана, када укопаше земаљске остатке Бенџине, кир - Ламбре не би отишао у свој дућан, а да не наврати удовици, тек да види, не оскудева ли у чем и, као први комшија и мушки глава, да јој обрати пажњу то на ово то на оно, тек колико је било потребно, да удовица онаквог једног мужа не би, ма у чему било, изгубила од оног лепог угледа, којим се, као жена кир -Бенџина, могла дичити.  И кира - Анастасија, уз пријатељску пажњу чаршије и кир -Ламбрину, сносила је стојички свој удовички бол и, као под неком магијском силом, што је дубље залазила у удовиштво, све је лепша бивала, тако, да о трогодишњем парастосу не беше у чаршији ни једнога човека у антерији од ћитајке, који није дошао у цркву, да се помоли за покој душе кир -Бенџине и, колико је могућно, утеши уцвељено срце младе удовице.  Кира - Анастасија је запалила целу чаршију.  Она крилата реч, коју, пре три године изрече кир - Дума, потпуно се обистинила, те то нагна целу насеобину, да што пре стану на пут неприликама, које су већ почеле овде онде искрсавати.  А то се већ почело у велико јављати.  Од некога времена млада удовица, не знајући ни сама од куда то долази, ретко које јутро да не нађе у својој авлији убачену по коју главу шећера или трубу платна, а често и по неколико аршина свилене материје или нове новцате јеменије од црвена сахтијана, мајушне као детиња шака, таман за њезину ножицу, која је, заједно са тим младешчићем у левоме куту доње уснице, постала већ предметом једне песмице на грчком језику.  Није могућно, да је све те „артикле“ убацивало једно лице; јер по предметима, почињући од бакалског и болтаџијскога па до бућмеџијскога еспапа, изгледа да су, у овом невином обожавању и саучешћу, били заступљени сви еснафи, који се у ондашњој чаршији налажаху.  И што је најважније, уза сваки убачени поклон нашла би и по једну киту цвећа, тако сређеног, да је удовица из њега могла прочитати и све жеље онога, који је дотични поклон послао.  Али сви ти поклоници, поред све своје чежње и толиких жртава, не имадоше куражи да се лично јаве; они су чезнули, очекивали, да се сама кира - Анастасија досети, а ова опет редовно је разбијала главу размишљајући ко јој све то шаље, ствари привлачила у кућу као своје, а цвеће метала у чашу, где је мирисало, докле га не би заменила другим, свежијим китицама, преко зида баченим.  И сам Бог знаде, докле би ова идила потрајала, да је кир - Дума, устабаша бакалског еснафа, не пресече као на пању.  На недељу дана, после трогодишњег парастоса, бахну он у кућу кир -Ламбрину, по обичају изу јеменије пред вратима и у танким мествама уђе у собу.  — Кали-мера, кир - Ламбре!  — Кали-мера! — одазва се домаћин — Орсе, изволите кир - Дума, орсе! — и услужно му показа место у чело миндерлука, где се обично најугледнији гости посађују.  Кира -Ламбриница, која је, за последње три године, приметно увела, па се, чисто за неколико недеља, још више издужила, озари се, кад угледа кир - Думу и приступи му руци.  — Зива била!  Зива била! — одговори кир - Дума, пруживши јој руку у којој су бројанице са педесет и четири зрна, као дренак дугуљаста и крупна ћилибара.  Иза појаса извади стручак босиока и пружи га домаћици.  — Сутра па да изволите на куде моју домакицу, на еден кадаиф и ратлокум.  — Зашто, кир - Дума?  Да ли не мислиш на сина да просиш девојку?  — Још му неје вакат, него ће сутра моја домакица да ми наниже оште едно килибар-зрно.  — А колико ли бројиш па сад?  — Запита га кир - Ламбре и подави ноге поред свога госта.  — Педесет и четири.  — У здравје да нанижеш оште педесет и четири! — одговори Ламбре весело и даде знак својој домаћици, да пред госта донесе распаљене наргиле.  — Много, кир - Ламбре, много бре, оште педесет и четири!  — Неје много за едно мудра и уважена глава.  Разговор се водио око свакидашњих ствари; по неколико пути понављало се оно о чему се целе недеље разговарало, а кир - Дума никако да подеси згодан тренутак, те да започне о главноме.  Кир - Ламбре је предосећао већ, да је нека друга, много важнија мисао довела Думу њему, па се чак по мало и досећао, да ће се тицати и удовице, те му некако дође тако нелагодно око срца, као ономе, који за леђи осећа наднесену шаку и чека када ће га по врату пљеснути.  Најпосле, после кратких ћутања и пребрајања ћилибарских зрнаца, кир - Дума се мало искашља и, окренувши очи у страну, започе:  — Еле, просло три године!  — И седум дана! — допуни Ламбре.  — Па, па, па! — учини Дума и занија главом, као да се чуди, како и тих седам дана прођоше.  — Сирома кир - Бенџо!  Онакво памет, онакво философ!  Као да га и сад гледам у оно његово болта.  И оба пријатеља Бенџина оборише главе, дубоко се замислише и тихо сркаху кафу, коју им кира -Ламбриница мало час принесе.  — А кира - Анастасија, па сас њу што ћемо?  Сад већ не беше никакве тешкоће; устава је пробијена и бујица мисли и размишљања могла је тећи својим коритом.  На горње питање кир - Ламбре трепну мало очима и лагано поглади свој образ.  — Та ли ти је брига? — запита тихо, некако замишљено, више као да размишљава него ли да пита.  — Како, џанум?  Наша кост, наше месо!  Кој па да се брине у ова чаршија за едно грцко удовица?  — Па, па, па! — учини Ламбре, као чудећи се кир - Думи на таком разговору.  — Не сум јој ни татко ни брат, ни кум; ако се разбирате за њено к’смет, зашто па мене питате?  — Како, зашто, Ламбро бре?  Не ли си ти прво комшија на кира - Анастасија?  Ако прво комшија, Грк и пријатељ, не води бригу на грцко удовица, кој да гу води.  Него знаш шта је?  Кира - Анастасија да удамо!  Не може се рећи да и сам кир - Ламбре није помишљао на ово, а нарочито од онда, кад је кира -Ламбриница почела нагло венути и потајно довлачити у кућу неке чињарице, које су јој редовно у њезину душу увлачиле сумњу, а из сандука извлачиле разне ствари: шкуртељке, ћитајке, платна, па, чак, из добро набијених душека опрану вуну, што им је кира - Мана (тако се звала Ламбрина жена) „на белегу“ и „среће ради“ кришом поклањала.  Осетио Ламбре одавно, како му жена вене а ствари ишчезавају, али још као не може да схвати зашто то.  Али кад једног јутра, срчући кафу, у мало не прогута читав чичак, који је кира - Мана у кафу спустила, он сав побледе.  Виде да му је жена забраздила далеко, да се ђаво увукао у њезину душу, те окрете да гони из женина срца ђавола свима оним средствима, која, у оно време, једном савесном мужу и домаћину стајаху на расположењу.  Ретко који дан да кира - Мана није примила свој део „лечења“, али онај ђаво што јој се у душу увукао, тако се заквачио ноктима, да га ни за реп ни за уши не могаше извући одатле.  На против, што је Ламбре гонио из ње ђавола усрдније, то се он све чвршће усађивао у њој.  И тако у овој одличној и од све грчке махале уваженој кући, наста такво стање, да се већ и у комшилуку почело о томе расправљати.  Кира - Мана је силно волела свога Ламбру, а имала је и ту добру страну, што се није никоме жалила на свога мужа, па чак ни кир - Думи, своме венчаноме куму.  — Али што није језик открио, то открише једаред у хамаму неколико модрица, што их кир -Думина жена спази на куминим плећима.  И ово је убрзало ствар; јер ма колико да је човек прав, у очима жена, докле се пазе, он је увек кривац.  А ове две куме толико су се пазиле, да су једна другој без икаквих истраживања на голу реч веровале све.  А бар да је кира - Мана имала право, што је сумњичила свога мужа!  Цела чаршија знала је да један „старатељ“, тако рећи, други отац, не може ни помишљати и на такве ешеклуке, на какве жена старатељева обично помишља.  Али како му драго, тек све ово ускорило је, да се овај разговор поведе баш сада, тако рећи пре него ли што је уцвељена удовица била у стању да утаре трогодишњу сузу над успоменом покојнога супруга.  Кир - Ламбре би, можда, причекао још коју годину, докле удовица потпуно не залечи ране, које јој Бенџина смрт зададе, али Дума, као кум, а после тога и као један добар пријатељ како Ламбрин тако и покојника и његове удовице, журио је, да се што пре чаршија умири.  И тако, сви разлози били су тако снажни, да им се није могло одолети ни с које стране.  Али, ако су се кумови и сложили у томе, није било баш тако лако пронаћи прилику, која би одговарала положају једне тако лепе и угледне удовице.  Да је удаду за каквога Грка или Цинцарина, о томе није могло бити разговора, јер, као на пакост, ни једна од њихових жена, у ово време, није ни помишљала да свога супруга ожалости.  А да је удаду за Србина, то би био грех према покојнику, који је Србе, као и сви Грко-цинцари, уважавао само као добру муштерију, али никако као равне грчко -цинцарској нацији.  О томе су били оба кума на чисто; али, тамо овамо, не оста им друге, него да свој историјски понос национални ипак умекшају.  Међу Србима је било већ такових људи, који, и ако не имађаху ни капи крви са Термопила, ипак својим васпитањем беху толико успели, да се отресу варварских особина свога племена и да се подражавањем и опхођењем у животу јако приближе потомцима јелинских и римских философа.  Такав један просвећени српски тип био је и мајстор Диша.  Од детињства још служећи у Грко-цинцара на занату, Диша је постепено примио све навике и погледе својих мајстора, па није ни чудо, што је, мало по мало, успео дотле, да су га у чаршији сви Грко-цинцари почели убрајати као у неки свој „културни трофеј“.  Свуда, где год би му се дало прилике, он је, својим примерним држањем, успевао да покаже, колико је културно одмакао од многих својих врсника.  У цркви је увек хватао грчку страну, која се од српске одвајала, као зејтин од воде; многе црквене песме певао је по грчки, а оне, које није умео, удешавао је кроз нос тако, да ти се увек чинило као да их Грк пева.  Али, чини ми се, та своја погрчена чувства никада боље и лепше није истицао, као што је то чинио, кад се у цркви појави београдски митрополит, Антим, по народности Грк.  У таквој прилици први би запевао „Тон“, да је грчкој певници било милина слушати га како извија.  Побожан као Грк, љубак и разложит као Грк, штедљив као Грк, услужан као Грк, и поносит на то, што га грчка чаршија у своје „трофеје“ убраја, он се трудио да удеси и ход онако ситно, као што се и грчки ситно говори.  — Ово му је, до душе, већ много теже ишло због гојазног трбуха, који се спокојно држао на кратким, као ступе дебелим и чврстим ногама.  Али тај недостатак покривала је антерија до чланака и кратко подшишани бркови, који, широком лицу и носу, сасвим различитом од грчко -цинцарскога, ипак придаваху неку нарочиту сличност са културном нацијом, у коју се стапао.  А ону националну погрешку својих родитеља трудио се, да изглади тиме, што је од прве младости своје градио планове, како да се ороди с Грцима, те кад он није био срећан, а оно да му бар у дечици проструји грчка крв.  У овоме можда и лежи кључ тајне, што је мајстор Диша одоцнио тако са својом женидбом.  Могао је узети коју му драго Српкињу, али то би био онакав исти грех према будућој својој деци, као што беше грех његових родитеља према њему.  Међутим грчко -цинцарске кћери некако нису још уочиле ову чежњу мајстор -Дишину, те се удаваху за своје момке и не слутећи колико туге и бола остављаху у једном уцвељеном срцу.  Као и сва чаршија, тако је и кир - Ламбре мајстор - Дишу уважавао и издвајао од осталих Срба.  Чак му је помагао и да радњу отвори и да му у чаршији подигне углед као равноправноме члану грчке насеобине.  Да тога није било, Бог зна би ли се мајстор Диша могао одржати међу оноликим грчко -цинцарским и јеврејским фирмама, које, у тадањем Београду, јасно показиваху, да су сви угледнији занати и трговине у туђим рукама.  Све ове питоме особине дизале су му углед међу Грцима, али, у очима кир -Думиним, нарочито његова хришћанска питомост, коју је показивао не само према себи равнима, него чак и наспрам просјака. Ниједног просјака не би он отпустио без благе хришћанске утехе.  — Ако му и не уделиш пару, удели му благу реч! — била је његова опомена онима, који би просјака, са прага свога дућана, сурово најурили.  И он се тога држао као стене.  Прва два просјака, који би му навратили на дућан и почели богорадити, испратио би обично речима:  „Даће Бог, Божји људи, даће Бог!“ и махнуо би им руком, да се удале; а тек трећи, кад наврати, био би задржан са речима:  „Чекај, чекај!  Дао Бог, брате, дао Бог!“  И докле је ове речи по десет и дваест пути понављао, а просјак пред вратима понизно чекао, он би се пропео на прсте, бркао по једној торбици, обешеној о дувар, све дотле, докле не би напипао једну аспру (1 / 3 од паре), па кад је напипа, приступи просјаку, тисне му је у шаке, а другом руком прихвати га благо за плећа и потискује на сокак.  — Дао Бог, брате, дао Бог!  Просјак обично отвори руку, и кад види колико му је дао, промрмља понешто; а гдекоји од ових, срдито му одбаце аспру у блато и оде.  Тада мајстор Диша тужно узвикне:  — Нема сиротиње, нема сиротиње!  — И то говори све докле не пронађе одбачену аспру, узме је међ прсте, отре јој блато о антерију, па је опет врати на старо место, да је удели оном трећем, који се, по реду, јави.  — Мајстор Диша је наш човек, право Грекос.  Јазук, сто га не роди грцко мајка!  — Море какво: „мајстор“? кир - Диса, кир - Диса! — поправи кир - Думу кир - Ламбре.  И тако, оба кума, задовољни свак на своју руку, дигоше се у чаршију, те да уз пут мало боље промозгају и удесе, а кира - Мана, чим их отпрати очима, штуче кроз суседне капиџике и башче до кира - Думинице, да јој јави за новост, коју је, прислушкујући кроз кључаницу, чула.  Обе куме овеселише се.  Кира - Мана је предвиђала да ће се у кући повратити стари дани, они, који цветаху пре Бенџине смрти; а кира - Думиница?  А ко би то знао, чега се ради она радовала!  Жене никада не казују праве узроке свога расположења, те тако ни нама не остаје друго, већ да поверујемо кира -Маниној потајној сумњи, да се и кира - Думиница помало плашила, да она „ватра“ не опече и њезина супруга.  Како му драго, тек обе куме прихватише ово као свршену ствар и, пре него ли што су њихови мужеви успели да се појаве у ћор- Ахметовој кафани на Зереку, већ су отишле у посету лепој удовици.  Свака од њих, руке ради, понела је по један цветак шебоја и замбака.  И тако, заборављајући на све што их дотле устручаваше, уђоше једна за другом у авлију кира - Анастасије.  — Ели сте ради гостима? — виче још с капиџика кира - Думиница домаћици.  Кира - Анастасија, која је, баш у то време, изрибала тепсије и жуте сахане, па их прислонила уз чардак и ужива како сунчани зраци одблескују о калаисано посуђе, чисто се забезекну, кад угледа у својој авлији ове две куме.  Није знала како да се понаша: да ли да им прими Бога или да утекне у собу и врата забрави?  Али, оне су се тако љубазно смешиле; а она опет, као удовица, раскривене главе и без мушке заштите, шта је могла друго него да о бошчу, припасану око шарених шалвара, обрише руке и смакне засукане рукаве, те покрије две загрљасте пуначке мишице, које беху до рамена голе.  — Добро сте нам досли! ...  Орсе! — нуди их домаћица у кућу и, смешећи се, прима из њихових руку цвеће, па се осећа сва блажена, што јој баш њих две ово цвеће пружају.  Обе гошће пољубише се на прагу са домаћицом, а кира - Думиница уштину је још за обрашчић, па се онда измаче и засмеја показујући кира - Мани, како је на ономе месту зарудела белега.  — Аман, кузун, што ке па некој да узива, кад загриза у та јабука! — смеје се Думиница и пиљи у вазда насмејане очи лепе удовице.  — Кој па да гриза? — пита стидљиво кира - Анастасија, а мишицом скрива образ од њихових очију.  — Кој други него младожења!  — Какав младожења?  Ич си не знајем за тај лаф (разговор)! — одговара још стидљивије удовица и уводи гошће у собу. —  Докле се ова посета двеју кума вршила, кир - Ламбре и Дума, потпуно споразумни, упутише се Зереком право, све докле између густих ћепенака не завише у један ћорсокак баш до Синџир-џамије.  На самоме углу, при улазу у ћорсокак, лепо се видео мајстор -Дишин „шилт“ са расплаканом лисицом.  Мајстор Диши заигра срце, кад у своме дућану угледа два тако уважена госта, и још више, када га, место оног простачкога назива: „мајстор“, први пут поздравише љубазно са: калос мерос, кир - Диса!  Ово је било за њега толико почасти, да је сав успламтео, па од силне радости није знао где да им места начини.  Посадио их је на ћепенак и одмах наредио да се џезва пристави, што је, у осталом, чинио он само према угледним људима грчке народности.  — Кафа је за људе а не за фукару.  Ко је још говеда појио кафом? —  Тако је мајстор Диша често објашњавао своје назоре кир -Ламбри и другим грчко -цинцарским комшијама; а то му је само више пријатеља стицало, јер су они знали кога под „фукаром“ и говедом разуме мајстор Диша.  Али како се тек изненадио, кад му оба кума, после треће каве, саопштише ради чега долазе.  — Јазук, кир - Диса, да остарис брез зена; јазук, бре!  — Па .... смеши се мајстор Диша љубазно ....  Шта ћу?..  Сам сам, без родитеља, па никога немам, да ме посаветује и помогне.  — Како никога немате?  А ми који смо?  Ти, не ли си наш, не ли неси?  Ако си немаш родитељи, ми смо ту; него да се зенис, ама да узмес зенско от наше сорта, — грцко!  И ту кир - Дума, густа ради, кад изрече реч: „грцко“, поткупи три прста, па их пружи према мајстор - Диши, као да је невеста, коју му нуди, цвет, који је сад баш узабрао, па хоће да му га покаже.  Мајстор Диша бледи и румени; срце му бије а душа се поткупила, па се и не показује жива.  Није шале, оно о чему је цео век сањала и за чим је кришом чезнула, сад јој се самој нуди!  — Па ... шта да кажем — уситнио Диша — Ви сте ми све: — отац и браћа ... па ...  — Машала, кир - Диса!  Тој ти је мудро реч. — упаде кир - Дума и тапше мајстор - Дишу по плећима.  — За тебе ћемо да правимо како и за нас.  Разложише му понова како нема смисла да седи тако сам, као „еден гурбетин“, поменуше му по десет пута, како од њих бољих пријатеља нема, па му тек онда, после толиког околишења, рекоше и име будуће невесте.  Мајстор - Диши писнуше уши као таламбаси на звук невестина имена.  Она удовица, која је целој чаршији мозак завртела, да буде његова жена, — то је било тако мило, тако неочекивано, да је од силна изненађења занемио и пред проводаџијама стајао заципљен, као онај пањ на коме је, до мало час, седео.  — Мозе бити, не бегенисете несто? — пита кир - Дума, коме се овако мајстор -Дишино држање учини сумњиво.  Али мајстор Диша не чу ово питање?  Пред његовим очима лебдела је само прилика оног набреклог, мало распученог јелечета и младешчића и неколико пари мајушних јеменија, које је кришом, кроз три године, убацивао у башту младе удовице.  — Елем, ви ћутите кир - Диса? — рече Ламбре, коме беше нешто тугаљиво око срца и чисто криво, што се залетео у прводаџисање.  — Ако вам није ствар у срце, нисто не бесе; ајде, кир - Дума!  Но кир - Дума не беше од оних, који олако напуштају што су предузели.  Место да устане, он поче на широко описивати све добре стране кира - Анастасије, а што је за последак, као најслађу посластицу, оставио, помену и оних 3500 гроша мираза и кућу удовичину.  Али мајстор Диша никако да се поврати од првог изненађења.  Хтео је да одговори, али се грло запекло, па реч ни тамо ни амо.  Најпосле, кад опази да овако не може дуже и да је кир - Дума већ поткупио бројанице и турао их за појас, он положи руке на трбух, ниско се поклони и приступи кир - Думи, као најстаријем, да га у руке целује.  Оба кума развеселише се; кир - Дума му не даде руке, него се, као и кир - Ламбре, пољубише у уста, а за тим поседише још неко време, да се нахвале доброте и вредноће будуће кира - Дишинице, па се онда дигоше и одоше право кира - Анастасији, да и с њоме ствар удесе.  А мајстор Диша оста у дућану још потпуно збуњен од изненадне радости.  Топло задовољство као мекани талас запљускивало га је са свих страна и то му је долазило тако пријатно, као од умора задиханоме човеку, када га благи ветрић заћарлија.  Баш у томе тренутку, када се мајстор Диша налазио на врхунцу радости и узбуђења, те му дође чисто као нека душевна потреба, да бар пред зидовима и јеменијама јасно изрекне њезино име, кад, у тај пар уђе у дућан његов шегрт, Јанићије Бик, и унесе две ћупе воде.  Мајстор - Диша му потрча на сусрет, али и сам увиде, да би то било неприлично да он, један мајстор, своме шегрту исповеда зашта се радује, те, у место да свога шегрта помилује, приши му једну ћушку, да овај у мало што не испусти обе ћупе да се разбију.  — Што се бијеш, газда? — зацвили дечак, изненађен оваким дочеком.  — Није за зло; за добро је! — смеје се мајстор Диша и вади иза појаса кесу у којој нађе две аспре.  — Узми, на! па да купиш пењерлију, и да добро запамтиш овај дан!  Јанићију се, после овакога обрта, у мах пресушише сузе, прими две аспре, (а то је био први поклон што га је за пет година шегртовања добио од свога мајстора) и, као врабац из шаке, шмурну на врата и весело одјури симиџиници.  А мајстор Диша седе на ћепенак, подави ноге и са најлепшим задовољством даде се у маштање о будућем, брачноме животу.  Кад су кир - Ламбре и Дума дошли кира - Анастасији, пријатно се изненадише, кад на миндерлуку опазише своје жене, како весело разговарају са кира - Анастасијом, као да нису пуне две године избегавале чак и да јој се јаве, а камо ли на њезин праг да ступе.  Необично расположени седоше оба кума, а како су већ били од својих жена предусретнути као прводаџије, тако им и не би тешко, да одмах започну са својим предлогом.  Да ли је кира - Анастасији у опште годило да се уда за кир - Дишу или не, то је тешко одредити; јер баш и да јој се није свиђало, њој је било немогућно да и даље самује, а да ипак очува добро име честите удовице.  Знала је она врло добро, шта су све комшијске жене, па и ове две, за њу износиле и против њезинога удовиштва говориле; колико ли је само суза у потаји пролила у својој кући, када би јој која пакосна пријатељица навратила, бајаги да је види, а овамо да јој узгред исприча и искити све шта се за њом говори.  И то се све за њом говорило тако рећи још док се није ни сасушио траг оних суза, што их је за кир - Бенџом проливала.  Али како ли би тек сада било, сада, када је прошао трогодишњи парастос, те тако нестало и последњега изговора ради чега не би могла још да се уда.  Па онда, баш када би и на све ове разлоге зажмурила и рекла да јој се не свиђа ни мало онај дежмекасти папуџија, она то није била кадра ни за живу главу рећи пред кир -Ламбром, чију је вољу увек сматрала не друкчије већ као наредбу, коју је њезин покојник издавао озго.  Саслушала је савете оба проводаџије, а када они запиташе, хоће ли, њој потекоше сузе и место сваког одговора приступи им руци.  — Е, нека је со стрекја; и у здравје и весеље да дочекате дечица, па како пилињи око кокошка да пијучу у кућа.  Обе куме, кад угледаше сузе удовичине, и саме се ражалише и бризнуше у плач, па онда онако уплакане почеше грлити и љубити кира - Анастасију, и радосно јој честитати, што ће једном на ново скућити кућу и стећи свога господара.  — А, чапкун бре, — прети јој кира - Думиница кроз сузе и весело — нема висе да фудулис кроз чаршија, ћепенци да ни запалаш.  А она, стидљива као невеста, само се осмешкује и трчи из собе у мутвак и обратно, те доноси час кафу час ратлокуме и друге слаткише гостима.  Најзад се проводаџије са својим женама дигоше, да иду, а удовица их испрати до самога капиџика.  Кир - Дума, на поласку, изјави да ће јој са просиоцима доћи у прву недељу, те да дотле, ако има што, по кући спреми и дотера, како би младожења све у реду затекао.  О сунчеву смирају, у очи недеље, запишташе зурле и затутњише гочеви пред кућом кира - Анастасије.  Мајстор Диша послао цигане пред удовичину кућу, да јој навести сутрашњи дан њихова прстена.  Све махале око Сака-чесме, где се налазила лепа удовичина кућица са хладовитим чардаком и густом баштом, узрујаше се; момци и деца па и гдекоји човек истрча, да види шта је, а на капиџицима од башта начичкале се младе жене и девојке, у живописним шалварама и јелечићима, што се преливају јасним шаренилом, те ти изгледа као да је из ових башта живо цвеће поврвело на капиџике.  — Аман!  То пред кира -Анастасином кућом?  — Удаје се.  — Зар кира - Анастасија?  — За мајстор - Дишу, папуџију.  Неколико несташних девојака прснуше у кикот.  — Таман?  Па то за онај гоч?  — Унутра, сурунтије!  Шта сте се раскокотале по сокаку! — подвикну нека остарија жена из авлије, а оне, кикоћући, прхнуше у башту добацујући једна другој по коју веселу досетку на рачун будућих младенаца.  Да је мајстор Диша прислушкивао од куда сва ова пецкања, што су се међу девојкама у тај час чула, он би сазнао нпр. да је округао као гоч (бубањ), да се не зна где је шири, да ли у леђима или у појасу, да му је лице као накалаисана тепсија, и Бог те пита, још шта, што само може избацити језик удавача, којима би милије било, да су оне зурле пред њиховим капиџицима писнуле.  А за то време кира - Анастасија није излазила из собе.  Када су зурле запиштале пред њезиним капиџиком, она је још гдешто довршавала по кући, па се толико око распремања и дотеривања занела, да је потпуно заборавила зашто све ово ради, нити јој је падало на ум, да ће сутра дан постати испрошеница а до друге недеље и кира - Дишиница.  Али кад бубањ тресну и зурле одјекнуше, она преплашено одскочи, испусти јастук, што га понесе, да га постави у чело миндерлука и тако, као занета, оста насред собе стојећи.  Прво, што јој паде на ум, било је то, да је на прагу новога живота, да је тај човек, за кога се удаје, налетео на њену удовичку идилу као изненадна мећава, од које се није умела одбранити.  А сва ова халабука од дивље музичке ларме са бубњавом гочева, изгледала јој је као да долази од некуд с другог света, па јој се чак учини од једног необично танкога писка са зурла, као да то пишти прекором душа њезина покојника.  Лепо јој се учини, да тај звук, што пара ухо те се уздиже изнад свију, виче: „кира - Анастасија! кира - Анастасија!“  И њој дође тако тужно; седе на миндерлук, обухвати шакама једно колено и поче се горњим делом тела нијати одмерено и сетно, те тако изазивати утиске неких успомена, до душе не о кир - Бенџи, кога ни за живота није могла друкчије сматрати, већ као свога господара, коме је по закону у својину припадала и противу чега се није смела ни бунити ни протестовати.  Те су успомене припадале њезину удовиштву и, можда, надама које је она управљала сасвим другим странама, само не ономе „шилту“, у ћор-сокаку близу Синџир-џамије!  А цигани су ревносно лупали у гочеве, а она писка, што је од зурла до неба јечала, разлегала се у њезиним ушима као писка покојникова, који је на последњем часу викнуо: „кира - Анастасија! кира - Анастасија!“  И дође јој да заплаче, очи се замаглише; али ко би знао зашто, она од једном скочи, одмахну руком, скиде са зида малено дахире, те докле су зурлаши са улице изводили арију: чочек аваси (игра чочека) она уздиже над главом деф, другом руком удари по њему по такту мелодије, а ногама поче поцупкивати и горњим делом тела извијати најпластичније фигуре чочечке игре, која је тако дражесно пристајала свежини и младости удовичине фигуре.  Да је нешто кир - Диша, у тај час, упао у собу и угледао ове у вис уздигнуте руке, са којих су широки рукави кошуље спали на рамена, те тако показивали, можда најлепшу белину и руменило што се може видети на мишицама какве му драго лепотице, он би, зацело, узвикнуо од силна задовољства и, Бог зна, не би ли заборавио и на своју тежину и на своје године, па чак и на то, да мушкоме не приличи оваку игру играти, те би се и сам почео као чочек извијати и поскакивати.  Но он тога није видео, а удовица, са забаченим дугим курјуком, распученим недрима и голим до рамена рукама, све је живље скакутала по соби, па онда одједаред одлетела миндерлуку, прућила се по њему, зграбила јастук, загрлила га и стала се смејати тако јасно, тако помамно, да би јој се смех чак на улицу разлегао, да га последњи одјеци зурла и гочева не заглушише.  То беше последња удовичка игра или: „последњи удовички бес“, како би се изразио њезин кум, кир - Дума, да је нешто од куда на ово наишао.  Место опроштајних суза успомени на свога кир - Бенџу она је одиграла чочек -аваси и смејући се загрлила дебели јастук.  Ваљда, у томе часу, није тек помишљала на мајстор - Дишу!  Зурле су учиниле своје.  Од махале до махале и по чаршији пуче глас, да се кира -Атанасија удаје.  Грчка чаршија је % честитпла кир - Диши, па ако је, не тек гдекоји, но многи од трговаца и старијих калфи, потајно уздахнуо за лепом удовицом, то ипак није сметало, да општи утисак буде весео и задовољан.  Али друкчије је одјекнула ова вест међу српским занатлијама и трговцима.  Мајстор - Дишу су већ инако сматрали као човека који се од њих одваја и кади Грцима, и то беше, у очима њиховим, тежак грех: издвајати се од свога соја и прилазити оној нацији, која је са таким презрењем гледала на јучерању рају, како сада тежи не само да се ослободи свега што је подсећало на некадање робовање, него чак да потисне на свима странама Грке и Цинцаре, на које су, у то доба, мал ’ те не као и на Турке мрзели.  — Море, да је он човек на своме месту, зар би се клонио наших девојака па тражио Цинцарке.  Или: да је она чему, зар је не би узео ко од њихових, него је потурили баш мајстор - Диши као кукавица јаје.  — А ко ће им бити кум?  — Кир - Дума.  — А Ламбре?  — Онако, пустосват.  — Зашто он није кум?  — Не може, род су.  — Какав род?  — Онако ....  — А бре, чапкуне, бре, куда ти нишаниш? — смеју се мајстори у Гушанчевој кафани; и тек после ове пакосне напомене почињу да се развијају незгодне досетке на рачун мајстор - Дише, кира - Анастасије и Ламбре.  Но како мајстор - Диша, који је на сваку пару пазио, није никада ногом прекорачио кафанскога прага, тако и није могао брзо сазнати за ове сплетке, те да их за времена пресече.  Тек после испита, када су младенци пред свештеником, законицима и грко-цинцарским званицама дали реч, и кад је мајстор Диша са нестрпљењем бројао дане, догоди се оно, што му је сву сладост ишчекивања горчином залило.  У истоме ћор-сокачету извиривао је за зиданом оградом таман кров једне малене али врло спретне кућице са доксатом и баштом.  Ту је живела Маца удовица, или тетка Маца, како су је по свем Београду звали.  Ова тетка Маца, није имала никога свога осем једног детета, Лепосаве, коме је тада могло бити око дванаест година.  Тетка Маца је међу женама свих редова уживала велико поверење и била радо примана у сваку кућу.  Нарочито, када су се жене „на коме добу“ налазиле, она је била неопходна; а оне жене, опет, које чезнуше за децом, обично су се обраћале на тетка - Мацу, да им она помогне и око њих пробаје.  А рука јој је била тако срећна, да и оне жене, које су већ сваку наду изгубиле, морадоше врло брзо обрадовати забринутога супруга са по једним наследником.  Ова њезина вештина отварала јој је врата сваке куће и донела јој је породички назив: тетка Маца.  Па и њезина Лепосава видела је од туда многе користи; јер у који год би дућан дошла, да штогод купи, свуда би добијала на поклон по које шећерлеме или други какав слаткиш.  А тетка Маца, поред свога видарског позива, била је и с друге стране међу београђанкама мио гост.  Зато што јој је био отворен приступ по свима кућама, турским, грчким, цинцарским и српским; она је била увек пуна домаћих новости, а умела их је тако потпуно и слатко причати, да је милина била слушати.  Била је увек одмерена, горда на своју вештину, и када је о чему причала, то је увек тако лагано и сређено разлагала, као да је водила рачуна о свакој речи коју ће изговорити.  Данас је њена кућа постала средиште свих комшијских жена, чије кћери беху већ стасале за удају, те се могаху дотле надати, да ће мајстор Диша на њихова врата кад тад закуцати.  — Цинцарку, па још удовицу; брука!  — Море да је само то, ни по јада! — прихвати једна између њих, забрађена преко феса шамијом калемћарком.  — А ти знаш нешто? — запиташе је друге и радознало погледаше у њу.  — Па, ето, тетка - Маце; она зна и више.  — А шта ја знам?  — Знам да је млада, лепа и вредна ... одговори тетка Маца, али некако тако неодлучно и с таким изразом очију, као кад би неко хтео да каже:  Хтеле би ви да ми језик извучете, ама ја нећу.  — А оно, тетка - Мацо? ...  Божем се не зна што си је лањског Божића обилазила онако често.  — Буди Бог с нама, жене! — узвикну тетка Маца чисто запањено — још ћете ме обедити, да сам јој нешто изнела, а ја ништа о томе не знам.  — А оно?  — Које?  — Белћим не знамо ми шта је у башти закопала?  Тетка Маца сада већ није имала израз двомислен и тајанствен; лице јој је дошло запрепашћено.  Она се од чуда само прекрсти и поче се заклињати својим јединчетом, како је то лаж и ако се тако што из њезине куће изнесе, то би могло нахудити њезиноме доброме гласу.  Тетка Маца је то таким одлучним гласом исказала, да су комшинице одмах пресекле разговор у томе правцу, јер су осетиле, да им она не би ништа казала, баш и када би у истини што знала.  Али то није сметало комшилуку ни најмање, да мало доцније, из оног ранијег снебивања и потајног осмешкивања тетка-Мацинога извуку згодан материјал за читаву историју, која ће се за дан два развити.  Српским женама није никако у рачун ишло да једна Цинцарка, па још удовица, уграби њиховим удавачама прилику, а како није било другога начина да мајстор - Дишу изведу на праву стазу, оне су се свим средствима трудиле, да из прошлости лепе удовице ишчачкају макар и једну трунчицу; а већ после би им лако било да од те трунчице замесе читаво брдо препреке, преко које мајстор Диша не би могао прећи.  А докле се по разним комшијским кућама зуцало, додавало или смејало на рачун будућега младожење и младе, мајстор Диша је пливао у дупломе задовољству: ожениће се најлепшом удовицом, која му носи кућу и неколико хиљада гроша и ородиће се са грчком нацијом, те ће тако, мало по мало, раскрстити са погрешком свога оца, који не беше те среће да се, као и он, ожени Гркињом.  Но човек једно мисли, а судбина друго ради.  Мајстор Диша је већ у велико припремао, што му је било потребно, да се у сватовима покаже као достојан зет нације у коју се претапао.  Кир -Думина жена, кога је окумио, била му је сад наместо најстарије сестре; она је по чаршији бирала за ново ћурче и свилу за свадбену антерију и леп шарен појас; а већ нови ђевђелук (капа „дињара“) то је мајстор Диша купио сам, јер од младеначкога стида није могао ићи са својом кумом кроз чаршију, а глава није „калуп“, те да је она сама понесе и по мери капу избере.  И Јанићије Бик тих дана био је више по улицама него у дућану.  Разносио је „каранфил“ званицама, које је мајстор Диша, као младожења, од своје стране, позвао на весеље.  Сутра дан, по прстену, пошао мајстор Диша у дућан; али јучерање „гледање“ и осмејци што су их, том приликом, њих двоје кришом измењали, још га и сада држаше у неком заносу, те је ишао као по сну.  Све му се чинило, као да га је јуче нешто замаштало, те му сада и они ћепенци и људи по њима и све око њега изгледа ново, непознато.  Осврте се по дућану, пође да седне и да се прихвати „дикиша“ с којим је опсецао сахтијан за јеменије, али некакав унутарњи немир, у коме се огледала и чежња и радост и нестрплење, све у један мах, не дадоше му да се на једноме месту скраси.  Он отури посао, одмахну руком весело па изиђе из дућана.  Јанићије Бик притегао кајишем о колено једну јеменију и прошива ђонове, а испод очију прати сваки покрет свога мајстора.  Па и њему дошло мило, кад виде како му газда певуши једну грчку песмицу и како се час по час осмешкује.  А чим мајстор Диша одмахну руком и изиђе из дућана, Јанићију се још више разведри, прихвати газдину песмицу и, онако уз посао, запева гласно и јасно да се по целоме дућану хорило.  Јутро необично пријатно.  Читав низ разапетих ћепенака кроз криву и тесну улицу на Зереку и Бит-пазару румени се у јутарњем зраку; па и сав послени свет, који се око ћепенака тамо и амо муваше, чинио се мајстор - Диши, да је баш данас нарочито расположен, чинило му се као да га сваки познаје и честита му на тако красном успеху, што га је јуче на „гледању“ и прстену код своје испрошенице добио.  — Иде ситно, у колико му то допушташе његова облина, избегава да се са познатима састане, од стида, да му на улици не честитају; а ако га ко на улици и заустави, он се брзо опрашта и изговара да мора журити, па онда још више уситни, само да би што пре замакао за сокачић, у коме му станује кум Дума. —  Јанићије већ довршио један посао, па почео да отпасује кајиш с колена, кад у дућан завири Лепосава тетка-Мацина. —  — Шта ћеш?  Запита је Јанићије.  — Је ли ту чика- Диша?  — Шта ће ти? —  — Зини, да ти кажем! — одговори Лепосава, па како је дошла ближе Јанићију, ухвати крај од кајиша, који му је још био скопчан око колена, и поче га са смејом вући по дућану.  Јанићије онако на једној нози скакуће за њом и виче да пусти, а она се све више церекала, те га не пусти све докле се Јанићије не саплете и паде потрбушке насред дућана.  — У том јој се и кајиш измаче из руку, те кад виде како Јанићије скочи љутито, наже из дућана и кад подобро одмаче застаде и поче му пркосити.  Јанићије жив да се изеде; није пристао да напусти дућан, па да је појури, ни да је опет остави, да му се онако смеје.  — Ово девојче, коме је тада могло бити дванаест година, није могло никада да прође с миром, а да га не зачикне на ма који начин. Али јој ни Јанићије није остајао дужан; толико пута изненада би је дохватио шаком, те је она често више од њега примала, него ли што га је задужила.  Да ли је то била узајамна мржња или несташлук детињи (јер ни Јанићију не беше више од петнаест година), то се не би могло утврдити тако на пречац.  Главно је, да су једно другоме вазда пакостили; често би се пута, она рашчупаних коса и плачући а он сав изгребан, вратили са чесме кућама.  Али се ни после тога не остављаху на миру, него тражише на ново прилике, да се расправе.  И овога часа Јанићије већ беше одмерио оком даљину, те се реши да, бар за часак, остави дућан на комшијама, а он да тркне за њом, кад га одједаред изненади појава мајстор -Дишина.  Ваљда се Дишин шегрт не би толико забленуо ни пред голом турском сабљом, као овога пута пред појавом мајстор -Дишином.  Није то било од каквога страха, већ од оне изненадне промене, што је угледа на целој појави.  Сав мајстор Диша изгледао му је чисто као претучен; једва се вукао и стењао, а са лица сливале се крупне грашке зноја, што би за здрава човека било много и на највећој летњој припеци, а камо ли на овако благом пролетњем сунцу.  Бик стао насред дућана, па гледа разрогачено у свога газду.  Мајстор Диша стоји према њему, пипа се по појасу и све хоће нешто да каже своме шегрту, али, кад расклопи уста, грло му се стегне, па ни да прослови.  — Јанићију дође тежак овакав положај, па се усуди да запита.  — Газда, да ли да ти донесем хладне воде?  — На! — простења Диша и иза појаса извади један прстен, па га пружи Јанићију.  Јанићије узео прстен и чека, шта ће мајстор Диша наредити, али овај сео на пањ, брише рукавом зној и по који пут тако застење, као тешки болесник кад га болови спопадну.  Јанићије види да се нешто страшно десило, па се чисто смрзао, држи прстен у руци, премеће га и загледа и очекује, неће ли му газда казати, где и коме да га однесе.  — Носи! — јекну као иза сна мајстор Диша — Носи, да га не гледам више!  Јанићије се окрете вратима и збуњено застаде на самоме прагу.  — Ето, носим, газда; ама, куда да га носим?  — Њој!  Да га њој даш ... натраг ...  То ми не треба ...  Реци: ево ти!  Мајстор Диша неће да зна ни за шта више.  Отрча Јанићије, а Мајстор Диша остаде сам.  Тако је неко време ћутао и отирао зној, а мало за тим устаде, с муком се довуче до собичка, који служаше за стовариште еспапа, а у исто време и као ноћиште Јанићијево, па се прући по миндерлуку и тек сада започе наизменце стењати и уздисати.  Пуче глас по комшилуку, да је Диша вратио прстен.  С почетка се и веровало и није: али када тетка Маца, која је тога дана обишла већ неколико породиља, потврди, поче се на све стране нагађати, шта је томе узрок.  Разуме се, да је било сијасет прича и узрока; свака жена причала је, како је чула од друге, а уз то је, да би догађај био што потпунији, описивала све појединости које су, како је ко држао страну коме, бацале у тамну сенку час Дишу а час Анастасију Бенџину.  У мало воде већи таласи, у малој чаршији већа узбуна.  Срби, познаници Дишини, држе страну своме Србину и бране га, а Грци, пуни једа, што се њихова удовица тако јавно срамоти, вичу на сва уста не само на мајстор - Дишу него и на кир - Думу, што се толико заслепио, те допустио, да се један Србин увлачи у њихово друштво.  Кир - Дума је муке мучио; навукао себи беду на врат, па сада не зна ни како да се брани у махали од својих сународника, ни како да изведе ствар, те да се брука заглади.  Мајстор Диша се затворио у ону малу собицу, па се жив од туда не јавља.  Понеки од познаника Срба наврати у дућан, тек колико да из Дишиних уста чује, зашто је вратио прстен; али им Бик увек одговори, да газда није у дућану.  Но докле се, тога дана, међу Србима причало, како је Диши још јутрос нека жена дошанула нешто, те он као махнит одјурио у удовичину кућу и затекао је баш на капиџику, како се са неким човеком прашта, — у грчкој чаршији и ћор- Ахметовој кафани причало се потанко о Дишиноме непоштењу.  Кир - Ламбре је испричао, како је мајстор Диша одмах по прстену покушао да остане у удовичиној кући, али му је она одговорила, да то никако не може бити.  „Не смо ми — вели — како српско удовица.  У нас се знаје за ред, а ни адет нам не је како у вас.  Него кад ми бидете муж, онда — друго је“.  Тако је причао Ламбре, но то није све.  Један од комшија видео је и нешто више.  Око поноћи — прича он — Диша је пробао да отвори капиџик своје прошенице, па када није могао, он нареди Бику, да погне леђа, а он му се попе на леђа, па одатле на зид и таман да ускочи у њезину башчу, опучи му се камен под ногом, те се сроза на улицу и сав изубија.  — Можда би он и опет прешао преко зида, ама кира - Анастасија се у томе часу пробуди и поче запомагати за патролу.  Мајстор Диша се уплаши од њене вике, те онако подеран и изубијан од пада замаче у сокаче.  — И ето за тај посао, што је она викала на патролу, он је врнуо прстен!  Како је ово казивање било од свих осталих најоблије и најпотпуније, то, за дан два, оно поче освајати.  Велики део чаршије поче гледати на мајстор - Дишу као на једнога сладострасника.  А кад једно казивање победи, оно као стрела пролети кроза свет.  Диша је избегавао, да од своје стране даде каквог му драго објашњења, избегавао је чак и прве комшије, само да га когод не би запитао што о томе; и у опште био је збуњен и сав утучен.  Од како је вратио прстен, тек од онда осетио је, колико му је тешко, што се све тако десило.  Али како није никуд излазио и сваки разговор о томе избегавао, то он није ни могао знати све оно, што се око његовога имена плело.  Но трећег дана догоди се случај, који му отвори очи и у потпуној наготи показа, какво се мишљење о њему по чаршији проноси.  Рано у јутру, пошто је почистио испред дућана, узе Јанићије Бик крчаг и отиде на чесму, да наточи воде.  А чесме по Београду, у оно време, биле су као нека врста касине, где се свет састаје, да чује шта има ново или да сам исприча, шта је данас или јуче чуо.  Лепе, турске чесме, озидане од тесаног камена, са две и три луле, из којих је избијао као рука снажан млаз бистре и хладне воде, нису никада биле без два три човека или жене, чије се већ давно напуњене тестије под лулама преливају, докле се они живо о овоме или ономе разговарају.  А рано јутром и око сунчева смираја чесменски зид и не види се од гомиле прислоњених обрамица, тестија, бакрача и ибрика.  Гомиле жена, момака и људи, ко лежећи на меканој трави, ко одупрвши се о своју обрамицу, по цео сат жагоре, расправљају о каквој домаћој или јавној новости, и са тешким срцем дижу на обрамице своје судове и растају се од чесме, тек кад и сами увиде да су се и сувише дуго замајали.  И Јанићије, као и сваки други, грабио је, да што раније дође на чесму, како би што дуже на њој остао.  Али овога пута вратио се необично брзо, и што је главно, врло узбуђен и са једном огреботином испод очију. —  — Ко те огреба, бре? — запита га мајстор Диша, кад га онаквога угледа.  — Тукао сам се, газда.  — С киме, море?  — С оном, тетка-Мацином.  — Зашто, бре?  — Ето ти, газда, шта се на чесми прича.  Кад чучнух, да захитим воду, а она ми каже:  „Је ли бре, Јанићије, кад те је мајстор Диша погодио за магаре?“ — „Ко је магаре?“ питам ја. — „Ти, ето сви причају, да се мајстор Диша пео на твоја леђа.“  И ту Јанићије исприча мајстору све оно, што се по грчкој махали причало, и како се сав свет на чесми смејао и дирао га за оно.  Јанићију је тада прекипело и добро је одаламио Лепосаву, а она, бранећи се, изгребала га по лицу.  Кад чу мајстор Диша, шта се све о њему прича и разноси, чисто се зграну.  Очи му се приковаше, па ни да макну са Јанићијевога лица, а у лицу сав пребледео.  Да су ма шта друго изнели противу њега, не би га толико запањило као то, да је он, један угледан мајстор у чаршији, могао доћи и на таку мисао, да ноћу ускаче у кућу једне удовице.  Но мајстор Диша није био од оних људи, који, кад сазнаду шта се противу њих говори, пођу у одлучну борбу противу дотичне сплетке.  Напротив, и сама помисао, да му ваља ма што предузети, те да се пред светом опере и своје непријатеље изобличи, доводила га је у некакав чудноват страх.  Увиђао је свесно, да му ваља што енергичније предузети против клевете; али, ма шта да започне, он ће морати, пре свега, изићи међу људе.  А та сама помисао, да се сад, овако оцрњен и смешан, јави у свету, ради своје одбране, страшила га.  Кад би могао да се некуд далеко уклони, или кад би имао какву враџбину, те да се учини невидљивим, кад кроз чаршију пролази, то би му било најмилије.  Овако, није му остало ништа друго, него да се преда судбини, па да га она на својим леђима изнесе.  Но ни у удовичиној кући није било друкчије.  Кад је Јанићије однео прстен кира - Анастасији и бацио јој га пред ноге, удовица је са страхом погледала у Јанићија; а кад јој је овај казао, да јој то мајстор Диша враћа и да више неће да зна за њу, она је бризнула у плач и стала толико лелекати, да је својим лелеком цео комшилук жена сазвала.  Нико није знао зашто је то мајстор Диша урадио, па ни сама није могла погодити, у толико више, што је прстен тек синоћ добила и што се мајстор Диша с њоме растао чисто тужан и плачан, што не може још који часак остати.  Кад је кир - Ламбре дознао за срамоту, коју је начинио Диша, цикнуо је од љутине и почео корети кир - Думу, што је у опште покушавао да мајстор Дишу уведе у њихово друштво.  Тражио је да кир - Дума одмах иде Диши, врати удовичин мираз, а Дишу да туже митрополиту и суду за срамоту, што ју је нанео њиховој штићеници.  Но кир - Дума је био човек од оних разложитих људи, који је ствари одмеравао по неколико пута, и који се није на прву мисао залетао у посао.  И сам је био страшно озлојеђен, па, у први мах, подчинио се утицају свога кума и пријатеља; али већ после треће кафе, у кир -Ламбриној кући, одбацио је предлоге Ламбрине, или, боље рећи, одложио је, да се на њих врати као на последње средство, ако не успе да мајстор - Дишу обрлати.  Осрамоћена удовица клела се на све начине пред Думом и Ламбром и њиховим женама, како јој ништа није познато, зашто јој вереник врати прстен, те тако кир - Думи није остало другога пута, него да се састане са мајстор - Дишом и да од њега самога чује, ради чега је онако поступио.  Трећег дана, по овоме догађају, седео је мајстор Диша у своме дућану сам.  Јанићија је отправио у град, да однесе један пар местви, а он је искрајао сахтијан, по поруџбинама.  Они који су пре три дана видели мајстор Дишу, сад би се зачудили, шта би од овога човека.  Истина, он је још онако био пун и трбушат, али лице му некако смагло, а очи се чисто угасиле и упале у главу.  Па онда, он, који је умео од подне до мрака да седи подавитих ногу на своме ћепенку а да се не макне, сада се није могао у дућану ни „черег“ сахата на једноме месту скрасити.  Са враћеним прстеном као да му је отишло на свагда оно спокојство, што га је до сада имао.  Није знао, шта му је теже падало: дан или ноћ.  Дању би по вас дан одбијао од себе мисли, које га и без његове воље вукоше развалинама порушених идеала; а ноћу, кад заспи, долазила би му лепа удовица на сан, насмејаних очију, са оним младешчићем и у шареним шалварицама, из којих је несташно извиривала мала ножица.  И ноћас је сањао тако, као да јој проба јеменије; она му пружила босу ногу, а он је целу обухватио у једну шаку, па се као луд смеје од задовољства.  И она се кикоће; али кад маши очима горе, а то није удовица, већ држи кир - Ламбру за ногу.  Сан као сваки сан; али мајстор Диша не може вас дан да се отресе оног двоструког утиска, што га је те ноћи осећао.  Притиснуло му нешто душу, па никако да слегне од туда, него га само гуши и гони, да од времена на време дубоко уздахне, или тешко, као боник, застење.  У таквоме стању затекао га је у дућану кир - Дума.  Диша чисто претрну, кад угледа танку и мало повијену фигуру кир -Думину, у ћурчету и антерији и са дугачким бројаницама у левој руци.  Знао је он, чега се ова посета тицала, па се већ потпуно збунио, шта да каже и како да оправда своју наглост.  А осем тога, ова посета имала је у његовим очима решавајући тренутак.  И ако је он удовици вратио прстен, мираз је био још у његовим рукама, те тако му се чинило, као да га још нека веза чврсто држи за ону, коју је тако брзо напустио.  Сад ће кир - Дума затражити мираз, а он му га мора вратити, те на тај начин прекинути и последњи кончић, који га је опомињао на један леп сан, што га је са чежњом већ три године сањао.  — Калос мерос, кир - Диса! — рече Дума улазећи у дућан и дотакнув се руком чела.  — Бог добро дао! — одговори Диша, а немаче се са свога места.  — Еле, ви тако? — започе кир - Дума, а не седа, него пребраја зрна на бројаницама и пажљиво гледа у очи Дишине.  — Шта: тако? — пита Диша, а очију не подиже, само да се не сусретне са оним погледом, што се упиљио у њега.  — Како: шта?  — Ми на вас као на едног честитог мајстора сас леб, а ви на нас сас поган!  — Засто уцвелисте оно сирота удовица, засто јој без ноз исцупасте дусу?  — Зашто?  — За оно ... за ...  — Е па сто не казете? — утаче се кир - Дума.  — Ето, ја сам досао као еден пријатељ, да ме научите, те да и ја разбирам, засто вратисте прстен?  Али мајстор Диша ни сада не одговори.  Ова брза питања, што их је кир - Дума тако одлучно и оштро излагао, сплетоше га за часак.  — Ето, видите? — продужи Дума, кад опази како се мајстор Диша сплео.  — Кој вас највише помаже него грцко чаршија; кој вам је мустерија, него Грци, а то све из еден љубов на вас због засто сте као од грцка мајка родени.  И рекосмо да вас женимо на грцко невеста, на кир -Бенџина удовица, па да постанете сретно човек; а ви, ето каква страмота на грцко образ метнусте!  — Фала, кир - Думо, на љубави и муштеријама, ама како да се оженим удовицом, која у поноћ стоји на капиџику као фудул- Стаменка.  — Молићемо, есте ли је видели?  — Нисам; али причају тако.  — А, тако: причају! — учини кир - Дума и сажаљиво поче климати главом и гледати у Дишу.  — А ви верујете што се, по свет прича?  — Не прича то један; то причају многи који су видели.  — А, е ли ко видео, када сте ви хтели да прескочите код удовице преко зид и кад вам је шегрт подметнуо леђа, да се попнете?  — То није истина! — узвикну мајстор Диша и сав се зацрвене од стида.  — А, не је истина; саг, не је истина за ваше што се прича, ха!  — А е ли истина да сте пали са зид и да вас је патрола јурила, а ви побегли?  — Није истина, то лаже свет!  Куд ја ...  — А: куд ви!  Еле, кад се несто за другога лаје по овај свет, онда је истина; а кад се казује за вас, не је истина?  — Тако ли је?  — Ама кир - Дума, куд ја да скачем преко зида; зар у ове године и овако ...  — Како велите? ...  — Ето, овако ...  — И ту газда Диша погледа на своје темељито тело.  — Ама, свет каже; комшије на кира - Анастасију казују; хајде на чаршија, да чујите.  И збиља, мајстор Диша и сам поче увиђати, како често ни труни истине нема у ономе што свет говори.  Очигледан пример за потврду овога био је он сам.  И њему дође тешко, што је на прво потказивање из комшилука поверовао; и тако једноме кир - Думи и кир -Ламбри одрекао у неку руку свако уважење и поштовање.  Тако је овога часа, докле је кир - Дума говорио, мајстор - Диша размишљавао.  Па ипак, поред свега тога, што га је ова мисао све већма освајала и пред очи му изводила кира - Анастасију у оној јасној и милој светлости, у каквој му је трептала до пре неки дан, он опет није могао да се потпуно отресе жаоке, која је већ пецнула заљубљено срце његово.  Грашке зноја, што су му избијале по челу, показивале су, у томе часу, сву душевну борбу његову.  — Јазук, кир - Диса, јазук! — продужује кир Дума.  — Кира - Анастасија ћемо ми удати за Грка; ама вас жалимо: лепе паре губите, мустерије ће изгубите и цела чаршија ће да каже: јазук на мајстор - Диса!  — А како смо вас волели, као да сте из сама Елада, као да не сте из пожаревацко!  И у такоме правцу говорио је кир - Дума још дуго и дуго.  На све могуће начине он му је показивао, како са овом срамотом, што је нанесе кира - Анастасији, не само да је изгубио код трговачкога света свако уважење, него ће и материјално самога себе упропастити.  Нико од Грка и Цинцара, а они су му били најобилније муштерије, неће завирити више у његов дућан, те тако ће, мало по мало, вратити се на оно, што је био пре десетак и више година: постаће сиромашни крпа, неугледан човек.  Оваква перспектива, како ју је кир - Дума живо сликао пред очима мајстор -Дишиним, није остала без свога утицаја на и онако пољуљано уверење његово.  У самој ствари то, чиме је кир - Дума кроз пријатељске савете претио, могло се врло лако и обистинити; грчко -цинцарска чаршија, у то време, држала се сложно и, где год су њезине устабаше прегле, чаршија је за њима, као један човек, ишла.  Али мајстор - Диша, поред свега тога, што је и сам почео увиђати, како је пренаглио, кад је прстен вратио само зато, што му је некаква комшиница зуцнула једну пакосну сплетку, и поред свега тога, што му никако у рачун није ишло, да изгуби пријатељство два тако угледна Грка а с њима и све грко-цинцарске муштерије, ипак је видео јасно, да је кир - Думи и његовима јако стало до тога, да баш он узме кира - Анастасију, те да се тако опере она срамота са грчкога имена, коју је Диша, својим неразложним враћањем прстена, набацао.  А када га већ и срце и разум гонише, да се осврне на тако убедљиве разлоге кир -Думине, њему дође на ум, да још један покушај изврши, па ако успе, онда да не изгледа џабе, што је прстен враћао.  — Тако је, кир - Дума.  Ја и сам верујем, да је комшилук измислио и за кира - Анастасију оно, као што је измислио и за мене ово, што се сад по чаршији говори.  Ама нисам ја баш за то само прстен вратио.  Ето ... и сам видиш и чујеш ...  Цела чаршија говори за покојног кир - Бенџу и поштује га; па и ја, ето, што поштујем као и тебе и кир - Ламбру, хоћу да те послушам.  — Златна уста, мудра реч! — уситни кир - Дума и потапша Дишу.  — Ела, само ви говорите; знао сам ја да кир - Диса не је човек без памету.  Еле, за сто сте јосте вратили прстен?  — Па ... ето, радња је, посао се прави; а ја би хтео кира -Анастасијине паре да уложим у еспап ...  — Е, кој вам па за то смета?  — Чија жена онога и пари.  Жена је како едно слушкиња на свој човек, а ти си њен господар.  — Пари су твоје.  — Јесте, моје; ама мени се све чини, да сам баш од тебе чуо, да она носи четири хиљаде ...  — Не је четири, џанум!  Три хиљади и пет стотине гроси.  — Четири хиљаде!  — Елем, ви тразите осте 500 гроси?  Толко неје оставио кир - Бенџо; ама да видите колико вас постујемо, ја ћу вам позајмим из еснафска каса пет стотин гроси за четири године без фајду.  Мајстор - Диша је био потпуно задовољан.  Баш да и није кир - Дума пристао, он би се ипак вратио својој вереници; јер оно, што већ једаред очима омили, то се више од срца не очупа.  Сутра дан су кира - Думиница и Ламбриница, у пратњи својих мужева и младожење, који се враћао својој напуштеној вереници као блудни син из Библије своме оцу, ушли свечано у кућу лепе удовице, што је овеселило срце удовичино а јако ожалостило зле језике комшијске, који беху занемели, кад угледаше како им је сплетка краткога века била.  Шта је мајстор - Дишу нагонило, да онако нагло врати прстен, то је он тек из далека напоменуо Думи, кад је споменуо како удовица у поноћи стоји на капиџику као фудул- Стаменка.  Међутим, баш ова фудул- Стаменка, удовица, за којом је ишао зао глас да је завадила две најбоље комшије:  Митра и Станка, и изнела је ову сплетку и покушала да њоме поквари сватове кира - Анастасије.  — Мајстор Диша је ову сплетку у потпуности њеној поверио тек кира - Думиници.  Некако му је лакше било, да исприча све њојзи него ли њеноме мужу, према коме је осећао велики решпект.  — Тако је он причао њојзи, како га је, сутра дан по прстену, нашла фудул- Стаменка, честитала му и „као сестра“ саветовала, да што пре свршава сватове, докле му невеста није „отишла у буџак“.  Сад ни кира - Думиници ни кира - Анастасији па ни осталима није остало нејасно, чега ради је фудул- Стаменка оваку сплетку смислила.  У то доба њено Канче навршило је већ петнаесту годину, а мајстор - Диша је добар газда и човек „тихе нарави“, па, као вели, ако овде раскварим сватове, лако ћу после удесити, да му омилим моје Канче.  Сад је и самоме мајстор - Диши било чудно, како је могао тако лаковерно поверовати једној жени, која је потпуно праведно заслужила онај надимак што га носи, — па се од самога себе стидео.  Али лепа удовица опростила му је, а дан сватова ближио се као на крилима, те је младожења у брзо заборавио на ону немилу епизоду, ради које три ноћи није спавао.  И тетка Маца, као прва комшиница мајстор -Дишина, а и као добра познаница кира -Анастасијина, примила се, да у младожењиној кући дочекује госте.  Диша није имао никога свога, те му је тетка Маца сада замењивала мајку или бар старију сестру.  Бик и Лепосава начинили примирје и заједно трче то амо то тамо, куда их мајстор Диша и тетка Маца шаљу; али, ипак, Бик не може да одоли срцу, а да је, бар узгред, кад поред ње протрчи, не чупне за курјуке или не повуче за шалваре, тек колико да јој напакости.  Ма да је кира - Анастасија, из обзира према покојном Кир - Бенџи, који се за живота збринуо, да му удовица не остане на сокаку, желела, да јој свадба не буде велика, њени стараоци, кир - Дума и Ламбре, све су учинили, да свадба буде што већа.  Мало је који Грк или Цинцарин од бољега угледа изостао а да није присуствовао макар у цркви при венчавању младенаца.  Да је Диша био потпуно збуњен од толике пажње а у дубини душе ликовао, што му се давнашњи сан испунио, о томе и да не говоримо.  Дан јасан и пун пролетњега мириса.  Дума и Ламбре, који су овог дана управљали целим весељем, наредили, да се софре поставе у башти под оним густим дрвећем, које не да сунцу на земљу.  Кира - Мана, кума - Думиница и остале жене, све по избор Гркиње и Цинцарке, расположиле се, па, кад не играју у колу, седе око пуних софра и ударајући дланом о длан певају оне мелодичне грчке песмице, или одушевљено прате извијање гипких чочека, који према њима, уз пратњу циганских дефова и песме женскога хора, играју.  Ламбре и Дума чисто помахнитали, заборавили на уважење, па први у колу, први у песми.  Кира - % Анастасија међу кумама смерна и стидна, као што то приличи невести, а кир - Диша између кумова двори и додаје час овамо час онамо, што ко нареди.  Весеље махнито.  Јанићије Бик зачинио песмом и шалом.  Овога дана постао је он љубимцем кир - Думе и Ламбре.  Али круна свега била је његова вештина, да пробије врата — главом.  Залети се, подвије главом као јунац, кад закопа земљу рогом, па тек теменом о затворена врата.  Врата прснуше, а глави ништа.  А увек, кад подвије врат и полети, мукне тако, да вам се чини то бик муче.  Кир - Ламбре и сви остали одушевљени Биковом вештином, само што га у недра не мећу.  Дума светује Дишу, да га „извади“ за калфу, а Диша обећава све, али, разуме се, тек колико да се не замери званицама; иначе, мисли, да чапкуна пропусти добро кроз шаке, за оно што му је разбио врата.  — Можеш ти то, брајко, пробати на Думиним вратима а не на мојим! — мисли срдито у себи, а гласно се смеје и повлађује гостима, као да је и њему, Бог зна како, мило, што му је шегрт врата пробио.  Но то је само тренутно расположење Дишино; после пола часа, када је Ламбре позвао младу у коло и почео с њоме играти, кира - Мана и Думиница увукоше и младожењу, узеше га међу се, те Диша заборави и на своја разбијена врата и на оно што је шегрту спремао.  Али судбина, која се тога дана наднела над вратом Јанићију, није га мимоишла.  Све до првога сахата пред акшам Јанићије је забављао госте час песмом, час мукањем и другим лакрдијама; где га нису оставили, тамо би изникао међу сватовима, провлачио се са Мацином Лепосавом кроз коло, вијали једно другога, док тек Лепосава у један час отрча мутваку и прстом позва Јанићија.  Нешто му је журно говорила, а он је прво са неверицом слушао, а после, поче од времена на време да баца око на кир - Ламбру, који је сад узео од чочека деф и стао пред невесту и жене около њих, па, докле чочеци певаху, он је у деф ударао.  Од тога часа преста Јанићије са својим шалама.  Заћута се и нешто дубоко замисли, па тек по који пут ако обиђе сватове.  У један тренутак, кад се мајстор - Диша мало одмаче од сватова, Јанићије, који је стојао код мутвака, позва га полугласно:  — Газда!  — Шта је? — запита Диша и дође мутваку.  — Може ли да се поквари свадба?  — Како да се поквари, чапкуне, бре?  — Па тако, пре ђердека (ложнице) ... знаш ... пре, кад оно ... — муца Бик збуњено и чеше се за врат.  — А, ту ли те сврби, магаре! — подвикну Диша, коме оваква „интимна“ питања од једног шегрта беху зазорна, а уз то се сети оних разбијених врата, те га одалами шаком за врат, да је Бик одлетео неколико корачаји.  — То ли се газда пита, пезевенк, бре!  Јанићије немаде кад да се објашњава више, већ штуче међу сватове.  А ко зна, не би ли боље било, да је мајстор Диша прво саслушао свога шегрта, па тек онда да га дарује.  — Но судбина је ваљда тако хтела, да Јанићије добије ону ћушку и да Диша не сазна за оно, што му Јанићије хтеде казати.  2.  Женидба са лепом Гркињом начинила је потпун прелом у животу кир -Дишином.  Све се то опажало и у дућану и на самоме мајстор - Диши.  Дућан је проширио, женин мираз са оних 500 гроша, што му је кум - Дума дао од еснафских пара, уложио у еспап и довео још два шегрта.  А њега самога, за ову годину дана, кира - Анастасија потпуно усавршила у грчкоме и цинцарском језику, тако, да више ни у кући ни у чаршији није говорио друкчије већ грчки или цинцарски.  А када је већ морао да проговори српски са муштеријама, који нису знали ни бекнути језиком на коме је Периклес усхићавао древну Јеладу, он је тек онда окретао српски, али тако, да се очито опажало, како с тешком муком изговара поједине речи некадањег матерњег језика.  Једном речи, постао је прави Грк; а да му се простота не би у очи подсмевала и подмигивала, што се толико повео за женом, он се сасвим отпадио и од оног малога броја српских познаника, са којима је до своје женидбе какве такве везе одржавао.  И кира - Анастасија могла је рећи, да јој је овај живот много угоднији од трогодишњега удовиштва.  До душе, од дана њезине удаје престало је оно пријатно убацивање разноврсних артикала од свих еснафа, које је сваке ноћи од некуда падало у њезину башту као мана у пустињи; али за то добила је много више с друге стране.  Није више морала живети онако повучено и зазирати од најмањега шушња.  Некадање пријатељице и познанице, које су јој за време удовиштва с тешком муком прелазиле преко прага и ревносно бацале сумњиве погледе на онај младешчић и свеже лице, озарено очима, које су се и кроз најтужније сузе пркосно смешиле, — сад су је редовно посећивале и она њима одлазила на посело, баш као што је радила и за живота покојнога кир - Бенџе.  Кира - Думиница је свакога јутра, када им мужеви оду у дућан, или прелазила кроз баштенски капиџик њојзи или ова кира - Думиници на кафу и разговор.  — И кира - Мана и све остале жене вратише јој на ново старо пријатељство, за киме је сирота кира - Анастасија, као удовица, тако жељно чезнула.  Али ма да је кир - Диша био задовољан својим успехом и свом силом прегнуо да утростручи свој капитал, те да се и у томе изједначи са кума - Думом, ипак је један, до душе не баш толико тежак облак, али тек један облачак, лебдео над његовом душом.  И што је дубље залазио у другу годину брачнога живота, тај је облачак постајао све гушћи, те би, по који пут, бацио тамну сенку на кир -Дишино спокојство.  — Кад се жениш, треба да знаш зашто се жениш; а када течеш, за кога течеш! — суздахнуо би кир - Диша, нарочито онда, када се у своме дућану усами и погледа, како му удвостручена радња нагло цвета.  — Зашто сам се оженио, то знам; али за кога течем, ето, то је оно што не знам; — одговарао је самоме себи.  А докле је тако размишљао и брижно погледао у „бешчедну“ будућност, кира - Анастасија ни слутила није о томе, шта њезинога кир -Дису мучи, па се, ваљда зато, није ни паштила да разгони онај облачак, што им се над пролећем брачнога живота надноси.  А како који дан, кир - Диша је све жудније погледао у насмејане очи своје жене, очекујући да му оне прве објаве оно, чему је жудео.  Чекао је неуморно пуну годину и по, па кад опази да му од празнога чекања нема ништа, он се одлучи на последње средство.  — Неколико недеља већ, како је дошао из Меке неки постарији дервиш и настанио се у Дервишани испод Синџир-џамије.  О овоме дервишу причало се по турским махалама, а од туда и по целоме хришћанлуку београдскоме, да је то свети човек, да односи болести и недуге као руком, и само што мртве из гроба не буди.  Свет је толико нагртао њему, да им даде какав запис или амајлију која чува од урока или какве му драго несреће, да је свети човек морао узети у помоћ још једнога младога дервиша, који му је у лечењу био десна рука.  Око текије, у којој се свети човек молио Богу и мучио своје тело шибањем, забадањем ножева у бутину и мишице, тискале су се жене, било саме било са болесном дечицом, а и по који човек, коме ниједна биљара ни гатара није могла наћи лека нити му означити болест од које болује.  — Но међу свима највиша их је било жена нероткиња, којима су већ дотужали прекори и искосо погледање њихових мужева.  Кир - Диша је већ неколико пута прошао онуда, али кад год би угледао текију, опседнуту оноликим светом, он је грабио даље.  Срамота га је било, да се умеша у ту гомилу, јер му се чинило, да ће му сваки погодити чега ради долази.  Али једнога дана, када је светина одујмила, он се одлучи, по што по то, да оде.  Пред текијом није било никога а у самој текији затече дервиша, огрнута вучјом кожом, са топузом о бедрима и неколико ножева, оштрих с обе стране, којима се, при општој дервишкој молитви, уз махнито хуктање, прогањање злих духова и призивање Алаховог имена, по телу бо.  Раздрљених груди и голих руку, дервиш, чије је лице све у браду зарасло и под високом купастом капом, око које се омотавала чалма зелене емир-боје (знак да води порекло од самога Мухамеда), седео је на једној међедини, чело дугачког мртвачкога сандука и привијао десну мишицу, коју је на два места ножем пробо.  Према њему чучнула некаква жена и држи на крилу болесно дете.  — Тако да радиш, снахо — говорио је дервиш овој жени — овај запис, што ти га дадох, да метнеш пред зору у нову зелену чинију; пре зоре да захватиш воде са три извора; а кад се будеш враћала дома, никако да се не обазреш за собом, а све до куће да говориш:  „Здравље пред кућу, болест из кућу“.  А кад дођеш кући, прво да потражиш зелену жабу, па ту жабу да ти дете три пута обзине, а ти три пута да викнеш:  „Његова болест на тебе, твоје здравље на њега“.  Онда жабу да бациш на кров, а дете да умијеш и запојиш из те чиније оном водом, три пута.  — Тако да радиш, снахо, па ће ти дете за три пута три дана оздравити.  — А од чега му је то, по Богу да си ми отац?  — Ех, од чега? — проговори дервиш и поглади замишљено замршену дугу браду.  — Сви сте ви, ђаури, једна нечиста вера!  Имаш ли комшику која нема деце?  — Имам, како да немам; па још три.  — Е, једна му је набацала!  — А која ли то? — запита брижно жена, а очи јој крвнички севнуше на помисао, да се ма са којом од њих разрачуна.  — Она, која те прво данас запита:  Како ти је детету?  — Леле, што ћу да јој се наплатим, само док је познам.  — Немој, снахо; него кад те тако запита, ти да јој кажеш:  „Добро је, шућур Богу!“ — а полако да кажеш:  „Со ти у очи, а болест у ложичице“, и три пута да хукнеш за њоме.  Жена спусти пред ноге дервишеве четири „карантина“и сва срећна, што је нашла лека детету, прође поред кир - Дише и не погледавши га.  Кир - Диша поздрави дервиша по турском адету и седе на једну асуру према њему.  — Болан ли си?  — Нисам болан у снази, ама ми душа болује.  — Зашто, џанум?  — Деце немам, свети човече; желим децу, ама ето већ друга година, а она и не мисли!  — Пеки, пеки, не је тешка работа! — прекиде га дервиш — До године, кад дођем, ти да ме дочекаш са пешкешом, а ја да ти сада дам четири записа.  И то овако да радиш.  У ноћ, кад буде младина, жену да изведеш у бакчу; тамо да је скинеш, ама нагу, ни папуче да нема на ноге.  Е, па онда сас њу три пута да обиђеш бакчу.  Први пут како обиђеш, овај запис да прилепиш на њојзина недра, ама под само грло; други пут, овај запис на чело; трећи пут, овај запис на-по-за леђа.  Е, кад све тако урадиш, ти да гу одведеш у ђердек и тамо овај четврти запис да спустиш у чашку ракије, па половину да попијеш ти, а ону другу да попије она.  — Оно, што јој не да да рађа, младина ће да скине с ње, а од овога записа, родиће ти мушко.  Дервиш узе испод јастука неке хартијице, изабра између њих четири записа, па их пружи кир - Диши.  — Колико коштају?  — Грош од запис.  Диша извади кесу за појасом, одмота је и метну пред светога човека четири гроша; поздрави га, а дервиш, коме је онај млађи припаљивао наргиле, само трепну очима у знак опраштања и поче немарно пуштати густе хладне димове.  Тако је кир - Диша покушао да употреби и ово последње средство, те да осигура потомство своме имену.  Да ће младина скинути са кира - Анастасије уроке, који јој сметају да га начини оцем, о томе кир - Диша није ни мало сумњао.  Зар је једна жена била, којој су записи побожних дервиша помогли!  Ето му и куме, кир - Думинице.  Пуних једанаест година није имала деце; и шта све није кир - Дума чинио, само да до једнога наследника дође, па ништа.  Обишли све гатаре; за једанаест година попила је она бар три ливаде свакојаких трава, а он, пуних једанаест година, није изоставио ни јутрењу ни вечерњу; па је прве године обећавао Богу пет ока чистога воска, и сваке је године повишавао обећање, докле га није попео до целога товара; али сва хасна, што је од молепствија и обећања имао, била је у томе, што се кира - Думиница, од године до године, све јаче гојила.  — А једанаесте године једна комшиница Туркиња даде јој, свој запис, који је од неког дервиша добила, а који јој је помогао, те ти она тај запис метну у недра, носила га под пасом четири месеца и — то јој поможе.  Сада кир - Дума има сина од седамнаест година, у лицу сушти отац а по нарави иста мајка.  То му је све било већ одавна познато; није једаред само кира - Думиница све ово приповедала, када су одлазили једно другоме на ручак или вечеру.  Али једно га је, у овај пар, мучило; како да помене кира - Анастасији, шта све треба да уради, и хоће ли она на то пристати.  Зебња му је била оправдана.  Кира - Анастасија удари у свој неуздржани смех, кад зачу шта јој муж захтева.  — Ја да си гола бакчу обилазим?  — Ич, не бива!  — Зашто: не бива?  — Мори, ни у хамам без пестемаљ не ходим!  Срам ме фаћа! — одговори Анастасија одлучно.  — Ама, нико те не види.  — А месец, а звезде?  — Зар нема нешто живо што гледа?  Ето, ако комшија спава, није ли будно комшиско, маче?  И то је живо, и то си има очи, Дисо, бре!  Кира - Анастасија погледа искоса на темељиту фигуру свога мужа и на ново прште у смеј.  Сигурно је замишљала, како би то изгледало, кад би она, у онаком положају, обилазила по месечини око башче, кир - Диша потпуно одевен пратио је у стопу, а од туда, преко баштенскога зида, сву ову „литију“ посматрала која од комшиница.  Но кир - Диша се није дао онако збунити њезиним смехом.  Оно што је већ једном увртео у главу, то се није могло избити од туда ничим па ни њезиним смехом ни разлозима, без којих свакако ни кира - Анастасија не беше.  Овога пута престао је да се са њоме прегони; до младине има још девет дана, а то ће му бити довољно времена да је обрлати.  Кира - Анастасија опет сасвим инако.  Да зажали за породом што га нема, то јој ни на крај памети није долазило.  Напротив, њој је било врло пријатно што је судбина поштедела од једне сувишне бриге без које се може бити.  А да би се пред Дишом и својом савести оправдала, увек је износила оне најцрње могућности које многе родитеље од деце и због деце сналазе.  Но, ма колико јасно и убедљиво да беше њезино осликавање злих страна и тегоба што их родитељска срца подносе, то јој ипак није помогло.  Кир - Диша је упорно тражио наследника, те кира - Анастасија немаде куд, но да се покори жељи свога мужа.  Али пре него што је пристала, отишла је кума - Думиници и кира - Мани, да им се на Дишино тврдоглавство пожали.  Али уместо да јој оне помогну и утичу на Дишу, да се махне дервишких записа, обе, као из једнога грла, салетеше је, да послуша.  — Грехота, џанум, да остариш као девојче!  Бог је наредио на жена, да не једе џабе лебац, — вели кира - Мана.  — Ето, ја — утаче се кира - Думиница — шта све не сам радила да родим!  Радос је то, кума - Анастасија, и радос и една сладос!  Ено, мој Алкибијадес!  Клефта, право клефта; патриот како Рига от Фера!  Још је дете, ама за гол сабља да уфати; клефти да води, што је у срце!  — А деце не је никад доста!  То због старос викам.  Синови, па ће да те прифате; и па зетови, из једно поштовање што си родила тако добра ћерка.  — Ти да ћутиш, кира - Мана! — осече се Анастасија нестрпељиво.  — Зашто, море?  — Ете, зато, што мене караш, а сама нећеш да узмеш запис!  Зашто не узмеш?  Куде су ти деца, па теби?  — Неће Ламбре!  Он како и ти, ич се не разбира за децу.  Кад не даде Бог по христијански закон — вели — не искам ни по псешки.  Ја сам му зборила, ама он каже:  Дервишин је погана вера, а од поган закон не искам деца.  Тако је кира - Мана бранећи себе и нехотице дала Анастасији један разлог више, да се одупре кир -Дишином наваљивању.  — Кад не може по христијански, нећу ни по псешки.  Турска вера — погана вера; а што се од те вере добије, то је погано.  Поткрепљена тако снажним разлогом, дочекала је кир - Дишу на ручак, тврдо уверена, да ће га потпуно саломити.  Али се преварила.  Кир - Диша је овога пута одлучио, да остане чврст и непомичан као стена, па је тако и урадио.  Кира - Анастасија, навикнута да, на крају крајева, увек онако буде како се то њој свиди, сад чисто није могла да позна свога супруга.  Он се није обазирао ни на њезине оштре изразе, ни на њезине молбе, па чак ни на онај младешчић и несташно скакутање око пространога обима, који је кир -Дишина запремина у соби захватала.  - Једино какав непредвиђени случај, који не би зависио ни од Дишине воље, ако би је спасао.  А тако се баш и десило.  Кир - Диша је имао у Пожаревцу једног стрица, коме под старост помреше деца и жена, те тако остаде самохран без игде икога.  Пуних петнаест година није се мајстор Диша виђао са својим стрицем, нити је икада што о њему говорио.  Када се женио, није нарочито хтео да га позове у сватове; чинило му се да би га појава овога простака понизила у очима Ламбриним, Думиним и осталих нових пријатеља.  Но стриц и ако није био позван у сватове, кад је чуо да му се синовац оженио, а како је био самохран, одлучи, да се досели у Београд, те да последње дане живота проведе код свога синовца и снахе.  До душе, није му најпријатније било, што му се синовац оженио Гркињом, па још удовицом, код толиких српских девојака.  Али кад већ није друкчије било, он се помири са тим гласом и пође у Београд, прво да се упозна са снахом, па после и да се сасвим настани.  Али кир - Диша и његова жена примише стрица тако хладно и без икаквога обзира, да је старац одмах опазио, како ће боље бити, да што пре оде у свој Пожаревац и да више никада не помишља на синовца, који се на све начине трудио, да му покаже, како он неће да зна ни за какав род.  Сад му је тај стриц умро, па како није оставио никаквог завештања, ни ближих сродника, то је кир - Диша постао наследник целе имаовине покојникове.  Један трговац из Пожаревца, Јанко папуџија, који је од кир - Дише куповао сахтијан, јави му о стричевој смрти и саветова, да што пре дође, те да прими наслеђе.  — Ти да пожуриш; немој да оклеваш, јер знаш какви су српски судови — говорио је Ламбре Диши, када је за ту новост дознао.  Каже се: суд; ама кој држи тај суд?  Има ги који не су ни род, ни коска од твоја коска, а искају исе да ги даш.  Српски судови кесе секу.  Него, сас Божја воља, сутра да си кренеш; до Дубравица на каик, а за тим кола ће да нађеш.  И тако кира - Анастасији поможе овај случај да на њеној остане.  Весела, што је тако испало, кира - Анастасија спрема све што кир - Диши треба на путу, смеје се, зачикује га, пева по кући, како одавна није запевала.  Сутра дан испрати мужа до капиџика, пољуби га у руку, а он њу у чело, и ту остаде, гледајући за њим, докле није замакао за први угао.  Ламбре га испратио до обале, и тек када се каик одби низ воду и изгуби иза градских бедема, он се врати натраг, сврати прво у Дишин дућан, да обиђе момке, колико да виде, како нису остали без икакве контроле, а од туда наврати и код Дишине куће, да обиђе и извести кира - Анастасију, како јој је супруг већ отпутовао.  Јанићија Бика, и ако није још био произведен за калфу, оба су шегрта ипак сматрали као свога старешину.  Мајстор Диша му је пред шегртима наредио, да пази на радњу и што чешће у дану тркне до куће, те да се кира - Анастасији нађе, ако јој што затреба.  И то је Јанићије Бик тако савесно вршио, да му ни највећа цепидлака, која тражи у јајету длаку, не би имала шта замерити.  Чим је видио кир - Ламбру, како се упутио кући његовог мајстора, послао је шегрта и наредио му, да се у мутваку нађе и да остане тамо, све докле кир - Ламбра из куће не оде.  — Не треба — вели — да мајсторица остане сама без послуге, кад јој гости долазе.  Од кир -Дишиног одласка прошло је већ неколико дана.  У радњи је ишло као по зејтину.  Али код Јанићија се опажала нека промена; уозбиљио се, не пева више, као што је то увек уз посао радио, не зачикује мимопролазеће и врло често устаје са троножице, тркне некуда, па се тек после извеснога времена врати, ако је могућно још замишљенији него што је из дућана изашао.  Нарочито се мрштио, кад би у дућан ушао кир - Ламбре, да види шта раде и да му обрати пажњу, да не оставља дућан на шегртима, но да ту седи, докле год не буде време да се ћепенци затварају.  Још од кир -Дишиних сватова Јанићије је намрзао на првога пријатеља газдинога и када год га је видео у дућану, увек је окретао очи и избегавао да га погледа.  — Због њега сам ја појео врућ шамар; али ће ми га, мајци, кад тад платити! — издаде се једаред пред шегртима, кад Ламбре изиђе из дућана.  Једнога дана по ручку пошао Јанићије Ламбриној кући и носи кира - Мани сахан кадаифа од кира - Анастасије.  Газдарица му наредила, да то однесе и да је поздрави, да не иде никуда из куће, јер ће јој она доћи на посело, чим припека мало ублажи.  А дан је био врло врео, сунце је прижижало озго, а над земљом, нарочито око чешме, где је било увек по мало блата, игрукала је провидна јара, да очи заслепи.  Јанићије ступи у хладовиту авлију, пуну османлука и зеленила, иза кога је у дубини извиривала бела кућица са доксатом и као смиље жутом надстрешницом.  Ћира-Мана је баш силазила с доксата и, кад угледа Јанићија, како јој долази, стушти обрве, а из очију само што не севнуше муње.  — Ста искас ти овде? — викну му још из далека.  — Поздравила те моја газдарица започе Јанићије.  — Крси глава одавде, куче едно!  А на кира - Анастасија поздрави се, да тој кадаиф једе сас кога је јела и до саг! ....  Јанићије зинуо на овакав дочек; избечио очи, па како је обема рукама пружио сахан, да јој га да, тако је као окамењен и остао.  — Ама, кира - Мана, шта то говориш?  Са киме га је она јела до сада?  — Санким не знас, пезевенк- башо?  Еле, за тој ли те је твој мајстор оставио?  Тако ли му чуваше кућу, а бре?  Јанићију се свет обрте, кад чу каквим га именом назва.  — Ко је пезевенк- баша?!  — Ти!  — Ја?  — Него је мозе бити мој деда!?  Белћим ћу ја да једем њен кадаиф, отров да је изеде, ороспија једна!  Јанићије не чу ништа више.  Некакве, час зелене час као ватра светле пеге разлетеше му се око очију; смрачи му се, и он тресну сахан са кадаифом пред ноге кира -Манине, па као смушен полете капиџику и нестаде га на улици.  И тако, оно, у што је Јанићије одавна сумњао и пажљиво мотрио, али што није могао да лако утврди, поста му сада потпуно јасно.  Кира - Мана је за цело знала нешто више, него ли што је он могао и помислити, када је почела тако говорити о пријатељици, од које се после сватова није никако одвајала.  Она мржња на Ламбру, због кога се о сватовима онако рђаво провео, дохватила га сада, па га чисто гура напред кроз тесну и кривудаву улицу.  Није знао ни сам, кад је пре стигао пред капиџик мајсторове куће.  Покуша да уђе, али капиџик беше изнутра затворен.  Јанићија не збуни ово, он прескочи преко зида и лагано, као мачка кад вреба, довуче се између дрвета и густога османлука самоме доксату, из кога се одмах у собу улазило.  На собњем прагу опази и пар мушких јеменија са подвијених врхом и ружом од сахтијана на врху.  Ослушну, али из собе ништа није чуо осем дубокога хркања нечијег.  Он нечујно ошкрину врата, провуче главу и загледа унутра.  На миндерлуку је спавао кир - Ламбре, а спавао је тако тврдо, да није ни осетио, када се Јанићије привуче и лагано покупи ћурче, антерију и чампаре, што их је кир - Ламбре, ваљда због силне жеге, свукао и на под бацио.  Таман све то покупио и пошао, да се неопажено извуче из собе, када се у тај час указа на прагу кира - Анастасија са џезвом кафе и два филџана.  И она је била нешто мало раскомоћена, без јелечета око снаге и бошче око шалвара.  Није могућно описати ни изненађење кира -Анастасијино ни забуну Јанићијеву.  Кира - Анастасија за цело не би јаче вриснула, да јој се наместо његово јавио у соби пок. кир - Бенџо; филџани и џезва с кафом слетеше са послужавника и просуше се по поду, застртом шареним ћилимом.  Овај врисак трже иза сна кир - Ламбру.  Онако бунован, зинуо и он, бечи очи, али никако не може да се разабере, где је и шта се то око њега догађа. Заборавио где је, па премислио да му се лопови увукли у кућу, те у мало што не поче да виче за помоћ.  Јанићије се у томе часу користи забуном, штуче кроз врата и истрча на улицу.  Анастасија и Ламбре осташе једно спрам другога запањени и обоје, као крпа, бледи.  Она укочила поглед у престрављено и потпуно збуњено лице Ламбрино, руке јој клонуле а у недрима од страха тако силно бије, да јој је кошуља од танке ћерћелије, кроз коју су руделе једре контуре, одскакала на грудима.  А он, тако исто усплахирен, изгубио сву моћ мишљења, блене у кира - Анастасију питајућим погледом, као да је овога часа некакво привиђење пролетело крај њега.  — А сад? — промуца кира - Анастасија и плашљиво га погледа.  Кир - Ламбре не одговори ни речи.  Помисао, да је затечен у овакоме стању у туђој кући, обузела му је сва остала чула, да није ништа чуо шта га она пита; а онај бесмислени поглед, који се уковао за врата, куда је Јанићије отишао, тешко да је и опажао, да пред њим стоји престрављена Анастасија.  Анастасија гледајући у запрепашћено Ламбрино лице, почела је осећати инстиктивно да јој од туда нема помоћи, паде на миндерлук, зарони лице у јастуке и поче нагло јецати.  Пред очи јој изиђе све, шта може сада очекивати.  Није се она ни мало плашила кир - Дише, за кога се удала по туђој вољи и, само толико, колико да покрије главу.  Да је кир - Ламбре слободан, без жене, лако би она пркосила целоме свету, раставила би се са кир - Дишом, па би се удала за Ламбру; али овако, ствар ће испасти сасвим друкчије: мужа ће изгубити, а Ламбру не само да неће добити, него ће ради њега страдати, биће посрамљена, кира - Мана ће је на свакоме сусрету попљувати, кума - Думиница и остале честите жене заобилазиће око ње са погледом на страну, као кад би ко окретао очи од ружне ствари; па ни кроз чаршију неће смети од белосветскога језика и подмигивања.  Једном речи, о њој ће се свуда говорити таман онако, како се говори о фудул- Стаменки, ради које је, баш тих дана, газда Митар своју жену избио.  Од прилике слично томе пролетало је и кроз кир -Ламбрину главу, у колико је он, онако смрзао и бесвесан, могао схватати.  Срамота ће се за цело чути, те ни он није могао замислити, како ће се у чаршији окренути и какав ће у очима света изгледати, кад ствар пукне по Београду.  Једно што је осећао, то је, да ће сав онај углед, који је до сада имао, пасти у прашину.  Једном ваљаном трговцу, који је у чаршији уживао леп углед, а у цркви, према митрополитовом столу, имао свој сто, могла се прогледати кроз прсте свака превара у трговини, а да му морални углед не пострада.  Јер, најпосле, трговина је једна вештина, а људи који купују нису слепци, па да рекну:  Нисмо видели шта нам је дао; нити је трговац нека арамија, који хвата људе за гушу, па вели:  Плаћај, бре!  Напротив, ти имаш права да се ценкаш, па ако им је скупо, не купуј; али, ово је сасвим друго, то већ није ни дућан ни трговачки посао, већ свој пријатељ и његова жена.  А, у то време, у Београду се са највећом суревнивошћу пратио приватан, породички живот и домаћи праг чувао као „свјатаја свјатих“ од нечистих ногу непосвећених.  Јецање кира - Анастасије опомену га, да се не сме оклевати и да му ваља ма шта предузети, те да за времена спречи Јанићија у његовом издајничкоме послу.  Прва му мисао паде на ум, да оде у дућан и, ма на који начин, подмити Јанићија, да ћути.  Ово беше једини излаз, да се сачувају од срамоте, која их је у чаршији чекала.  — Анастасија! — поче јој шапутати на ухо, трудећи се, да је умири и подигне са јастука, у који је заронила лице и плакала.  Анастасија нервозно мрдну раменима, да је не тиче руком.  — Ама, што си се препала?  Ја ћу да га потплатим, да ћути.  Дај ми само дреје да се обучем.  — Однео ... све ... и дреје.. и ... јецала је Анастасија.  — Шта велиш?! — запита Ламбре запрепашћено.  — И ... јеменије ....  Кир - Ламбре само што седе на миндерлук и као претучен занеми.  Сада тек, кад виде, да из ове кући може изаћи само го и бос, њему се учини, да је пронашао прави узрок Јанићијевом поступању.  Он није ушао случајно, но намерно.  Само, ко ли му је могао тако што наредити?  Да то није кира -Манино дело, о томе није ни мало сумњао, ма да је од некога времена она на ново започела да попреко погледа на кућу кира - Анастасије и да потајно плаче и вене.  Кира - Мана не би имала смелости да га тако осрамоти, па баш када би знала, да је за такво дело не би вратио њезиној фамилији на вилајет; међутим, није могао ни помишљати, да би Јанићије, сам, без ичије помоћи, могао доћи на овако препредену мисао.  Такве мисли не падају на памет шегртима.  — А да није то кир - Диша? — запита престрављено после кратког размишљања.  Анастасија диже лице с јастука и са неким страхом погледа у Ламбру.  — Како то?.  — Може бити он је нешто посумњао, па њему наредио да нас хвата.  Али кира - Анастасија, која је свога мужа добро познавала, није веровала у такву претпоставку.  Кир - Диша је ревносно пазио на свако парче кожице у дућану, на сваку кашичицу масла, што ће се у кући потрошити; кад је правио туршију од белога лука, он би пребројао све главичице и строго је мотрио, колико ће се дневно појести, али, што се тиче жене и пријатеља, кога је тако јако уважавао, на њих није обраћао пажњу, нити је и слутити могао, да ће му се од њихове стране тако што десити.  У то није сумњала, али се плашила ипак, да сада кир - Диша не сазна и да Јанићије не разгласи по комшилуку њезино неверство.  — Морам да трчим по њега! — викну Ламбре.  — Не ли имаш кир -Дишино дреје?  Кира - Анастасија брзо скочи и изнесе из долапа једну антерију, ћурче и чампаре.  Кад Ламбре навуче антерију, тек онда виде, како би му боље било да го и бос протрчи кроз чаршију, него ли да се у оваком оделу међу људе јави.  Антерија је била толико широка, да је могао четири пута око себе обмотати, а цеванице његове тако танке, да су у оним чампарима изгледале као танка сламчица, забодена усред најшире саксије.  — Елем, нема ништа од тај посао! — рече Ламбре скрушено и отури одело од себе.  — Уједе ме, пцето; шта сад да се ради?.  Анастасија је стајала насред собе, па је тако апатично и са тужним изразом лица посматрала облачење кир -Ламбрино, као да се ње то ништа не тиче.  Међутим, Јанићије је са гужвом кир -Ламбринога одела стигао у дућан и сав збуњен прошао мимо оба шегрта у собицу и одело турио под своју душему.  Али при излазу из собе дође му друга мисао, извуче гужву од туда и брзо оде низ чаршију.  После некога времена врати се у дућан, али без оне гужве, седе за посао, да ради; но тај посао, што га је у овако узбуђеном стању започео, за цело би морао из нова започињати, да га у раду не прекиде кира - Анастасија, која у тај пар уђе у дућан.  Била је необично тужна и усплахирена.  Кад је видела да кир - Ламбре никако не може изићи на улицу, није било другога начина, но да Ламбру закључа у собу, да на капиџик удари катанац, како не би нико могао с поља ући, па да лично окуша код Јанићија неће ли га умилостивити.  Јанићије се збуни, кад је угледа на прагу дућана, заби главу у посао, па се учини, као да је и не види.  Ма да је све оно урадио не размишљавајући дуго и под првим утисцима оне кира -Манине речи, којом га је онако срамотно окарактерисала, он је ипак сада осећао да се из свега овога може исплести нешто страшно и по њега и по све остале, о чему у првоме тренутку свога узбуђења није мислио.  Анастасија је за који тренутак стојала на прагу дућана, очевидно савлађујући у себи сувишну збуњеност и страх и трудећи се да се колико толико прибере.  — Јанићије, оди часком овамо! — позва га и уђе у дућанску собицу.  Јанићију не беше баш најпријатније, али се диже и пође за њом у собу.  Кад приклопи врата, кира - Анастасија га тако нежно, тако молећиво погледа, а руке склопи пред њим, као грешница пред иконом.  Ништа није била у стању да проговори, у грудима јој је тако силно лупало а у грлу стезало, да је морала употребити сву присебност, само да не бризне у плач.  Јанићије је такође немо стојао пред овом очајничком приликом, оборио је и он очи, па их није смео подићи; није знао како да се у овоме часу понаша.  — Аман! — зајеца она, кад опази како Јанићије гледа у страну и избегава да се сусретне са њезиним очима.  — Смилуј се!  Јанићију поста непријатно и поче зверати час амо час тамо; навикао је да од своје газдарице чује вазда одлучан и заповедни тон, па му дође сада и сувише изненадно све ово.  — Имаш ли Бога, имаш ли душе?  — Зар ћеш да ме убијеш, Јанићије?! — промуца Анастасија, па, када виде како Јанићије упорно ћути, она покри лице рукама и удари у плач.  Јанићије не мога више да издржи у овакоме положају.  — Ко ће да те убије?  Ја нећу!  — Како да нећеш?  Шта сам ти урадила, да онако учиниш?  Ја ћу да скачем у Дунав — ја не смем ...  — Ја нећу да мени нико каже, како сам твој пезевенк- баша.  — Леле, зајеца Анастасија — Бог па ти!  Ти ако ме не избавиш, ја ћу у Дунав!  — И то је срамота, газдарице! — проговори Јанићије — Газда на путу а ти, ето, како чиниш!  Анастасија очевидно ништа није чула шта јој Јанићије говори.  Она паде преда њ на колена, ухвати га за рукав и поче јецати.  — Газдарице, шта то радиш?  — Ево, ту су шегрти у дућану, видеће.  — Хоћу да се давим ...  Леле ...  Јанићије!  — Ама шта ћеш од мене?  — Врати дреје ...  Ја ћу му кажем да никад више не долази ... хоћу да се кајем ... у цркву ћу да идем, велику воштаницу да палим за душу на твоја мајка.  Брат да ми будеш, Јанићије ... врати ми дреје ...  — Не могу, нису код мене!  Анастасија пребледе, очи јој стадоше, а сузе у часу усахнуше, кад зачу да Ламбрино одело није код њега.  Дакле, више јој нема спаса; он је то одело однео без сумње кира - Мани.  Сад јој не остајаше друго већ или да жива сачека јавну срамоту, или да без икаквога одлагања учини оно, што је Јанићију мало час казала.  Сузе и преклињање њезино, ма да су донекле утицале на Јанићија, ипак га нису ни мало пореметиле; али када је погледа сад, овако бледу, онемелу и потпуно саломљену, њему стаде жао ове лепе грешнице, чије очи, заливене сузама и очајањем, изгледаху ипак тако детињски насмејане и тако миле, да им се не би могло одолети.  Томе изразу није могао пркосити; па и ако му је мржња на кир - Ламбру двоструко порасла у ономе часу, када га је угледао како се разметнуо и хрче на туђем миндерлуку, као да је у својој кући и код своје жене, опет зато није мрзео своју газдарицу.  Она га никад није грдила; а то је много вредело за душу једнога сирочета, које није сазнало ни за мајчину љубав ни за сестринску милошту, и које је од првога сазнања свога само знало за груба извикивања и тешку руку свога мајстора.  Напротив, овога часа, када је угледа овако порушену и поништену, он се сети како га је увек, када би кир - Диша отишао у дућан, терала да муче као бик и да гради којекакве лакрдије, као оно о сватовима.  Јанићије је све то драговољно изводио и био је увек задовољан, кад год би опазио како јој од силнога смеха сузе на очи ударе.  Смејала се тако слатко, као дете када га заголицају, па се и он, заражен овим смехом, и сам из све душе смејао.  — Газдарице, ја ето нећу да те издам, —- рече полугласно и погледа је у очи.  — А дреје? ...  Што си их однео на кира - Ману?  — Нисам!  — Среће ти! — запита она, а зрачак ведрине блесну из влажних очију.  — Кажем ти, нисам!  — Хоћеш да ми даш? ...  — Хоћу .... али ...  — Није могао да доврши што хтеде рећи, јер га Анастасија, радосно изненађена, загрли и поче љубити.  — Сестру немаш, Јанићије; ја ћу да ти будем од сада сестра.  Јанићије осети неку непојамну топлину у овоме загрљају.  Нешто мило, опојно, што га је заносило а од чега се није могао отети, обузе га свега и Бог зна не би ли у овим топлим оковима остао тако цео дан, да у исти мах не осећаше и неку чудновату страву од свега овога што се с њиме дешава.  — Од куда му баш сада почеше излазити на очи час тетка Маца час Лепосава, а сада опет мајстор Диша?  Тек ове појаве расвестише га и он се полако изви из њенога загрљаја.  — Да кажем где су.. ама тако, ако обећаш нешто.  Ако нећеш — онда..  — Све како ти хоћеш, све ћу да урадим.  И калфа ћеш да биднеш, и ортак са кир - Дишом.  — Ламбру да отераш!  То што је долазио, нека!  Ама од данас да не пригвири у мајсторову кућу.  И да је ма какве жртве још захтео, испунила би кира - Анастасија.  Дала му је реч, заклела се, и Јанићије поста потпуно задовољан.  Њему је главно било да кир - Ламбру најури из куће, а то је, у овај мах, успео.  Ствари је Јанићије однео код тетка - Маце.  Овде је био сигуран да их, до повратка кир -Дишинога неће нико тражити.  Кира - Анастасији се мало стушти лице, кад чу где је оставио ствари; али опет то јој није изгледало онако страшно, као што би било, да их је ма коме другоме дао.  Она изиђе из собице и пожури тетка - Маци, а Јанићије, још сав румен, уђе у дућан и седе за посао, али сада много прибранији и некако свечано расположен, као онај који је учинио добро дело, па сада у томе ужива ...  Повратак кир -Дишни кући очекивао се свакога дана.  Ма да се са Јанићијем онако измирила и ствари Ламбрине од тетка - Маце примила, кира - Анастасија је опет зебла од нечега.  Са тетка-Мацине стране није се плашила ничега.  То је, као у воску знала, да тетка Маца није од оних жена, које једва чекају да сазнаду за туђу тајну, па да је, на све четири стране, разнесу.  Напротив, она је била од оно мало жена, које су умеле не само да туђу тајну, када им се повери, дубоко закопају, него, ако им је само у моћи, и да помогну својој ближњој, да ову тајну од туђег ока сачува; ради те своје особине, тетка Маца не само да је била радо виђена у кућама где се тако што догодило, него је била уважавана и од оних жена чији живот беше посвећен у свему своме мужу, кући и деци, ако их је Бог дао.  И та особина тетка-Мацина створила јој је толики углед, да се њезин глас могао у многим кућама сматрати као глас ма кога важнијег члана фамилије.  Једном речи она је била: „тетка“, мила и добро дошла свакоме.  Али, кира - Анастасија је зебла баш од Јанићија.  И ако је све чинила, да га умекша и задобије, да ћути, она се бојала да неће моћи очувати тајну, коју јој је у једноме часу обећао.  Услед ове бојазни кира - Анастасија постала је ових дана сушта услужност и љубазност наспрам Дишинога шегрта.  Није било јела ни посластице, које је кира - Анастасија тако вешто градила, а да најбоље залогаје од тога не добије Јанићије.  Од оног фаталнога дана па све до мајстор -Дишинога доласка, Јанићије је живео као мали султан.  Посластице и услужност кира - Анастасије пријале су Јанићију много више него ли газдине ћушке, што их је, као шегрт, од времена на време добијао.  — Али ма колико да је то очевидно он сам опажао, и самоме њему било је тугаљиво, кад год би помислио на долазак мајсторов.  Зашто је он зебао и од чега, није могао да самоме себи објасни?  Осећао је тако неку потајну страву, као кад очекујемо нешто што ће се неминовно десити, али никако не знамо, шта ће се то десити и у коме часу.  — Да речем, да се кајао, што је обећао Анастасији да ће ћутати, то за цело није било, јер је Ламбре престао да долази и кира - Анастасија га је тако сестрински пазила, да му се његово ћутање богато награђивало.  Но у дну душе Јанићијеве, што он ни сам није могао разабрати, водила се нека потајна борба.  Нешто нејасно, што се не би могло образложити ни верношћу наспрам свога газде чији је хлебац јео, ни страхом да ће га когод проказати Диши како прикрива једну прљаву тајну, ради које ће образ мајсторов поцрвенити.  И то се вукло кроз душу, као тешка магла када се вуче над земљом и никако не може да се подигне и разбистри.  Анастасија га је сузама и преклињањем задобила, и он је, у тренутку душевне слабости, осетио оно сажалење, које осећамо увек према грешнику, када се искрено каје.  Али сад, када је већ то обећање дао и када му је предосећање казивало, да је долазак газда -Дишин ту на прагу, у њему се појавила сумња, да то што је обећао није добро и да ће газда - Диша и без њега сазнати све: како је кира - Анастасија погазила образ свога мужа, а он хлеб свога мајстора.  И тада му је долазило, да не чека, но да погази своје обећање и, као веран слуга, исприча своме газди све и каквога је пријатеља имао и каква му је жена.  И таман да се на таквој одлуци задржи, а у мислима му искрсну упоредо кир - Диша са својом широком шаком, од које су му уши тако често бридиле, и кира - Анастасија са оним престрављеним погледом, бледим лицем и сузама у очима, које га тако жалостиво гледају.  — А што се опет оженио њоме, када му је цео свет говорио да то не чини?  А да му кажем, па да ме, као у сватовима, опет одалами, то баш нећу.  — Најпосле, она ми није никаква зла учинила, а од њега нисам никакве милости видео.  Тако је, од прилике, решавао ову борбу Дишин шегрт и старао се свим начинима да се пред својом савешћу оправда за своје ћутање.  Али то му не испадаше тако олако, јер кад год би помислио да је са овим питањем на чисто и кад год је она слика кира - Анастасије заједно са свима оним слаткишима и сестринском предусретљивошћу претегла, искрсао би на ново нов непријатељ, који прећаше да му правац душевне борбе сасвим поремети.  Јавила би му се кира - Мана са оном оптужбом, којом га је обедила да је саучасник своје газдарице и Ламбрин, и тада баш није могао ни замислити више, да му ваља своје обећање одржати.  До овога догађаја Јанићије је био само дечак, безбрижан, весео; а овај догађај и она душевна борба сада га сасвим променише.  Почео је да промишља, почело је да се буди у њему нешто озбиљно, натуштено, које му, из неке мрачне дубине, говори; Пази како ћеш, ти ниси више дете!  У таквоме несносноме душевноме расположењу дочекао је и долазак свога мајстора.  — Сунце зашло већ, а тамна румен, која је ишчезавала заједно са мујезиновом песмом што се са минарета разлегала, опомињала је трговце да пазар престаје; и погдегде већ су се спуштали ћепенци и затварали дућани.  И Јанићије узе са једним шегртом уносити у дућан коже, и готове јеменије, које су вас дан пред дућаном висиле, па већ почео спуштати ћепенак, кад у дућан утрча други шегрт, који се мајао на пољу.  — Ето газде! — повика и журно се даде на посао око сређивања еспапа.  Јанићија подиђоше мравци, спусти венац од јеменија на тезгу, а чело му се ороси знојем што га проби.  Као дрвени стуб стоји и ни једним делом тела не миче, већ гледа у врата, на којима је стојао мајстор Диша.  — Шта си се запањио, пезевенк бре, као да је мечка пред тобом?! — узвикну мајстор, кад опази како му шегрт још стоји и не помиче се, да прихвати путничку бошчу, коју му је пружио.  — Држи ово, па хајде кући!  Јанићије се поврати од прве забуне, притрча руци мајсторовој, па је са осталим шегртима целива, а бошчу прихвати и пође за газдом.  Кира - Анастасија се у тај час мајала на доксату и залевала цвеће, које је оздо на више, заједно са османлуком, сав доксат обузело.  Кад угледа свога мужа, отури канту и пуна радости стрча доле.  — Стиже ли?  — Добро досли!  Како сте путовали!  — Боље вас нашао!  Добро, фала Богу! — одговори Диша, када му весела женица притрча руци, да је целује.  — А ви, како сте?  — Ето, ја и Јаникије чекамо те сваки дан; много сте остали!  — Богу хвала што још за толико не остах, са каквим сам лоповима имао посла! — одговори Диша и уђе у кућу.  Јанићије додаде газдарици бошчу, мало стишанији после овако пријатнога сусрета, али и зачуђен, кад угледа како кира - Анастасија радосно и без икакве стрепње дочекује свога супруга.  Кира - Анастасија одреши бошчу, у којој је било поклона за њу, кира - Думиницу и кира - Ману.  Јако јој се допао фистан и антерија од ћитајке што јој је донео за спомен; подигла је руком у вис, загледала са сваке стране и дивила се везу на рукавима.  Кир -Ламбри и кир - Думи донео је два дугачка чибука, поткићена разнобојним мерџанима и по једну лепу дуванкесу са жутим кићанкама.  Њиховим женама по једну шамију калемћарку, тек колико да знају како ни на њих није заборавио.  Докле је жена разређивала поклон, кир - Диша зашао по кући, да осмотри је ли све у реду; завирио и у мутвак, где је Јанићије стојао и очекивао на заповести.  А када кир - Диша зађе и у подрум, да прегледа туршију, кира - Анастасија стрча са доксата у мутвак Јанићију.  — Ово теби! — рече и тутну му у шаке један цванцик.  — Зашто, газдарице? — запита Јанићије гледајући нерешљиво у новац.  — Зато, што је пцето, што не је човек!  Толке године, бре брате, служиш поштено, а он да ти не донесе поклон ни колико за једну аспру.  — Нека, газдарице, не треба мени поклона! одговори Јанићије, који се све више збуњивао посматрајући како му се газдарица двојако понаша: мало час онако радосна, као да је једва дочекала, што јој се муж вратио, а сада тако презриво.  — Мори, немој да се нећкаш; право је да ти ја поклоним, сестра сам ти, брат си ми!  Јанићију је све ово било нелагодно; оно незнано што га је једнако држало у некој запетости и недоумици, појачавало се све више, те он није никако могао да схвати ни одреди, у каквом управо положају треба сад да се нађе према своме газди, а у каквоме према газдарици.  А када би било бар кога, коме би смео поверити и његовом помоћи разбистрити у глави онај хаос, који му је сметао да буде онако ведар и безбрижан као до сада!  Но он није имао никога свога; а тетка Маца, којој је предао Ламбрине хаљине, била је за његове године и сувише стара, да би јој се могао пожалити.  Са Лепосавом опет не би могао говорити о томе, ма да је и она, као и мајка јој, знала о свему, што је он видео и тетка - Маци испричао.  — Да кажем, не ваља!  Обећао сам да ћутим.  А да варам газду, зло! — мислио је Јанићије и између ова два израза узнемирене савести стојао је у мутваку као између два огња међу које је стављен, да по својој вољи изабере у који ће скочити.  И сам Бог зна докле би ово ломљење трајало, да се сутра дан не догоди нешто, што је Јанићијевој одлуци дало снажан преокрет.  Кир - Диша наредио жени, да за сутра спреми вечеру и да позове Ламбру, Думу и њихове жене; хоће да их почасти за своје наслеђе.  Кира - Анастасија радо прихватила наредбу, па се и не обазире на обећање што га је дала Јанићију, само пева по кући и меси посластице.  Мило јој да се пред гостима похвали поклоном, а још милије, што ће, после толико тешких дана, видети онога ради кога у мало што није страдала.  Јанићије је још те вечери дознао, да ће мајстор сутра звати на част и Ламбру и кира - Ману, па му дође необично тешко, кад помисли каквим ће га очима гледати и Ламбре и кира - Мана, кад их стане око софре служити.  — Да служим кира - Ману и Ламбру, то да не буде! — помисли, а пламен му удари у образе.  Сутра дан дође мајстор Диша у дућан, седе на ћепенак и, када му млађи шегрт прислужи једну кафу, позва Јанићија и нареди му да оде до Ламбрине куће.  — Да поздравиш кира - Ману и да јој овако кажеш:  Много те поздравља кира - Анастасија и поручила ти да дођете на једну баклаву и татлије вечерас.  — Не могу, газда! — одговори одлучно Јанићије, који је до овога часа стојао пред газдом као на угљевљу.  — Шта велиш, бре?  — Немој, газда, да ме шаљеш тамо: немам образа да јој на очи изиђем.  — Зашто, море?  — Јер ми је казала да сам пезевенк- баша!  Зашто да ми каже тако?  Кир - Диши се смрачи, кад чу како му шегрт отказује послушност.  — А и шта си друго него пезевенк, куче, бре!? — подвикну Диша и дохвати једну летву, да одалами непослушна шегрта.  Али Јанићије, много хитрији од свога мајстора, истрже му се из шака и излете на поље.  — Торњај ми се с очију, у дућан да ми не приступиш више!  Несрећни Јанићије сада је остао потпуно сам, на сокаку, без игде икога свога.  Ма да од мајстор - Дише никада не виде ништа, што би га чвршће везивало за њега, он му је опет био нешто: јео је његов хлеб, до душе врло често зачињен шамарима, али опет хлеб; јер газда - Диша, који у своме веку никоме у очи није смео рећи ни ружне речи а камо ли узмахнути шаком, обично је све оне шамаре које је желео спустити на туђе главе, издашно спуштао на Јанићијев врат.  Али то, у осталом, није чинио он из мржње према своме шегрту, већ из виших педагошких принципа, који су у оно време у јеку цветали, а и зато, да у очима свога шегрта јаче означи ону разлику, која између њих владаше.  А Јанићије је те шамаре заједно са газдиним хлебом гутао и чувао их, да их доцније он, кад буде произведен за калфу, са богатим интересом врати првоме своме шегрту, који му под руку дође.  Кад се овако нагло нашао на улици, стао је за један часак и нерешљиво се обазирао на све стране питајући се у себи шта ће и куда ће.  Остане ли тврдо на томе, да га не прими, онда је сасвим пропао; код другога газде морао би као шегрт почети из нова и шегртовати још толико година, па тек онда бити произведен за калфу.  Еснафи су према млађима имали такав правац и он се морао поштовати.  Па кад би то све било, да ли би он то и дочекао?  А код овога мајстора његово произвођење било је већ на прагу.  Сузе му навреше на очи и он их кришом од пролазника утре рукавом и полагано пође поиздаље обилазити око дућана.  Да је само могао, он би тога мајстора, који му је толико шамара напоклањао колико можда ни своме псу удараца није дао, и који га сада ни крива ни дужна тера из радње, он би га тако издеветао за све, да се до века сећа, како је нечовечан био наспрам свога шегрта.  У потаји је тако осећао; али наравно био је принуђен, да то осећање дубоко у себи скрије и да још једном покуша, неће ли умилостивити газду.  Али његова мука беше у залуд.  Кад се околишећи приближио ћепенку мајсторовом, овај дочепа ненадно калуп и исповрте на њега; Јанићије се, у добар час, саже, те га калуп прелете и у мало што не погоди једнога пролазника, који у томе часу наиђе.  — Јанићије није чекао и онај други калуп, што се у мајсторовој руци обрете, већ наже низ улицу и изгуби се у оним силним ћорбуџацима који се стицаху у чаршију.  Тај калуп, који га није погодио, одлучио је Јанићијево држање.  Он онако узбуђен и псујући и тога мајстора и самога себе, што му се језик везао, те не каза чега ради не може да иде Ламбри и кира - Мани, уђе журно у авлију кира - Анастасије, завири у мутвак, па кад не нађе тамо газдарицу, он извади онај цванцик, што му га она поклони, баци га у мутвак и што је брже могао истрча на улицу.  — Била му је првобитна намера да врати газдарици цванцик у руке и да јој каже, да ће све одати мајстору, јер због ње неће да губи место и да на ново у другога газде започиње занат; али, како је у мутваку не затече, то му беше још и милије.  Некако тешко би му било рећи јој све то у очи, а још теже остати при своме, кад се она заплаче и стане га братимити, да је не ода.  Овако њезин је цванцик вратио, и сад га ништа није везивало да језик везује.  Али ипак, овога дана није смео ни прићи дућану где је мајстор Диша ревносно чекао, неће ли га угледати, те да га исплати по својски.  Лутао је по сокацима, онако беспослен завиривао по дућанима, а када је осетио глад, отишао је до једне симиџинице и тамо жељно гледао у онај хлеб и симите, који су се пушили по ћепенку.  Да му је сада онај цванцик, како би се слатко најео хлеба.  Симиџија би му, можда, и дао комад хлеба, макар и за душу мртвих, да је заискао; али то га беше срамота и он се с тешким срцем одби од ћепенка и хлебова, чији је мирис тако дражио његов изгладнели стомак.  — А да сам оне Ламбрине дреје предао онда кира Мани; или да сам их сачувао до повратка газдина, сада ме он не би овако отерао, него би ме још и за калфу извео, што сам му био веран! — мислио је, силазећи се већ по пети пут до Варош-капије и враћајући се натраг Барјак-џамији.