РАДОВАН ТУНГУЗ - ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ  ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА  Српска Краљевска Академија  Наука наградила је ово дело са 480 динара у злату из фонда пок. Николе Мариновића.  ИЗДАЊЕ: КЊИЖАРЕ ГЕЦЕ КОНА  БЕОГРАД, 1906.  ШТАМПАРИЈА „ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ“  Да вас свијет преобидеш, не би нашао да тако лијепо живе два јарана, као Крсто Богданов Шкоро и Мујо Омер-агин Алијћ испод Вележи.  Не би никад рекао да су од двије вјере и закона, како се пазе.  Врсници су.  Комшије су.  Свуд су и готово вазда заједно.  Као ђеца, замарињавали су се један с другим; као момчуљци, чували су стоку наспоредо; а сад, као приспјели момци, љети при орању, копању, кошевини и испаши, а зими на зимовишту по стајама са стоком вијек-ва-вијек заједно.  Не раздвајају се колико ни очи, колико ни Вележ од Бишине, колико ни сунце и мјесец од неба; и не може један без другог колико риба без воде.  Од више су се милоште побратили.  Једног прољећа, па самани Ђурђев-дан, напитани предањем својих старих, дођу на један извор; умију се, потегну ножиће те један другоме разреже по палца од десне руке; просуту крв покупе у двоје сребрних путаца од тока испод грла, па се Крсто Мујове а Мујо Крстове крви напије, пољубе се у три пут образ у образ, — и тим је чин светог побратимства био обављен.  И живот им је спрва био некако лак и сладак.  Текао им је весело, као планински поток кроз цвјетну пољану; бректао од младости а у бујности, као подбризгала мезгра на витком брезићу око Спасова-дне; разигравао се, као јагње трзунче кад се у јуну мјесецу разгица по зеленој ливади на изобилном каоцу или отави; а распјевавао се, као кад љети изнад зреле пшенице више свога гнијезда шева кружи и ћиликће.  Не зна човјек који је од кога одвојио ни једрином, ни здравином, ни љепотом, ни памећу, ни вјештином, ни гиздавошћу, ни поштењем, ни ваљаношћу, ни снагом.  Оба једнаци као два фишека од једне пушке а у једној кулети.  И, чини ми се, сва им је разлика у томе што је Крсто плав и дугих образа а Мујо црнпураст и обла лица.  Па, како им је судбина срећу и нафаку на једне исте теразије измјерила, то им досуди и да се у једно и исто доба загледају оба у своје двије комшинице:  Мујо у мухамеданку Сафиру а Крсто у хришћанку Стоју.  А бегенисале и оне њих, па, младост као младост, шта ће друго, но, кад-год им се укажи згода, ћосај и ашикуј.  И тако им пролази вријеме из дана у дан.  Очекивали су само подеснију прилику па да се заруче; а од прстеновања до свадбе млад момак златном јабуком, а млада вјереница везеним јаглуком може врло лако дотурити — тако је то близу.  По здоговору, требало им се обојици оженити у један исти дан — Крсто прије, а Мујо послије подне.  Крсто би био барјактар у Мујовим сватовима, а Мујо ђевер уз Крстову невјесту; просвадбовали би заједно, а у једно би исто вријеме и медене часове проводили.  Али, баш кад најмарљивије и најчежњивије сабираху пиљак по пиљак, бисер по бисер и алем по алем, да зиђу и озиђу чаробну зграду своје брачне среће, дође им позивка за асентацију.  Као да их небесно вријеме тресну по потиоку — тако им то би.  Бјежали би куд било ..., али зар да оставе своје миле и драге?  Та им мисао посави врат под јарам, и они одлуче: да витешки издрже све што их снађе, па шта им Бог да.  На дан прије но што су имали поћи у Мостар, Крсто се састане са Стојом у густом гају поред ријеке, и каже јој да га зове ћесар у солдате, и да мора или ићи или бјежати с главом по свијету.  Стоја бризну у плач па се залипта као мало дијете.  — Стојо, боја! ...  — Ој! ...  — Ако м ’ ове швапске погани оћерају сјутра пут Беча, ’ о ’ ли ме ти чекат ’ за три године? ... заучиње карни драган.  — До гроба, златане мој!  Очију ми, ... младости ми, ... тако ми среће и напретка и свега и овог и оног свијета! ... заклињаше се лијепа ђевојка; па му паде на прси јуначке, обисну му о врат и обасу га пољупцима као мајка чедо при сисама.  — Е, онда не хајем, и лашње ће ми бит ’ па да ћу све црно трње врћ ’ .... грашну се Крсто, па се постара да јој пољубачки зајам истога часа што поштеније врати. —  Истога дана и Мујо је са својом Сафиром ашиковао и — опраштао се.  Тамо у зеленом, засађеном воћем и поврћем и ишараном најљепшим бокорима китњастога цвијећа, ђулистану, под расцвјетаним јабланом, на ком прикривени булбул пребраја уздисаје и откуцаје њихових млађахних срдаца, стајали су осамљени и прислоњени једно уз друго Мујо и Сафира.  Мујо је дрхтао, Сафира се гушила у сузама.  — Па зар мораш ић ’, зумбуле мој? ... муцала је дражесна хајкуна.  — Морам, злато!  Сила руши земље и градове, а камо ли менекане да не освоји ... уздахну Мујо.  — Али чуј, срце моје!  Валај, да ти право кажем, и није ми толико тешко што м ’ ови пексијан ћера чак у Беч, да му, бива, цару измећарим, колико што ме тишти наква слутња, џанум, да се ја и ти никад више нећемо виђет ’?  У Алаховој је руци наш талих, па таман што нам да! ...  — Јух, јаране, шта збориш — за свеца Мухамеда!  Дина ми ћу прије скочит ’ у Неретву, вего што ћу с ’ ичијом назват ’ освен твојом — ако је до тога те што хесапиш.  Но, валај, и мени к’о да стотине ченђела скубу џигарице а стотине игала боду срце са свијех бутум банада — и сами Алах може навит ’ да издобри!.. додаде кићена ђевојка, на опклопи руке око Муја.  Пољупци зачесташе, као да су на прагу вјечности па дијеле жељу на вјекове.  Оно, у неку руку, па и бјеху неђе ту. —  Сјутра-дан у Мостару међу стотинама кршних синова поносних херцеговачких гора виђаше се и Крсто са Мујом.  Кад би им распучио груди каквим мађионичким пињелом, нашао би унутра обојици по гуку јада, црну као зифт; а, овако гледајући их, мислио би да иду у сватове — тако су наређени, зрачна ока и поносита држања.  Ко би им ближе пришао, опазио би: да Крсто не чује добро па уши а да је Мујо у десној руци чурук.  — Откуд то наједном? ... питаху им се шапатом познаници и осмјехиваху између себе на шехиретлук им и досјетљивост.  Комисија за преглед и одабирање момака у солдате отпоче рад.  Ту је предстојник, ту мајор, ту ађутант, ту нижи официри и полицајци, ту кнезови и муктари, ту поп и хоџа, а ту и милитарски љекар.  Како прозваше и прегледаше једног по једног, ред дође и на Крста.  Доктор му нареди да се свуче го, али се он учинио да пе чује ништа.  Швабо, лукав како га је Бог дао, загледа се испитивалачки у Крста, премјери га очима од главе до пета, приђе му, прегледа му уши, па му се накучи те му прислони уста уза саму кирицу од десног уха, и прошапта:  — Ама, Пота ти, каши ти мени брафо: јеси ли ти клух?  — Јесам, тако ми царева љеба!.. превари се Крсто те му га ђаво одчепи да проговори.  — Tauglich ohne Fegler!.. раздрије се доктор, па да цркне од смијеха.  Жандарми дочепаше новог рекрута, те с њим у касарну.  Убрзо иза тога прозваше и Муја.  Доктор и њему нареди да се свуче ради прегледа, на што му наш планинштак показа учољену, тобож сакату руку.  Швабо му је дохвати, препила и разгледа, виђе у чему је ствар — та нијесу му очи испале, узе иглу па њом Муја у руку — како му оно омлитавила — боц!  Мујо се продрије као јунац, трже руку па је стиште и замахну, а закрвави очима на доктора.  — Tauglich ... викну опет љекар, одскочивши од разјареног Муја, и кресну оком на оружнике.  Ови притрчаше уколико би ударио дланом о длан, дочепаше новога солдата и спроведоше у касарну побратиму Крсту.  Послије заклетве — Крстове пред крстом и јеванђељем а Мујове пред кораном и ибриком — у којој су обојица пред ријечима „хоћу“ и „вјерно“ изговарали у себи и за себе „не“, надлежни их зајмише с читавом гомилом врсних им земљака, пробраних момака све бољим од бољега, пут проклетог ћесарева Беча. —  Како им је било служити туђега цара од туђе крви, језика, вјере и закона а у туђој земљи — то само њихова измучена душа зна.  Тамо их обукоше у плаве солдачке хаљине, натоварише им на леђа тешке телећаке а у руке утрпаше пушке и тесаке, и стадоше их муштрати по њемачки.  Судбина слијепог међеда, кога Циганин батином на врућој плочи учи играти, лакша је од судбине босанског солдата, бар у толико што је међед бесловесна животиња.  Првога дана кад су их извели на егзерцир и постројили у фронт, нашем немирном и ненавикнутом па стегу горштаку Крсту се пе могаше никако стајати на „мирно“.  Непрестано се врпољио час тамо, час амо, и кварио ред.  Зато се и продере фирер на њ:  — Hab’t acht!..  — Нијесам ја патак, магарчино лацманска, ... но пази ти шта збориш!.. осијече се Крсто и истрча из реда, накостријешен као кокот испред шта ће да нападне противника.  — Was? Was?!.. заблеши се фирер, измичући се на се и вадећи тесак да се брани.  — Мени ј ’ име Крсто а не Васо, оца ти швапскога ... да би ли!.. кривљаше се Крсто, па, таман да спусти стиснуту песницу по фиреровој тинтари, док га нешто гурну са стране тако да посрну поребарке.  И, уколико би три избројио, он се обрете уклијештен у дванаест јаких руку шесторице каплара и фирера — да није могао копорнути.  И јасно нам је као дан, да се кроз пет минута наш горштак нашао у ланцима на ногама и рукама у мрачној војничој бајбокани у друштву толиких чета од разне гамади — пјешака уши, коњаника буха и артиљериста стјеница. —  И Мују се истога дана десио сличан случај .  Кад би увече те починуше иза егзерцира а коме не појимаше ни главе ни репа, он крену из касарне да иде у варош, да, уморан, ђе, бива, у кахви отурише, попије коју грчицу и одбије коју тумбећију — те поврне душу.  На вратима од авлије дочека га шиљбок, напери пушку на њ, и повика:  — Halt! ...  Мујо се осврну, стиште шаке, шкрину зубима и устрми се на стражара:  — Муч ’, швапска крмачо!  Ти мени да речеш да сам хат!  Знаш ти, ко сам ја?  Царски син и Пророков измећар — ето ко! ...  И, уколико би тренуо, зграби у своје јаке ручерде шиљбокову пушку с тесаком, па њом о калдрму: крк — на два комада.  Па се окрену те Шваба за врат па њим о ледину гњец — као с мачетом.  Утолико труба: та-та-ти, та-ти-та, ти-ти-ти ...  Док ти се, јуначки сине, диже узбуна; па се читава рота слебута на Муј - агу, те га на једвите јаде одвој и спроведи у затвор.  Тако ти се и првог дана, кад се отпочеше вјежбати у ћесаревој армији, наши побратими нађоше заједно и у војничкој страћари иза бечкога катанца.  Чита слика два сокола, чију су ваздушно-планинску слободу окорели бездушници сапели гвозденим шипкама затворене и тијесне крлетке; чија су крила несташна ђечина истризала тупим ножицама, а чије су кукасте кљунове и оштре канџе исјекли зарђали бритвулини из руку ћифтинских рђа.  У хапсу су одлежали по мјесец дана.  Више не.  Као новацима и горштацима, ненавикнутим на укроћеност и „регуле“, надлежни су им погледали за овај мах кроз прсте и поштеђели их од строжије казне — као за „први пут.“ —  Све за све им бијаше тешко учити команду на њемачком језику.  И на њу не могаху обикнути никако — је ли Бога жива.  Лакше им бијаше по цио дан марширати под потпуном опремом, но три швапске ријечи изговорити.  Нарочито Мују.  Након два мјесеца како су у војсци, Мујо једног дана шиљбочио па градској капији.  Затурио пушку на леђа, натукао фес на чело, опустио брке као да је оца укопао, па шетукао испред капије тамо-амо.  Наједном ће се појавити неки од генерала, па правце к њему како ће у град.  Мујо заусти да да хабер дружини у стражари да иде генерал, те да га прописно предусрету и поздраве, — али бечак: смрзао му се језик па ни да бекне швапски — како су га учили.  Окрени, обрни — ајајок, не може да оварише.  Генерал већ пришао на пет корачаји, а на Муја и још не силази Свети Дух у виду „огњеног“ језика.  Кад се, јунак, виће на невољи, онда ти се раздере што га грло дава:  — Чујте, море, кардаши у караули!  Ево иде џенер’о — но гахирет, на ноге! ...  Стражари зграбе пушке, истрче из шиљбокане, уврстају се, стану „на мирно“ и дочекају и пропрате генерала по пропису.  Генерал окоси погледом на Муја, и прође.  Мал ’ по не би, док ево ти га опет — као навлаш.  Мујо се опет нађе у незгоди; не може да потрефи да командује њемачки — па да би се убио; узврпољи се, па, не могући никако друкчије, а он се поново раскриви што игда може:  — Ево га јопет! ...  Стражари поново истрчаше те поздравише генерала.  Генерал, намрштен као испријечана опанчина, само што мандркну руком у име отпоздрава, па, пролазећи поред ућустеченог Муја, промрмља одсјечно кроз просједе и уфитиљене брчине:  — Zum rapport! ...  Збиља, одмах по смјени, а то је било на подне, Мујо је предстао четном командиру и извијестио га о својој кривици.  Овај нареди да се пободу четири кочића унакрст на пољани у размаку једног квадратног метра, и међу њих за казну заточи Муја: да се не смије никуд маћи, но да се пече на илијнском сунцу све док не научи дотад му предавану команду на њемачком, или док га сунчаница не обори.  Мујо стаде међу кочиће, обори главу и, уздишући, стаде морити мозак, усиљавајући се да скупи и среди све чему су га Швабе швапски тих дана училе.  Мучи се, не мучи — све узалуд.  А сунце прижегло — да му мозак проври у чутури.  Видећи се на невољи љутој, обазре се с десна па лијево, и, угледавши у близини једно гранато дрво с густим хладом испод-њега, би готов па се саже те повади кочиће из земље, зађеде их око себе за ремник, и отрча у хлад под запажено дрво.  Ту се спусти па траву, и извали се колико је дуг и широк — на починак.  Разумије се, да је и послије овог невиног дешаја, а дисциплинског прекршаја, наш Мујага одлежао ништа мање од петнаест дана хапса.  Управо све дотад, док није научио њемачку команду. —  Хајде, како му недраго, па се и то прегрмје.  Мало по мало, па се и Крсто и Мујо обикоше у Бечу.  Како-тако научише команду на њемачком; научише се окретати и радити с оружјем; измуштраше се и оварисаше ићи у корак, салутирати и стражити, — и то све прије но и саме Бечлије.  Хоћеш-нећеш морали су све то, ма да су по сто пута дневно од иједа загризли зубима за небо.  Од кућа су учесто добијали по које писмо и по мало пара, па су у толико лакше подносили терет и јаде.  Иначе би и гладовали на злочестом солдачком тајину.  И нешто због тога а нешто због тешког рада и дерињања снажином при сваком измету и послуху, поред туге за домовином и својима, морали би дезертирати — па макар се у море станили.  Спрва се чешће пута дешавало, да су и Мујо и Крсто, па им и читава чета земљака, остајали гладни и поред пуног казана из касарнске кујне.  Јер зар да мухамеданац једе крметину, а и мухамеданац и православни коњетину?  А и једним и другим месом су швапска господа хранили босанске војнике.  А од чорбе им из касарнских казана једва да би и жедан хат окусио; док би им јадо-крухом јак момак, као оловом, могао магарца оборити па да и не копорне.  Ко је био пуније руке и кога су се домаћи из Босне и Херцеговине боље сјећали, тај је и куповао сам по себи по коју цркавицу из вароши те јео; ко ни то није био у стању, тај или заложи једном или једва двапут, па остави.  Срећа је по наше горштаке што их је Бог дао гледне и наочите, те су Швабице и Маџарице поклапне за њима као ђеца за шећерлемом.  Па који умије, а у том готово ниједан није с раскида, тај је рђавштину у солдачкој храни надокнађавао храњивим шницлама и масним крменадлама кришом по миришљивим кујнама разноразних Бечлинака.  По готову, да Мују и Крсту у том није био криви дио.  Отуд-одовуд, па се и они прилагодише војничком животу и помирише са судбином. —  За прву годину њихове солдачије, Мују се и Крсту нарочито бијаше попео на врат четни командир, неки капетан Франковић — похрваћени чивут.  А и они се њему ухасумили, да могу — радије би се с њим разрачунали онако „по нашки“ ђе у Мајевици, но да им Бог да по мјешину дуката.  А и невоља им је.  Није било у мјесецу неђеље, а у неђељи дана, а да их није или опоменуо ма буд ’ за шта или казнио чим било да било.  А то све због овога случаја.  На пола године пошто су њих два дошла у Беч на службу, тај им је капетан додијељен за старешину.  Одмах првих дана, прегледајући чету, он уочи Крста и Муја као наочитије и отреситије момке.  Распита их ко су и одакле су, а једном приликом за вријеме одмора дозове обадвојицу преда се и, ваљда као у знак своје особите наклоности, потапше по рамену једног па другог, говорећи:  — Моја браћа Хрвати Босанци, кршни синци из „Турске Хрватске“ ...  — Шта је то „Хрват“, господин ’ капетане?!  Ја ли се то једе ја ли пије? ... зађе Мујо, шкрипећи зубима.  — Шта рече, шта?!.. додаде Крсто, закрвавиши очима, а десна му се рука омаче на тесак и стеже га некуд грчевито.  Капетан претрну, стуче, развуче кисјело лице на усиљен осмијех, и фино, пузавачки добави:  — Моја браћа Босанци ...  — Херцеговци ... поправи га Мујо.  — Б, то је друга ствар; тако пеке!.. допуни Крсто.  Капетан отада омрази Крста и Муја као ђаволе, а ови њега никад ни бегенисали нијесу.  Пуче тиква на четворо.  Само што је у главном све пуцало по нашим јунацима, јер коме је перчин у шакама ласно му је омахиват ’ главом.  Капетан је гонио Крста и Муја, псовао им оца и мајку босанску, ћерао мак на конац, и тукао им, да је кабил, и мјесто ђе сједе; а и они се довијали на сваки начин да му не остану дужни.  Грдном тигру често мали шарган дође главе.  Те и њих два њему дохакаше и убрзо и баш како ваља.  Кад је једном приликом на „царев дан“ босанска регимента дефилирала испред двора, Мујо и Крсто су били у првом реду на ротном челу.  Капетан Франковић је ишао пред ротом.  Војници су марширали по такту као сат.  Таман кад су били испред цара, Крсто намигне Мују, а Мујо другу до себе те се ношену у страну сваки за полу стопе, искриве ред као гудало, и тако непрописно и нескладно промарширају испред највишег мјеста у часу кад су и стројем и кораком и држањем требали показати успјех свога четног старешине.  Иза тога није потрајало ни двадесет и четири сата, а капетан Франковић је, по казни, био премјештен из босанске регименте из Беча у Ердељ међу Румуне. —  Неђе на свршетку друге године откако су у солдатима, Крсто и Мујо се здоговоре те једне вечери тајно размуте мало креча у бочицу мастике, испију је и легу.  Ујутру, кад се пробуде, виде на огледалу да су преблијеђели и да су им језици побијељели, те се зато јаве љекару на боловање.  Овај их прегледа и заиста, по њиховом очекивању, и нареди да се спроведу у болницу.  Тако ти наши јарани надмудре лукаве лацмане, те се одморе за читаву неђељу дана.  Једног се дана издвојили, осамили и извалили по зеленој трави у касарнском дворишту.  Муче и пуше, а све им се мисли на једно скупиле.  Крсто легао потрбушке, измијешао брке с травом и забо нос у ледину, па се отиснуо мислима у свој родни крај и рану младост.  Зачитао се у тефтер сјећања, па преврће листове један за другим и маштеним очима разгледа слике из прошлости једну за другом.  Сјећа се свога лудог ђетињства, кад су га за вријеме рата с Турцима кркачиле жене себи на леђима и људи око врата, бјежећи од Турака из Херцеговине у Црну Гору; па кад је и како је чувао неко преостало десетак козјачи по Крњој Јели у Грахову; како су се мучили по збјеговима и чељад хаметом умирала; како су жене нарицале за погибаоцима; како су се уз гусле пјевали бојеви и славили подвизи гласитијих јунака и војвода херцеговачких; и како се најзад умирило и пукао глас да долази некакав Швабо да управља мјесто Турчина у Босни и Херцеговини — и то само за три године, па потом да их преда у српске руке.  Ходе мислима у оно доба кад су се вратили на своју постојбину, и отац му с осталим херцеговачким ратницима погнуо врат у рамена и предао се од себе горем али јачем.  Па како се покојник повукао на своје огорелиште, шћукао око себе браћу и фамилију, опљунуо дланове па за рало, косу и мотику.  Бог окрену нафаку као-но ти из крваве земље, месом и костима нагнојене, — те и јадни народ по Херцеговини мало живну.  Мал ’ по мало па и Богдан Шкоро, Крстов ћаћа, запеузи мало мала; и након четири године по доласку ћесареваца његов дом изађе на глас као честит, зенђил, мусафирски и богумили хоџак.  Крсту нарочито застаде памет на оно мутно вријеме кад је поново плануо устанак у Херцеговини, ма не на Турке но с њима заједно на — Швабе.  Сјети се како му је и покојни отац једне ноћи из једне мазгале у дувару извадио оружје и отишао некуда с некаквим до зуба наоружаним људима, и више се никад ни повратио није.  Памти само како су му стрине и мајка плакале и нарицале, и како је он тада, као ђетићак од дванаест година, из тужбалица им разумио да му је бабо — погинуо.  Опомиње се тужни јунак мука и невоља по тада, сиротовања и потуцања по најму, свога развијања и постепеног отимања од сиромаштине.  Благодарећи умјешности своје матере, помагању стричева и рођака и својој вредноћи, већ у осамнаестој години могао се похвалити: да свог оца није покорио и да има своју вечеру.  Сјети се свог првог познанства с Мујом, и чисто се застиђе кад се опомену да се, првом што се с њим видио, прво попсовао и покрчумао, па онда помирио, па се почешће почео сријетати и забављати с њим, па мал ’ по мало све боље и боље стао јаранити један с другим док се нијесу и побратимили.  За највише му се сави мука на срце кад му паде на ум Стоја и све што је с њом претурио, ашикујући и чувајући он козе и овце а она јањце и козлиће.  Усне му заиграше а тежак му се уздах оте из прсију, кад се опомену да мајци није могао од стида признати да воли Стоју и она њега, и да је наговори да му је проси.  Утолико приспје и ђавоља солдачија, и оте га и од чобаније и од мајке и од куће и од завичаја и од — Стоје.  Сјети се, колико му се мучила стара мајка неће ли га као јединца избавити од солдата; колико је пута клепнула с молбом на надлежне до у Мостар, колико је пута облијетала око попа и кнеза и митила их да се они заузму за њ, и све за све — банбадава!  Но, баш за инат што је он син Богданов, швапска га војна команда у Мостару шчепа за јаку па под телећак.  И лецну се као да га ко убоде ножем, кад се спомену мајчине цике онога часа кад га зграбише у касарну и простачког јој, као просте планинкиње, запомагања:  „Попе, а мој Крсто? ...  Не дај, по Богу си отац — одведоше ми га!..  С те га мисли мисао одведе па све грозоте тих дана и у касарни, и пред касарном, и на станици ђе по сто мајака за отргнутом ђецом из једнога гласа кукају, и у жељезници до Беча ђе је пјесма с вином и ракијом ојађено срце разгаљивала, и у Бечу, и пред Бечем и за Бечем и свуда, свуда докле њемачка стопа допире.  И дође му тешко — тешко, Боже једини, као да је ко на њ млинско камење навалио.  — Ма, брате, ко нам ово насека на врат — Бог јакосни наредио: свака му се сатвар скаменила, а гроб му се џомбос’о хиљу-хиљада лаката испод земље, па се на њ свијет навирив’о те химбрет узим’о! — одједном ће Крсто прекинути мучање.  — Да-бог-да, брате! ... настави Мујо:  — Куд ће ти гори зијан, но кад сам од свога живота капац нијеси?  Шта смо, џанум, и ја и ти и сва ова хордија, до робови, баш к’о камџија у поганској руци овог швапског хаинсуза ћесара и његовијех лала и већила.  Измећаримо им џабе истер-истемез, а вазде газда од најамника одадере — те и они од нас.  А данас-сјутра, кад те салте поћерају, завалићеш за њихов пуки ћеиф неђе долину самијем собом, — па: изио вук магарца!  Жалије је, болан, ћесару једног коња ја ли дајбуди једног кучка но мене јал ’ тебе, — јер га, каже, кошта више.  Што ти је у данашњи -вакат јадан инсан, бр’те?  Фукара и факир-фукара; стока без репа.  Уфатило седам-осам људи ципан-цио свијет за перчин, па млате ш њиме к’о пратљачом по глибу; они уживају и благују к’о шехити у џехенету, а ово друго све полипса к’о хајван од крепаћа.  И не би чо’јек ни жалио што је то тако, па кад би знао кад ће томе јаду једном бити крај ...  — Ој, моја јадна мајко! кад ме роди, што ме не удави? ... уздахну Крсто тако дубоко, да се и трава пови испред њега а за његовим уздисајем.  — Ах, наша лијепа и жалосна Херцеговино!  Бог убио наше старе, што н ’ умједоше братски живјет ’ и бранит ’ они грумен свете земљице, — но се клаше око крста и ибрика, те изгубише и душу и оба свијета, и нас оставише да се мучимо к’о змија у процијепи — а све због њихова кењчилука! ...  — Вах, наша питома Подвележи!..  Ох, наш кукавни таксирате! ...  Шта ли садекана раде наши родитељи? ... зађе Мујо.  — Па наша браћа и сестре? ... пројеча Крсто.  — Па јолдаши и кардаши и јарани наши? ...  — Па тек ... их! ...  Знаш ко? ...  — Стоја и Сафира ...  — Јес ’, оне ...  Ааах! ... јекну Крсто, протеже се и зијевну као да сву ноћ није спавао.  Мујо пак пуче прстима онако у ваздух па се ухвати шаком за лијеву страну од прси, изврну се наузначке, зажмури, подави руке под главу, отпухну кроз брке и регну на небо, сасред кога се блиставо и несносно сјаше зажарени колач врелога сунца као груда воска.  — Па шта, демек, раде — шта хесапиш?  Шта би рек’о да раде садекана? ... запитаће Мујага Крста послије предисаја и ћутања од неколико декика.  — А шта, де!  Родитељи, к’о родитељи, чезну за нама и копне од живе жеље, баш к’с санта леда на сунцу, и боје се да не пијехну прије но нас јопе под старијем шљеменом својијем очима виде.  Браћи падамо на ум кадгођ не могу да отаљају рад.  Сестре вену за нама све док се не удају, јер није ласно бити безбраткиња.  Другови нас кад - и - кад спомену при пуном бардаку.  А оне ... е, ту ти н’умијем посигурно рећ ’; може бит ’ е се сад грче у туђем наручју и другога цуцају у крилу ... мудроваше Крсто.  — Шта бо, црн не кук’о и са мном заједно! ... разрогачивши очи, не даде му Мујо ни издушити:  — Не, џанум, то никад неће и не море бит ’! ...  Знаш, болан брајко, како су се клеле кад се растајасмо? ...  — Батали ти то све, мој драги побратиме!  Женско је женско; а чуо сам од старије ’ људи ђе кажу: да змији и жени никад не ваља потпуно вјероват ’.  Истином, ја не вељу: да су нас Стоја и Сафира осрамотиле; ма да не би могле, ја се не бих смио заклет ’ ни зарећ ’.  А женино је срце, богме, брате, баш к’о мачка; воли те, док је милушиш и гладиш; чим је оставиш, заборави те; а деси ли се да је који пут ишибаш, хоће да ти оба ока ископа.  Воли те к’о ти цигар лијепа дувана, па, кад ти догори до ноката, бациш г ’ у траву и згазиш ногом да се што не запали од њега.  Тако и оне ...  И, брате, право да ти кажем, има неко вријеме како све некакве грдне снове гледам, и наква ме црна слутња спопала — чини ми се, неће издобрит ’ па на коју страну било ... заврши Крсто.  Труба цикну, и њих два ђипише и отрчаше у касарну — мрачни као комад поноћи а ијетки као небо пред холујом. —  На свршетку друге године њихове солдачије, Крсто и Мујо опазе да се у сусједној маџарској касарни нешто ужурбано спрема оружје и муниција.  Приђу ближе до једног маџарског солдата, који омотаваше сламом пушке па их редом трпаше у једну кашету, и запитају га:  — Шта је то, братко?  Шта то радиш? ...  — Комшија Рац, ево видиш што.  Спремамо пушки да бијемо Турки, па их завијамо да их не боли ... одговори им Маџар пола у шали а пола у збиљи.  — Види, мајку ли му његову ... ово се, бели, Швабо спрема на Сељаник на султана! ... простења Мујо, пошто се удаљише од Угрина.  — Изгледа по свој прилици.  Он одавно нешто у потаји мете; и ништа нећемо знат ’, док нас једног дана баш, к’о волове, не поћерају на кланицу ... додаде Крсто, махну главом и шкргутну зубима.  Мујо му се окрену:  — Ма, тако ти хљеб-и-соли што смо је заједно појели, и љубави која нас је здружила, и часнога крста који вјерујеш! ... сјутра да крене Швабо на Митровицу и да се побије с Турчином, би ли ти иш’о и би ли пуц’о на султана?..  — Ја нијесам стио ић ’ ни у солдате, па м ’ ево вође.  Кад бих мор’о и кад не бих мог’о никуд штрмакнут ’, и иш’о бих.  Е, што се тиче пуцања, право да ти кажем, на ћесара бих пу’ц ’ о к’о на ђавола, а на султана баш к’о на ћесара, па кад би ми нешто запали ...  — А би л ’ у Турке гађ’о?..  — Може бит ’ пр’о њих ил ’ у Швабе око себе.  А, дина ти, шта би ти радио па да окрепе Швабо на Србију и на Црну Гору?..  — Дина ми, исто што и ти па кад би ћесар ударио на Турску ...  — Е, ондар смо баш браћа ...  — Браћа, ја! ...  И Крсто Мујову а Мујо Крстову руку стеже, па се Богом браћа братски пољубише, као да су се сад након годину дана растанка срели и жељним очима виђели. —  Кад би при свршетку друге године њихове солдачије, стиже Крсту од куће писмо; у коме му мајка, између осталога, јавља: да се Стоја покварила и проневаљалила, и да јој је неки швапски жандарм направио дијете, те се с њоме калијежило мимо иједну њену другу.  Као да га гром звизну уврх перчина, тако га тај глас уби.  Тих живих мука на том јунаку, просто, да је кабил, седамнаест пушчаних рана.  — Ах! ... јекну чупајући косе рукама и шкрипећи зубима:  — Осветићу се ја и за се и за њу и њој и овој швапској фукари — земља јој кости изметала, Бог јој јаки судио — н’ако ми се за стрв не знадбуде осле до Страшне Судије! ...  А, ђе си, Старино Новаче и Стојане Ковачевићу, да ме водите у чету и гору зелену: да видите, шта је срце; да видите шта је снага; да видите, како с ’ образ свети; да видите ... ех!  Чекајте само лацмански гадови и тирјанске подрепнице, док с ’ извучем из овог жежеља — знаћете кога сте за срце ујели и ко сам ја ... знат ’! ...  Мујо га тјеши не зна како, а и сам неутјешан — као вели: што се побру десило јуче, може и мени сјутра.  И зла му се слутња обистини.  Не прође ни неђеља дана, ето ти и њему од оца шаровите књиге, чија црна слова црне гласе кажу: да су његову Сафиру украли Шокци и одвели пут Мостара, ту је полатинили и један је од њих привјенчао за се,  Да је чуо да је сва бутум Турћија изгорела, та би га вијест мање поразила од ове.  На очи му се навуче мрак и нестаде му бијелог свијета, а нешто га стеже под гушом — као да му се опучи срце из груди и застаде и западе му у грло, хотећи напоље од муке и бола.  — Алах ил Алах, ђе си? ...  Што не пушћаш муње и громове, па нас јали спржиш јали нас осветиш од овога пексијана, што му је мало што нам крв лоче но нам и хрз оцрни и оглиба — свака му се срећа црнила од сад до кихамета, дабог-да!  Ђе си, Ђерђелез-Алија и Хаџи- Лојо, да још једаред поведемо крваво коло наоколо од Плоче до Фоче и од Карадага до Котара и равне Посавине, те да питамо овог бечког гибета и наказу: чије је царство, чије ли је било, чије ли ће бити! ... дере се Мујо као бијесан.  Срећа, што га Швабе не разумију.  Крсто га тјеши, али како?  Као пребјен сломљенога.  — Знаш ли шта ћемо ја и ти сад, побратиме?!.. сијну одједном Крсту као муња та смјела мисао кроз главу, и похита да јој ријечима обиљежи траг.  — Чемер и јаде, побратиме!  Зло и грдило — ето шта ћемо.  Збори, шта мислиш! ... пројеча Мујо, држећи се шакама за главу.  — Дај руку да у’ватимо вјеру један с другијем а један пред другијем, да ћемо се, на првом мјесту ђе нам интопа, напити швапске крви па ма то било и ћесареве.  Наша глава море и царску замијенит ’, — а тако ћемо се барем поштено осветит ’ за све.  Вљеше нам је славно погинут ’ к’о Обилић су два побратима, па да нас гусле спомену и да бар свијет чује и сазна за наше јаде и зулуме, но проживјет ’ Матусалова вијека у јаду а о јаду к’о суженице — наговараше га Крсто.  — Ево ти руке, побратиме!  И ко не стио, џанум, рђом кап’о док му је кољена, и ш њим се, бива, вас дуњалук уклиљ’о к’о ни с каквијем чо’јеком! ... прихвати Мујо.  — Аферим, побро!  Но како мислиш: како ћемо и ђе и на кога ћемо почет ’? ...  — Валај, ја бих најволио одапет ’ на ћесара.  Кад биднемо, бр’те, неђе заједно на стражи у двору, а, ако не могосмо ни тако, онда ђе га првом сретемо.  Нека зна свијет, да је свјесна гора Романија да јој нема Старине Новака и Ђерђелез-Алије; да је нишан пушке задртога Херцеговца и осветљивог Бошњака не Биоград, не Цетиње, не Софија, не Стамбол, не Скадар, но — Беч; и да ниј ’ истина, к’о што он тврди пред Јевропом, да је Херцег-Босна земља у којој тече мед и млијеко, те да ј ’ он, бива, те благодати из првобитнијех дивљијех природнијех корита наврнуо у сребрне и златне чункове и мермерли чесме за бољитак и ужитак народа и народа ....  — А, ако нам то не испадне за руком те га не ачкамо, ондар знаш што?  Да се како-тако притрпимо док нам истече рок ове ђавоље службе у солдачији, па, чим се врнемо у Херцеговину, да гледамо да се светимо онако по-нашки ... знаш!  Било у чету, било онако испод плота, било како било, да никад не пропуштимо прилике, брате си мој драги, а да не нанесемо штету Швабу и поганој му царевини.  Па куд избије да избије!  Треба чо’јек да је добром добар, а бестија је ако је добар и зломе.  Пристајеш ли? ...  — Таман тако; никако друкчије!..  — Је ли вјера, Мујо?!..  — Чиста, тврда и несаломљена.  Је ли вјера, Крсто?!..  — Вјера.  Је ли вјера, Мујо?!..  — Вјера.  Је ли вјера, Крсто?!..  — Вјера.  Је ли вјера Мујо?!..  — Вјера.  Је ли вјера Крсто?!..  — Вјера.  Е, сад да се пољубимо!..  И побратимски пољубац запечати тајну и чврстину побратимске завјере. —  И чекали су згоду, и прешкали подесан час, и вребали кабаст предмет своје освете, — али им се за сво вријеме док бише у Бечу то некако не даде.  Никад да им се деси, да су заједно ђе на стражи у ћесаревом конаку; па, и кад би био тамо који од њих, ни ћесара нити иког од ћесаровића ниђе ни од жеље.  Дан по дан па се излиза и трећа година, а њима примаче рок отпуста. —  Прије тога на три мјесеца настану маневре по Тиролу према талијанској граници.  Силна се војска из Беча, Пеште, Аустрије, Чешке, западне Маџарске и Галиције слегне и скркне у тиролске планине.  Гвоздене кобиле, жељезнице, колико су могле, превозиле су тај громовима наоружани људски мравињак, а оданде ђе су запирале јадни су војници под цијелим ратним теретом, дневи и ноћи, по хладу и по врућини, пјешачили, пењући се уз вратоломна тиролска брда, и, као бјесомучни, халакајући, грајући, пушкетајући, ћерајући се — зашто? ... ни за што, ... као Дон-Кихот за вјетрењачама.  Многи, а нарочито Швабе и Немци, нијесу могли издржати; у по пута су падали од труда и тегобе; било је и да и по који Босанац и Херцеговац изнемогне, нарочито ако је који награбусио ђе у Бечу те заболешљивио, — али ређе.  Сами је цар са главним генерал -штабом присутствовао маневрима.  Заузео је био мјесто на једном вису, који је доминирао цијелом околином; и одатле посматрао кроз дурбин ток борбе.  Војска је трчала мимо њ, гужвала се, бјежала, гонила, пуцала из ћор-фишека, отимала се, јурила тамо-амо; топови грмјели; пушке праскале — као да је прави бој или као да се земља пролама а камење џомбосава у њене пукотине.  Поред све пажње, пребирачине и преметачине пред полазак на маневре, Мујо је ипак некако успио те на једном незгодном и одвише скровитом мјесту сакрио и задржао један патрон са зрном, најозбиљније га намијенивши свом завјетовном нишану.  Крсто пак није био те среће, али се зато тврдо ријешио да се, ако му испане згода, како буди било одужи својој србастој савјести.  У ћерању с противницима, босанска регимента најури поред оног мјеста одакле је ћесар на коњу посматрао ратиште и операције.  С громким узвицима и ропским поздравима пролазиле су роте и батаљони поред свога врховног команданта, па се, на његове очи, још више жестиле, савлађивале умор и природне тегобе, и храбрије и одушевљеније се пуштале у борбу.  Он их је пак с јасним изразима задовољства па старачком лицу отпоздрављао руком, час-по мрмљајући:  — Браво, Босњаки, ... браво! ...  На једном се око самога цара направи гунгула, копрцање, отимање, и распали се борба између једне босанске и једне маџарске чете да дође и до кундака.  И поред свега царева опомињања и посредовања његових доглавника и виших официра, хрвање се настави и разжести , да се дар ријеши узјахати на коња и одатле се уклонити.  Таман закрочио једном ногом на узенђију, док се испред његова јајећака разлепуши једна војничка кабаница — баш као каква рањена орлушина с огромним крилима.  Коњ се блану, фркну на ноздрве, оте се сеизима и одскочи у страну.  Цару западе нога у узенђију и, како му хат одскочи, тако се он објеси низа њ и удари челом, носом и грудима о ледину.  Коњ га стаде вући, и, да брже-боље не притрчаше официри те му га ухватише за вођице а њега подигоше и курталисаше, ту би заглавио да нас пасу приповиједа.  Један мајор таман успио да ухвати цара испод пазуха и поведе га до једног камена да сједне, док га нешто лупи посред чела, он се заљуља и крлијешти о тле, а мозак му, помијешан са крвљу, куљну, просу се по камењу и поштрца цара по прсима и знамењу на њима.  — Атентат на цара ...  Командујте обуставу ватре и борбе! ... развика се министар војни на начелнике појединих одјелења.  Ови, збиља, и похиташе те то наредише млађима, а млађи опет млађима, и тако редом.  Трубе зацикташе, — али, док та наредба од уста до уста и од трубе до трубе доприје ђе треба, дотле је и Крсто, користећи се општом забуном и пометњом, успио да дочепа своју кабаницу и намјести је као што треба, и Мујо да испали још даће и десет ћор-фишека те да му цијев од репетирке поново зачади.  И поред најстрожијег испитивања и исљеђивања, не мога се пронаћи ни ко би тај што преплаши царева коња ни ко уби мајора умјесто цара.  Знало се да је то бесумње дјело босанске руке и освете, а пошто није ни цару интересирало да о том пукне глас по свијету нити да се тим примјером понова саблазни који занесењак у војсци, то заповиједи да се истрага обустави и прекине.  Само су крњороги мјесец, који не умије говорити ни шпијунирати, и тиролски повјетарац-ноћник, чији опет немушти шапат људи не разумију, чули једне ноћи, како Крсто и Мујо шапућу у осами на стражи у једној дубрави:  — Ама, тужни, худе ли смо среће!  И ја могу, и коњ море, ама не да Бог! ... уздахну Крсто.  — Бог не, али посигурно га шехитани чувају мимо људе за неко грдило мимо свијет.  Он мора, бива, да испашта своје гри’ове и ђунах за свога живота кад-тад.  И вјеруј Богу, тај ти рођко неће црћ ’ док још много јада не почини.  Ама, џанум, божија је завршна! ... мудроваше Мујо.  — Ја и јопе вељу, побро: не малакшимо!  Напријед, па ђе издере! ...  — Тако, тако — никако друкчије!  И побратими чврсто стискоше руке један другоме ту на пепељавој мјесечини на тиролској громади — далеко од кућа и свог завичаја на тридесет конака. —  Наскоро иза тог им стиже и отпуст, и Крсто и Мујо, као каплари, изађоше из цареве војске, и вратише се дому своме запустошеноме здраво ма не и весело.  Хеј, брате, ко би рекао да је ово онај први Мостар!  Сав се измијенио некако на лацманску, па бих рекао да и сама Неретва друкчије тече сад но отприје.  Преко ње је стари, римски, мост још наузгор, као и стара слава оних што га градише; чак унеколико је пољепшан и покрпљен, каогод што је и стара слава његових твораца сад у пјесми уљепшана и искићена.  Још се држи више њега стара Кула, као нијеми свједок робовања и мука уловљене српске раје како прије под султаном тако и сад под ћесаром.  У колико је на Мостару, као каквој старинској турској тепсији, дух новог времена аустријском гвозденом руком зарезао печат препорођавања, у толико је он лоно шаренила и мјешавине старих и нових типова, западњачких и источњачких појмова, ћифтинских експлоатација, силеџијског терора и вапаја потиштених.  На сваком иоље вишем бријегу око вароши бијеле се швапске тврђаве као наткапљене усови; а између њихових зупчастих зидина вире топовска грла, те страше и варош и околину и житеље и у вароши и у околини.  У њима, као и у старом преправљеном Граду, ларма сваког боговетног дана и ноћи од војске, оружја, труба, добоша и банде.  Но варошким улицама новијег, швапског, плана промичу кочије, екипажи, велосипеди; шећу се официри и капуташи с дамама испод рука, а око њих облијећу брзоноге пудлице и благосиљају их обријани фратри и милосрдне сестре.  По модерним дућанима за ораховим банцима међу богатим еспапом препредени Чивути гладе своје блиједе и префињене прсте са златним прстењем, и уз понизне и лукаве прегибе намирисаних им тјелеса с мачјим погледима чисто нукају свијет да код њих штогод пазари.  А по дивним, новоподигнутим, хотелима видиш брадату господу, сједе за пуним чашама пива, читају новине, пуше, и нешто ромрнџају па њихов језик — не знам о нему, да би ми главу посијекао!  А, као патријархални одзив на култур-трегерску лозинку, пискавом свирању жељезничке машине са станице из нове вароши, по старим уским и кривим турским сокацима и ћорсокацима и махалама ричу благајска магарад, грају дрвари, бозаџије, салебџије и ашчије.  Иза капиџика провирују чежњиве хануме; а по ђе-која, сва замотана у фереџи као мисирска мумија, одшепртља уз или низ уске сокаке — као патка по зелену виру.  По мусломанским кахвама старинске грађе под ћепенцима прекрстили ноге озуђурене ефендије и одрпане балије, па само што потежу пророков мир из својих везених симсија, пију горку кафу из преосталих им по окупацији шарених филџана, жмиркају, и шапућу између себе нешто тако тромо и лијено: да једва опажаш е им се мичу губице — као-но ти, брате, кад је сваком катанац на устима!  У оном дијелу вароши, који нити је чисто турски ни потпуно швапски ни по плану ни по изради ни по житељима ни по њиховом начину живота, налази се и крчма познатог Обрена Чола — при самој Неретви.  Крчма је откако је постала, на гласу као најбоља радња своје врсте у цијелом Мостару.  Ако ћеш да се празником проведеш и састанеш с људима, завежи у мараму не више од фиорина пара, иди у Обренову кафану — па да знаш ђе си био.  Ако ћеш да посједиш пред ручак или послије вечере, боље кафе и ракије и јефтинијег вина нема ниђе колико је Мостара.  А што му је опет вино, е, брате, да га у мараму носиш а на ране циједиш; и нема ти код њега да га кршћава и прекршта, но онакво каква га је дао Бог и добар год и још бољи грозд; — има га од три, четири, па и од седам година.  А, ако те наћера невоља од кише јали зиме, бјежи, брате, у Обренову кафану; гриј се и сједи ваздан, нико ти ријечи неће учинити; још, ако немаш шта вечерати и ђе спавати, ту ћеш јал ’ иђе добити и конак и вечеру и у торбу брашњеник за сретна пута.  Зграда у којој је крчма и кафана, нова је.  Крчма је на горњем боју; у четири јој велике и двије мале собе смјештено до тридесет постеља за главније и имућније конагџије и смотане неколике штуре за сиротињу која плаћа или патакун за ноћиште или пишта и не плаћа.  На доњем је спрату кафана.  У њој распоред мјешовит: нов банак, десетак тавулина, плетене столице а и старе столоваче, па онда стар кафеџија, стара послуга, џевзе, ибрици, стамболски млинови и филџани.  Насред кафане се распријечио један нов билијар са зеленим застором — баш као какав аустријски резервни генерал под униформом на царев рођен-дан на богослужењу у цркви.  Једну читаву страну запремио диван под a la turco, а по поду прострте асуре.  Боце и нове и старе, и полуоке и литрењаче; чаше исто тако.  У источном ћошку икона Светог Саве; пред њом увијек гори кандило, а испод ње висе гусле, укрштене с једним опхрбаним батал-џефердаром.  Око те иконе, тих гусала и тог џефердара било је потегни - повуци са швапском владом.  Више их је од десет пута досад плењавала и забрањивала кафеџији да их држи ту ђе су, ћерала га због тог немилице и глобљавала нештедице.  Али Обрен, крља од оних старих крља, заћопечио па не попушта.  Издржава хапс, дава глобу, али те три светиње не испушта за живу главу.  Најзад се и цијело грађанство умијеша у тај спор.  Ствар се толико заоштри да влада мораде на посљетку попустити пред јавним мњењем; и икона Св. Саве, гусле и џефердар осташе и даље као најљепши украс ове кафане.  За крчмом је авлија и башта за једно рало и по земље, — јер Мостарци не броје да има куће ђе нема и добра башта за њом.  У авлији смјештене клупе и клупице, и подигнута с једне стране штала за мусафирске коње а с друге — позорница од штица и греда.  На њој, обично љети, или дају домаћи дилетанти по коју представу, или газда набави какве чешке свираче и пјевачице те увесељавају посјетиоце, или, кад наљезе какво путујуће глумачко друштво из Србије ја Војводине, нема се ђе друго зауставити до код газде Обрена, да прикаже по који србастији комад.  Ћара је било доста и за Обрена, и за глумце, и за публику — и моралног и материјалног.  У кафани је било свијета вазда.  Ври као у уљанику.  Ако је која мајка изгубила сина, од првог мостарског газде па до најсиромашнијег Површанина што амалише на станици, наћи ће га ту.  Нико се никога не либи; свак се свакоме обраћа.  Ту се пије; пјева; весели; игра карата, домина и билијара; проводи шала и ешеклук; претресају разне ствари и политички догађаји; поштени се поштује а неваљали куди — па ко био да био.  Посјетиоци су махом Срби, православни и мухамеданци.  Уријетко да се види и по који католик урођеник; и то треба да је особита глава па да се мимо фратрове и предстојникове воље нађе у кругу бунтовних кудрова и балија.  Швапских шпијуна сваке вјере и милета могло се наћи увијек; а, кад би год била забава или представа, долазио би и знатан број швапске господе, нарочито официра. —  Био је петак, турски светац.  Љето.  Вечер.  Сунце зашло.  Људи почели напуштати рад, и, да мало поврате душу, стали се навраћати код газде Обрена.  Неки засјели па пијуцкају пред вечером, а они којим се хита преврћу онако с нога у душак.  У једном ћошку засјело пет-шест глумаца и глумица па пију и разговарају гласно, а поред њих, за првим столом до њих, један хаљкави жбир учинио се пијан па нахерио капу и млатара рукама по столу, а амо наћулио уши пут њих и прислушкује шта говоре.  А то зато и тим прије што су глумци из Србије, а на сваког Србијанца или Црногорца аустријска полиција не да удвостручи но устостручи пажњу.  Врата се па кафани отворише и уђе Крсто Богдановић и Мујо Алијћ.  Ово је други мјесец како су изишли из солдата, баш као вуци из кавеза, па, жељни живота и ширине, пустили срцу на вољу, дошли у Мостар и бацили се на таласе бекријања, уживања и савремености — да је сав Мостар и мостарска полиција била на јаде од њих.  Приђоше глумцима као ранијим знанцима, поздравише се и руковаше с њима; а ови им начинише мјесто до себе те сједоше.  — Дај, дијете по биру! ... викну Мујага с нахереним фесићем, сједајући поред једне љепушкасте глумице.  — Ја шта ће се?  Ако се чо’јек не заборави у пијћу, валај-и-балај, не може издржат ’ у овој нашој земљи па да му је срце од челика!  — Јок, валај! ... додаде Крсто:  — Бога ми ми дође часова да бих од накве муке сам своје месо искид’о зубима и да би се змија од моје крви отровала.  Баш вам хвала, браћо Шумадинци, синој сте прелијепо одиграли „Бој на Косову“ ...  — Па незгодна је бина, знате; а и немамо све што се хоће за представу; к том кад додате да смо на једвите јаде добили дозволу да уопште и останемо овде а на по се да играмо овај комад, и кад нам се истовремено толике сметње чине, не би било чуда да и нисмо пожели никакав успех.  А да је друкче, испало би и лепше без сумње ... зађе директор, куцајући се с Крстом.  — Дај још по једну, а „Обилићу“ двије! ... викну Крсто на келнера, и обгрли руком глумца који је на синоћној представи играо Милоша Обилића.  — Халал ти вјера, соколе, ... ако и погибе, а оно погибе како јунаку доликује; твој је живот био живот ципан-цијеле царевине!  Здрав си! ...  — Е, де да се куцнемо и ја и ти, „царе Мурате“! ... додаде Мујо, осмјехујући се и погледајући испод ока на Крста.  — И твој је живот био живот једне царевине; салте што твоја смрт доби и утврди царство, а Милошева изгуби ...  — „Милош“ и „Вукосава“, „Цар Лазар“ и „Царица Милица“ су вечерас моји гости.  Крчмару, постарај се за што богатију софру! ... довикну Крсто, разрахатлехисан.  — И „Мурат“ и „Јевренос - бег“ и „Бајазит“ па и „Вук Бранковић“ моји ... додаде Мујо.  — Шта, зар и „Вук“, побратиме?! ... продрије се Крсто, и преблијеђе од љутине.  — Па, валај, побратиме, да није било Вука, не би посигурно ни Бајазит био оно што је био.  И, билај, кад бих био прави Турчин, прије бих частио „Вука“ но и самога „Мурата“.  А ’ вако, ни ћу Вука ни Мурата, јер, ако су теби учинили зло, бели, нијесу ни мени добро — почем су ондар и моји ђедови били оно исто што и твоји а данас ја исто што и ти.  Но, слушај ти, Обрене, хазурај нам за ове госте из Шумадије што љепшу вечеру, па таман ко плати!  Надам се, неће ти пропанут ’ док још траје која долина и чахир под кулом старога Омер - бега Алијћа.  Благо му и са мном, кад сам му ’ ваки! ... окрену се шалити Мујо и куцну се руком у прси.  — Точи, дијете! ... нареди Крсто, и испи претек пива са дна чаше.  — Б, браћо, право да вам кажем, овај погани Устријанац, откако дође у Босну, свако нам добро одузе, а само нам једно донесе — а то ј ’ ово ...  И показа на чашу с пивом.  — Какво добро, црно ти такво добро и са мном заједно! ... брекну Мујо:  — Добро ће бит ’ салте ондар, кад се мало зацрвени те да бар личи на крв а не на зној к’о ’ во сад! ...  — Ха-ха-ха!.. засмија се загријана дружина, а „Обилић“ се обрати Крсту:  — Па господин умало синоћ не просу крв.  Видесте ли како с голим ножем искочи на бину, а закрвавио очима к’о курјак, кад стаде џелат да сече „Цара Лазара“?  Занео се, јунак, и мал ’ да не направи русвај.  По јутру се дан познаје, — те, ако би кад-тад што било, уверен сам да г. Крста не би пожалио зноја за мало крви.  И здрав ми, јуначино! ...  Крсто се осмјехну и куцну с „Обилићем“, па преко рука испише чаше у искап.  Два глумца и једна глумица почеше с полу гласа пјевушити:  — Бире амо!  Мезелука, момче — хееј!.. кликну Мујага, па се окрепу пјевачима:  — Доста, џанум!  Што да се боје Срби од Турака а Турци од Срба, кад, валај-и-билај и једни и други влаче виши и тежи жежељ но зељов Жерајића.  Но ми пјевајте овако:  Глумци се ућуташе.  Крсто попрати Мујову пјесму и настави:  А Мујо се раскриви што га грло доноси:  — Вечера је готова!.. прекиде их газда Обрен, више из бојазни но из потребе за тај тренутак.  Глумци, видећи да су побратими загазили дубоко, ужурбаше се као испред обједа, дигоше се и заједно са чазбеницима засједоше за постављену софру.  Кроз неколико минута пред ућефлехисаном дружином су на столу стајали пуни тањири босанских јела.  Док је једњак био заузет, гркљан је са својим пјесмама ћутао, а на мјесто њих с усана су лећеле бујне здравице као са стрехе сребрне капљице за вријеме кишног прољева.  — Е, браћо, кад видим кога Србијанца јали Црногорца, чини ми се к’о да зиђу рођеног брата; а, кад овако сједим ш њима, к’о да сам усред Србије ја Црне Горе, и заборавим на све јаде који м ’ окружавају у овој несретној земљи ... зађе Крсто за вечером.  У том се појавише Цигани с ћеманетима и бубњевима.  Опћутили лумперај, па, баш као лисице на стрвину, насрнуше, клањајући се и метанишући још са врата.  — ’ Вамо, бре, фирго, хеееј!.. подвикну им Мујо и махну руком да приђу.  Цигани притрчаше и обискоше му љубити скуте и рукаве.  — Дедер развуци, ама једну од срца ... знаш! — нареди им Мујага.  Гарави Цигани удесише смољаве жице на својим гаравим и старим виолинама, превукоше гудалима; и крти и сјетни звуци заглушише потмуло жуборење пијаног кафанског живља у пијаној и задувањеној кафанској утроби.  А један млад и одрпан Циго изви такође младом и одрпаном гласином чувену севдахлинку:  — Ииих!  Вина ’ вамо!.. дере се Крсто:  — Вина ја ли крви!..  Келнер донесе једну литрењачу руменике.  Крсто је шчепа објема шакама, обзину јој грлић и стиште зубима, стакло прште, комађе му се здроби у уста и исјече му усне, десни и језик, и измијеша му се крв с вином у боци.  Крсто је тек тада наже и попи сву у искан.  — Ватру, ватру, браћо, да утулим; изгоре ми сва утроба и ципан-цијело срце од наква маразлука ... обрати се дружини као да се правда што то тако чини од себе.  — Болан, толико си плахо жедан па си натег’о том жеравом, да с ’ и брке ил ’ осмудио ил ’ попио.  Не познају ти се вет ’ к’о да их никад ни им’о нијеси!.. нашали се Мујо преко чаше и залогаја.  — Жену и брке је ласно добит ’ у свако доба, кад год чо’јек накасти.  Ево види!.. на то ће му Крсто, па шчепа виљушку са стола и забоде је себи у брчишта над горњом усном.  Виљушкини му зупци звекнуше о зубе, а крв му се зали у уста и у ноздрве.  Глумице цикнуше, а глумци се стресоше од језе и ужаса.  А он ни хабера, но продужи пити и пјевати.  — Охо-хо, ништа је то!.. заучиње Мујо, чисто завидећи Крсту на слави.  И, као да умири њежну дружину и докаже да је то обична ствар, извуче ножић из кора иза силаја, засука рукав на лијевој руци и у њу кроз мишку себи забоде и проћера ножић, па настави пити облимице и помагати Циганима пјевати.  Шица крв као из чесме, а дрхте ножић и виљушка у разјапљеним и свјежим ранама и живом месу, а наше делије хич ии хабера; пију, пјевају, бјесују и чине шемлук као да су Босну посвојили.  — Молим те, брат ’ Крсто и брат ’ Мујо, припазите се сад, немојте што крупно избацивах ’ — дошли су неки швапски официри, па да не би било врзгаре и главобоље ... знаш каквије има!.. пришапта Обрен Крсту на ухо.  Ово је било уље на воду.  — Шта, мајку им швапску — да би ли!  Ако су м ’ у Бечу под телећаком самарили, зар да м ’ и с ’ и ’ вође не дају провеселит ’ с друговима и пријатељима за свој рачун?!  Мало им је што их служих три године, но и још хоће — пас им се пасјега меса напотез’о, а?  А-да нијесу погодили, валај, не!  Вина амо — хееј!..  Циго море — ану-де ону „Авај, Босно“! ...  Држ ’ ти, ... ама изви да цио Мостар јечи!.. кличе Крсто к’о да се помами и прилијепи банку на гудало Циганину.  Цигани се поклонише, зажмиркаше лукавим очима од радости због алвалука, и, не осврћући се много на околину и без обзира што је ту пјесму влада најстрожије забранила пјевати у Босни и Херцеговини, у нади па добар бакшиш, извише слободно, шехиретски, тужно-жалостивно:  За то су вријеме швапски официри — један капетан с масним подвољком и отромбољеним куљама, један обрлајтнант с бакенбардима и један мршави као штиглиц лајтнант, заузели мјесто за један мермерни сто, подбочили се на сабље, наручили пиво, и посматрали наше бекријаше оштро и мргодно — као да су им на трбух стали.  — А сад, браћо, да вам причам о Србији — настави Крсто уздигнутим гласом, пошто Цигани одсвираше пјесму, као за инат и погледајући на онај крај ђе сјеђаху официри.  — Теби то, побратиме Мујо, ... богме што сам чуо и како су ми паметнији људи причали.  А ево браће из Шумадије вође, па нек ’ ми не дају лагат ’.  — И ко гођ вам што прича, о Богу и мојој грешној души, комад по комад онаке земље к’о Србија и чо’јека по чо’јека к’о Србијанци што су нема на бутумвези цијелом свијету окле излази па докле сунце залази.  Ако ћеш род, ево род; ако ћеш плод, ево плод; ако ћеш сој, ево сој; ако ћеш бој, ево бој; ако ћеш ... што гођ поумиш, једном ријечи, све ти је ту к’о што треба и како би сам у Бога пожелио.  А што кажу да ј ’ умамурена и уређена та земља Србија, е — то је за причу!  — И све ти је ту по православном табијату.  Краљ к’о и један цар и мулућ на окрс ’ бијелог свијета.  Министори к’о икакви царски већили сасред Петрибора из свете Московије.  Дженерали к’о косовске војводе и праве делије к’о у стари земан.  Хазнадари чистије ’ рука, ни да су се под девет ћивота заклињали како ће благо бројит ’.  Учитељи и попови праведни и учевни до јада — к’о да су сви у Јерусалиму на ћаби чатили пресвето ’ ванђелије господње.  Научењаци знавени — то је чудо једно, к’о да су сви код премудрога Соломуна за дван’ес ’ година по девет језика и седамдесет и пет и по вилозовија слистили.  Па ти ту све иде к’о намазано.  Томе чуду краја нема.  Вина, дијете, шта зијеваш?!  Здрави! ...  А и није то шални пос’о, кад данас Србија, к’о иједна царевина ја краљевина, има своју тарафану, па по себи кује паре и просипа рушпе и дукате к’о нафака кишу из облака.  Причају људи који су у њу били, да она може три године ратоват ’ и с царем и с ћесаром и то све о своме руху и круху — а да ни једној од седам краљевина и осмога царства московскога не бидне муктач ни за пребјену мангуру! ...  — А и Бог јој навија од сваке руке и чува је к’о своју зеницу — к’о-но ти кад му се у њој православна литурђија поје к’о у доба Немањића, а ’ ришћанска вјера почитује к’о у они вакат кад је Свети Саво по земљи ’ одао.  А свецима — да им је слава и милос ’! — мило, па се чисто од драгости смију на небу више Цар -Лазарева Крушевца и бијеле лавре Немањића, седмовратне Жиче на крајини; и просипају благодат на све стране по њој да не може вљеше бит ’ нити им ико иокле на’удит ’! ...  — И веле људи, који су је гледали и били у њој, да нема те силе ни љуцке пи ђавоље која море у њу ућ ’ и метнут ’ је под своју чизму.  Шта мислите — она је прва дигла руке с куком и мотиком на силнога султана; оба му лета одрезала и столицу му превалила, а Бог сами зна шта ће још урадит ’.  А, валај, њој ниокле никаква зора ни стравичности нема нити море бит ’ више но сунцу на небу о Илијну-дне. К’о кад је с три стране запљускују три-четири ријеке к’о три дебела мора, да их тица прелећет ’ не море.  Од сјевера Сава и Дунаво су јој мргињ спрема погане Ћесарије, од западне банде до ојађене наше Босне роси је жалосна Дрина — валовита међа, а од истока до Бугарије расплакани Тимок — златни поток.  Па чик томе ко се смије усудит ’, да у њу загази без изума силом на срамоту! ...  — Веле, е се с јужне границе наднијела на само Косово; па Турци ископали хендек и оплели плот, да не би Шијаци прескочили и наплатили им се за старе ране.  А они салте што ђегда накриве шубаре на-’еро, гиликну парипе па их наћерају до плота, прескоче га по неколика пута там’и амо и штилетима одбију грлиће на боцама с препеченом шљивовицом, па Турцима и оца и мајку:  „Чекај!“ подвикују им:  „Турко, док се наш Марко и русински Иван пробуде па се стари побратими понова на те крену — залуду ти и зид до самога неба јал ’ облака?  Знаћеш шта су шумадинске катане кад разиграју своје помамне хатове, а шта ли су српске тобџије кад загрме наши баљемези!  Да побјегнеш - утећи нам нећеш; да се кријеш — сакрит ’ нам се нећеш; да се бијеш — одбранит ’ се нећеш; да се молиш — помоћи ти неће!“ ...  А што је јопе војска у Србији, е тога не виђе ниђе више под овом небесном капом.  Пусти Шијаци на гласу јунаци; у свакога парип к’о вила; оружје к’о громови — под облак ће устријелит ’ орла.  А што су им топови — тога нема докле се крсти и клања.  Ђе оком замјери, ту ће ти погодит ’ србијански тобџија; а ђе погоди, ту, бели, трава више не израста.  Јадан ти Турчин а јадан Латинин при Шумадинцу!  Оно, истина, Турака је више — ама су Србијанци одвојили и богаством и памећу; Швабо је лукави ’ и кабасти ’, ама је Србијанац и жешћи јунак и виши поштењак и бољи чо’јек свакако ....  — Но и јес ’, брате си мој драговићу, ови швапски милет хилом и поганством сколоврчио са свије ’ страна, па дошло соколу да му се перје спаруши.  Мало му је, гибету и бетерсузу једном, што му ова бездушница Јевропа предаде нашу тужну Босну и јадну Херцеговину к’о златну јабуку на срмајли тевсији, и што дође на готово а превари и Бога и људе — по још ћули уши па све нешто њуши: неће ли како пребродит ’ широку Саву и ти’о Дунаво те чалабрчнут ’ што од Шумадије, па се ђоја спушћат ’ до Дојчинова Солуна, ... ками да му је и два леда, к’о су му! ...  — Наточи, момче, о’ђе, шта си зинуо!  Охо-хо, на ти, Обрене, по души, и није манисати вину.  Ене, гле, оног „шклапетана“ и „лаћмана“ до њега како су наћулили уши па прислушкују а избуљили очи па нас мјеркају.  Нешто ми је срце узиграло, а крв ми се на очи навукла, чини ми се хоће бити кавге ноћес.  Сви здрави!  Пијте, браћо, ... прије ће Неретва пресахнут ’ но нестат ’ вина у Мостару а дувана у Требињу.  Ено, диже се „шклапетан“; иде ’ вамо.  Пст, нека га, нека!  Виђу ја: лећ ’ ће крв — друга не може бит ’.  Акха — тпу! ... накашља се и исхрка Крсто, па отпљуну тако да пљувачка паде пред саме ноге швапском капетану, који им се бјеше упутио софри.  И капетан је био пијан.  То се могло закључити по великом броју испијених боца и испроваљиваних чаша за његовим асталом, а особито по спотицању и несигурном му ходу преко дворане.  Уљегао му ђаво под кожу, па му не да мира.  И, као кад хоће да му буде пред главу, приђе дрско до прве глумице која сјеђаше између Муја и Крста, поклони се, и, у колико се она обазре, свали јој пијани пољубац на зажарено вином и младошћу чело.  Глумица цикну и одгурну га лактом па се наже према Крсту, да би избјегла поновни знак официрске наклоности.  Капетан не достиже ни да се исправи иза поновљеног и неуспјелог нагиба за новим пољупцем, док га нешто лупи по потиоку да сва кафана одјекну.  Би му као да се сручи на њ читав бријег растопљеног олова; и он се сруши па под и опрући колико је дуг и широк поред нога од астала.  А по њему са столицом у једној руци и ножем у зубима поигра Мујо као ајгир по сноповима у гувну.  Оба лајтнанта тргоше сабље и појурише у одбрану капетану и освету војничке части.  Крсто шчепа двије столице; једну метну себи на главу а другом одби официрске ударце и од себе и од Муја.  У толико се и Мујо чеврндиса, напусти обореног и крвавог капетана па се устрми с Крстом на лајтнанте.  Официри их дочекаше на сабље и револвере.  Пуцањ се разлеже, да се сва клачарда с тавана на под обурва.  Наста читава ђурунтија и гужва по кафани.  Стаде писка жена, стењање убојица и поклич гостију као да је морија ударила међу њих.  Начини се друго Косово.  Неки од гостију, дабоме Срба, не смијући јавно и отворено притећи својим у индат, би готов па удари нечим о свијеће, те се утулише, и грозни и дебели мрак обави дивљи призор дивљега мегдана.  Ужас, какав се само замислити може.  Напољу се зачуше жандармске звиждаљке.  Мало по не би, а у кафану дојури читави вод патролџија с голим бајонетима на пушкама и фењерима у рукама.  При унесеном сјају искрсну најгрознија слика коју је икад људска обијест и крвожедност могла да даде.  Све по кафани испреваљивано.  Столови и столице изломљене.  Боце и чаше попадале и изломљене.  Вино и ракија просуто и измијешано.  Хапа и смрад да избљујеш џигерице.  Са локвама пијћа измијешана и свјежа и усирена крв.  У њој леже три официра.  Једном размрскана глава, другом пробијен трбух и просута гризина, а трећем исакаћене обје руке и десна нога преломљена.  По јечању и тренутном копорању видиш да су још у духу.  Поред њих комадине од изломљених им сабаља и три испуцана револвера.  У једном буџаку се шћућурили глумци и глумице — баш као срне на промрзли а у страху од ловаца.  У другом хуче и превија се кафеџија.  По прозорима се забили гости; а насред собе побједне убојице — Крсто и Мујо са засуканим рукавима и закрвављеним очима.  Оба гологлави, изгребани, издерани и разјарени као дивље мачке да би за го нож голим рукама ухватили.  Крста залила крв низ уста и око очију из добивене ране на челу, а Мују шица врутак крви из мишица од лијеве руке.  — Предајте се, и напријед у име закона!.. грмну разводник ноћне страже, и командова па жандарме те опколише и Крста и Муја с навитим пушкама и напереним бајонетима па њих.  — Шта велиш, побратиме?.. довикну Крсто Мујаги, и завитла ножем више главе.  — Па да идемо на починак с овијем „добријем“ људима — ја шта?  Хвала богу, хапс нам није првина! ... добаци му побро хладнокрвно.  Кроз неколика тренутка ланци су звечали на побратимским рукама, а кроз черек сата наши су јунаци лежали у Кули на голим даскама, купајући се у сопственој крви из непревијених рана.  На њихову срећу или несрећу, љекари су успјели да излијече сва три официра.  На суду се доказа да су официри први запођели кавгу; а Крстови и Мујови свједоци, Срби, потврдише да су прво официри обранили Муја па Крста, и тек тада ова двојица, у самоодбрани, кидисали на њих, и, као јачи, испребијали их.  Према томе суд, бојећи се народног раздражења, не мога на ино нити смједе друкчије, но, с обзиром на олакшавајуће околности, пресуди Муја и Крста на по годину тавнице, а официре на исплату трошкова, глоба и оштете крчми и крчмару.  Сав пак свој ијед мостарска полиција искиха на србијанске глумце у овом случају.  Овај јој изгред добро дође да уклони тај грдни трун из свог ока, и нареди: да се глумци у року од двадесет и четири сата удаље са земљишта окупираних покрајина.  Али, свакако, све јој је узалуду — јер ко што извуче, остаде му као од девет ђедова.  У „Црном Кабинету“ у Сарајеву под № 9982. Ф XИИИ налази се ова:  ДАВИЈА  Госпођо Владо,  Земаљска, земљана, дрвена, камена, ђавоља — како ли се вабиш! ...  Наши стари веле: не моли се цркви која не помаже.  И, валај, у неку руку имаду разлог.  Ама, и ако је свака старинска к’о из ’ ванђелија, ја јопета к’о вељу: па и ђаво може пођегда окренути како ваља.  За то се, и како ми се неће, са срцем сличнијем јежу а душом у носу, усудих да ти се потужим за нешто, па таман ђе испане.  Кажу, да си с ђаволом зачеђена а с три окоћена.  А ја јопета к’о мислим: па и нека си; да нијеси за нешто требала, не би те Бог ни давао!  Па каква си, да си — пошто ми је љута невоља, да мимо њу нема куд проћерат ’ — падам на кољена преда те, и скидам ти капу од неба до земље: да ми извидиш нужду, па по правди Бога и мога и твога пресудиш како треба, или ми одрубиш главу па побијеш на бечке бедеме — нек ’ је кљују орли и гаврани, кад се за боље није родила!  А немој да мислиш да ти досађујем само због тога што желим да ти досадим.  Бога ми јок!  Кад би било до моје воље, вјерајбог бих знао ђе бих се и коме бих се обратно.  Да је Босна и Херцеговина тепсија, ја бих је окренуо низ Дрину, па низа Саву таман до увора Саве у Дунаво; а ту бих потврдо и правду, која је из овијех страна утекла још онда кад ти дође и завлада у њих, нашао и све што у Богу желим добио.  Ама се, пусто, не може некако.  Настао кијаметли вакат, па никуд ни распедити.  Да дају кусоњи под стог, порастао би му реп.  А сунце не може гранути прије но сване.  Но, да не бих зановетао на дуго и на широко, и да ти, госпођо владо, не бих главу пробијао, да пређем на главно и да почнем с почетка.  Родио сам се, чини ми се, на пет-шест година пред турски рат.  Оно, истина не памтим тачно ни декик, ни дан, ни неђељу, ни мјесец, па ни годину кад сам се родио, — ама, како ми мајка каже, а она то боље туби но ико, што се мога рођења тиче, биће како ти причам.  А, гле чуда божијега, да памтим силесију другијех и туђијех рођења.  Ето, на примјер, знам, макар као и кроз маглу, кад се изродио устанак у Невесињу против Турака; знам кад ми се сестра Милица родила; знам кад се родио онај твој посинак, Али - ефендија Капа, који данас жари и пали по Херцеговини; знам кад се ождријебила кобила Чакара; знам кад се омацила мачка Фуртулина с деветоро мачића; и знам кад се окотила Европа и Босни и Херцеговини побацила своје недоношче — тебе.  Мало ми је земана, али ме доста јада убило, и, к’о што видиш, много сам чуда запамтио.  Може бити да би се и нашло какве манити да ме запита: па што ти то нама причаш?  А ја јој на то, госпођо владо, преко тебе одговарам:  „О манити манита!  Да нијеси манита, не би те манит ни звали!  Зар ти не знаш, да сам ја кабасто за уши и реп ухватио сваку помис’о великој и силној овој царевини нашој, и да ја знам сваки ред у њој, па нећу мимо њ никуд — је ли Бога жива!  Прије ћу сврнути с божијег пута, но што ћу царскога закона прекорачити — па таман ђе издере.  Ја знам да се наша царевина стара, да је кабил, да и сваки наш поглед докучи и помис’о сазна, па зато јој и приповиједам све што знам.  Боље да јој ја сам то кажем но жбири и шпијуни, на које потроши и црно иза ноката а од којијех ни у цркву не можеш уљећи“.  Питаћеш ме: шта сам још запамтио.  Запамтио сам кад су твоје регименте умарширале у нашу домовину, а наши их мусломани дочекали мјесто ожђелдије јатаганом између оба увета, да се чешу док им царства и вијека траје.  Памтим као кроза сан, како наши причаху: да долази некакав ћесар за господара над Босном и Херцеговином, и како тај ћесар обећава свако добро и сваку праву свијем минлетима и вјерама под његовијем скутом, и како је дао божју вјеру пред Европом у Берлину: да ће нам бит ’ и отац и мајка и заштитник живота, хадета и имаовине, и да ће по нашијем староставнијем законима а преко нашијех људи дијелити народу правду и управљати земљом и градовима.  Е, ама не свјерова — ако ће бит ’ и ћесар.  Но, чим се укрути у нашој напаћеној домовини, тај-час окрену странпутицом и преврну ћурак наопако.  Пљуну нам и на образ, погази нам обје вјере и у Христа од три прста и у Мухамеда, укиде паше законе, обрља наше обичаје, поотима наша имућа, а наша ребра и живот, српски живот у Босни и Херцеговини, подврже својој чизми и мамузи и жуђелскијем маказама.  Па и то му се, госпо, мало учиње, но, да би врећа мјеру превршила, издаде наредбу на паше сердаре: да му дамо ђецу у солдате.  Е, ту, бога ми, удари чаво у плочу.  И заропта народ на ћесара, и диже се кука и мотика, и загрмје пушка па све стране низ Херцеговину, и јекнуше брда и долине, и потресе се царски Беч и краљевска Будимпешта.  Богме сам ти и то све запамтио; а, како и да не запамтим, кад се тога пута и мој покојни отац Богдан одметнуо у усташе, а на по године дана иза тога твоји ти га солдати ухвати рањена на Моринама а ти, предобра госпођо владо, преко телеграфа нареди те га објеси на сред Касабе Невесињске — на срамоту чојству и поштењу!  Још сам тада био ђетињаст, те ни оца нијесам умио ожалити како треба; данас бих умио, ама не могу, јер ми не да ни вријеме ни прилике около.  Јер шта ја могу учинити, кад ни сва Херцеговина листом није твојој и ђавољој сили могла да одоли — но је морала поново сагнути главу и у злу добро чекати до боље згоде!  Али свака сила за времена, а невоља редом иде.  Боже, здравља — свака ће звјерка доћи пред своју стријелу, и сваки вјетар на своју хују.  Те, што ти причам, послије погибије мога покојног оца, од чијих си кости ти, госпођо владо, начинила ексере за свој златни пријесто, ја, сестра ми и мајка, останемо на туђијем рукама — као зелено чечарје у грму кози, зецу и змији на милост и немилост.  И отада се на ме и моје шљеме стаде обурдавати несрећа за несрећом из дана у дан, из године у годину — и сам ће Бог знати кад ће се и ђе ће се зауставити.  Кад је Аустрија улазила у нашу земљу, бјеше се чуло како се обавезала пред Јевропу, да ће нам олакшати десетину, укинути трећину, ослободити пас ага, не ударати намета ни пореза ни приреза, опростити нам кулук и аскерину, и подићи нам цркве, школе и путове — да се и онај што је јуче умро покаје и зажали за овијем свијетом.  Али од тога гласа и не би ништа више до празна гласа.  Све је горе но што бјеше под султаном, — и онај Србин у Босни ја ли Херцеговини, који је стоту годину данас намирио, каје се и жали што га пошљедња турска пушка није оборила, те да бар ове јаде не дочека и својијем очима не гледа.  Испричаћу ти шта је са мном и мојом фамилијом било, па да се увјериш да је тако.  Био сам чипчија Ибрахим - бега Колокотре испод Вележи, како за турско доба, тако и даље под Аустријом, пошто си ти, милостивена госпођо владо, по својој ријеткој увиђавности благоизвољела потврдити стари турски закон од 14. сефера — 1276.  Читлук ми је био мали, а кућа на њему стара и, бога ми, рђава.  Причају, како је један ваш џандар питао некакву гатачку бабу:  „Бако, да нема овудије ђе лопова?“ ... а она му на то одговорила: — „Не синко, душе ми, — но све што их би, ходе у те швапске џандаре и финанце!“..  И, који је Бог један, право је и добро је казала.  Тако је..  Ти лопови, са законом у једној а острагушом у другој руци, љушкајући ми око куће као поскитане вашчине, и опазе да ми је колиба грохнула.  Па, да би ми се зар осветили што им је мој отац четујући задавао шушак, отрче и пријаве котарској испостави: како ће ми кућа панути.  На то котарска власт нареди, да ја пошто-пото направим нову колибу, а да ме ага тобож помогне јапијом и гвожђем и да ми опрости три године хака.  Ја направим кућу, и, шта више, и мљекар уза њу.  Потрошим гвожђа двадесет и четири оке, а јапија ме стала преко сто фиорина.  Али ага слага онако балијски, и нити ми по погодби плати гвожђе ни јапију.  Каже: влада му је истекар дала изум, да ми није ништа дужан дати.  И вјеруј, бога ми!  Јер све што не ваља а, кажу, да с ваше стране долази — досад се обистинило да је ваше.  Те и то.  Једино што је остало по погодби, и на што је ага у неколико пристајао, било је то да му није сам давао хака.  Утолико и ја стасам за солдате.  Кад сам отишао у Беч, оставио сам дома стару мајку и сестру нејаку у пуној кући онако на сељачку.  У тору сам имао два вола, двије кравице, педесетак брава и једно кљусе.  Но, док сам се ја, као манита хајка по пазару, обртао с десна на лијево на пети и на прстима по туђијем земљама и испред туђијех дворова и хватао маглу у шаку и мимо своје воље, дотле је моја крваво стечена имаовина у Херцеговини пропадала из дана у дан све виш ’ и више.  Инокоштина готова немаштина.  Пошто одслужим цара и добијем отпуст из војске те се једва једном врнем на свој родни камен, нађем сиротињу оронулу и преполовљену.  Од јада и дерта одјурим у Мостер, нећу ли ђе уз каква трговца што зарадити.  Ту се нађем са својијем богом побратимом, Муј- агом Алијћем; запијемо се читаву хефту дана — право ти рећи готово све о његовој и срећи и ћеси; и у једној крчми направимо русвај с некијем вашијем официрима.  Официре одведу у болницу, а мене и Мујагу у тавницу.  Као кад несрећа гони чо’јека — и мој се дотадашњи ага, Ибрахим - бег, презадужи код некакве ваше „Милијун-Банке“, узевши грдне паре за још грђе услове на некакву „слијепу мјеницу“, по којој, веле, да ви можете чинити наплату кад хоћете, колико хоћете и како хоћете.  По њој му ћесарска мусала заплијени ципан-цијело имање за исплату, па и читлук на коме ми је фамилија живјела.  То се све десило за вријеме мога тавновања.  А ђаво нит ’ оре ни копа, но све гледа како ће коме врат сломити.  Те и ту.  Некако твоји чиновници забораве закон од 7. мухарема, 1293., и, мјесто да извијесте моју мајку и понуде је да се она по обичају користи правом првокупа, они онако испод плота, ваљда се светећи мени што им нијесам покоран и што сам им избио три војничке челенке, продају сву ибрахим-беговину неком Али - ефендији Капи.  Не могу пропустити а да не проговорим и о овој најновијој перјаници за твојијем саруком, госпођо владо!  То је ђаче чувенога Шеријата, кога ти онако раздарушно потпомажеш да цвјета и напредује.  Докусурио је некакве тамо-ваше лацманске наутике у Загребу, латинског бискупа у палац и папучу целивао и хрватскијем се именом заогрнуо.  Па једном дигао нос, да би ракао: е ће небо распарати њиме.  Ко сам, ја сам!  А ти му за леђима, па му је и ласно проводити бјесове.  Ето такоме назаљету и изроду ја остадох и даље — кмет!  Нови ага пије хтио пристати на уговор који је био између мене и старог аге.  Но, шта више, да би ми се осветио што је моја мајка шћела откупити читлук од Колокотре, баш као Пијулија у стари вакат, на самани Ђурђев-дан дође ми кући са џандарима и силом на срамоту оћера ми из обора обје краве, те ми остави фамилију и без кашике млијека.  По том ходе на чахир, и урва ми један цио пласт сијена што ми је био претекао преко зимнице.  А, кад приспје жетва, он потпушти своје јолпазе те ми од фамилије отму један читав стог јечма и овршу за њега.  Моја мајка Росна, гребући се и бијући шакама у прси, дотрчи у котарски суд и тужи га за посебицу и отимачину.  Суд, умјесто да заштити слабе и праве, ухапси на три дана моју стару мајку, грум земље — тобож да не диже ларму пред господом.  А ага?  На њега и његову пасју цеку сад дође ред да давулише, мјесто да одговара за учињени зулум.  И он оптужи моју мајку што му ђоја није платила хак.  Зато је, каже, био принуђен да јој и краве оћера, и сијено отме, и јечам потре.  Да то није онај исти котарски суд, који је назад двије године нагодио мене и мајку ми са старијем агом: ми да начинимо кућу а ага да нас гвожђем и јапијом потпомогне и хака нам не тражи за три године, не би се човјек ни чудио, па кад би криво пресудио — пошто у вас, Бог је дао, ни свијећа наузгор не стоји и право не гори.  Али, реците барем у себи право по души и срцу, зар то није и Богу плакут ’ на оваку пресуду од котарског суда: да се моја фамилија дигне и ишћера с Али-ефендијна читлука, а за наплату агинског хака да ми се истури на продају свака сатвар и све што ми се нађе у кући и пред кућом — и живо и мртво, и покретно и непокретно! ...  Твоји „џенетски хртови“ нијесу чекали да им котарски суд понавља бездушну наредбу.  Дођоше и поробише ме.  И усред циче зиме о Јовању-дне, кад су и међеђе шапе у дно јаме утрнуле од мраза и земберије, моја се стара мајка и сестра нејака обретоше на равни и снијегу под вјетром и ледом — на ништа, без ништа.  И преноћиле би и смрзле се обје под омарама, да им није било мог честитог по Богу дајиџе, Омер - аге Алијћа, те их за севап примио код себе у свој честити хоџак, ђе их држи и храни отада до дан-даљи.  Може бити е ће те, добра и „знатижељна“ госпо, занимати да чујеш и мило ти бити да сазнаш: откуд то и тако пријатељство између једног мусломанског и једног ђаурског дома.  Збиља, та је историја тога пријатељства врло занимљива, и вреди да је сазнаш.  Дакле, почуј!  За вријеме рата с Турском, мој је покојни ћаћа — не била му земља тешка! — у боју на Бучјем Долу убио и посијекао буљубашу Ахмета Алијћа, истог брата Омер -агина, пошто је покојни Богдан ратовао под књажевијем барјаком а рахметли Ахмет под султановијем.  И отада се закрве Шкори и Алијћи.  Алијћи су мрешкали ма кога од Шкора да освете Ахмета, а Шкори су се опет били и гонили с Алијћима као и с осталијем Турцима док-год је трајао рат и крајина.  Али Бог нави те Алијћима не испаде за руком да покају буљубашину погибију, а ни нашијема се не даде више згоде да иког више од Алијћа смакну с овог свијета.  Утолико се и умири, и дође Аустрија те нас опаса у свој каракол и нас и мусломане и латине; и ми се сви, и како нам се неће, погнута врата а црне душе преклонисмо вашој руци и крваву вам сабљу с голијех кољена у ријез целивасмо.  Тада се и мој покојни отац с осталијем племеницима врати на свој родни камен.  Кућа нам је била не више од черек од сата далеко од Омер -агине.  Богме, крв је крв — залуду, па ако је и други вакат, — те се и мој отац држао на варцу и уклањао испред Омера, а, кадгод би се ђе с њим у селу или у путу ачкао, гледао је да му је макар мали ножић на руци.  Не прође ни година дана откако ви дођосте да заповиједате у ову земљу, а једног дана, баш на наше крсно име Светог Димитрија, ето ти Омер - аге Алијћа па право те у нашу кућу.  — О Богдане! — зазва с врата.  — Ево ме!  — Помоз ’ Бог, и сретна ти слава!  — Бог ти помог’о, и добро ми дош’о!  — Боље тебе наш’о! ...  Но ходи, бива, да се пољубимо и помиримо!  Ако си м ’ и убио брата, није се истражио хоџак Алијћа.  А, валај, и ја бих га убио па да сам био на твом мјесту.  Није му дао ђаво, и њему и мени и свијема нама, да гледамо своја посла па с браћом живимо у слози и љубави, но се дигли да ми својијем ребрима чувамо султана и његову царевину, који и не зна ни да нас је Бог дав’о никако.  А, да тако нијесмо главињали, не би ни довели и насекали на се овог бечког гибета што му се не зна ни оца ни мајке, те да нам пишти и мајчино млијеко под ноктима — и вама и нама.  И, што је било — било; тако је вјетар намахнуо и вријеме и војничка срећа нанијела.  Но одсаде да будемо, џанум, оно што су били наши стари — браћа и по сто пута браћа!  Јер, кад је велики душманин иза врата, гледај да од малог направиш брата; друкчије радећи, ходе глава као перушина!“  То рекавши, рашири руке па их склопи мом оцу око врата.  Ту ти се њих два изгрли и ижљуби и спријатељи — као да су рођена браћа.  Бога ми, нико никоме, ни брат брату, није ваљавао толико колико Омер - ага мом оцу и мојој фамилији.  Ја се доцније побратимим с његовијем сином, Мујом; и тако се пријатељство између нас веза да га сви „бечки вилозови“ не могу одријешити.  И отад су наше куће ово што су; а како таде, тако и данаске. —  Но ни ово на што ти се горје тужих и јадих није све.  Док сам био на староме читлуку, нешто мој покојни отац док је био жив а нешто ја и стричеви, искрчили смо били мало мере; а на њој подгајили и један гај.  Кад ми фамилију дигоше с читлука, те се мајка Росна пожали окружју на неправду од аге и котара, окружје пресуди, да јој се ова крчевина да под закуп за десет година.  А из потаје наштуцне Али - ефендији те он и ову земљу, к’о своју, да другом чипчији те му је обради, и нареди му да с пушком у руци а оловом у чело дочека свакога ко се усуди да рекне: то је моје! ...  Кад сам изишао из затвора, те видио шта ми се учињело од крваве муке и зараде (а, док сам био у Кули, о томе ништа знао нијесам, јер стара Росна није дала да ми се о томе пише), да сам деведесет и девет живота имао, све бих, чини ми се, ризикао само да се нечије крви напијем.  Али мајчина клетва преко голијех прси, сестрине сузе и пријатељски савјети па ме охладише и спријечише од крваве намјере.  Шта сам знао друго радити, до изнова дићи парницу „код кадије а против кадије“.  Прво сам отишао код оног жмиравог пријестојника у Мостару — Пољак је родом, и дигао давију што се горе и теже море.  Ништа.  Отоле задавијам на окружје пред онијем шепавијем циркулом — ђаво га однио никад му име не могу погодити, толико знам да је Пољак и он, ... но сведно, ви га знате свакако, јер је ваша гњида.  И ту ништа.  Онда шта ћу, но притегнем на ноге опанке а комад овсенице и мало прља у торбу, па право амо, у Сарајево, на мусалу.  Као, кад ми се, болан, само каже, да, ако овђе не нађем правде, онда је нећу ни наћи ниђе до или у шуми са џефердаром или чак под Авалом јал ’ у Петрибору.  Све што је Бог па земљи сатворио, прелази преко људи.  А, валај, ми се чини, да је виша пола од свијех зала пројахала преко мога врата.  Ко не види миша кроз решето, испале му очи обадвије.  Те и то.  Ја само не знам кад ћу умријети, а: зашто ми је Швабо кућу ископао, знам, валај, као да с длана читам.  Види се као усред подне, да вашем цару интереза: да овај задрти и непокорни народ оголи, огладни и опразни — како би га беље слушао и горе му робовао.  Зар не?  Али, бели, вара се свак ко мисли, кад мени учини зло, да ће се тијем осветити моме мртвом ћаћи што је био у усташима и клао ћесареве војаке.  А тако се исто вара ако ко мисли: да ће од овог народа, кад остане го као прст, створити рају и само рају.  Јер го се коњ не јаше, а народ, инаџија и јогуница као овај наш, не савија врата без мотике нити се да завиличати ђемом од челика без јада велика.  А све продане душе, па макар их било на хиљаде, као што је тај ваш Али - ефендија Капа — нек ’ вам је здрав и жив и халал! — и сви капићи и раскапићи, неће вам више помоћи но ћеса ножу и прићесак арбији, па кад дође стани-пани!  Вара се, вара, вара, и вара, бога ми, свак ко друкчије мисли но тако како ја кажем и како Бог навија — и да-бог-да се вазда варао и у ватру џарао, док му обје очи не изгорела, као што и хоће најпослије, ако-бог-да!  То нека знаш, госпођо владо, и немој рећи е ти се није казало! ...  Ни за турско доба кад су делибаше судиле, овога јада није било.  Ни уз буну, кад смо из шаке вијали, из рога сијали, куком копали, ражњем орали, кустуром жели, на плочи мљели, а из каменице јели — овога јада, покора и белаја, као што је сад, није било.  Тражим: да ми похрваћена балија, Али - ефендија Капа коме је аустријска власт пустила мах, плати двадесет и четири оке гвожђа које сам утрошио у кућу, јанију, мљекар, двије краве, стог сијена, и њиву јечма с пластом сламе, гај што ми га је исијекао, и штету од отете ми крчевине на коју сам чак и закупнину платно — по процјени добријех и душевнијех људи.  И то све са законитом интересном стопом.  Од вашега суда тражим прво, да погледа у крст, закон и ’ ванђелије пред собом, и да се сјети да има Бога и за сиротињу као и за великаше — Бога грома и освете свете; и друго, да према томе позове похрваћеног балију, ефендум- Алију, на одговорност како ради сметања посједа, тако и ради самовољштине и зулумћарства.  Затијем, да ми ти, госпођо владо, или повратиш или надокнадиш штету, коју ми је учинио твој бездушни суд продајом свега покућства, педесет брава и два вола с једнијем коњем товарећаком.  Као што сам ти казао, док сам дошао до тебе, прошао сам два твоја суда; у једном је био судија жмирав, а у другоме шепав.  Идући амо, уз пут су ми казали: да и међу твојијем особљем, госпођо владо, има један члан — ћорав.  Бога ми, рђав знак; јер, како ми се нешто надало да ми све сами вакетњаци суде и дијеле правду, није ни чудо што ми се све вакетно и наопако обрће.  Ама опет као вељу: а дако у тебе буде мало више, не душе — но памети.  Јер посигурно ти знаш ону пашу народну: не гули море коре, док није било горе!  И чуј ме добро!  Ако ми ово за што ти се овако тешко, сињи кукавац, жалим, не извидиш како у закону пише и праву ми не даш, вјеруј Бога, учинићу те давом што се горе и теже море прво и прво самоме ћесару у Беч.  Па, ако ми ту не отворе врата, онда султану, моме правом и старом цару, у Цариград.  Не може ли ни ту ништа бити, искитићу до три харзовала — један краљу од Шумадије, други књазу од Црне Горе, а трећи бегу од Бугарије.  А, ако ми и они не могбуду помоћи, хоћу зажмурити па право у Русију земљу православну, и крлијештити пред ноге цара московскога, а запомагати што ми снага дава:  „Наше сунце са истока жарко, наша круно са сјевера сјајна, ... хај помози и избави од зла суда бечкога ћесара и Калајеве „жмираве, шепаве и ћораве“ владе!  Помози, или ~ ћемо се сви истурчити јал ’ у море скочити!“.  Не добијем ли ни ту своју праву, дајем ти Бога тврда јемца, поуздаћу се у се и у своје кљусе, те притегнут ’ на ноге опанке а џефердар куцнут ’ по табану, па од Романије до Бишине ђе ког стигнем с виластијем гаћама, бога ми, му ласно бити неће!  И опет ти, госпођо владо, кажем: само тражим оно што је моје, а ништа нећу што је твоје и ђавоље — па да ти је чанак колико и мостарска и сарајевска долина уједно, а да ти цио свијет у њу објеручке згрће сва блага, сваку мирођију, сваку ђеисију и сваку ђаконију што има под овом небесном капом.  Надам се, да ће бити како је право — а то је: како ја хоћу.  1—ИВ, 188 * у Сарајеву.  На силу покорни:  Крсто Богданов Шкоро,  тежак.  Већ је трећи дан како Крсто Шкоро лута по Сарајеву — таван и празан, смршао и замишљен, с рукама у џеповима и погнутом главом, смрштеним челом и закрвављеним од муке очима.  Тражи рада, или, у најмању руку, дајбуди кога добра Србина: не би ли му зајмио, или, у најбољем случају, дао за севап, коју пару, да се одвезе том новом швапском гвозденом кобилом, жељезницом, до у Мостар, а одатле до Вележи може и пјешке.  Али узалуд му труд.  Рада ниђе, јер послодавци, обично владине креатуре, зар да имају везе и даду прилике за зараду којекаквим упорниковићима, које влада гони — те да јој се замјерају?  А душевна човјека ниђе ни од чеперка, да га претури до у бездом под Вележ — као кад га нико ту и не познава; а, богме, брате, и вакат му је таки према оној народној: неста блага, неста пријатеља.  Гладан, жедан, уморан и љут, око подне се врати у Црквени Хан, да се ками окријепи.  Газда, добродушан човјек вредан Србин, видећи га у невољи и знајући како је и зашто пострадао, чинио је колико је могао: примио га на конак и давао му да једе и пије колико да не умре од глади.  За ручак је добио доста хљеба с пјатом чорбе и комадом преосталог меса при кости — објед, за који нећу да кажем да је био мршав, али тврдим да није био богзна како богат.  Какав је, да је, треба знати да је био џабе; а свакако је био и бољи и укуснији но пет му доономаднашњих ручака и вечера у сарајевској тавници.  Крсту се пак сваки залогај чинио да је с медом, — јер глад очи нема, а жедан коњ воде не пробира.  Био је таман докусурио с оним што је било донесено пред њим — ма да би наш изгладњели горштак могао још толико метнути у праћу, па тек да рече:  Бог да поможе, могу до довече! — прекрстио се и извадио иза колана мараму да се отре, док се појави у крчму један крупан старац, вас бијел као овца, погурен, с дугачким му објешеним до испод сиса сиједим брцима, у црном гуњцу, црним вуненим гаћама и поткованим опанцима, са бијелим дреновим штапом у руци.  Старац назва Бога, хукну и сједе за први астал до Крстова; извади мараму те отрије чело и образе, низ чије му бразде крупне грашке зноја цураху па се стакаху и капаху по силаву и по раскопчаном му златом везеном џемадану.  Заиска полић ракије.  Келнер му га донесе; а он га лијевом руком прихвати и диже према себи, погледа кроза њ да ли је како ваља, прекрсти се, окрену се око себе, и Крсту, као комшији, и ако му бјеше посве непознат, наздрави, па га тек наже и попи у искан.  Дај-то, дијете, да се што једе, ак ’ има која зера! ... нареди келнеру.  Мало по не би, и момак му донесе хљеба, један пун сахан чорбе с пиринчем и један меса кухана и печена на ражњу.  Старац се понова прекрсти и позва околосједеће:  — Хај’те да једемо! ...  — С анђелом, и на здравље ти било, брате! ... одговорише му ови по обичају.  Старац се прихвати кашике, те прво посрка чорбу; па извади ножић иза силаја, те стаде резати месо и јести облимице.  У том се појави и газда од крчме.  Чим згледа старца, приступи му, и, као давнашњи познаници, пољубише се образ у образ, питаше за здравље, сједоше један до другога, наручише оку вина „од оног бољега“, и стадоше пити и егленисати.  — Па како тамо по Романији, ... и шта се ради код вас? ... запитаће газда старца између осталога.  — Богме, брате, не дај Боже горе!  Једва народ дија.  Сваком душа у носу, шушак у срцу а мрак пред очима, па нити смрти ни живота.  Жива жила за више грдила! ...  — А како је љетина понијела? ...  — Теке тако.  Ма, оно, добар си чо’јек, и што да Бог — хвалимо га! — не да овај пексијан, но нам оте и црно иза ноката, да је кабил.  Зашли сад, чојче, бога ти, десетари, те онако на стрну и у класу још процијенили род.  И, вјеруј Бога, ђе су ударили и преотимали да има товар, једва да може изнијет ’ педесет ока — салте да себи што више скуцкају у царску хазну и ђавољу јаму.  Још поврху тога, а према томе, и аги трећина, и разни намети, и школарина, и кулук, и војница, и лактарина, и прирез на живо, и плаћа за дрва, и за испашу, и за кантарину, и за кланицу, и глобе, и ђаволи, и сто другијех белаја, и ... о Богу и мојој грешној души! ... биће их да им ни по букило жита неће остат ’ у кући, и да умиру од глади прије Митрова-дне — а за зиму и зимовиште да ти и не говорим! —  — А како воћке?  Како шљива? ...  — Бога ми, па бјеше понијело доста прилично.  Но која фајда, мој брате драговићу!  Изишла наредба од владе, да га нико не смије обрати док га не процијени десетар, а шљиве да нико ником не смије продат ’ до владиној фабрици.  Ударили намет на казане, — те сад сам по себи нити мо’ш нити смијеш пећ ’ ракију, па да би сваку оку по цекин пред’о. И, ђаводнио, ове ти године нико ни једне капи неће имат ’ ни за крсног имена.  А све за све, драговићу си мој, зашли некакви владини „грономи“ и „грунтовњаци“ — како ли их вабе — па унијели ланац у земљу, и премјерили је уздуж и попријеко, пописали што је чије — а ти знаш, да је све агинско; и тако дали агама вишу праву но су и за турско доба имали, а чипчије везали к’о псе за жежељ ...  — Хм, ... свеца ли јој швапскога, то је влада урадила навлаш — салте не би ли нас што више завадила с мусломанима! ... јекну газда, па од муке наже чашом, наврх сркну а на дну јој цвркну, и поручи још литар вина.  Поћута, поћута, па ће опет старцу:  — Па имаш ли ми се, чојче, ичим хвалит ’ с тијех банада? ...  — Похвалит ’ — је ли? ...  Е, мој брате драговићу, наша је хвала давно пропала.  Тек имам да ти причам за још једну швапску новину код нас на селу.  Изашли некакви владини учевњаци још прољетос међу нас, и ђегођ нашли добру долину, наћерали сељака да на њу сади некакву репу за накву нову владину шећерну фабрику.  Истина, они су нам и сјеме од ње дали, и показали нам како се ради.  О, то смо с ’ измучили и сто нас је јада убило, док смо је подигли.  А, да је која фајда, не би чо’јек ни жалио, но израст’о они ђаво не виши од добра чмањка кртоле.  К’о и окле ће израс ’, кад сто пута они владини људи дођи и донеси некакав ваљак од камена, па уз долину, низ долину, док уби ’ земљу и ону мекоту к’о да се хиљаду коња по њој скакало.  Баш овијех дана смо је почупали, и продали — влади, ... да коме, до њој?  Дали су нам некакве ђавоље признанице, цијену одсијецали како су сами шћели — ама пара још ниђе ни у плећу.  Богме, брате, кога су гођ наћерали да је сади, изгубио је петероструко на тој репи, ама нека б’их ђаво носио за овај пут, да хоће исплатит ’ што-год, и да неће и у будуће продужит ’ да нас нагоне да је садимо.  Јер, нагнају ли нас да још једном радимо око ње к’о ове године, вјеруј Бога слободно, све ће се сувим ликом опасат ’ и отић ’ у просјаке! ...  — Има ли зулума? ...  — Хе, брате, а кад га није било? ...  Ономадне џандари испребијаше оно несретно момче Милованово ...  — Кога Милована? ...  — Милована, болан, Окичина.  Онога штоно лани о Светом Јовану купова са мном вино у тебе ...  — А, а — знам.  А зашто? ...  — А, валај, брате си драговићу, ни зашто. Дијете, к’о дијете, ишло некуд тамо пут Невесиња с некаквијем ћириџијама; те, пошто се врати, донеси капу завратку, па ј ’ устакни.  А неко ти га прошпијај џандарима горје у касарни, те они ти му батац у кућу оцу.  Ухвати црно момче, па по њему:  „Окле ти црногорска капа — казуј!“ ...  Па би ’, би ’, док отели бијући, па и ш њим и с јадо-оцем му у затвор.  Ја млим, ни живо неће остат ’ — колико су му надодавали! ...  — А и не питам те, што си нам се ти зажелио Сарајева?  Какве тебе донијеше виле?..  — Како што, ако Бога знаш!  Па због оне ђавоље давије с онијем поганијем Шокцем Јосом око оне њиве на Нудолу.  Протег’о се та ’ ђаво к’о зла година, па никад краја.  Даће Бог, да изађе с алавијом! ....  — Знам сад у чему је ствар.  Па, за Бога, брате, зар се још тај белај није свршио између вас.  А ево, откад ја знам да се судите, има више од три године.  Па шта је, шта сте учинили досад?  — Како да нема, јадан!  Богме ево трећа година заљегла од часнијех поклада.  А ништа, богме, брате!  Он каже да је њива његова, и да му је, бива, мој ага присвојио уз буну његовом аги, кад је његов стари ага погинуо на Црној Гори а млади био лудо дијете.  Поткупио, родо, и читаву чету лажније ’ свједока, те му помажу на суду: како сам ја од аге купио туђу баштину.  А и суд му некако иде на руку — па нити смије да тако на пречац прекине спор, нити хоће да пресуди на штету Јосу, чо’јеку од своје вјере и закона и својој узданици.  Пуцају трошкови из дана у дан, а давија се још не свршива.  Већ има трошка на триста форината.  А, чини ми се, да влада и иде на то да нане што више глоба и путнина, па да ме на пошљетку клепне по ћеси како је никад више не могу напунит ’ нити с ’ исправит ’.  Некако сам јој трун у оку са својијем имућем; а особито ми је хасум од онда кад јој се успротивих са сељацима због тога што купује земље од ага, па их не продава нама но их поклања Шокцима и насељава их између нас из дана у дан све више.  Сад сам, прије подне, био на Мусали; па ми рекоше, да још „главни и одјелни предстојник није донио никакву одлуку по том дјелу.“  Баш тијем ријечима.  Трпи, душо, Бога ради! ...  — А ријетко си се и појављив’о у потоње доба.  Да нијеси што био хаста? ...  — Па, да видиш, и нијесам -— Богу за славу!  Но, знаш инокосан сам, јадан, па не могу оставит ’, но ако ја ма куд крочим од куће, нема ми ко дома ни оно мало мала савит ’ и напојит ’, ни баштину обић ’ ни госта у кући дочекат ’.  Оно јадо-бабе, богме, грохнуло — к’о труо пањ; шћер ми прирасла, па, да ти кажем к’о брату и старом пријатељу, не смијем је од куће пет декика пуштат ’ саму  — све се бојим од оније ’ безобразније ’ џандарскије ’ псина, што не оставише куће ни жене ни ђевојке а да јој не узеше образ и не нанијеше срамоту, салте ако им ђе ма ђе до рука допане.  Још, да ти се жалим, ост’о сам ти ту назад мјесец дана без најамника; па ми се не да намјерит ’ на добра и поштена момка — је ли Бога жива!  Но, ану бо, како с ’ ово у хан код тебе навраће толики свијет, не’ш ли ме намјерит ’ на какво згодно момче, које би ме добро послужило и на кога бих се мог’о повјероват ’ — а не жалим га добро платит ’!..  Крсто је за сво то вријеме сидио за својим столом сам, ћутао, пушио и чинио се невјешт свему што се око њега дешава, па и газдину разговору с непознатим му старцем.  То у толико прије у колико се и старац усиљавао да што тише говори, окрећући се при свакој петој реченици око себе, из бојазни: да га какво „владино“ ухо не прислушкује или око не прешка.  Али, кад чича помену газди како му је потребан најамник, сиромаху Крсту сијнуше очи, погледа на газду и даде му знак на себе и за себе.  — Хоћу, јадан, како не, а и могу на ’ ви час салте ако се погодите.  Ев ’ ови пријатељ те сједи вође.  Бога ми га ваљастијег и поштенијег и онако по нашем табијату нема јутрос у свој Херцеговини!.. зађе газда, показујући и гледајући на Крста.  Старац се окрену на нашег Подвелешца, премјери га очима од главе до пета, осмјехну се и запита:  — А ко ти је то?  Кршан ђетић што очи гледају ...  Газда му каза и ко је и окле је, и зашто је овдје; и како је због србовања изгубио све што је имао, па у неколико пута и тавнице допао; и како је из ње сад посљедњи пут, а сигурно му то неће бити посљедњи пут, изашао прије три дана, одлежавши по године због некакве увредљиве давије на владу; па, како је остао без ништа, добро би му дошао ма какав рад и служба.  Старац устаде, приђе Крсту и пружи му руку говорећи:  — А како си, брате? ...  — Добро, Богу фала, у здравље добрије ’ људи!.. подигнувши се, прихвативши се за капу и рукујући се с чичом, одговори му Крсто.  — Ово је најпрви газда из Сокоца на Романији, Живаљ Звијездић; честит Србин и прави хоџаковић.  И ја бих желио, Крсто, да се погодите, те да с ’ увјериш да збиља, ако може бит ’ оваки Србенда, кутњик и поштењак, то мимо њ нема куд проћерат ’.  А биће ти лијепо, сигуран сам, и теби ш њим и њему с тобом ...  Сједоше.  Стари Живаљ зађе:  — Ма какав је мор’о бит ’ та ’ твој харзовал, кад си одлеж’о по године хапса за њ — ако Бога знаш?  Ваља да си ову нашу вјештицу (показа очима на прозор и на ону страну ђе је зграда Земаљске Владе) пецнуо у живу рану.  Дедер ми причај, добар си чо’јек, и на ти запали! ...  Крсто сави цигар, уђеде га у дрвени ишарани цигарлук, прижди, и, одбијајући густе димове несносне палте, исприча укратко садржину давије с које пострада мјесто да добије право и своју невољу која га наћера па тај кланац.  — О, брате, па грдно си и давулис’о!  А и невоља ти је, бели.  Ха-ха-ха-ха!  И баш им тако очита?  Ачкосум — нека си!  Тако им и треба!  А тако им, који је Бог један, откад су дошли у ову земљу, још нико није скрес’о. Валај не жали што си све своје изгубио, ... а, најпотље, сам Бог зна ђе је коме нафака записана.  Било глава, биће ћулава.  И вјерајбог ми је мило што си таки, и ако хоћеш, баш ће ми бит ’ драго ако се погодимо.  Хајде, даћу ти на мјесец по пет форинти, одијело и струку и опанке к’о што и сам носим, јешћеш са мном и што и ја, и стојаћеш са мном под једнијем кровом.  Грђа ти постеља од моје неће бит ’.  А за то имаш да ми пазиш кућу умјесто мене, и да ми радиш на баштини и око мала к’о што би за себе.  Хоћеш ли? .... зађе Живаљ.  — Ваистину, па лијепо говориш.  Хајде де: даваћеш ми све што рече, салте, ако имаш ђе близу куће какву колибицу, даћеш ми је да добавим у њу мајку и сестру — да ми се не потуцају по туђим огњиштима од немила до недрага; и уза њу једно јутро орања, колико да имам ђе коју главицу лука посадит ’ ... предложи Крсто, чешући се по потиоку и врпољећи се од стида и незгоде.  — Пристајем.  Ама да и ти будеш чо’јек за месе, к’о што сам ја за тебе.  Дај руку! ...  Пресијеци, газда! ...  Момче, донеси кило вина! ...  ...  Сретно! ...  Сретно! ... и погодба би углављена.  Сјутра-дан, неђе око подне, пошто покуповаше што им треба, Живаљ узјаха котва, а Крсто притеже на ноге опанке, упрти торбу и претури струку преко рамена, па пред Живаљем и коњем му пут Сокоца уз Романију.  Из разговора узгред Крсто дозна, да је чича Живаљ превршио осамдесету годину и да је запамтио и самога Хусеин - капетана и његову крајину; да му је баба већ оћоравила од старости; да има кулу на два боја на крај села, а у тору крд од триста коза и оваца, петнаест говеди и пет коња; да има своје откупљене баштине на двадесет дана орања, и да би имао и више да му се власт није поткопала с глобама и наметима и напастима; да је имао шесторо ђеце, мушке и женске, и, да му нијесу поумирила, сад би већ имао и „бијеле челе“; и да му је само остало најмлађе дијете, шћер Госпава, коју му је Бог дао кад јој се нико ни надао није — у његовој шездесетој а жениној му педесетој години уочи самога Госпођина-дне.  Они уз Романију кроз кршне кланце и горовите богазе, кроз редотач и халуге, а сунце преко ведрог и модрог неба на западу на свој праисконски одар.  Они наврх Романије, а сунце под Романију.  Тежаци се већ враћаху с косама и мотикама преко рамена или гонећи рало и волове на починак кућама; чобани јављаху стоку, чији се чактари, чакалице, блека и века, њиска и рика мијешаше са растегљивим, уздрхтаним и жаловитим звуцима пастирских дипала и јецавом пјесмом младих чобаница и работница у повратку с њива и ливада.  Чаробну небесну румен на западу, тај печат стида и жиг срамоте за све неправде над овом земљом, која се све то више губљаше за црном ивицом далеких планина, замијени ведро мркило језиве и дубоке вечери.  Мјесец се помоли иза зупчастих и изрецканих романијских висова, и, као мртвачким покривалом, својом блиједом мјесечином прели и прекри мрачну површину црне и хладне земље — а Живаљ и Крсто стигоше у Соколац.  Живаљева је кућа била обашка у селу при једној главици.  Доњи јој је бој био од камена, и уједно служио је и као ахар за коња и као подрум за пијће и као хамбар за жито.  На горњем боју биле су ходаје и ћилери, и ту су му чељад живјела.  Улазило се уза басамаке.  Покривена је била шиндом.  Пред њом се налазио добар шљивак, а иза ње по главици гранале су се разне воћке, питоме и накаламљене, које за свој узгој имаду захвалити више Живаљевој старачкој доколици но каквој потреби.  Чим му захрза хат пред кућом, истрча једна млада, висока, кршна, фисна и једра ђевојка с лучем у руци.  Крсто одмах уочи у њој газдину кћер.  Ђевојка им прихвати Бога, па приђе оцу, пољуби га у руку и помога му сјахати.  Видећи јабанца, приступи и њему те му прими струку и торбу и прислони их уз басамаке док се врати.  Живаљ и Крсто уљегоше у кућу, а ђевојка одведе коња у ахар, растимари га и натаче му зобницу с јечмом, па се врати натраг, унијевши Крстову торбу и струку у кућу, и објеси их о чивилук за вратима.  Па свјетлости од лампе и огњишта, Крсту понова запеше очи на прикладну Госпаву ђевојку, и тај-час га нешто лецну с лијеве стране у прсима, као да га ко иглом убоде.  А и окле неће, кад пред њим цура као вила нагоркиња.  Пуно, бијело, зачињено румењу јој лице украшавају дуге витице црних коса љепше по најљепши цвјетни вијенци додолу, и озаравају двије жеравице гаравих јој очију, изнад којих се савијају двије обрве — црне као јој и очи или поноћ, а меке као јој и коса или паучина.  Врат јој дугачак колико пед’о, а грло јој и подвољак бијели као да их је јомужом умивала.  На лијевом јој образу мадеж — па да полудиш од жеље да наслониш успе на њ, и пренесеш се у царство поезије кад си као беба мајчину дојку сисао.  Груди јој као прештинут а напухат мијех од дипала, и само што се дижу и спуштају под дисајем, као талас под игром вјетрова.  Висока, развијена, здрава као дријен, морала је и у најкалуђерскијем калуђеру побудити нечисте жеље, а камо ли не код нашег Крста, кога многа и многа бечлинка никад па никад заборавит ’ неће.  А и Госпави се зажагрише очи и запламћеше образи, и нешто јој заигра у котаоцу — као да је опржи жерава, чија јој се топлина с неким пријатним дрхтањем разли око срца, при погледу на Крста — зорна и прикладна, плећата и снопата.  Задржа се за час очима на њ; погледи им се сусретоше у један мах, и она свој обори у под преда се.  Па, да би забашурила врпољ и узбуђење, ходе те донесе воде, и приђе прво оцу па Крсту те их изу, растави им обућу и помога им да измију ноге.  Затим потаче ватру под вечеру, и похита те им испече џезву кафе.  За све то вријеме је Митрана, жена Живаљева, час-по куњала више пријеклада, час-по разговарала са Живаљем и распитивала га шта је учинио у Сарајеву.  Живаљ јој је причао; а, између осталога, паде ријеч и о Крсту, и Живаљ јој каза ко је, шта је, како је пострадао и како се с њим погодио да га служи.  Послужујући им кафу и растављајући вечеру, Госпава се, слушајући то, сва била претворила у ухо.  И жмарци је подиђоше при помисли, да ће тај пријатни момак остати дуже времена с њима заједно.  И сажали јој се на црног јунака, што је спао на то да се, кад је највише потребан себи и својој кући, потуца по најму, те да на туђем послу троши бехар своје младости и да га туђе уши кољу а туђа му уста заповиједају.  И сави јој се мука на срце од љутине на поганог „тирјанина дошла“, што све што би боље и честитије ископа и зави у црно; и у неку руку се и застиђе од саме себе а пред огледалом своје женске сујете и свог богаташког поноса, што тако нагло да веза свој мерах за једног — најамника.  Хајде, како му недраго — и наш ти Крсто остаде у кући Живаља Звијездића.  Одмах писа побратиму Мују у Подвележје, код кога му се налазила мајка и сестра, те му их спреми и упути у Соколац.  Живаљ му даде једну ветку колибицу, коју он покрпи, погради и поши, и ту се настани с фамилијом.  Кад год имаде слободна времена, утроши га привређујући по ђешто у својој кућици — или дубући кашике, чанке и карлице, или тешући дуге за каблове, жбанове и бурила, или ђељући преслице и вретена, или блањајући штице за синије и кревете, или градећи столице, или лијепећи што по чатмама, или се замарињавајући у врту пред колибом око воћа и поврћа ... једном ријечи, само се одмарао онда кад је спавао.  А на газдином послу радио је за другу тројицу.  У подне, у поноћи, поскакивао је око свега што је Живаљево десет пута боље но да је његово.  На њиви, на ливади, у пољу, у шуми, на катуну у планини, на кули у селу, на пазару у Сарајеву, на сабору код цркве, свуда-свуда је гледао да колико више може привриједи своме газди.  Омиље Живаљу, ни да му је рођени син.  Повјери се у њ, да му је толика пута по сто талијера давао да му исплати дугове мјесто њега или да му што купи.  Завоље га и Живаљевица; често му је, кад би куд изашла, предавала кључ од куле — а то много значи.  А за највише га некуд, радо имаше — ко други но — Госпава.  Стара Росна — баница жена, разговорџија и мушкобања, допаде се Живаљу а Живаљевици особито.  По вас дуги би дан њих двије старице пресиђеле заједно у кули, пекле кафу и причале се.  Госпава Живаљева и тринаестогодишња Милица, сестра Крстова, спријатељише се ни да су сестре.  Увијек заједно на раду, на починку, за стоком, на жетви, на пластидби, по сијелима, у колу — свуда.  Милица би помагала Госпави око сређивања прћије, веза и плетива; а Росна би чешљала вуну са старом и ћоравом Митраном, прела, и ткала серџаде, струке и кабанице.  Зато би Росна и Милица бивале почесто на ручку и вечери код Живаља, а поврх тога добијале би за свој рад и услугу и приличну наплату у мрсу, вуни, брашну, дрвима, па ђегда и у новцу.  Не прође ни по године, а те се двије фамилије толико сродише и зближише — као да су испод једног сљемена од памтивијека.  А и дуге и хладне зимске ноћи, и пријатне и кратке љетне вечери, обори и стогови, њиве и ливаде, воћњаци и гајеви, птице и лептирови, врела и повјетарци, везене мараме и мирисно цвијеће, чарапе и назувци, па кад би им ми нешто могли немушти говор разабрати, умјели би нам причати врло занимљиве доживљаје чудног и бујног ашиковања двоје младих, приспјелих, забреклих и пробехаралих јарана — Крста и Госпаве.  Кад се младеж милује, чини јој се нико очију нема; море им је до кољена, а памет за облаком.  Тако и Крсту и Госпави.  Мислили су, да за њихово севдисање ни црна земља не зна.  И како се изненадише кад једнога јутра одјекну пјесма саврх Сокоца до дно Сокоца:  А у вече истога дана стари Живаљ позва Крста, Росну и Милицу у своју кулу на вечеру.  Угости их што љепше и боље мога; нареди Госпави да донесе старог вина од седам година које он само о Божићу, Ускрсу и крсном имену харчи; насу свима по чашу, и, о чему нико ни сањао није, с првом чашом наздрави:  — Ха, вино пили а весели били и у здрављу се Богу молили, који може да нам поможе, — и он нам да-бог-да вазде помаг’о, и што треба да буде данас за сјутра нам не одлаг’о — да-бог-да!  Здрав си ми, мој добросретни и драги зете, Крсто Богданов, ... и сретна ти заручница, моја јединица и мезимица Госпава, — и да-бог-да с њоме проживио како сам у Бога желио и молио, — на понос и радос ’ и хоџаку моме и свакоме своме!..  Здрава, пријатељице Росна, и благослов ’ и ти доброг сина свога а сретног зета мога — к’о и ја шћер своју а снаху твоју!..