147 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 147.  ЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ.  НОВЕ.  РОМАН.  БЕОГРАД.  НОВА ШТАМПАРИЈА ДАВИДОВИЋ - ЉУБ. М. ДАВИДОВИЋА.  1912.  Пред једном лепом кућом, двоспратном, са шалонама и с три балкона, на грчком Пиргусу а турским - Јалијама, где су летњиковци солунских богаташа, у једно лепо мајско јутро, зауставише се кола; и док кочијаш, Арнаутин, у арнаутском оделу, затезаше вођице танконогим ватреним вранцима с посребреном оправом, с бока тих кола скочи млад црнац, дилавер, у рединготу, крутој огрлици и фесу, и отворив вратанца, окрете им леђа и пружи мишицу, а из кола изиђоше три хануме и једна робиња, све у црним чаршафима, то јест хаљинама за излазак, и с густим црним печима, веловима, на лицу.  Она прва што сиђе, много се ослони на дилаверову пружену мишицу.  Чим залупаше тучним звекиром на високој гвозденој капији те лепе куће, опкољене дивним парком а покривене лозом, бршљаном и дивљом ружом, много исцветалом, хануме, кроз гвоздену ограду, сасвим европску, опазише једну дежмекасту црнкињу, капиџику.  Она им отвори, и кад уђоше, пољуби им скут и пође пред њима, поведе их уском стазом посутом ситним шљунком; а оне, идући тихо, господски, бацаху погледе у кратко ошишану траву прошарану жбуновима руже и јасмина и бокорима јоргована, у две грдно велике „рунделе“ као два дивна уметничка ћилима од цвећа, у водоскок, у кипарисе око ограде, смокве и палме, у лимуне пред кућом и олеандре, који су надвисили кућни кров.  Ишле су једна за другом, најстарија, на млађа, па најмлађа, па робиња са шареном бошчом у руци; и кад бише до пола дворишта, или боље рећи дивнога парка, отворише се кућна врата и појавише се из куће три хануме, као Гркиње или Јеврејке, развијене: да дочекају госте.  У предсобљу се бејаше наместила у два реда женска послуга. „Сефа гелдиниз!“ узвикнуше радосно домаћице. „Сефа булдумиз!“ одговорише, такође радосно, гошће.  Гошће се развише.  Као укућанке, и оне су европски обучене.  Али једна од њих, мршава висока старица, у белој памучној антерији је, и с кратко подсеченом сребрном косом.  Осим те старице, све у собу одоше с ципелама.  Читав буљук послуге похита за њима, а једна робиња однесе њине чаршафе, „пелерине“ и печа, да их завије и остави у јашмак-одају.  У мусафир-одаји, то јест соби за госте, не беше ништа турско, само један врло мали мангал, за кафу и цигаре, коме овде није место, јер је топло те су сви прозори отворени, да у собу „уђе и мирише мај“ ...  У соби наста грљење и нежно притискивање лица на лице, пљескање по плећима и узвикивање „о, машалла!“  А тек што поседаше, стара, преко обичаја турског, већ упита за здравље домаћиново; и кад јој једна четрдесетогодишња ханума, у сукњи и блузи и старомодној европској фризури, одговори да је „хвала Богу“ здрав, она рашири десну руку на прсима, погледа у стихове из корана који вишаху над једним вратима, подиже се и, са сузама у очима, узвикну:  „О, Шућур!“И понова грљење и љубљење скута старици.  По здрављењу, по радости види се да су најрођенији род.  То је свекрва са снахама и унукама, мајка Ибрахим -Хасана и Исмаил -Ахмеда, два богата Цариграђанина који су се доселили у Солун још пре двадесет година.  Ибрахим-Хасан -бејов харем дошао је у госте Исмаил -Ахмед-бејову харему, из Старога Солуна у Нови Солун, од Алаџа-Имарета на Јалије, крај мора: да ту проведе мај.  Послужише их цигаром и кафом.  И још по једанпут се поздравише, па почеше да се разговарају, полако, „господски“ ...  Старичине унуке, од једног сина и од другог, две младе, врло лепе девојке, значајно се погледаше и осмехнуше, и упитавши бабу да ли јој нису што потребне, изиђоше и одоше у једну собу окренуту мору, с мало отвореним шалонама, па брзо пређоше у другу из баште, где бејаше много прозора, и сви широм отворени.  Да је ово девојачка соба, види се по силном мирису и по многим инструментима за свирање; да је ово соба савремене муслиманке, нове, како те савремене, француске васпитанице, себе зову, види се по свакојаким ситницама, по клавиру, по столу за писање и по полицама с француским и енглеским књигама.  Седоше, обе у једну наслоњачу, загрлише се и почеше да се разговарају, француски.  Гошћа се жалила како јој је отац љут, како се врло бојала да их неће пустити да проведу мај на Јалијама; хвалила се неном; говорила је како њена мајка и сад као увек само пеки, како по њиховој кући по вас драги дан пеки, само да је мир.  — Ја свирам у пијано и мислим на Мадмоазел.  О, ако се не врати!  Шта ћу ја јадна сама?  Кажи, душо Мерсије? упита гошћа.  — Шта ћеш?  Да се удаш, срце Емир, одговори домаћица.  — Quelle idée! узвикну она.  За кога?  — За старотурчина, одговори Мерсије уозбиљивши се.  — У гору и камен! рече гошћа уплашено и скочи.  Напослетку, ја сам још млада, душо Мерсије.  — Don't speak so foolishly!узвикну Мерсије озбиљно и имитујући потпуно њину енглеску учитељицу, да гошћу насмеје.  — Don't speak so foolishly! понови домаћица а гошћа се зацени од смеха гледајући је у њене стиснуте вилице.  — O yes!  It's stupid! Млада, а напунила осамнаест година!  И ја.  Обе смо већ зреле девојке, јер смо Азијатке.  Гошћа престаде да се смеје и рече:  — Ми смо нове, а оне су Европљанке, Францускиње.  Шта ми имамо азијатско?  Ни говор, ни хаљине, чак ни ход, чак ни покрете.  — Чак ни мисли, чак ни осећања, је ли, Емир?  — И то не, заврши гошћа па опет седе у наслоњачу, загрли се са сестром од стрица и удесише, врло тихо, једну сентименталну и монотону турску песмицу, на се засмејаше што певају турски, и запалише по цигару, извише мало врат и почеше с много емоције:  Come!  O, come my life's delight!“ Наједанпут, домаћица прекиде песму и рече:  — Збиља! је ли се ханум -јенђе помирила с Мондије - ханумом?  А гошћа се наљути, извуче се из сестрина загрљаја и рече:  — Нећу више с тобом. Сут-ана!моја слатка сута како лепо име има, а пакосне хануме дадоше јој надимак.  Па и ти, Мерсије; нисам знала да си пакосна.  — Well!- Је ли се ханум -јенђе помирила с Нурије - ханумом?  — Није, и неће!  Један капиџик од целог комшилука, па и он затворен.  Кад год у њ погледам, ја заплачем.  Мерсије изненада пређе на нешто сасвим друго.  То је био њен обичај.  Сувише жива, она није могла да се задржава дуго на једном предмету.  — Јуче сам видела Жути Врскапут ...  Сретосмо се, он ми се загледа у очи, ја се спотакох.  — Да се мени загледа у очи мушко, ја бих пала.  А женско, жена, мени је пријатно ...  Волела бих да знам тога твога Жутог.  — Јуче је био у црном капуту, али он је мени Жути Врскапут, као и онај други Браон Фес, као и онај трећи К—К.  — Ко ти је тај?!  Тога ниси помињала! упита Емир врло радосно.  — Један младотурчин.  Дошао са школовања у Паризу.  — Па где си га ти видела по Богу? упита гошћа још радозналије.  — У кући, у соби ...  Седела сам с њим, код његове тетке.  — Ти!  — Ја ...  Ја.  — С мушким!!  — O, yes!  Али шалу па страну, умало не умрех, испрва, а после ... ослободих се, и не допаде ми се: француски говори, тврдо изговара que ...  А уображен!!  Буни се што сам покрила главу и што не умем с мушким да говорим „Quelle honte!  Quelle honte!“узвикује тако надувено.  Уображен.  Његова тетка прича му да Емине-Семије - ханум хоће да се развијемо, он то одобрава и на сва уста грди наше обичаје и друштво.  — Мерсије, ја не бих могла с човеком!  А замисли европске балове.  Загрљена с човеком ... игра!  И како европска жена гледа кад јој муж игра с туђом женом?!  Читам, слушам то као бајку „Царев син заљубио се у слушкињу“.  Али ово ми и није чудновато.  И сад нам се везирови синови заљубљују у робиње и узимају их за жене.  Ти си много слободнија од мене.  Теби отац не брани да носиш јелдрме и башјорти, то што мој отац зове „европски огртач за прашину и европска махрама за позориште“.  — Зацело, Емир јагње, ти си завијена као Арнаутка и не смеш пешке одавде донде.  — Моја несрећа! ...  А то ... што си седела с мушким, смем ли да кажем неком? упита Фатма.  — Смеш само нашој другарици Ариф -тејзи.  Њено име као да је за њу измишљено, јер она је ариф.  — Слатка моја Ариф -тејзе! рече гошћа нежно.  Пакосне хануме кажу:  „Женски Хилми - Паша.  Он изводи реформу у држави, она у друштву ".  И грде је због Францускиње.  „Пофранцузила се!“  Али, голо дрво нико не погледа, на лиснато бацају очи, на родно камење.  Мерсије ућута и замисли се.  Емир је држала да она мисли о Ариф -тејзи, али Мерсије узвикну:  — Ах! шешир!  Кад би дошао дан да метнем на главу шешир, ја бих скакала од среће, јагње Емир.  — А ја бих, душо Мерсије, полудела од радости.  И мада су говориле француски, тргоше се и ућуташе, кад у собу уђоше две робиње.  Обе су врло лепе.  Домаћица се зове Зехра - Мерсије а гошћа Емир-Фатма.  Једна Туркиња овако их је описала.  „Обе су високе као селвије, и танке да би их могле обухватити и оне женске руке што се занимају само везом; у обе су очи као бадем, само у ове с Јалије плаве, а у оне од Алаџа-Имарета црне; од њиног погледа човек се опија као од вина с бенђелуком; у повијама имају елиф (а) као црном бојом направљено; у Мерсије коса као поморанџина кора, у Емире као од печеног кестена љуска, и сјајна као зрела маслинка.  Мерсије има мало повећа уста, Емир као саказ-кутијуод љуске орахове превучене црвеним атлазом; у обе подвољак округао па као незагризена јабука; у обе грло као неоткинут крин, а Емир-Фатми је на грлу, мало у лево, младеж као најситније зрнце пржене мока кафе.  Па какве су њене руке, њене ноге!  Емир - Фатма има једнога белог гаћастог голуба, кога из скута храни, па као тога голуба крила, такве су њене руке.  Мерсије иде мало потешко, а Емир као да не стаје на земљу, и извија се као змијица; и има глас као неј то јест дервишку свирку у текијама: тај глас подиже човека, узноси га на небо и преводи преко срата, (моста од длаке).  Да је неко праведан као дете, огрешио би се кад би погледао у лице, или у око, у уста, у подвољак, у грло, у руку, у ногу, нарочито у танку половину — Емир -Фатму.“  Оне су то описивање чуле и наљутиле се.  Оне би волеле да их описују као Французи своје јунакиње из романа.  Оне живе у Турској, а сањају о Француској.  Сваки дан читају нешто ново и чезну за тим туђим, непознатим, далеким светом.  Пошто су се наразговарале, свирале су симфоније и плакале; а после су, са сузним очима, читале из романа поједина места и, црвенећи, криле лице на грудима једна другој.  И шта је то што их толико растужује и узбуђује?  — Љубав.  „Ја сам се могла заљубљивати у муслиманке, док се нисам заљубила у Францускињу, " рече Емир.  И помињаху предмете своје љубави — жене!  Као пансионаткиње што се заљубљују у калуђерице, тако и ове, док су врло младе, у своје учитељице, ако их имају, или у пријатељице својих рођака ...  Само ове, немајући додира с људима, продужују то и доцније.  Емир се бејаше заљубила у једну младу Парижанку, пријатељицу своје гувернанте, која им често долажаше.  Седећи према њој и гледајући њену тоалету, нарочито њен шешир, њено европско држање, слушајући њен говор, не шта говори већ како говори, француски, опијаше се и сањаше чудновате снове: да је човек, муж те њој миле странкиње.  А пошто гошћа отиде, она гледа да остане у соби сама, да мирише јастук на који се та страна жена наслањала, и који је мирисао на хелиотроп ...  Кад би после овога изишла пред матер и бабу, црвенела би од стида и крила очи.  Весела девојчица промени се, уозбиљи се, и сваки час беше врло замишљена.  То опази њена мајка и као права Туркиња сети се шта је, те једнога дана замоли ту страну жену да им више не долази, пошто дође и каже да мора да путује, с мужем, инжињером, чак у Каиро.  Опа се није устезала да каже странкињи због чега не треба да им долази.  Овој бејаше жао, али ипак дође „да им каже збогом ".  При растанку, она страсно пољуби лепу заљубљену турску девојчицу, пољуби је у оба ока и у уста.  Од пољупца у уста, Емир се изгуби и заплака, гласно, као кад је била мала, а „последње збогом“ обори је у постељу.  Мајка јој се уплаши те је онако болесну одведе у Скопље, да се међу непознатим и веселим харемима разгали.  Кад се отуд, после неколико месеца, вратише, она не бејаше тужна, али не бејаше ни весела, јер турско друштво је више не занимаше, а њихова кућа чињаше јој се празна.  „Како ћемо овако саме, нене?“ упита бабу; а она јој нежно одговори:  „Фатма, чедо, па нас никад није било више: сви смо, Богу хвала, живи.“  Она се трже: сви њени ту су, а њој се ипак чини да нема некога који је испуњавао ову кућу.  Данас помиње Парижанку више но обично „отуд што мирише јасмин“.  — И онда је било пролеће, и јасмин просто гуши.  На њу ме подсећа, увек, и дување ветра, и реч рéцомпенсе. „Est-ce la récompense, mon enfant?“ упитала ме је кад ми је једанпут наместила витице а ја се изгубила и пољубила је.  „То ће те подсећати на њу, док се не заљубши у човека.“  — Кад би тај човек био Француз, ја бих се у њега заљубила.  Али где да нађем човека?  У кући затворена, па улици у затвореним колима.  Видим по некога кроз решетке, кроз колске прозоре, али то није ништа.  Понекад ми дође да поломим решетке ...  Тако ми дође, али ми се још никад није подигла рука.  Мерсије, мој муж мора свирати у пијано, знати енглески и говорити француски као Мадам.  Ја с таквим мужем не бих волела да живим овде, те бих молила Бога да нешто скриви и да га прогнају: да с њим идем у свет, у Париз.  Ах, Париз!..  Ми овде не живимо, већ животаримо.  „Живот вам је анималан,“ каже Мадмоазел.  „Једете, пијете, спавате“ ...  Шта је живот и његова борба, ми не знамо, Мерсије.  Нама је све готово, и ми смо несрећне.  — Кад се понекад размислим како живимо ... рече Мерсије.  — Дође ти да се убијеш, је ли, душо?  Кад ништа не мислим ја сам весела: певам, свирам, читам.  Нене ме зове кумријом, зато што јој певам.  Размисли, сестро.  Кад се удамо: муж, деца, данас на Јалијама, сутра на Молосу — колима.  Оне нижег сталежа боље пролазе, њих је увек пуна чаршија.  А Донме?  Колико сам пута зажалила што нисам Донме, Бог нек ми опрости, те да идем готово развијена, да сам по ваздан у чаршији, да пред вече седим крај широм отворена прозора, да се загледам у очи женама и људима.  Ја мислим да се Донмама чак јављају људи, кад их сретну на улици и познаду их.  А како да их не познаду кад су скоро развијене!  Ја просто обожавам Донме, зато што су смеле.  Бар то није смелост бити муслиманка и ићи развијена кроз град где има муслимана као што је мој отац?  На њиним свадбама међу њима се прошетају и људи, а оне, по неке, метну на главу — џепну марамицу.  Једне су сасвим гологлаве.  О, што нисмо као неке наше другарице што знају само турски и за свашта вичу кисмет?!  О јадне ми ако нас удаду за неке свршене правнике у кафеним кафтанима и белим чалмама, па ми да им се обучемо, а они, кад из чаршије дођу, да нас и не погледају, и ако смо се за њих обукле, већ прво да узму абдест и да клањају, па тад, с бројаницама, да седну у једном ћошету.  Сестро, пре бих скочила у море него што бих се за таквог удала.  Шта би ме се тицало куда ће ми отићи душа?  А ко зна да ли и има онога света?  Ја памтим шта је говорила Мадам.  Свет, Мерсије, то је за мене нешто далеко као небо, тај свет који сам из књига познала и о коме ми је толико причала Мадмоазел и Мадам.  О томе свету сањам и ако његову даљину не могу да појмим.  Па они дивни градови, на сликама!  Али ја чак и Солун не познајем, и ако сам се у њему родила и одрасла.  Заћута, и пођоше јој сузе.  — Што плачеш, око моје?  Шта ја више знам?  Истина, смем да идем пешке, смем да обучем јелдрме и да на главу метнем башјорти.  Али, шта је то?  Уместо да јој нешто одговори, Фатма се приљуби уз њу.  Обе се замислише.  Дубоке Емир -Фатмине очи приковаше се за једну тачку на зиду, где без сумње она виде тај туђи свет, свет ван Солуна, далеки Париз, где се родила Мадмоазел, и Мадам ...  Овакви разговори и њима слични понављали су се сваки дан, кад су биле саме.  Али, кад су биле саме?  И ноћу и дању гости.  Ноћу Туркиње, дању странкиње.  Јер нема ваљда ниједне странкиње која дође у Турску, нарочито у њене веће градове, да не гледа, на сваки начин, да уђе у хареме ...  А стране путнице уводиле су у хареме странкиње што у Солуну живе.  Прво су их водиле Емир -Фатминој Ариф -тејзи, па после другим ханумама за које су знале да воле Европу.  Кад год су хтеле да покажу путницама какву велику турску кућу, странкиње су их водиле Исмаил -Ахмед-бејову конаку.  Он је диван, а и на дивном месту крај мора.  И тако Емир-Фатми за читави месец дана чинило се као да није у Солуну.  Данас Енглескиње, сутра Францускиње, прексутра Немице.  И девојке су се осећале срећне што су са сваком могле говорити њеним матерњим језиком.  Путнице су бивале изненађене што су у „земљи незнања " нашле толико „знања“, а странкиње које су их доводиле у ову кућу, објашњавале су им да је и Солун, као и Цариград, варош не само космополита већ и полиглота.  Једнога дана Ариф -тејзине пријатељице доведоше им једну младу и врло лепу Рускињу.  Фатма никад дотле није била видела жену из народа који оне чак и у својим песмама помињу и који познаје као и друге народе — из романа, и сад се занесе умиљатошћу ове лепе жене која је пољуби у уста као да се с њом бог зна откад познаје.  Пољуби је као Мадам!  И читава два дана бејаше страшно расејана, седаше у наслоњачу где је седела ова путница и мирисаше наслон где се осећао некакав фини парфим.  „Изветрило је,“ рече јој трећег дана Мерсије, а она се застиде што је „ухваћена у тајни“.  „Ти си се понова заљубила, и то опет у жену!  Само не знам откуд у жену Москова, којима ми плашимо децу?  Ко воли сунчеву светлост, не мари за месечеву.“  Емир -Фатми се учини да јој сестра завиди на срећи, па јој би непријатно ...  Неколико пута, нарочито у вече, кад се море на месечини бели као какво снежно поље, оне су из његових дубина чуле „некакав говор“.  Оне нису знале да је то био говор вода.  Оне су га слушале с необичним усхићењем једанпут кад су ишле каиком према Олимпу, који им се чинио као облак изишао из мора, и кад су на таласима гледале „котрљање звезда“ ...  Двапут су ишле на мали Кара-Бурну на затвореним колима; а једанпут су се шетале до Виле Алатини пешке.  Емир - Фатма је била у Мерсијином чаршафу, да је не би познао отац, ако би је случајно срео.  Једно предвече, мајке им не беху код куће, а оне изиђоше на балкон окренут мору.  Њу је Мерсије обукла у своје ружичасто јелдрме и пребацила јој преко косе бели башјорти; а она, наслоњена на ограду, гледаше се у једном малом огледалу: како јој лепо стоји башјорти!  И кад би смела од оца, она би га увек носила.  Али младеж на грлу, елиф између обрва, састављене обрве, све што толико воле старотуркиње, она је страшно мрзела.  „Кад бих могла да ишчупам младеж и елиф“, рече гледајући се у огледалу, и повуче танки башјорти да сакрије то што мрзи.  Мерсије се насмеја и отрча у кућу, јер је одзва једна робиња.  Наједанпут, она испусти огледало, јер јој се учини као да је на лађи.  Конак је ушао далеко у море и чинио се као лађа.  Фатма се радовала, чинило јој се да некуд путује, и ако море, најежено као пред грозницу, негде као да је посуто златом а негде крвљу, није покретало ову лађу.  Путује у Каиро ...  „Али зар се Мадам сећа онога турскога детета?“  Загледа се у далеки Олимп, у пут покрај њега којим лађе иду у Анадолију ...  „Тим путем је отишла Мадам ".  Пета година, а њој се учини као да је јуче било.  Гледа у тај „водени пут“, а сузе јој клизе низ лице.  Кад би то видела Мерсије, смејала би се.  Али наједанпут, она се ућута ... загледа се у један каик, који се с разапетим једрима указа отуд, од онога „воденога пута“.  Из далека јој се учини црн, после сив, а најпосле, кад се сасвим приближи, виде да је бео; једра су му личила на крила каквога огромнога лабуда.  „Come!  O, come, my life's delight!“, певушила је своју омиљену песмицу, а каик јој се приближавао као на ветровима ...  Цариградски каици лепши су од венецијанских гондола, то јест пријатнији су за око, весели су, јер су бели, ишарани разним живим бојама, а седишта су им обично црвена, једра бела.  И овај каик у који се загледа Емир-Фатма био је као цариградски и имао је два веслара, једнога црнога старца и једнога белога младића.  Око младића, на седишту, било је пуно ружа ...  И наједанпут, каик стаде, младић остави весла и узе ут.  Она је мислила да хоће да свира; али, он диже очи, погледа у њу, и кад им се погледи сусретоше, устаде, јави јој се поклонив јој се и скинув фес ...  Да се Туркињи јави човек!  Можда је странац, па не зна њихове обичаје, а метнуо фес да мисле да је Турчин.  То у Турској врло често бива.  У Цариграду, да би се шетали слободно на Слатким Водама, и другим шеталиштима, и гледали се с турским женама, странци мећу на главу фес.  То је Фатма знала.  Поздрав од човека њу просто избезуми те климну главом, одговори му као Мадмоазел или Мадам, и задрхтавши целим телом, дође јој да викне па да побегне, али не могаде, не понесоше је ноге ...  Али кад јој се он загледа у очи, она не помисли да бежи, и не окрену главу, чак ни очи.  Да ју је видела Мерсије кад је одговорила човеку на поздрав, узвикнула би престрављено:  „Ти си полудела!“ а за гледање, ништа јој не би рекла, јер то је њихов обичај.  И ако млада, Емир се са стотину жена овако погледала, и увек јој је било пријатно.  И сад је обузе једна неисказано пријатна топлина и радост..  Али наједанпут, њој се учини да хоће да се онесвести, те затвори очи и повуче на лице башјорти.  Видев то, младић узе пуну шаку ружа и баци их њој у лице, али оне попадаше у море ...  Побојав се да га неко из конака није видео, одмах узе весла и похита према малом Кара-Бурну, а за каиком остајаше сасвим бео млаз, као да се просипало млеко.  „Лепота!  Мушко!  По Богу, дали је Француз?!“  Ако је Француз, зар она да промени веру? ...  О, кад би био Турчин, Цариграђанин, цариградски оџаковић!  И кад би био богат!  -Јер њен отац тражи зета из добре куће, од великог рода, и богата ... Он је млад, леп, отмен, али она га воли што јој се јавио, и ако је не познаје.  Напослетку, да јој се јавио неко кога она познаје, она би се нашла увређена, знала би да то чини из непристојности, „да се око ње дира“..  А за овога ... она би се удала, и зна да би била срећна.  Да јој је неко рекао да мало тражи од онога с ким треба век да векује, она би се зачудила и узвикнула:  „Како мало!  Јавио се мени робињи као слободној, и још, јавио ми се европски: поклонио ми се и скинуо капу ...“  У првом узбуђењу и радости, она полете у кућу да каже Мерсији; њене атласке на врх прстију папучице смакоше јој се, а она их не узе, већ потрча у чарапама по кући: тражи Мерсију.  Казаће јој што се гледала с човеком; а што јој се јавно, нарочито што му је одговорила, криће од свакога на свету, чак и од Ариф -тејзе.  „Мерсије - ханум је у мусафир-одаји, с гостима,“ рече једна робиња, а њој дође криво, и живо се окрете и опет оде на балкон.  Очи јој одлетеше према малом Кара-Бурну: каик јој сад личаше на орла што у лету сече крилима море, а доцније на ласту ...  Она уздахну, и хтеде да се насмеје, али се неисказано разнежи и заплака.  Запад је био као у крви, а и по једном делу мора чинило се као да је просута крв, над којом су летели бели галеби, вичући као да су осећали њен мирис; месец је изгрејавао из једнога малога црног облака и био је сасвим бео; а море, у вечитом покрету и свако предвече немирно, ударало је снажно и ритмично у обалу, у зидове толиких лепих кућа и конака; са њега се, као увек у ово доба, дизао влажан, слан мирис, и био је тежак, непријатан, јер је мирисао на рибу; али час-по, на махове, кад би духнуо западни ветрић, осетио би се мирис ружа, нарочито лудо исцветалог јасмина, по чијим су неисказано великим жбуновима певали славуји.  Као да се било гдегод у шуми: толико је много славуја.  У овим тренутцима Емир-Фатма као да није имала физичких очију и ушију, чула.  Она је сва била обузета мишљу на непозната младића; али, као добра мухамеданка, трже се кад чу мујезина са минара једне оближње џамије.  Вече, а она је напољу, готово на улици.  Ушавши у кућу необично брзо, натрча на Мерсију.  „Хуот!  Хуот!  Хуот!“узвикиваше несташна Мерсије исто као њена енглеска учитељица, и ухвати Фатму.  Али Фатма, промени се.  Она ништа не каза Мерсији, не само сестри од стрица, већ и другарици; паде у једну наслоњачу и дубоко уздахну.  Мерсије се зачуди и викну, пошто се уозбиљи и погледа у небо:  — Je suis une vraie croyante et je jure devant Dieu que ma cousine est amoureuse de la belle Rousse. Фатми дође смешно, али се не насмеја.  — Трећи пољубац у уста биће од Енглескиње.  Оне, хладне, слободно се љубе ...  „Трећи пољубац од њега“ хтеде она рећи, али не рече.  У њој, француској васпитаници, пробуди се оријенталка, неискрена и неповерљива, што осим Богу не верује више ником.  Мерсије опази њену промену, нерасположење, па хтеде да је насмеје, те је штипкаше за образе и падаше на њу; а она се брањаше, испрва молећи, после љутито. „Sois raisonnable!“ говораше.  И најзад узвикну: „Laisse moi tranquille!“па заплака.  „Да, теби је до шале; није ти жао што кроз два дана идем.  - Мерсије се растужи, и седе до ње.  У овој тузи, она заусти да каже сестри, па се уздржа.  „Смејаће ми се.“  Нађе разлог да би себе извинила што је неповерљива.  Прођоше и та два дана, сврши се мај; Ибрахим-Хасан -бејов харем врати се у Стари Солун.  Кола су милела балансујући по страшно неравној калдрми, а кочијаш је затезао вођице танконогим вранцима да високо дигну главу и каткад их је ошинуо бичем да подигравају, и скретао је из кратких, врло уских уличица у дугачке и страшно криве улице, пролазећи кроз метеж, кроз гомиле људи у црвеним фесовима и зеленим и белим турбанима и буљуке жена у разнобојним чаршафима, и где је било водоноша с ђугумима, слушкиња с ђувечима, трговаца с товарним магарцима, продавачица с чевретимаи кесама, Арнаута у новим ћулавима и Туркиња у отрцаним фереџама, дечака у скерлетним хаљинама и старих просјака у сивим ритама.  Дерњава продаваца заглушивала је уши.  Одавно је прошао Касумију и Алаџа-Имарет с конаком свога господара, а он тера и даље, да сав свет по хиљадити пут види Ибрахим-Хасан - бејова дивна кола и коње с богатом оправом, а да му опет не види харем.  Попушта вођице и пење се уз брдо, затеже их и скреће у попречне улице, тера све ходом поред кућа са софама, терасама и кафезима (решеткама на прозорима), негде густим, негде проређеним, поломљеним, поред чатрља с високим оградним зидовима, негде белим као од платна, над којима се у небо дижу црни кипариси и олеандри пуни црвенога цвета; овде се појави хамам покривен маховином као ћилимом, онде се укаже текија опкољена гробовима као стадима, и мало па кафана под широколистим дудовима, и одмах гробље зарасло у коров.  Кад се попе на највиши врх града, што личи на последњи ред ложа каквога амфитеатра, заустави кола да хануме виде једну слику коју често гледају а увек се њом усхићују као да су је први пут виделе.  Оне се збише уз прозор и не погледаше у велико напуштено гробље које их је окружавало, него у даљину ...  Каква живописна слика!  Од Солунског залива им се учини широко поље покривено снегом, а од кућа и џамија велика шарена шума.  „Откуд да се вода бели усред бела дана, кад се сунце чини као какав огроман пожар!“ рече Фатмина мајка, гледајући у залив преко белих минара и црвених кровова.  Кола су стајала дуго усред гробља, на једном прашљивом кратком путу; а хануме су отварале прозор и истицале Фатмину лепу главу да је омилује ветрић, који се дизао из корова по гробовима с обореним гробовским камењем.  Кад пођоше натраг низ стрме улице, вранци посртаху, јер им толико беху олабављене вођице.  Најпосле кола стадоше пред једном великом двоспратном кућом са софама, ћошкама, терасама и баба-фингама (собама на тавану), и црни дилавер у рединготу, крутој огрлици и фесу, скочи те отвори вратаоца, па окрете леђа и опружи мишицу ...  Емир - Фатма баци поглед с неким чудним осећањем у прозоре с решеткама, и први пут у животу: кућа њена родитеља учини јој се као хапсана.  Крај мора, крај отворених шалона и прозора била је месец дана.  А сад, да се затвори.  И чисто са страхом погледа у две тешке велике капије са звекирима и халкама споља, с мандалима изнутра, у грдно висок оградни зид.  И она ће ту, иза тих густих решетака и високог зида да вене без сунца и ваздуха.  Она нема право ни на сунце и ваздух!  И учини јој се да досад на то никад није помислила, па пошто се велика капија отвори, она потрча, гурну средњу; хоће да протестује, да виче.  Ах! у башти чак турско цвеће ариф-лен зариф ...  Пред харемским вратима четири велика лимуна, под прозором њене девојачке собе један кипарис; и он је подсети на смрт, а у гробљу, малочас, смрти се није сетила!  Скрену сузне очи у нарове: много родили ...  У коначкој авлији је чесма, а у харемској шадрван: ханумама „на увесељење ", као да мртве ствари могу да веселе.  Али ово нису мртве ствари, ово су живе: шадрван, лимуни, кипарис.  Обучен је у црно за њеном слободом.  Он стражари под њеним прозором.  И зар она зна шта је то слобода?..  И пошто обу папуче „за по кући“, оде уз степенице брзо као да бежи од туге која је наједанпут обузе.  Али не побеже; туга уђе с њом у кућу с турским намештајем, и где је мошус просто гушио.  У стакленој софи погледа у стихове из корана.  У својој соби омилова погледом свој пијано, своју библиотеку, кревете, слике европских градова; а кад, преко кровова, црвених између зеленила, виде бео залив, тренутно се разгали, док јој не одоше очи у небо као комад плаве свиле.  Из очеве куће она га никад целог не види.  „Бог је створио небо за свакога, само не за турске жене.“  И понова се буни; али против кога, то не зна ...  Виде појас њихове баште и дворишта — оградни зид, покривен лозом и бршљаном, и пред духовне очи изиђе јој цела слика харемског живота, и на тој слици не нађе ниједне живе и светле боје ...  Виде један капиџик, један једини од целог комшилука, па и он обрастао у исцветали јасмин.  „О моја слатка сута!  Пошто тејзе није у Солуну, ја бих сути све казала.  Али моја мајка не говори с њом!“  То све било је непознати младић и његов поздрав.  У конаку су људи: њен отац, слуге, кочијаш, роб дилавер, а у харему жене: њена баба, мајка, она, слушкиња, робиња њена другарица.  А врата што везују харем с конаком закључана су кад год отац није код куће!  Ту јој би врло тешко те седе и зарони главу у јастук.  Виде оца: висок, врло црномањаст, увек намргођен, обучен европски а у фесу.  И зашто је обукао те хаљине, европске, кад мрзи Европу?  Он много држи на своје име, и поноси се богатством.  Дигне главу, па ногу пред ногу, и због тога су га прозвали Бујукбурунли, то јест носоња, што ће рећи охол.  Па како је љут, и љубоморан!  Жена кад хоће да иде у комшилук, пита га:  „Имам ли допуст, беј - ефенди?“  Напослетку, он ништа не ради преко закона; у Корану стоји: муж је за жену одговоран.  Он поређује жену с мачком: кад се највише умиљава — огребе.  Тешко њој ако је удаду за старотурчина!  А њеној мајци је лако: она за друкчије не зна, и ништа није учила, није читала, никуд се није макла.  Нарав је примила од мужа, јер му је дошла млада: хвали се родом, поноси се богатством.  „Бог је богат, децо,“ вели стара, али то не помаже.  Фатмину оцу је мило кад се каже да је на тој и тој свадби најбогатије био обучен његов харем.  Али, да ли он даје сиротињи, кћи му то не зна.  Ако се у кући деси нешто што се њима чини да их понижава, обоје страшно вичу.  Мајка јој је охола, зла, али је честита.  А „слатка“ нене!  Она је учила, свршила је медресу као мушко; чита персиски и арапски; учена је и паметна као Ајше - Садика, друга жена Мухамедова, као Фатма -Зехра, кћи њихова пророка.  И нене је путовала: прошла је сву турску царевину, живела је међу Арапима, дружила се с цариградским највећим харемима.  Отац јој је рођен у Цариграду, тамо је одрастао, школовао се, оженио се, и дошао у Солун да наследи стричево имање.  Њега је васпитавала његова нене, њу њена ...  Њена нене неговала јој душу као нежну биљку, учила ју је да Бога воли и да га се боји, да сажаљева, да буде скромна, да не мрзи, да не оговара, да се сећа да је овај живот пролазан, да не смеће с ума дан кад се свила и кадифа замењује с неколико аршина памучна платна, да чешће помишља на Страшни Суд, да тврдо верује да човека у животу сналази само оно што му је писано кад се родио.  „К'смет! кажи у злу, па ћеш га лакше поднети.“  Али њу је васпитавала још и њена гувернанта, Францускиња.  Кад им је дошла, њој је тада било тек пет година.  Отац мрзи Европу а у кућу узима Европљанку: да му кћи не би остала за пашинским кћерима, јер оне имају гувернанте.  Она је дакле одрасла не само поред Туркиње него и поред Францускиње; нене јој тумачи Коран и говори о светости затвора; Госпођица јој чита романе и описује чари слободе, и у њено меко женско срце утискују се две ненине речи, двеста Госпођичиних.  Кад се чује какав дестаназиски, она остаје хладна; кад одјекне каква европска арија, она добија крила и у духу лети по непознатим световима, заносећи се животом који познаје из француских романа.  Она је Туркиња, сентиментална, страсна и способна за најчудноватија маштања.  Растужена, она замисли лице Госпођичино од своје руке, па је ижљуби.  И друге своје учитељице (Туркињу за турски, Гркињу за грчки и Енглескињу " за немачки и енглески) она је волела, али као Францускињу — никад.  О, она бела Енглескиња што се зове Госпођица Црна (Miss Black), што је учила и певању!  И нашта јој свирање и певање?  Да весели жене по харемима, као чочек!  „Одакле је он?“ прошапта па баци очи кроз прозор.  Виде сав залив, а небо као комад плаве свиле.  Кад би нешто имао крила, па да полети, да га под небом види!  Али и тада би јој викнули родитељи:  „Завиј се, несрећна кћери, ено човека!“  Јер дању, у време молитве, не дају јој да седи у башти развијена, да је не види мујезин ...  Просиоце јој помиње нене, не родитељи.  Отац се разговара с ћерком као с каквим старим дервишем.  Родитељи свога детета не познају, јер она их се боји, па им је неискрена.  Она не зна да ли је родитељи воле, јер јој своје милоште не показаше.  Дете не дознаде очеве нежности, да се не размази — јединче ...  Понекад, он се сувише разнежи, и рекао би јој коју „слатку“ реч, па се трза, јер „то човеку не доликује”, чак ни кад је отац.  „Покојна моја нене бејаше мирна, и све невесела:  Фатма ми је на њу.“  Жене, слушајући то, смеју се, што лаже.  Оне не знају да он истину говори, јер она се пред њим претвара ...  Она је жива и весела, и зато је сви воле.  Она је онаква каква је пред Мерсијом и Ариф -тејзом, сестром од тетке њене матере, двапут њених година, а с којом се разговара као с другарицом.  Још пре неколико година с њом се могло разговарати као са зрелом женом; све је разумела, свачији је бол појмила, од нене је научила да размишља, од Госпођице да ради.  Госпођица је сваком казивала, да јој је мала и мила ученица и васпитаница врло, врло интелигентна, и да често, кад што рече, не верује да је њено, већ да је то од некога чула или негде прочитала.  Њен отац мрзи Европу а воли што му кћи зна европске језике и што свира на клавиру.  „Мајчице, да сам дао још пет, десет пута за Фатмино учење, па не бих жалио: волим што ми је кћи образована.“ — „И ја, сине, волим, али се и бојим.  Да је било једно или друго, никако обоје.  Коран и романи, решетке и европско учење, мени се чини, сине, не иде.  Аллах нека нам умудри Фатму.“  Сви је зову „Емир“, а нене и родитељи „Фатма“, јер то је име кћери њихова пророка.  Како се изненади Ђулренги, робиња, кад уђе у софу и затече девојку с чаршафом.  — Ааа!  А што се ниси развила, што плачеш, кјучук-ханум?  — Ћути, Ђулренги, да не чују ...  Жао ми је Мерсије, рече и скочи, скиде чаршаф и пече, обриса очи, изиђе: отац јој долази из чаршије.  — Добро дошле!  Добро дошле! изусти он готово спонтано и пружи руку Фатми.  Пошто му она метну чело и уста на руку, он хтеде да је омилује, па се трже и брзо приђе мајци:  — Добро дошла, мајчице! узвикну весело и узе јој мршаву, смежурану руку, јако притисну на њу своје чело, па је подиже на своје теме; она га привуче к себи, омириса му лице муцајући:  — Боље те нашла, сине! па брзо додаде:  — А зар тако, сине?!  Ти не мариш за нас.  Сви смо те изгледали, и брат ти, и снаха, и синовица, сви ми, а ти, никако не дође.  — На Јалије, мајчице, не волим, ја сам сто пута казао: тамо су шалоне, балкони, јелдрма, башјорти, алафранга ...  Па се окрете жени:  — Добро дошла, ханум!  Она му брзо приђе, притисну му на руку усне и чело и тихо рече:  — Боље те нашла, беј - ефенди!  После ово неколико речи, он уђе у собу те се пресвуче: панталоне и капут замени антеријом.  Коса му црна као гар, антерија бела као снег; без појаса је, са широким скутовима као жена; чарапе скинуо, бос је, у потпећеним сактијанским ципелама; на глави му веома мали и плитак бели ћулав и пошто узе абдест, простреше му овчју кожу, да отклања вечерњу молитву.  Мало, па и жене, све три у бело, све три скинуле чарапе ...  И стара са снахом отклања (а унука јој клања само о Рамазану, као све турске девојке и младе жене).  Насред великог отвореног предсобља, разастреше, на египатску асуру, бели чаршав (софра-алти), да на њ падају мрве, и поређаше около шиљтета.  Донесе се софра; они поседаше и почеше јести прстима, ћутећи.  Робиња примаше јела од ашчике, служаше господара и госпође, и двораше их с новим јелом у руци.  И за час, па сви скочише, на доксату опраше руке и уста; а кад се вратише, софра дигнута, „софра-алти“ покупљен.  Поседаше по другим дебелим шиљтетима око зида, навалише се на јастуке, и мати и син узеше пити кафу уз дуван, (снаха пред свекрвом никад не пуши).  И поче се разговор, затегнуто као међу туђинима.  Фатма не седе, већ прође кроз предсобље бацајући погледе у широм отворене одаје с постељама под белим танким комарницима.  За њу је постеља намештена насред софе, а за робињу код њених ногу; комарници су им били високи као шатори, а кроз танко платно лепо се виделе чисте постеље са шареним покривачима.  Она је једва чекала да легне, па да мисли на њега, као до пре неколико вечери што је мислила на другога, на своје фиктивно драго.  Пре но што се срела с Мадам, она је једнога „створила“, волела га, за њега се просила, удавала, он је изневеравао, она је била љубоморна, умирала од бола; па опет оживљавала, гледала његову кућу, која у Солуну не постоји, изговарала му име, које му је она дала, виђала га кроз кафез и кроз пробушен оградни зид, премирала од чежње за њим, састајали се код њене Ариф -тејзе, остајали сами, он ју је салетао пољупцима, и опет се за њ просила, удавала, она њему никад није била неверна, он њој често, једанпут се уверила, умрла од бола ...  А неко вече: родитељи је не даду њему, она тугује, бежи, лута с њим по свету, по Европи, срећна је.  Доцније само Мадам.  После и Мадам и он.  Последње године готово само он, јер је време чинило своје, брисало је, полако, неосетно, оно што беше у њеном срцу дубоко урезано сусретом те туђе жене ...  Ово неколико вечери, тога фиктивног драгог нема: ишчезао је, да се никад више не појави ...  Попи кафу и попуши цигару, обуче бели геџелук, то јест ноћну хаљину, сву у везу, повади игле из комарника, па се провуче, леже; робиња састави платна иглама.  — Аман, кјучук-ханум, шта ти је?! чу се тихо.  Што ћутиш?  — Молим те, не дирај ме ... спава ми се.  И робиња се свуче па леже.  Тишина, само се чује шадрван, шушти, пљушти као јесења киша.  То пљуштање све више баца Фатму у сањарије; жмури а не спава, у мислима гледа море, каик, младића и његов поздрав, и онај дуги и дубоки поглед; по стоти пут се пита, одакле је, где је сада кад она мисли на њега, је ли у Олимпос-Паласу или Хотелу д ' Англетер, осећа ли да она на њега мисли, или је се и не сећа: зар је он једну поздравио и тако је погледао?  Па се покрије преко главе, да не чује пљуштање шадрвана и песму једног заосталог славуја, јер и једно и друго је растужује.  А кад збаци покривач и осети ноћну свежину, мирис влажан од земље и лимунова, преноси се на Јалије, на балкон свога стрица.  У зору јој се мујезиново позивање учинило као запевка; тако пријатан глас и арија, а тако тужно.  Гугутке су залепршале крилима око отворених прозора и чуло се тихо и нежно: „гугу-то“!  И на мање осетљиво срце чудно утиче овај гугут у прозорје ранога лета.  А онај заостали славуј опет пева.  О, како је тужна та славујева песма у прозорје!  И загука њен голуб: она му глас познаде. Није га видела читав месец, и није га нахранила из скута, па сад, осетио је зацело да је она ту, па је буди.  Али она је будна кад је све буди: тице, цвеће, воће; крај њена прозора смоква буди је, шушти, и час-по удари граном о отворено прозорско крило ...  Кад је требала да устане, она савладана умором заспа, и спавала би до подне да је не пробуди један грлати симиџија.  С њом се пробуди и оно што је заспало кад и она.  Шта је то?  Сети се, и би јој веома тешко: плакала би на сав глас.  Скочи, уми се, па цигару.  Она је јутром тужна и кад нема узрока; али кад попуши цигару, или чим је запали и повуче један дим, разгаљује се.  Данас не би тако.  Кад оде у своју собу, она јој се учини пуста, празна, и ако је пуна: поред европских музичких инструмената, ту су њен ут и њени зилови; она је понекад и чочек ...  Она ништа не виде, већ се поклопи на кревет Госпођичин, на њено узглавље, и силно је пожеле, узе узглављу шаптати своју тајну, и учини јој се да је она чује, да је ту, осећа њен мирис с косе, с тела.  Па се трже: ње нема; а сад ће жене, хануме, из целог комшилука, на добродошлицу; рашчуло се да су се вратиле, па ће свакидашњи разговори, неискрено сажаљевање што их за толико нису виделе; а можда ће њу молити да им свира, да им пева ...  Како да пева кад јој срце плаче?  Својим лукавим погледима ако опазе на њој промену, ако је питају: шта ти је?  Шта да им одговори?  Како да каже?  Ако погоде?  Ако чују?  Од кога да чују кад само она зна ...  Ако дознаду па покваре?  Шта да покваре?  Шта има? ...  О, много има: муслиманска девојка примила је поздрав од човека, и одговорила му је: то је много; а што се онако с њим гледала ... све се гледају: девојке, и жене што имају мужа.  То гледање оне зову „разговор душа“.  Да је старотуркиња, она би већ све испричала робињи; али је младотуркиња, нова.  Седе да исприча хартији, да пише Госпођици.  Али пре но што ће почети писмо, она одреши појас и расплете косу; учини јој се да почиње нешто важно, да отвара некаква велика врата споља затворена катанцем, изнутра мандалом: кроз њих ће у живот, па гледа да на њој није ништа везано, сплетено.  Солун, 2 јуна 1905.  Врло драга госпођице,  У мени се пробудило оно што у Атале: ја сам нашла свога Кактаса.  „Криј се од људи; а да се твоје очи не би среле с човековим очима, обарај их.“  Још како сам обукла чаршаф, овако су ме училе нене и мајка, и ако сам онда била дете, ви то знате, драга госпођице.  Ја се никад нисам срела с човеком, па зато нисам имала потребе да очи обарам.  Нисам до пре три дана; а пре три дана ... и ја не оборих очи.  Кад би ово чули моји!  Ја не знам кога се више бојим.  Нене највише; али не, ја се ње не бојим, већ ме срамота од ње: како ме је учила!  Кад би дошао из Цариграда Мехмед - беј, ја бих га право у очи гледала, и с њим би се слободно разговарала, као с вама; али он, и ако млад, мени није човек, мушко, него брат: његова мајка и моја две су рођене сестре ...  Ви то знате, драга госпођице.  Пре неки дан сам видела човека чини ми се први пут у животу: моје очи среле су се с његовим ...  Како ми је било, да знате, не кад ме погледа, него кад ми се јави!  У нас се воле по неколико година само гледањем, и то знате, драга госпођице.  А он скиде фес, па ми се поклони, и ја, несвесно, климнух главом, а срце ми толико залупа да излети, осетих га под грлом.  Јадне, јадне ми! ...  А знате ли одакле сам га видела?  С беј -аџовабалкона.  То Мерсије не зна; нико, само Вог и ја, па и од Бога ме страх, да ме не прокаже.  Кад помислим да је он истински, није га створила фантазија младе турске девојке ...  Он истина живи, дише, ходи, говори, воли ...  О, само још да не воли!  Ја, драга госпођице, волим једнога одавно, још како сам вам почела долазити јутром у постељу: млад, леп, мио; али томе сам човеку дала очи, уста, стас, узраст ја сама; ја сам га задахнула својом душом.  А ономе је дао душу Бог.  Ја сам онога гледала само умним очима; овога сам видела чулним, па га гледам умним, па ћу га опет гледати чулним, даће Бог!  Госпођице, то ваљда само ја, турска девојка, тица у кафезу, измислила сам драго, замишљала сам га.  Ја, затворена, нисам могла виђати младиће, па ...  Али како сам видела овога, не мислим на онога.  А пре, једва чекам да легнем, у вече, па и преко дан: зажмурим па покријем очи, гледам га и с њим се разговарам ...  Ви сте ме толико пута тргли из сањарија, зовући ме на час ...  Па кућа где нам је била, и каква!  Час у Солуну, нас у Европи, у Паризу, европски направљена и намештена.  А како видех овога, ја онога заборавих, кућу разорих, то јест уништих.  Ја се, драга госпођице, и сад сетих ваших предавања, Стила: нећу да употребим глагол разорити него уништити, пошто та кућа више не постоји, као Содом и Гомор, градови које је Бог у јарости уништио.  Али ова кућа била је храм, где су гореле свеће, моја љубав, и измирна, моје ...  Ја не знам с чим да поредим измирну ...  Бајрам није, а мени је Бајрам; наша ми се соба чини као џамија пуна кандила, од сваке књиге по једно кандило, и од других ствари.  Ви сте ми предавали, да кад нам се тако чини, то је из нас самих.  И до сада ја то нисам опазила; а сад видим да је све из мене; јер у мени је сад и светлости и топлоте.  И некако ми је необично, некако свечано, некако велико, некако страшно, као да ћу да изиђем пред Бога.  Јуче сам била тужна, па и синоћ, ноћас и јутрос; а гле сада!  Ваљда што вама пишем или што о њему пишем.  Ја сам и чула и читала шта је љубав.  „Љубав је, кажу муслиманке, жена која никад не иде сама, него с другарицом, бледом девојком, расплетеном, обученом у црно — с Тугом.“  Ја сад у то не верујем, јер с мојом љубављу је румена девојка, лепо очешљана и закићена, сва у црвено:  Радост.  Од јутрос сам учинила нешто што никад: задрмала сам решетке, трипут ...  О како су ми руке јаке, но ја ипак ...  Да сам ја јака, решетке би се поломиле, пале, и ја бих излетела као тица из кафеза; ишла бих да тражим младића што се мени робињи јави као слободној.  Али куда бих?  Једанпут излете из кафеза сутанина канарина, полете, јадна, према прозору, к светлости, врати се, удари крилима о зид, па у један кут одаје, па у други, и излете кроз прозор, паде на смокву пред кућом.  На смокви је стајала за дуго, па кад чу наш ход, она се уплаши, прхну, и уместо да падне на врх смокве, она паде на најнижу грану.  Мавиш и Памук, сутанине мачке, замаукаше и потрчаше смокви; она прхну и паде на траву.  Мачке се са смокве смакоше, и хтедоше да је ухвате; али ми их претекосмо.  Кад је ухватисмо, срце јој удараше као сатић.  Јадна, јадна!  Да не беше нас, њу би мачке појела.  Да је умела говорити, зацело би нам рекла:  „Вратите ме у затвор, јер ја не умем у слободу ...“  Ето, драга госпођице, ја сам као та канарина.  Могла бих у слободу, али како?  С оним који зна шта је то слобода.  Ја, госпођице, слободе не познајем, те бих у један кут, па у други ... и не знам куда бих.  Да ми неко каже да пођем Солуном сама, ја не бих смела, не бих умела.  Како је леп тај младић због кога сам дрмала решетке!  Као бог.  Млад, наусница му као угљеном направљена, бео као снег, обрве му и трепавице црне, а очи плаве као ... „Поређење служи да означи сличност која постоји између две особе или две ствари“ тако сте ми предавали, а ја не знам с чиме да поредим његове очи, или шта да поредим с његовим очима.  Зумбул, љубичица, море, небо, све то није као његове очи.  Очи су му као сафир на белој свили, а уснице као два млаза крви на снегу ...  Немојте се, молим вас, смејати, кад сам ја оволико озбиљна.  Кад би нешто био мали, ја га, чини ми се, не бих волела; јер ја желим, кад ми нешто говори мој муж, да га, слушајући га, гледам у очи с подигнутом главом: тек би ми се тада чинио као мој заштитник, као мој бранилац, човек и муж.  Па зар овако мисли она која сања о равноправности између мужа и жене?  Ах, не из мене, и из Мерсије, чак и из Ариф -тејзе сваки час проговори Туркиња, жена потчињена човеку, мужу.  Не може се разорити за дан што се зидало вековима.  Он је висок као кипарис, па здрав, мушко, као неки старински витез, и ако нема мач.  Узео ут, па као неки провансалски трубадур, као келтски бард, или као муслимански ашик, пева, зацело своје песме.  Обучен у европске хаљине, а на глави му фес.  Леп!!  Сад бих волела с вама, врло драга госпођице и моја пријатељице, да читам Ламартинову песму „Прву Жалост“, или да певамо:  Come!  O, come, my life's delight! ...  Ви сте ми толико пута казали, да сваки човек најрадије говори о себи; а ја сам, опростите, у то сумњала.  Сад видим да је истина: оволико писмо, па све о себи, ништа о вама.  Опростите ми, молим вас.  Ја вас волим, па се зато с вама о својој тајни разговарам.  А ви, мислите ли на мене често, или по који пут?  Има ли изгледа да ћете нам доћи?  Цела кућа запевала би, кад би угледала вас.  Ја бих нашу стазу посула цвећем, да нам по цвећу дођете.  Ја сам се на вас толико навикла, да понекад не умем ни Бога да молим, зато што вас није у нашој соби.  Ја сам тада као дете.  Које би се дете молило Богу, пре но што ће лећи, кад крај њега не би била мајка или дадиља?  Ја не могу без вас, не могу, не могу.  О да Бог да вам оздравила мајка, те да ми дођете!  Ала сам себична, јелте?  Нисам себична, али вас волим, волим ...  Одговорите ми, врло драга госпођице.  Примите много пољубаца од ваше мале, срећне ученице, васпитанице и пријатељице  Емир -Фатме.  Писмо је писала дуго, прочитавала, брисала, исправљала, преписивала; јер њена Госпођица обраћала је велику пажњу на стил, изговарајући:  „Стил је човек“.  А Емир-Фатма је била уредна, те би је болело кад би у њену писму било погрешака с неуредности или с непажње.  Затвори га, адресова га, па се сети шта је писала.  Овако отворено ...  Госпођици о љубави!  Је ли она луда!  Срамота је било пред њом о томе и да мисли ...  Поцепа завој.  П. С. Ви сте ми, драга госпођице, пред полазак поручили да се вежбам.  „Ако много пишеш, биће доказ да много на мене мислиш, " тако сте ми рекли.  И ја сам се вежбала.  Е. -Ф.  Опет прочита писмо, и нађе да би га могла послати, само да у њему није оно о замишљеном драгом.  „Како сам јој могла писати то!“ прошапта и поцрвене.  То само њена пупа фантазије глава, више ниједна девојка то нема; на пример Мерсије, зар јој она не би казала?  Она од ње ништа не крије, или Ариф -тејзе.  У толиким модерним француским романима, она на то не наиђе.  Тамо све стварно, стварно..  И још јаче поцрвене, па узе те изостави те редове, а друго пажљиво преписа.  „Шта ли ће рећи о својој малој?  Ако ми не одговори!  Или још горе: ако ме изгрди!  Не, нећу га послати, нека га у мојој фијоци.“  Па ипак, још исти дан, у једном необичном тренутном расположењу испрати га.  А после, сто пута се покаја што га је испратила и сто пута рече: ако!  Данас је петак, шести дан како се Ибрахим-Хасан - бејови вратили с Јалије, Фатма још мисли на непозната младића, али је много мирнија.  Јутрос је врло весела: доћи ће јој у госте њени с Јалије, стрина и сестра од стрица.  Обуче се, па отрча на софу да се помази око нене.  Видећи је овако веселу, мајка јој узвикиваше: „Машалла!“Она после отрча у башту да нахрани голуба и да набере руже.  Ружа је било пуно, а на бокорима јасмина још само по који цвет.  Она је у једној ружичастој антерији, расплетена, с нанулама поврх папуча (да јој се беле атласке папуче не покваре од росе).  Кад нахрани и измилова голуба, он јој летну на раме, а с рамена одлете на једну смокву; она узвикну „ааа!“ па јој засузише очи.  После чучну крај оградног зида, у јасмину, извади груду земље из једног отвора и намести око: свет, као обично по турским махалама изјутра и пред вече, а она никога не познаје.  Чим чује кола, она мисли да су гости с Јалије, и потрчи, али кола иду даље, по неравној калдрми тандрчу.  Најпосле, једна кола стадоше пред њином капијом, а она потрча да се намести са својима на дну степеница, да дочекају госте.  Стадоше у два реда: мајка Ибрахим-Хасан - бејова, Ибрахим) -Хасан- беј, његова жена и кћи, робиња и све слушкиње.  Никад није оволико испољен садашњи турски харем као данас; никад није у мање особа оволико оличен.  Пет особа три генерације, и каква разлика међу њима.  Баба, Туркиња из Мухамедова доба, школована, начитана, слободна, с људима се разговарала и кад је била млада, с народним чешљањем, аврапама, у народној хаљини, антерији, у народној обући, за кућу, терлуцима; мајке, Туркиње из Султан -Меџидова доба, знају турски и по коју реч француски, затуцане, у турској хаљини и обући, са старомодним европским чешљањем; кћери, муслиманке из Султан - Абдул -Хамидова доба, европски образоване а не смеју с мушкима да говоре, европски очешљане и обучене а, код куће, турски обувене.  У све три генерације поздрави турски: темена.  Трећа генерација, жене из ње зову себе „нове“, и једне су за реформу харема, друге за његово „уништење”.  Пошто се изгрлише и истапкаше, поседаше на стакленој софи; али се девојке брзо одвојише: одоше да свирају.  Свирале су Изгубљену Срећу и биле су тужне.  После су читале тужна места из француских романа:  Грацијелино одсецање косе, Аталин погреб, и плакале су.  Најпосле су, у француским романима, тражиле „прво зближење” Јулијино с Морисом, и „први пад“ Госпође Бовари с Родолфом, и црвенеле су, и у том часу обе би пристале и на одсецање косе и на смрт и на зближење и на пад ...  Јер оне проводе живот анималан: једу, пију, спавају — тако је рекла Госпођица.  Па су уплакане отишле крај решетке: ништа се не види, само ишарана лица и руке, јер решетке су врло густе.  Па су прошле кроз предсобље и погледале у софу: мајке им седе с подавијеним ногама и, како се њима учинило, тупим погледима, не пушећи (не могу пред свекрвом), гледају у беја и слушају га; он, обучен а бос, једном руком држи чибук, другом хвата прсте на нози, и нешто прича.  Оне се погледаше и подсмешљиво осмехнуше, као да кажу:  „Зар је то живот?!“ па одоше на терасу.  С терасе се виде минара, кућни кровови, смокве, одеандри, залив, и мало неба.  Сиђоше у башту; зид, зид, и више ништа!  „Нове“, а уз оградни зид чучнуше као „старе“, извадише груде земље, наместише око и почеше да врачају:  — Ко се појави први с леве стране, срећа је Есмина, рече Мерсије.  — Појави се старац.  — Сирота!  Сирота! узвикнуше обе девојке и робиња.  — Ко с десне, срећа је Зехрина.  — Појави се дете.  — Благо њој! узвикнуше све три.  — Намените на своју срећу, рече робиња.  — Ко с леве твој је, Мерсије, рече Фатма.  — Појави се Исмаил -бејов унук; оне се подмигнуше.  — Ко с десне твој је, Фатма, рече Мерсије.  Појави се луди Соломон.  Оне прснуше у смех и простреше се по трави, после затворише отворе и одоше у кућу.  Пред вече опет одоше уза зид, и опет намењиваху.  Улицом ври; продавци, Туркиње се враћају из шетње, Турци иду да узму абдест.  Њима намена никако није била срећна.  И већ хтедоше да иду, кад робиња рече:  „Намените још једанпут: на кјучук-ханумину срећу.“  — Ко с десне твој је, Емир.  Појави се један младић.  То јест, појавише се неколико младића, и Фатма викну и покри лице.  — O, Dear me!—Шта ти је? упита Мерсије; али кад она смаче руке, уплаши се — била је бледа као смрт.  — Кога си видела?! запита је зачуђено.  — Мени се чини да се отвори сутина капија и да он ту уђе.  То је он!  Тако ми ненине главе!  Ја га познадох ... сутин сестрић ...  Стоји му слика код суте ...  — Под стиховима из Корана.  Ала су за то грдиле жене Мондије - хануму, рече Мерсије.  — Па зар си га по слици познала, кјучук-ханум?  А она под тим утиском, у радости, све исприча: како га је видела на Јалијама, како се с њим гледала, и како ју је поздравио, то јест да ју је поздравио, и да му је одговорила.  Робиња тапшући од радости узвикиваше „ашколсун!“, а Мерсије се наљути.  Да крије од ње, сестре и другарице; и рече да и она њој одсад неће просто ништа казати.  У вече, оне су седеле на софи, обасјаној месечином; обе су биле у белим геџелуцима, и седеле су без свеће, да им не би комарци нагрдили лице и руке, и ноге, босе.  Из предсобља се шири дим од омана; кроз комарнике се виде три постеље, али девојке и не помишљају на спавање.  Оне хоће да седе сву ноћ, по турски, и да спавају до подне.  Пушиће, говориће о љубави, певаће љубавне песме и отвараће нијете.Мерсије, лепа и мила девојка, пуна шале, „пуна ђавола“, како су говориле хануме, просто је уживала да засмејава Фатму; а засмејавала ју је кад год је говорила енглески.  И ако је с њом врло често, Фатма се увек смејала на сваки њен енглески узвик, па сваку њену енглеску реч.  Јер Мерсије је потпуно подражавала Мис Блак.  Кад је била мала, чим би почела да се игра, макар с турском децом, говорила би грчки; и чак кад би само видела играчку или децу на улици, почела би грчки, јер је мислила да је тај језик за игру, не знајући да са својим малим свакидашњим другарицама говори зато грчки што су оне Гркињице.  Како је велика, чим хоће да се шали, говори енглески.  Као да јој је тај језик за шалу.  Стисне вилице као Енглескиња Мис Блак, и говори, изговара исто као она.  И Мис Блак се смеје, јер мисли да слуша себе.  И никад не заборавља како ју је ова несташница једном, кад је била мала, питала:  „Мис Блак, кад су вам тако стиснуте вилице, како метнете пуну кашику у уста?“  Мерсије узе с рафа једну дебелу, грубо укоричену, мемљиву књигу и рече:  — Фатуш, помисли нешто.  Она се малопре смејала кад је видела лудога Соломона, а сад задрхта: шта ли ће јој изићи?  Помисли:  „Ако се у мом нијету помену сузе, бићу несрећна,“ и рече:  — Ја сам готова.  Мерсије зажмури па отвори књигу насумце, притисну прстом једно место у књизи, и од прве речи где јој беше прст, читаше, тобоже напрежући се да види, а знала је све на памет:  Ждрали, о ждрали! високо летите вичући.  Кад пођете одавде, понесите поздрав моме драгом.  Кажите му да ми се око од суза не суши, и да ...  — Доста! узвикну Емир-Фатма чисто промењеним гласом.  — O, no!узвикну Мерсије, али тако имитујући Енглескињу, да се Фатма насмеја и рече:  — Ти си као покојни Били, наш папагај.  Он кад рекне „Мадмоазел!“, моја мајка каже „Фатма!“, јер мисли да ја зовем Госпођицу.  — O, yes! that's right!одобраваше Мерсије.  Али, да довршим.  — Остави, Мерсије јагње, ја сам то читала ...  Сузе, опет сузе.  — What! What!  What!  — Мени сад није до шале.  Наменила сам: ако ми се у нијету помену сузе, бићу несрећна ...  — That's stupid!Бићеш заљубљена.  Заљубљени плачу, плачу.  — Ја просто нећу то да слушам, викну Фатма и запуши уши.  — O, dear me!узвикну Мерсије и баци књигу.  — Бејаше ми као да је сутра Бајрам, а сад ми је као уочи задушница, рече Фатма, а Мерсије се насмеја и рече:  — You are mad! — Ја сам паметна, Мерсије.  — Кад си паметна, што говориш лудо?  Где ли је твоја Мадмоазел?  — О, Мадмоазел!  Она верује у карте, у духове ...  Некад, по ваздан држи сточић.  Сви ми још мислимо да има нешто што ...  Ја не умем да се изразим, Мерсије.  — O, yes! узвикну она весело па отвори себи:  „Смех, песма“.  — Благо теби! бићеш срећна, рече Фатма тужно.  Мерсије отвори једној својој другарици.  „Сузе, сузе, сузе.“  Фатма се насмеја, а Мерсије рече:  — Туђим сузама се смејеш.  Грехота! па узе једну кесицу пуну хартија као око писаљке увијаних.  — Први нијет је твој, Емир darling, рече Мерсије, а Фатма се у лицу промени.  Кад разви хартију, весела девојка читаше:  — Црним се повезала! узвикну Фатма.  — Ниси ваљда рекла: ако ми се у нијету помене црно, нећу бити срећна.  И после, ти си своје драго видела с балкона, европски.  — Кад моје срце плаче, теби је до шале! прекори је Фатма.  Она рече:  — Још један теби.  — Како си могла изгубити оно што ниси ни имала?  Тај лепи још ти није драги.  А ко зна, можда је и жењен.  — Моје суте сестрић није жењен, рече она убедљиво, и покаја се што је Мерсији казала своју тајну.  Што да тера шалу с оним кога она воли!  — Збиља, је ли се помирила госпођа стрина с Мон ... с Нурије - ханумом?  — Није, рече она и дубоко уздахну.  Мерсије хтеде да је дира, али се трже, видећи да је тужна и рече:  — Још један нијет, да видим хоће ли се помирити:  — Помириће се, очију ми! јер, ето, то госпођа стрина куне.  — Аман, очију ми! очи моје Мерсије: уста су ти медена, дај да их пољубим.  Она јој поднесе уста, пошто их напући, али их Фатма не пољуби.  Задовољно почеше нијете орасима.  Мерсије, шапатом, приносећи орахе устима, намени на један, па на други, трећи, и пружи их Фатми, на длану.  Она узе средњи.  — Добро!  Сад да видимо који ћеш од ова два.  Она узе десни.  — На средњем је био Исмаил - беј, на десном Осман - ефенди ...  Осман је лепши од Исмаила.  — Није леп ниједан, рече Фатма равнодушно.  — Ти их не познајеш, зато тако говориш.  — Дајте мени, рече Ђулренги, па намени на два ораха и пружи их, као малочас Мерсије, Фатми:  Фатма узе десни.  — Ашколсун!удаћеш се за њега.  — За кога? упиташе девојке у један глас.  — За њега /!  Ашколсун!  Ашколсун! узвикиваше робиња весело.  А Фатма се неисказано обрадова, али, лукава и неповерљива оријенталка претвараше се као да не разуме, питајући:  „Ко?  Шта?“.  Али јој румен обли све лице Срећа те се на месечини то готово и не опази.  — Дај руку, кјучук-ханум.  Она пружи своју малу белу ручицу, која у црнкињиној руци изгледаше као снег на угљу: робиња принесе својим устима ханумин кажипрст, па средњи, па домали, намењујући на њих, а после их стеже колико може.  — Који те заболе највише, кјучук-ханум?  Она не сме рећи.  — Кажи, око моје! вели Мерсије.  — Домали.  — Он, кјучук-ханум!  Он, тако ми Пророка!  Тако ми земље где сам се родила!  Малопре сам те слагала Сад ... он!  Фатма се сад није могла претварати.  Прво се засмеја, па окрену у плач, и сакри лице на Мерсијиним грудима.  — Ала га волиш!  Како те то ухвати тако брзо?! говораше Мерсије и запали свећу, зари нокат чак при дну свеће и рече:  — Док свећа не изгори довде, дотле Он све да штуца.  — Комарци! викну Фатма и угаси свећу.  — Не бојиш се комараца него ти жао њега, да не штуца, да се не мучи, говори Мерсије, палећи цигаре за све три.  Пушећи, она говораше:  — Изјави му љубав.  Пошаљи му ружу. Ђул: сенсин беним булбул.  Пошаљи му нагорелу цигару.  Ти знаш да то значи „изгорех за тобом“.  Пошаљи му прамичак косе, и одмах везуј бошче.  Јер то значи: Сач: ал бени — кач!А напослетку можеш побећи без ичега.  Она слуша Мерсију и смеје се, али јој смех не иде од срца.  Кад попушише цигаре, спремише се за спавање, очиташе некакву кратку молитву и уђоше под комарнике, који се бељаху, али не више на месечини, него према свитању, јер већ се чују трећи петли и гугутке.  Устадоше пред само подне, и робиња им се прикраде као лопов и шапатом рече:  — Истина он, Нурије -ханумин сестрић, Мурад - Джемал - беј.  Фатма се промени у лицу више него икад, а ништа не рече.  Мерсије упита радознало:  — Од кога чу да је то Мурад - Джемал - беј?  — Гонџеђули отвори капију, нешто да купи, промоли главу и искези зубе: смеје се на мене, и ја се насмејах на њу и рекох:  „Што се смејеш, црни ђаволе?“ — „А ти си ми па бела“, каже она и смеје се.  „Баш нисам црна колико ти,“ рекох ја — „Ако си украла ханумино белило,“ каже она — па се обе засмејасмо.  Како хануме не говоре, и ми не говоримо: ја нисам хтела.  А данас, за љубав своје султаније, проговорих.  Гледамо се и смејемо се: њене широке ноздрве играју као у Беле, наше ждребице, и сва се ...  — Аман! викнуше девојке нестрпљиво.  — Је ли то нарочито, да ме мучиш? вели Фатма.  — Не, кјучук-ханум.  „Који вам је оно човек?“ упитах је ја озбиљно. — „Из Стамбола,“ одговори она па се смеје.  „Који из Стамбола?“ рекох ја. — „Пашић, ханумин сестрић, " каже она, па се непрестано смеје.  — Срећа! виче Мерсије радосно пљескајући.  — И срећа и несрећа: ко би моју мајку тамо одвео? говори Фатма и уздише.  Све три седоше и запалише цигаре.  — Кад бисмо нешто сад чуле куцање, и ми рекле: „Entrez!“ и врата се отворила, и к нама ушао тај, и поклонио нам се, и представио нам се:  „Ја сам Мурад - Джемал - беј“, поче Мерсије.  — Аман! узвикнуше робиња и госпођа и покрише лице сукњама.  — Ха! ха! ха! насмеја се Мерсије.  — Ти се смејеш, а ја ... не знам шта радим.  Мени се чини да баш уђе, па ...  Од девете у чаршафу!  Кад ми је видело мушко и очи а камо ли косу?  — Емир!  Зар ти мислиш да си сукњом покрила косу?  Покрила си лице, као Арнаутка.  — Јесте, али то је ... како да кажем, не умем турски да се изразим! C'est spontanément!  — Ха! ха! ха! да сакрије лице као Арнаутка!  — Па кад ја нисам крила лице?  Пече ... Mon dieu! кад бих знала да ћу довека пече, чини ми се убила бих се.  — Како?  Ми ћемо обе за младотурке; а они праве правила са женским комитетом за жене.  Ми ћемо за Европљане, не за хришћане него за муслимане, младотурке.  И ја сам у чаршафу од девете.  Па ипак, Емир, моје је друго: видели су ми очи, видели су ми косу, кроз башјорти.  Откривену никад.  Малочас кад сам говорила о Мурад - Джемал - беју, да ће закуцати и ући, ја сам покрила косу у памети.  То је тако једна навика, да кад случајно који од наших момака изненада уђе у кућу, ја дигнем скут на главу.  — О, Мерсије!  Па ви дочекујете госте на кућним вратима развијене, а све се са улице види.  Али ми овде дижемо скут на главу кад чујемо мујезина.  — Збиља, Емир, кад бисмо сад чуле куцање по европски, и кад би к нама ушао ... не крите лице! ... и к нама ушао Мурад - Джемал - беј, по европски, и кад би нам се представио, по европски, и кад би се с нама руковао ...  Девојке цикнуше и сакрише руке иза леђа.  Фатма је врло поцрвенела и смејала се једним смехом који је личио па плач.  Она се тако смејала увек кад је врло узбуђена.  — Па и ја сам сакрила руке, али у памети, рече Мерсије.  Али, Емир, зар нам наше Францускиње нису причале да то просто није ништа!  Као наше поздрављање са женама лице на лице, тако њихово руковање с људима руку у руку.  Оне ништа не осете, ни страха, ни стида, и не узбуде се.  Оне причају да то чине механично, по навици, и да често забораве да ли су се с неким руковале, те питају:  „Пардон!  Да ли сам се с вама поздравила?“  Па ипак, кад некога воле, ја мислим да морају да се узбуде кад осете своју руку у његовој.  И како ли то изгледа?  У мушкој великој руци женска мала ручица.  Али свакако то је пријатно.  — Ако некога волиш.  Ја кад осетим Ариф -ханумино лице, и Нурије -ханумино — задрхтим, а једна ми је тетка, друга мајка по млеку, рече Емир.  — Не драго, душо Емир.  Ко зна како је то?  Свакако врло, врло пријатно.  Ми то нећемо никад дознати; јер то мушко што нас хвата за руку биће — муж.  — А зар се муж не воли? упита Емир зачуђено.  — А која у нас воли мужа?  — Ариф -тејзе.  — О-хо!  Ти мислиш мене да превариш.  Кад воли мужа, зашто је онолико тужна кад није у љубави с Мадам Аристид?  — Али ми, слатка Мерсије, волећемо своје мужеве.  Зар би се ти удала за човека кога не волиш?  — Никад!  Али за човека кога не познајем ...  Ја, хвала Богу, знам у каквој сам се средини родила и одрасла.  За Црни Врскапут не бих.  За Браон Фес не бих.  За Зрелу Смокву не бих.  За онога што онако рђаво изговара француски а уображава да изговара дивно — никад!  Ми ћемо поћи за некога кога смо виделе кроз решетке, виделе га први пут уочи венчања.  — Тешко нама! узвикну Емир.  — Тешко нама! рече Мерсије.  И обе дубоко уздахнуше, па устадоше и одоше у башту, пробушише зид између Ибрахим-Хасан - бејова и Нурије -ханумина дворишта; метнуше око на отвор.  Нигде никог!  Затворише нов отвор грудицом земље, па одоше те чучнуше крај зида са улице, видеше свет, али не видеше Мурад - Джемал - беја.  Оне су тражиле њега да виде.  И Мерсије би га познала по слици.  Она зна да му је слика из Париза и да је он одрастао и школовао се у Паризу.  Ко зна да ли и зна турски!  А ако и зна, свакако изговара као странац, као Француз.  Мерсији он изиђе пред очи као жив.  Леп је, сећа се.  Погледа у Фатму и помисли:  „Срећна!“ и обузе је, тренутно, некакво тешко осећање, тренутно јој нешто би криво, жао на Фатму, као да јој завиди, па скочи и рече:  „Хајдемо у ненину собу“.  Не рече:  „Ала смо луде, па одатле га можемо најпре видети ", а то помисли и због тога скочи.  У нениној соби седеле су позадуго.  Што би људи и жена из те улице, из тога краја, туда прођоше.  И наједанпут, обе викнуше, у један глас:  „Он!“  Обе су га познале.  Емир, узбуђена, збуњена, не знађаше шта ради те побеже удно собе, ту чучну, метну руке на лице и заплака.  — Плаче сад кад треба да се смеје.  Благо теби!  Сад ти живот има смисла, говораше Мерсије чисто промењена.  — Боже!  На Јалији ме поздравио! ...  То ми је био сан ... говораше Фатма испрекидано.  — И сан ти се остварио..  Само да су му црне очи, и да је мало виши.  А леп је као бог, говораше Мерсије као за себе.  — Виши?  То би била мотка за подупирање кошуља, умеша се робиња.  Одавде одоше на баба-фингу, да гледају небо и море, и да ћеретају, да говоре о том непознатом младићу, о томе Французу што се зове Мурад - Джемал - беј.  Час-по, па су обе затварале очи да гледају њега; али кад га се нису могле сетити живог, гледале су му слику, коју тако добро обе познају: виделе су је небројено пута.  Једанпут ју је Нурије - ханум дала Фатми, а она је није смела држати у њиховој кући, него ју је однела код Мерсије, метнула је на Мерсијин писаћи сто, и ту су је гледале, и гледале: запамтиле су је тако како је никад неће заборавити ...  Преко кровова, гледале су море ...  Одатле, са залива, с његовог пристаништа, полазиле су лађе за Цариград, за Анадолију, за Сирију, и за Француску ...  Једнога дана дошло је више лађа, и једна од њих донела је њега; а оне, можда баш тога дана, биле су мирне, равнодушне! ...  Шехназе - ханум, Фатмина баба, сва у бело, полако одшкрину једна врата с подмазаним шаркама и погледа у собу, у помрчину направљену од фереџа и ћилима као уз Рамазан; светлост кроз врата паде на једну постељу, на кревет с црвеним покривачем, где спаваше Фатма, покривена чак преко главе.  Стара на прстима приђе кревету, и полако диже покривач, а унука јој се пробуди, отвори очи, па их затвори.  „Ја сам те, чедо, пробудила.  Али што да се покријеш преко главе као усред зиме, кад је напољу страхоба, омар, гори небо и земља!  Дигни се, јагње, да видиш мајку ти; готово гола, па само виче:  „Африка!  Африка!“  Унука је загрли и размажено отеже; „Не-неее!“  Стара је омилова по лицу и омириса јој косу, па оде те смаче с једнога прозора фереџу и отвори оба крила.  Споља уђе загушљив ваздух; а Фатма се подиже на лакат, па кад виде мајку, насред софе широм отворене, само у дугачким белим гаћама, раздрљена, седи и хлади се једном грдно великом јапанском лепезом, она се узе смејати како се деца смеју, зацењујући се.  „Сине, погледај овамо,“ рече јој баба и с другог прозора смаче ћилим и отвори оба крила; а унука се опет подиже на лакат и погледа у башту; дрвеће је било као спарушено, а две крупне беле гаћасте кокоши раскрилиле се и отвориле кљун, мало даље један пас наслонио главу на шапе и исплазио језик.  „Тонди ће нам липсати!“ рече она уплашено, а баба прихвати:  „Па кад је оваква врућина, цркавају кокоши, пси, мачке“.  Кад стара рече мачке, она се сети сутиних мачака, Мавиша и Памука, и одмах јој се сети и сестрића, на кога није могла помислити одмах чим се пробудила: збунила је баба, па раздрагана стеже бабу да је удави.  Стара се брањаше, и рече:  „Ти си нешто лепо снила, зато си тако весела ". — „Снила сам, нене, зелен калпак.“ — „Ако си га снила онако, радоваћеш се — зелено.“ — „Снила сам га на глави. "  „Е, удаћеш се.“  Она се засмеја, као малочас, јер зелен калпак снивала је често, и увек јој нене рекла да ће се удати.  — Устани, монањо! што јој не кажете, бујук- ханум? рече црнкиња улазећи у собу, па се закикота.  И кажу да је леп тај француски језик, а како му је ружна, грдна та реч!  Турски лепо, слатко: кузим, кузиџијим, заврши па оде те донесе бокал воде и изручи је у бели порцелански умиваоник на мраморној плочи.  После рече:  — Устани, монањо, да ти се вода не охлади.  — Зар си ми донела вруће воде, Замбак - ханум?  — Вруће с чесме.  Кјучук-ханум, све гори.  Али, шта ћеш да обучеш?  — Плаву антерију, Замбак - ханум.  — Белу, ону што је као паучина.  Врућина, кјучук-ханум, да се умре.  — Па кад је толика врућина, колико је сунце?  Мора да је грдно велико.  — Сунца, кјучук-ханум, и нема, није ни изгрејавало, само онако гори, не гори него гуши — омар.  Биће неко чудо.  Сви смо у бело, говори робиња и полази да отвори врата, јер неко зачагрља резом.  У собу уђе Мерсијина робиња Ђулзаде, обучена у бели чаршаф а црна као гар, и искезивши беле широке зубе закикота се и похита да пољуби Фатми скут, ноћну хаљину сву у везу.  Она јој скута не даде и рече:  — О, добро дошла, Јасмин - ханум!  Али како се то смејеш:  „Ка!  Ка!  Ка!“, као кад какоће кокош!  — Или кад гаче гуска, или кад виче патка на кишу.  Она је као патка, и иде као патка, говори Ђулренги и приноси хануми хаљину.  А Мерсијина црнкиња се зацени од смеха, после рече:  — Слатка кјучук-ханум, какав је ово омар данас?!  Јутрос рано изиђох на балкон, а оно море ври, преврће кључ; од обале ми се учини котао, па се тек поче дизати пара као с кључале воде у зиму, и наједанпут ништа се не види, ни брда, ни куће, ни лађе, ни каици, не као да паде с неба магла, него као да се диже из мора пара, а небо поче да се спушта као да хоће неко да поклони онај котао с водом што кључа.  Боже, што је то било чудно, и страшно!  Сад небо високо, али омар!  Једва дођох.  — Е, Јасмин - ханум, зашта те послала кјучук-ханум?  — Ууу! ја заборавих!  О што волим кад ме зовеш именом које ми даде слатка Ариф - ханум.  Ја и Ђулренги црне смо, а она зове једну Јасмин, другу Замбак, рече робиња, па се опет закикота, и раскопчаваше се да извади нешто из недара.  — Писмо!  Али зашто у недрима кад је толики омар?  Ти си га поквасила знојем, па сад не могу да га пољубим, рече Фатма тобоже љутито; али робиња је знала да се она то шали, па се опет закикота, зацени се од смеха, после рече:  — Није ми до снаге било, Бога ми!  А Фатма отвори мило писмо и прелете очима преко дугуљастих француских слова ...  Понедеоник.  Мила Емир,  Мислиш ли мало на мене и много на њега!  Ја сам пуна да прснем, а немам пред ким да се испричам.  Ми се спремамо за чифлук.  Како ћу тамо без тебе!  Јуче нам је правила посету једна Цариграђанка, зове се Фахрије.  Да знаш како је била обучена!