„У ФРОНТ“  ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНОГ БИВШЕГ КРАЉА  ОД  ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА.  БЕОГРАД  ШТАМПАРИЈА ЂОРЂА МУНЦА И М. КАРИЋА  1913.  Др. Лазић намерно није хтео да јави за свој долазак, те га нико није ни дочекао на железничкој станици.  Он нареди носачу да метне његов путнички сандук поред кочијаша једних кола са једним коњем, уђе у кола и рече кочијашу број једне куће у Јелисејским пољима.  Кочијаш са његовог узвишеног седишта само га погледа од главе до пете, па га онда подругљиво смешкајући се упита:  — Ви хоћете да вас возим грофу од Бруснице?  — Зар и тај гроф седи и истој кући?  — Он сам живи у тој кући, како ви кажете, или у тој лепој палати, како је ми зовемо.  — Добро, грађанине, онда ме одвезите к њему, али брзо!  — Није нужно господине.  У таквој палати нико не устаје тако рано, — и кола се кренуше понајлак.  Тако рано?  Лазић извади свој часовник.  Беше осам часова изјутра.  Али наравно, за ову варош, у којој се не спава ни дубоко после пола ноћи, беше врло рано.  У бескрајно дугачким улицама, на великим и широким раскршћима, окићеним разним споменицима, свуда беху дућани још затворени.  На тротоарима овде онде по који сиротињски обучен човек.  Средином улице општински чистачи раде свој посао, а између њих промичу фијакери из вароши за железничке станице или обратно, и по која млекаџијска кола.  На улицама где беху куће без дућана и на пијацама уоквиреним палатама беше још мање људи.  Славни булвари, о којима је Лазић тако много слушао и читао, беху далеко испод онога што је он очекивао да види.  Чак и краљевски и царски, сад опустели двори, поред којих се возио, беху за њега читаво разочарање.  Он их је далеко лепше замишљао.  Тек када његова кола скренуше у ону грдну и широку улицу, којом се иде од пијаце Слоге ка тријумфалној капији, тек у јелисејским пољима, нађе Лазић Париз својих маштанија.  Како се тај друм постепено пење, то кочијаш стаде још више да мили.  — Молим, мало брже!  Кочијаш заустави кола, обрну се на свом седишту, па рече:  — Не господине.  Ја не терам брже, требаће ми ово кљусе и за други пут.  Ако вам није право, Ви можете сићи с кола.  — Кад само од тога двога имам да бирам — насмеја се Лазић — онда предпостављам да се возим како Ви хоћете.  — У каквој монархијској престоници он би се са таквим кочијашем другаче разговарао, али слободан грађанин велике републике на западу не зна за шалу, и ко зна да ли не би дошло дотле да сам доктор упрти свој сандук на леђа.  Джаба га било!  Најзад зауставише се кола пред китњастом гвозденом, много позлаћеном оградом једне баште пуне цвећа, у којој се при дну видела мала, али врло луксузно зидана палата.  Др. Лазић искочи из фијакера па зазвони на капији гвоздене ограде.  Из једнога павиљона близу капије изађе вратар, нашаран широким златали-ширитима, отвори један капиџик поред велике капије, па упита:  — Шта жели господин?  — Молим Вас да скинете мој куфер с кола, или да наредите неком слузи да то уради.  — Господин намерава ни више ни мање него да одседне у палати Његовог Величанства?  — Ако ви немате ништа противу тога, ја ћу бити тако слободан — рече Лазић и пружи му једну своју посетницу — подајте моју карту секретару или ако овај није устао, онда коморнику Његовог Величанства.  Вратар погледа шта пише на тој карти, али то беше написано словима која он не умеде прочитати па зато само дувну на нос и оде некуда са том посетницом.  Док је путник исплатио кочијаша и довршио с њиме неизбежну препирку о напојници, која кочијашима увек изгледа сувише мала, дотле из баште трчи коморник а с њиме и дебели вратар трчи право путниковом сандуку да га скине с кола.  — Какво пријатно изненађење В. Превасходство — говораше коморник обријане браде и бркова у врло елегантном оделу — Величанство ће се јако обрадовати!  — Добро те сте Ви ту Жане — рече Лазић трпајући кесу у џеп.  — Иначе би ме овај ваш строги господин вратар отерао до ђавола!  Кад је кочијаш видео ову сцену, а ваљда му је и вратар дошануо кога је довезао, он скиде свој цилиндар од беле лаковане коже па рече.  — Збогом грађанине Министре!  — Због грађанине кочијашу! — рече и Лазић са истом збиљом и скиде своју путничку шепу с главе.  Кочијаш се одвезе а Лазић оде за коморником кроз башту.  — У плаву гостинску собу! — рече коморник вратару па онда се окрете госту — Величанство је тек у зору дошло кући из Джокеј-клуба, па зато још спава.  Да ли да га?...  — Боже сачувај, оставите га на миру.  Ја сам и онако од пута гарав као какав оџачар.  Морам пре свега извадити из сандука чисте рубине па да идем у најближе купатило.  Док се из њега вратим, Величанство ће већ бити будно.  — Ако је само због купања, Превасходство не мора да се труди никуда из куће, јер ми имамо доста купатила у кући.  Ако ми Превасходство повери кључ од куфера, биће после купатила све готово, и чисте рубине, и један пар одела углачан!  — Та то је дивота.  Ево вам кључа.  Преко широких мраморних степеница, између мраморних стубова са коринтским капителима, који су држали балкон, уђоше у полуспрату у једно врло пространо предсобље, из кога се на петора врата улазило у пет разних соба полуспрата.  Са таванице је висио чудан лустер од кристала, који је изгледао као двоглави орао Силваније.  Како у предсобљу беше прилично мрачно, то коморник одврну иза врата једну славиницу, и двоглави орао од кристала сијну сав у електричној светлости.  — Лепа мисао, тај орао као полијелеј!  — Направљен је тачно по упутствима Њ.  Величанства — примети коморник.  Лазић прегледа брзо цело предсобље.  Оно мало зидова између оноликих врата покривено вешалицама за хаљине, тапетованим зеленом чохом, на којима беху и велика огледала.  На консолама испод тих огледала поређани најразличнији шешири, а на сваком шеширу по један пар нових рукавица.  На доњим половинама тих вешалица беху позлаћене ограде, за разне кишобране, сунцобране и т. д.  У сред предсобља око стабла једне велике палме једно савијено канабе, превучено тешком свилом.  Над вратима, кроз која се улазило у салон, украс од јеленских рогова.  Десно и лево од тих салонских врата беше по један грдно велики испуњени црни медвед.  Оба беху намештени да стоје на задњим ногама, а у шапама предњих ногу држали су послужавнике од саксонског порцелана, пуне посетница.  — А гле, та и ово су наши земљаци са Суве Планине! — рече Лазић посматрајући вештачки испуњене медведе.  — Ловачки трофеји Њ.  Величанства — рече коморник па отвори једна врата десно.  — Овде је соба Њ.  Превасходства!  — Бре-е-е — рече гост ушавши у собу — кад су вам овакве гостинске собе, како ли тек изгледају домаћинове — и док је Жан отварао капке на прозорима, стаде разгледати „своју“ собу,  Масиван дупли кревет са „небом“ од плаве свиле.  На прозорима и вратима по један пар завеса од исте свиле и златним карнисама.  Цео под беше застрт огромним персијским ћилимом.  Један драгоцен, дрворезима окићен сто и неколико фотеља и столица.  Грдан велики умиваоник од белог мрамора, и на њему цео прибор за умивање од севрског порцулана: пуно некаквих већих и мањих боца, флакона са злаћеним или сребрним капслама, и у њима разни мириси итд.  На зидовима, тапетованим некаквом свиленом тканином, неколико живописних слика, у тешким, изрецканим па позлаћеним оквирима.  Међутим је Жан из једног од два ормана који беху у соби извадио један бео рутав огртач за купатило и раширио га на свиленом јоргану од постеље; са тим је на једном зиду отворио тапетска врата, на која је ушао у купатило, где је само отворио обе славине (за врућу и хладну воду) па се вратио у собу и рече:  — Док се Превасходство скине и изује, купатило ће бити готово.  Ово је телеграф за млађе.  Прво је дугме за мене.  Чим уђете у каду молим да звоните за мене, па ћу одмах отворити куфер и спремити све што треба.  Коморник се поклони, па га онда нестаде.  Лазић уђе у купатило и нађе да је ово преко сваке мере било луксузно намештено.  — Та то је читаво стихотвореније од алабастра — размишљао је Лазић скидајући се.  — Баш је овај наш Краљ -отац права распикућа.  Сад тек разумем за што увек кубури с новцима.  Кад се после купатила вратио у собу нашао је потребне свеже рубине разастрте по столицама.  На кошуљама беху чак протакнута дугмета како на грудима тако и на нарукављима.  Поред кошуље лежи оковратник.  На другим столицама његово салонско одело, углатчано као да је сад испод утије.  На панталонама она бора на ногавицама као да још нису никада обучене.  На поду поред те столице чист пар ципела.  — То се зове господска послуга — помисли Лазић па се стаде облачити.  Таман је био готов, на вратима тихо куцање.  Жан уђе да пита где Превасходство жели да доручкује, у соби или у трпезарији?  — Боље у трпезарији — рече Лазић и пође за њим — да видим како она изгледа.  Трпезарија беше верна минијатура велике трпезарије у Краљевом двору Сингидунском.  Два лакеја у краљевској ливреји донеше и поставише пред госта чаја, каве, чоколаде, млека, масла, меда и разних лепчића.  Лазић узе само једну шољу чаја с млеком.  Из предсобља се зачу зврјање електричног звонцета.  — Величанство устаје — рече Жан па, показујући једна врата, додаде:  — Ако би Превасходство желело да уђе у салон ... — па га опет нестаде.  Кад је Лазић ушао у салон, он је само приметио да је намештај у стилу Луја XВ, али сву његову пажњу привукоше на себе слике по зидовима и скултуре у ћошковима.  Већина слика беху одличне копије са познатих слика славних живописаца талијанске, холандске и шпанске школе; али беше и доста оригиналних слика модерних мајстора које Лазић не беше дотле видео, и, што га је још више заинтересовало, ту беху многи акварели, који су очевидно прављени по поруџбини домаћиновој, јер међу њима беше и неколико духовитих карикатура на рачун његов и његових пријатеља.  — Та то није само салон за примање, то је читава галерија слика, читав музеум! — помисли Лазић па стаде разгледати скултуре, али таман је стао пред једну дивну репродукцију „Победе“ са олимпијског храма, неко га загрли и рече:  — Добро ми дошао драги Ђоко!  Лазић не беше ни приметио када су се салонска врата нечујно отворила, и кад је његов бивши Господар и Краљ ушао, нити је његове кораке по оним дебелим ћилимима могао чути.  — Помози Бог, Господару! — рече Лазић и хтеде да пољуби руку Краљу -Оцу, али овај се пољубио с њиме говорећи:  — Хвала, хвала ти драги Ђоко!  Једва један пут, после толиког мољакања мог, једва један пут дође.  — Нисам могао пре поред најбоље воље, јер док сам био „у стању покоја“ био сам по ваздан у општој државној болници где сам кајарио моје некадашње операторство!  — Ходи, да седнемо.  Дакле ти си хтео да се вратиш у лекарску праксу?  — Па морао сам на то помислити.  Од саме пензије не издржава се велика кућа.  Сем тога млади лекари, које сам некада ја бирао за државне питомце, утркивали су се ко ће више да ми помогне да научим што сам од моје уметности поборавио док сам теби за љубав водио политичке облаке; они су ме пустили да под њиховом контролом оперишем и да видиш ишло је прилично.  Да си од куда био да видиш како је изгледао један од наших политичких противника кад је већ лежао на столу за операције, па му они млади обешењаци, пред наркозу рекоше да ћу га ја оперисати!  Пошто сам свршио операцију, и кад се пробудио из наркозе па видео да нема више његове гуке, он ме само погледа па рече:  „Их, болан докторе, јазук за оно време што си у политици продангубио!“ „Право велиш, брате слатки, али шта ћеш, што би би!“ казах му на то.  Бивши Краљ смејао се на глас.  — Али — настави Лазић — то је ишло у болници.  Међутим кад опет почех приватну праксу, када сам морао за моје лекарске услуге да узимам по неколико динара од људи, који су од мене, само пре године дана, зазирали као од неког вишег бића, ја сам се брзо уверио, да је моја лекарска пракса за навек онемогућена; и да ми за цео рест живота ваља изигравати сиротињу у црном капуту.  Срећом ти си најзад осетио грижу савести што си ме у тренутку твоје абдикације оставио на милост и немилост људима са којима сам се целог живота тукао само због тебе ...  — То је истина, али није била само грижа моје савести.  Нашао сам да је и за државу грдна штета да ти останеш без посла, па сам писао Намесницима да те узму као Круниног кандидата за државни савет.  — То су Намесници и сами хтели да учине, и влада се била погодила с њима да за мене једног модрог увуку у савет два своја најцрвенија.  Јес, али сада не решава ништа ни круна, ни парламенат, ни влада, него свемогућни клуб.  Овај није хтео да чује о мом саветништву ...  — Знам, и због тебе је онда дошло не само до министарске, него и до државне кризе, из које није било излаза ...  — Докле га ти ниси нашао предлогом Намесништву да од мене направи превасходство за извоз, те тако добих посланичко место на страни.  — После твојих првих посланичких извештаја Намесници су ми нарочито благодарили за тај предлог.  — То ништа није сметало онима с уским чакширама и бритвама у клубу, да се освете Намесницима што су њиховом политичном противнику дали опет службу, па су ту службу просто избрисали из буџета, и ја бејах опет на улици.  Кад си ме ти окупио да дођем, јер се у сред ових милиона људи без једног пријатеља осећаш усамљен, па се бојиш да не заборавиш наш језик, онда се реших да ти учиним по вољи те да барем видим колико има истине у страшним историјама које наше новине причају о твом овдашњем животу, и ево ме.  — Хвала ти, драги Ђоко, хвала од свега срца! — рече Емилијан и узе обе руке свога пријатеља у своје.  — А сада доста о мени.  Дај да те љуцки погледам.  Ама како ти то изгледаш?  За три године ти си постао десет година старији, оћелавио си, и добио старачку доњу вилицу која се опасно приближава твом орловском носу ...  Значи да си погубио све зубе.  За што не направиш уметничке?  То је бар данас ласно?  Емилијан се насмеја.  — Имам их читаву збирку, али не могу никако да се навикнем на лажне зубе, па претпостављам да жваћем голим деснима.  — Нестрпљив и сад као што си увек био.  Ти не слутиш колико страда изхрана твога тела само за то, што немаш стрпљења ни неколико дана, док се не навикнеш на лажне зубе.  Уосталом та недовољна изхрана већ се види на твојим очима и њиховим модрим оквирима.  Па онда твоје слепоочне лепезе од бора ...  Па твоје лице ...  Ти не спаваш довољно ...  — Којешта.  Ја ни у младости нисам био чмавало, чак нисам ни вама, мојој свити, давао да спавате.  Сећаш се наших путовања по свету, кад ви мртви уморни заспите на столицама у мом салону-вагону, кад сам вам завлачио перо у нос само да ни вама недам спавати.  — Сећам се, пакостан си био увек.  Али онда и ако си мало спавао, опет си био здрав и румен к’о јабука, а сада се на твојим образима чита прича о са свим друкчијем бденисању.  Зар ти не видиш да си свећу твог живота запалио с оба краја, само да што скорије изгоре?  — Остави то Ђоко.  Ја од тебе нећу ништа сакрити.  Пошто и ти будеш живео неко време мојим садашњим животом, ми ћемо о њему нарочито разговарати.  Сада имамо важније ствари да говоримо.  Како је Краљ?  Ја не верујем извешћима која ми о њему шаљу из Сингидунума.  Реци ми истину, јер ти си једини човек који ће ми рећи голу истину!  — И хоћу.  Дакле, после абдикације ти оде да путујеш по Малој Азији; у Јерусалиму су те дочекали као првог православног Краља који је после толико векова дошао да се поклони гробу Христовом; за тим си отишао на величанствене развалине у Балбеку да филозофираш о ништавости сваке светске величине, па онда си отишао под хиљадугодишње Кедре ливанске да политизираш са шејицима.  За то време ја сам често обилазио твога сина, али не као политичар него као лекар и као пријатељ ...  Кад ме питаш право да ти кажем: твој син изгледа као да је здрав, али у ствари није здрав.  —- Како то?  За ове три године нису ми јавили ни најмању слабост, а камо ли да је имао какву озбиљну болест, а ову за цело не би смели сакрити од мене? — говораше стари Краљ забринуто.  — И одиста твој син није за цело то време боловао од какве праве болести, па ипак, у колико ја умем да видим, он није здрав.  Чудна ствар!  Друге владарске породице у Европи, могле су од снаге оних силних људи, који су те династије оснивали, да живе читаве векове, па се тек у њиховим последњим изданцима јављају први знаци рахитизма.  Ви од Беле Руже још нисте навршили ни прву стотину година, а већ почињете да дегенеришете ...  — Молим, не устручавај се ни мало — насмеја се претпоследњи изданак Беле Руже — само ми реци по чему то видиш да у нас почиње дегенерација?  — По целокупном хабитусу младога Краља.  И ако је син тако крепких родитељи, као што си ти и краљица Јерина, опет он не изгледа као здраво момче него као млад старац.  Тело му је слабуњаво, груди узане па испупчене, лопатице одвојене од леђа, руке су му мршаве и тако слабе да ништа тешко не могу подићи ни држати, а ноге?  Он још на њима не уме стајати чврсто, а камо ли да може њима чврсто стегнути коња.  Очи су му као два црна оштра мача, али слузокожа на очним капцима и на уснама са свим је бледа.  На његовом дугачком танком врату виде се бројанице лимфних жљезда, тако да није ни нужно пипати под пазухом, па да се направи тачна дијагноза!  — Ђоко, то је страшно!  За Бога, ти си толико година био наш лекар, па ниси никад ни једне речи казао да си на детету опазио знаке шкрофулозе?  — Док сам ја био ваш лични лекар, ваш син је био здраво, врло немирно дете, и на њему нисам могао опазити ништа ружно, осем што је малтретирао своје другаре и другарице са којима је играо, али то се већ код правога принца по себи разуме.  Доцније, када си ме ти бацио у матицу и вртлоге политике, нисам имао каде да посматрам ни моју децу, а већ твога сина нисам никако ни виђао.  Тек пошто ме је твоја абдикација бацила у „стање покоја“ добио сам опет времена да посматрам младога Краља, и мислим да сам нашао разлог за што је он телесно оронуо.  Његов је дух развијан на штету његовог тела, развијан је истрке тако, да је он самном још пре три године разговарао не као дечко, него као зрео човек.  Сада сам му пребацивао што пренебрегава своје професоре и њихове лекције.  Знаш шта ми је на то одговорио?  О свему ономе, вели, што Краљ треба да зна, нема ништа у његовим уџбеницима и у предавањима његових професора.  Познавање људи, рече, може се добити само проучавањем живих људи, за то он претпоставља да прима што више људи и да с њима разговара, него да буба на памет лекције о ономе што му неће никад требати.  С тога он присуствује свима седницама министарског савета и проучава како министри један против другог, а сви заједно противу Намесништва интригирају.  Сем тога он трчкара у сва Министарства и распитује начелнике о „текућим пословима“.  Од свију твојих добрих особина насљедио је само две: бистрину и беседнички дар.  И од своје мајке наследио је две: гвоздену вољу и подмуклост  — Хвала Богу — рече Краљ отац и уздахну дубоко — Са таким особинама може се постати одличан Краљ.  Иди, молим те, ти си искрен, али и зверски свиреп.  Како можеш ма коме оцу тако говорити о његовом детету?  — То је дете Краљ, а ја нећу ништа да улепшавам, најмање пред тобом, који си био Краљ, и који си одговоран за све последице, јер се ове не тичу само твога сина него целе државе.  Емилијан се замисли, па онда рече  — Ти си ми, описивањем његовог физичког стања задао такав страх, да бих најрадије одмах одјурио право у Сингидунум.  — Хајдемо.  Зашто не полазиш?  — За то што из твојих сопствених речи изводим да нема никакве опасности.  У мојој младости ти си ми сам често казао да напрегнути умни рад, који доводи и до те преране интелигенције, ојачава централни живчани систем, из кога полази инервација за цео организам.  Снажан мозак и снажни живци одржали су много слабуњаво тело у животу до дубоке старости.  — Да, то је тачно — рече Др. Лазић — али само под два услова: да јачање централног живчаног система не буде на рачун тела које још расте, и да се у време пубертета не праве глупости!  — Онда се не бојим ни чега — рече Краљ Отац — Он је за своје године већ одрастан човек, тешко да ће још расти, а што се оног другог тиче, могу се са свим на Костића ослонити.  Он неће допустити никакве глупости.  — Ти се вараш.  Ђенерал је до ушију потонуо у државне послове, он нема каде да спречава и те глупости.  Ма колико да он не мари за Краљицу -мајку, опет је он сад задовољан што је она поред Краља, јер рачуна да ће рођена мајка боље пазити на те ствари него што може он, онако затрпан државним пословима.  Само у том рачуну ђенерал заборавља једну важну околност, Јеринину амбицију.  Кад већ није више на престолу, она хоће да блиста поред престола.  Он заборавља да сада та амбициозна жена има само једну мисао, да тебе држи што даље од Сингидунума, а да себе направи неопходном, да учини да млади Краљ не може бити без ње.  Да до тога ресултата дође, она је окупила око себе све најлепше девојке из најбољих кућа у престоници.  Свако после подне скупљају се све те свеже и бесне младе лепотице код краљице мајке на чај, после кога редовно настаје игранка.  На свима тим „чајевима — игранкама“ учествује и млади Краљ.  Наравно, крајње је време да Краљ научи играти све „немецке“ игре, а ове трају до неко доба.  У тим играма испупчене кокошије груди седамнаестогодишњег мушкарца долазе и сувише у додир са бистама младих девојака, које све слободније и куражније постају, тако, да често, кад Величанство задоцни доћи на чај, гомилама јуре у Краљев кабинет да га „довуку“ на игранку.  По вароши се прича како су Намесници или поједини Министри, који су дошли Краљу да га о неком важном државном питању обавесте често забезекнути, кад на један пут улети у кабинет руља несташних девојака, које се отимљу за јединог играча!  — Не мари то ништа — рече Емилијан — Ти сам кажеш да су то девојке из најбољих кућа, и онда нема никакве опасности за оно чега се ти бојиш!  — Ја се бојим нечега што је горе од онога што ти мислиш.  Не бојим се ја само прераних љубавних веза, не бојим се толико ни скандалозне хронике, ни омразе и непријатељства између краљевског двора и првих кућа у престоници, али се бојим нечег другога.  Један прерано развијен природни нагон, који се из дана у дан дражи али не задовољава — а у таквим околностима не може се ни мислити на задовољавање, — може да наиђе на странпутице ...  — Господе! — рече краљ отац уплашено — На то нисам ни помислио, а то може одиста да постане озбиљна опасност ....  — Слушај само.  Кад сам, скинут са посланства, вратио се дома, дворски балови краљице -мајке беху у највећем јеку.  Сигурно по наваљивању Намесника добио сам и ја позив на један дворски бал, и, наравно, одазвао сам се позиву, и ако ми није до балова.  Краљица -мајка правила се за цело време да ме не види и не познаје.  Не треба да ти кажем да је и она за мене била ваздух.  Ја сам посматрао само младога краља.  Учинило ми се да изгледа као прави неврастеничар.  Он је сву ноћ играо без прекида и то само са девојкама од маминих чајева.  Али он је играо као човек који не чује музику по којој треба да игра и који нема осећања за такт.  Видело се на свима његовим играчицама да је за њих право мучење играти са тако лошим играчем, па ипак су се оне отимале да с њим играју и на великом дворском балу, да се покажу свету да играју с краљем.  Међутим сви ми који смо гледали то мучење и како краљ сваки час испадне из такта, морали смо га жалити, за нас који смо још по мало монархисте, беше то вређање Величанства, то излагање краљеве особе — сажаљењу.  Ја услед тога не потражих ни дворског маршала ни Намесника него Краљевог личног лекара и кад га нађох одведох га у страну, показа му извесне симптоме на узбуђеном Краљу и шанух му на ухо једну латинску реч, ону које сам се највише бојао.  Он само жалостиво рече „На жалост тако је“.  Ја га обасух прекорима.  Он се бранио тиме да је благовремено обратио пажњу Краљици -матери и да је молио да напусти њене чајеве и балове, али она га је исмејала.  За тим се обратио Намесницима.  Ови нађоше да лекар претерује у својим зебњама; у осталом нека г. доктор предузме нужне лекарске мере.  Тада је лекар отишао до најближе велике вароши и довео једну врло лепу и младу персону да послужи као громовођа за забаве после Јеринских чајева.  У заман!  После 24 часа побегла је та „наставница“ и ни за које паре није могао да је задржи у Сингидунуму, јер се она церекала као луда говорећи да је с Краљем доживела „прво разочарење у својој пракси“.  После тога, шта велиш, да ли претерујем у својим страховањима?  Стари Краљ скочи са свога седишта.  Дрхтао је као лист, а у лицу је био самртно блед.  — Ја ћу одмах да шифрирам Костићу један опширан телеграм.  Те оргије на суво треба одмах да престану.  Краљевог лекара треба одмах сменити.  Јерина мора с места оставити Сингидунум.  -- Богме то неће бити ласно ...  — То мора бити.  Малога морам ја узети у моје руке.  На то имам право, јер сам Уставом задржао право да до Краљевог пунолетства управљам његовим васпитањем.  — То је било твоје право док се ниси писмено свега одрекао чак и свију права најобичнијег грађанина у Силванији.  Краљ отац опет седе и гледао је укочено преда се.  — Ми, твоји пријатељи, нисмо иикако могли разумети тај твој корак.  За што си то урадио?  Та за Бога, због апанаже, да би њу искамчио од парламента твојих непријатеља.  А што ти је требала та апанажа?  Зар ниси имао три милиона у готову?  За две године ниси могао постати оскудан у новцу па да си оне милионе кашиком јео, или да си их обема рукама бацао кроз прозор ...  — Ах, шта ви тамо доле знате о овдашњем животу!  Сама ова кућа и њен намештај прогуташе цео милион.  — Добро, а она друга два?  — Видећеш, видећеш и то! викну Краљ у пензији нестрпљиво.  — Видећу, али опет нећу моћи разумети.  Молим те, ти си наше политичке непријатеље тако мрзио, да си волео абдицирати него с њима владати.  Добро, то је у политици луда ствар, али најзад може се разумети.  Али што се баш никако разумети не може то је да ти, после две године, те исте твоје непријатеље мољакаш да ти даду пензију, те им дајеш прилику да пред целим светом и у сред парламента викну „Ово напуштање свију права и обичног грађанина Силванског то је надгробна плоча на гробу Краља Емилијана ИВ!  Овај је испрва мрко гледао преда се, па онда диже стиснуту песницу у вис и рече.  — Показаћу ја њима да и на Краљевом гробљу има васкрсења, и онда ће ми они скупо платити ...  — Не верујем.  Вампира се данас нико не боји.  Ти твог јединца и сувише волеш, да би пробао какву буну, при којој ти нико у Силванији не би помагао, чак ни моја маленкост.  Али ти ниси одговорио на моје главно питање:  Зашто си се пред твојим непријатељима толико понизио да се за љубав пензије одречеш свију својих права и као отац и као грађанин?  — Ти ииси у стању ни да слутиш шта то значи кад један бивши Краљ и отац једног Владаоца дође у опасност да му име напишу на табли, на којој се записују имена оних чланова клуба, који на плаћају дугове части ...  — Лепа част ....  — Јест.  Ти не можеш ни да замислиш како ми је било кад сам морао да заложим све адиђаре па чак и почасну сабљу Емилијана 1-ог ...  — Дакле ипак је истина што су новине причале?! — рече Лазић с гнушањем — Тфу ти пропаст, морам већ руски да псујем.  Један сиромашан народ направио је од својих суза захвалности драго камење и окитио је њиме сабљу којом је благодарио свом ослободиоцу, а један Краљ тога истога народа залаже тај украс највећега свога претка, само да исплати дуг порока, који он још назива „дугом части“.  — Умири се Ђоко.  И ја сам нисам имао мира док ту сабљу нисам искупио.  Ево је — и Емилијан отвори једна побочна врата — Овде је један део успомена мога Дома.  Ако се разумеш у адиђарима можеш се уверити да је све у свом реду.  Почекај ме овде, ја идем да шифрирам депешу Костићу.  Емилијан оде у своју собу за рад.  Лазић остаде да разгледа збирку оружја и застава оних од „беле руже“ Дуго је разгледао те реликвије великих синова отаџбине.  На један пут учини му се да треба да замоли за опроштење сабљу Емилијана И, што је скрнављена давањем у залогу, и он целива балчак, који је некад држала десница првог јунака-владаоца.., После тог целивања он изађе из породичног музеја беле руже, затвори пажљиво врата, па настави разгледање уметничких дела у салону.  Зачудио се кад је под неким сликама прочитао имена:  Каролис Диран, Бежамен Констан, Хенер, Пивис де Шаван.  Под скултурама нашао је урезана имена Родена, Мерсије а, Фалгијера, Дибоа, Карпо -а.  — Сама ова збирка слика и скултура — помисли Лазић — морала је коштати луде суме...  А гле!  Ко ли је ова млада жена?  Њена је слика мајсторско дело ...  Од кога ли је?  А... наравно од Бона...  Он се измаче мало да боље разгледа слику.  — Та млада жена није управо лепа, па ипак ... у њој има некаква чудна драж... и то животињска ...  Ја не знам, али у њој нма нешто зверско ...  Која ли је то жена?  У том тренутку расклопише се средња врата на салону и Жан гласно јави:  — Госпођица Зебра са Велике Опере!  — Аха — помисли Лазић — прва балеткиња, најновија његова љубазница!  Читава олуја од свиле, кадифе, Нојевог перја, брилијаната, црвене косе, црних очију, сувише белих образа и сувише црвених усана јурну у салон, који се на пречац напуни мирисима.  — Опростите, Господине, али ја сам мислила наћи у салону г. грофа од Бруснице! ...  — ... а натрапали сте на са свим непознатог човека.  Допустите, госцођо, да вам се преставим:  Ја сам трећи медвед грофа од Бруснице, само што се мало разликујем од она прва два у предсобљу ...  — Мени се чини, господине, да је ипак велика разлика ....  — А, није.  Медведи пред вратима имају своју природну кожу на себи, а ја носим купљене хаљине.  Прва два медведа оборио је гроф у лову по врло високим планинама, а ја сам му се сам поклонио.  Задатак је оних медведа у предсобљу да држе послужавнике за посетнице, а мој је задатак да целог живота играм како г. гроф свира, и ево већ двадесет година како ја играм по његовој свирајци.  — Па онда смо колеге — рече госпођица спустивши се у једну наслоњачу и пребацивши са врло много шуштања свилених сукања ногу преко ноге — јер сам и ја по занату играчица.  — Јест, само, док ја играм како гроф свира, вас у игрању прати најбољи оркестар на свету, а у вашим слободним часовима ви натерате г. грофа да игра онако како ви свирате.  — Господине мој — рече на то мала дама набурено — последња ваша примедба није ни мало духовита.  Она је одиста мало медвеђа, или као што Французи кажу: ви сте обе ноге метнули у тањир.  — Молим, све четири, иначе не бих био медвед.  — Али ја не могу да се на вас наљутим — рече мала — јер ми се врло допадате.  Ето, праштам вам што сте погодили тајну, коју цео свет зна.  И она поднесе своју малу десницу под његова уста.  Лазић узе ту малу руку, повуче је на ниже, па је онда крепко продрма.  Госпођица Зебра најпре га погледа зачуђено, па онда прсну у смех, и смејући се као луда, скиде рукавицу па му пружи голу руку.  Он је сад пољуби па рече:  — Госпођо, сада тек разумем да су се толики људи борили за задовољство да љубе ову ручицу.  Мени се чини да сам брескву пољубио, која тако добро, ах, тако добро мирише.  Сад тек почињем разумевати извесног Краља,..  — Хоћете умукнути, Ви, № 3?  Ко је још толико дрскости видео?  Тај господин види ме први пут у животу, и одмах почиње самном најинтимнији разговор, а још не зна ни како ми је име!  — Шарене пруге, на које то име подсећа, не интересују ме толико, колико ме интересује елегантна звер, која то име носи!  — Звер?  Дакле ја сам елегантна звер?  Ви сте грубијан господине!  — Госпођо, свака је истина груба, само су ласкања фина.  Ја сам управо хтео да вам начиним комплименат, само ми је овај испао мало медвеђи.  У осталом ја знам и ваше лице, и целу вашу личност, јер сам вас проучавао.  — Ене сад?  То је интересантно.  А молићемо где сте ме то проучавали?  — Најпре у шаљивим листовима моје домовине, па онда на овој слици мајстора Бона.  И он вам није ни мало ласкао.  Напротив, ви сте у природи лепша него што вас је мајстор Бона намоловао!  — Такав комплименат, изговорен од таквог фанатика истине, био би довољан да постанем уображена ...  — Ја само констатујем фактичо стање.  Моји земљаци који су тако често правили вашу карикатуру, јако су грешили правећи вам сувише кратке сукње а сувише дугачке зубе.  — Појамно, јер су у нашим новинама читали да сам ја згрицкала читаве милионе.  Али то је клевета мојих завидљивих непријатељица.  — Разуме се.  Дроњави новинари и не слуте да прва играчица у великој опери има тако велику плату, да може себи да допусти сваки луксуз!  Госпођица Зебра стаде опет да се смеје и показа своје безпрекорне зубе.  — Хвала вам, госпођо, за ваше дражесно смејање, које ми даје прилике да се дивим вашим зубићима.  Такви зуби зову се у нашим народним песмама „два низа бисера“.  Али што је за вас лично важније од тог појетског поређења, то ћу вам ја као лекар казати.  Зуби са тако - ситним крунама имају дугачке, у вилици дубоко углављене краке, за то су врло солидни.  Па како узгред видим да их врло добро негујете, могу вас уверити да нећете никада понети лажне зубе, него ћете са својим зубима у гроб.  — Ух — учини играчица са лицем, као да је нешто врло ружно угледала — на шта Ви не мислите чак и онда када се шалите?!  — Видите, госпођо, сваки паметан човек треба увек да мисли на болест и на смрт, нарочито то треба да мисле они који живе од своје лепоте и од својих здравих ногу, као нас двоје.  — Ама што Ви мени непрестано говорите „госпођо“, кад знате да сам ја још госпођица?  — За то што су ми сви моји учитељи француског језика казали да се свакој Краљици, па и оној с леве руке мора рећи „Madame“.  — Несносни човече, хоћете ли ми најзад казати ко сте и како се зовете?  — Ко сам, то сам покушао да вам објасним описно, у наоколо.  На питање како се зовем морам вам одговорити на грчком језику: Πᾱϛ δ μή Σλλην βάρβαροϛ  Ви знате грчки госпођо?  — Боже сачувај.  Имала сам доста муке док сам француски научила, јер ја сам Шпањолка!  — Кажем ја у себи чим сам вас угледао!  Одмах сам се питао на кога Ви личите?  Слике великих љубазница из XВИИ и XВИИИ века пролетаху као муње пред мојим духовним очима:  Нинон дел Анкло, госпођица де ла Валијер, госпођа де Монтеспан.  У сред њих угледах на један пут лепу и страсну појаву једне младе калуђерице Францисканскога реда, слику Маријане Алкафераде, па одмах рекох сам себи:  То је типус, који је на ново оживео у госпођици Зебри!  Играчица га погледа врло зачуђено па онда рече.  — Ви сте, господине, врло загонетан човек.  Први пут ме видите и опет знате чак и моје претке.  Ја одиста водим моје порекло право од калуђерице Маријане Алкафераде и њеног љубавника грофа од Сен-Леже-а, доцнијега Маркија де Шамиљи!  — Сад разумем све — рече Лазић — Из жара ваших очију, из кроја ваших уста, из ваше целе појаве бије јара оног романа из Беје, у провинцији Алем-Тајо из године 1662-ге.  — Али ја не разумем ништа.  Кажите ми барем ваше име!  — Ах да!  Опростите, госпођо, али Ви сте ме тако збунили да сам заборавио да вам протумачим оне грчке речи.  Оне значе; ко год није Грк, он је дивљак, варварин.  Узевши у обзир да је данашњи Париз у свему заузео положај старих Атина, то парижани с истим правом кажу:  Ко није Паризлија, то је просто варварин, њему не треба никакво друго име!  — Добро, кад нећете да кажете своје право име, онда ми реците, о варварине, за што потрошисте толико духа да забављате једну вама са свим непознату женску?  — Врло радо, госпођо.  За то сам имао два разлога.  Први је са свим личне природе.  Ја сам се оженио кад ми је била двадесет прва година живота, и од тада до данас јео сам само насуштни хлеб брачне љубави, а нисам никада видео њене вулкане, за које сам знао само из француских романа, и зато сам сав претрнуо када сам пред собом угледао Живу Маријану Алкафераду.  Нити сам могао нити сам смео пропустити прву, а по свој прилици и последњу прилику, која ми се дала, да мало ближе загледам један од тих вулкана љубави, који својом лавом затрпавају и упропашћују читаве земље.  Други ми је разлог био службене природе.  Дошли сте да говорите са грофом од Бруснице.  Међутим ја сам знао да мој Господар баш у том тренутку пише врло важне државне депеше.  Нисам хтео да га у томе послу ико прекида и омета, па зато сам узео на себе да вашу лепоту забавим, и за то сам направио неколико медвеђих скокова.  Али моја та служба је свршена, јер ето иде мој Господар!“  Врата од собе за рад отворише се, и чуло се како Емилијан некоме рече „Ову депешу одмах на телеграф!“ па онда уђе у салон.  Балеткиња му паде око врата.  — Добро јутро Ми!  — Гле, зар ти овде Зе?  Добро јутро драго моје!  Шта ли се то морало догодити да ти толико пораниш?  — То ћу ти после казати, а сада молим те да ми кажеш ко је овај господин са којим сам разговарала цело време док си ти писао, па ипак нисам могла докучити је ли он какав Ерцхерцег или Велики Кнез?  — Ни једно ни друго.  Он је за мене нешто много више.  Он је мој пријатељ, и то прави пријатељ.  Зар се он теби није представио?  — Он ми је рекао да му је име варварин, и да је твој медвед нумера три!  Краљ се насмеја  — То личи на њега.  Оди, драго моје, да вас вас представим по свима правилима:  Његово Превасходство Др. Лазић, бивши Министар и посланик, а ово је велика уметница и моја мала пријатељица госпођица Зебра.  — Павосходство је велики враг — рече балеткиња и пружи понова своју руку доктору, који је пољуби и рече.  — Госпођо!  Има равно тридесет година како ми тако лепа устанца нису казала да сам враг!  — Јес ’ чуо ти?  Ја ћу да пишем твојојој жени како се ти владаш у Паризу ....  Доктор се смејао, климну главом пред играчицом и оде у Краљев кабинет.  — Чујеш, Ми, да нисам тако сумануто у тебе заљубљена, тога човека морала би освојити.  — Нема тамо никога.  Он је још у своју жену заљубљен као да се нису узели пре тридесет година.  Ходи, седи, па причај што си данас тако рано устала?  Госпођица Зебра стаде причати како јој разни лиферанти не даду ока отворити а све због којекаквих ситница од неколико „тричавих“ хиљада франака..  — Чим устанем, они ме већ чекају у салону и прете судом ако им одмах не платим.  Ја морам да се понижавам, да молим, да им ласкам, чак и да помилујем онакве гадове, само да добијем времена.  Али то ме спасава само за неколико дана.  Често морам, док те јуде седе у мом салону да бежим преко степеница за млађе.  Они онда потрче замном на пробу, праве скандал на позорници пред свима мојим колегиницама, које се кикоћу, и пред режисером, који прети да ме тужи управнику што се због мене задржавају пробе.  Ја онда морам да им бацим сав новац који имам као прву отплату, само да их отерам с позорнице, и морам да слушам како моје колегинице палацају „Величанствена нема ни Бога Јокиног“.  — Лакомислено створење, па шта си урадила са оних сто хиљада франака, које сам ти дао пре месец дана, само да више не слушам те приче?  — Ах, онда сам мислила да ће ми тај новац трајати више од годину дана.  Била сам тврдо одлучила да живим врло паметно, да се пружам према груберу.  Али проклета Фанфан, знаш она вратарска ћерка, дође на последњу игранку у Опери са таквим бриљантима у њеној лажној коси да смо и ја и моје колегинице позелениле од једа.  Па опет морали смо је честитати „Боже мој — стаде змија да палаца — мој пријатељ Велики Кнез није Краљ, али његови су поклони одиста Краљевски.  То је погодило у живац.  Све моје другарице погледаше одмах у мене.  Чекај се бештијо, помислих, то ћеш ми скупо платити, и одмах сутра дан одох код првог јувелира и купих још лепшу дијадему.  На првој вечерњој забави код мексиканског посланика појавила сам се први пут са том дијадемом, и вратаруша морала је да подвије реп, и да пред свима другарицама призна „Бадава, такву дијадему може само један Краљ да поклони“.  Тако, сада су баштије морале да држе језик за зубе, ја сам им се осветила, али нисам имала у џепу ни крајцаре, и стара песма поче изнова!  — Драга моја, то је била са свим луда освета.  Гроф од Бруснице није Краљ, али баш и да је то, данас ни Краљеви нису довољно богати да плаћају сумануто утркивање оперских лавица у луксузу.  — Опрости ми слатки Ми, опрости ми само за овај још пут.  Заклињем ти се да нећу више никада учинити такву глупост.  Никад, никад више, само ме сад избави од ове бруке и срамоте — и она седе Емилијану на крило, и јецајући стаде га грчевито љубити, а сузе јој се котрљају низ образе.  — Добро, кад обећаваш да је ово последњи пут, онда ћу ти учинити.  На ти моју мараму, ти никад немаш мараму при себи, јер у вашим лудим хаљинама и нема никаквих џепова.  Убриши сузе.  Тако.  Сад седи лепо поред мене, и кажи ми колико ти треба.  Она задиже сукњу од хаљине, па из једног џепа у постави извади читав свежањ рачуна, спусти хаљину, пружи му рачуне и рече.  — Ево.  Али немој да се наљутиш.  Ако ме ти због ових рачуна само за оволицно будеш мање волео, ја то не могу поднети.  Скочићу у воду.  Удавићу се тако ми Бога!  Емил прегледа рачуне и да мрдну брком.  Само она усправна тајна бора на челу као да постаде мало дубља.  За тим извади из груднога џепа своју књижицу чекова, откиде из ње један лист, извади из џепа у прслуку своје пуно американско перо, написа њиме нешто на чеку, стрпа своје перо у прслук, мајаше чеком док се на њему мастило осушило, па га онда предаде својој пријатељици и рече:  — Тако.  На овај чек добићеш у Банци преко пута од Опере већу суму него што ти треба да све твоје дугове платиш.  Али за то мораш ми обећати да нећеш, од сада, никакав већи издатак учинити докле ме најпре не упиташ!  — Заклињем ти се драги, слатки, обожавани Ми — и она хтеде опет да јурне на њега, али он је задржа.  — Буди мирна.  Сад имамо паметнија посла.  Ти треба одмах да идеш у Банку, па онда свима твојим лиферантима да исплатиш све ове рачуне, а ја морам у варош са мојим пријатељем, са којим се нисам видео читаве три године.  — Добро, али ноћас си мој, са свим мој?  — Не могу.  Имам један важан састанак у Клубу.  — Иза тога се крије некаква жена ...  Јес ’ чуо Емиле!  — Којешта.  Ја имам састанак с Краљем од Илирије.  — С оним „кокошињим репом“?  Јадник.  Његова чивутка добро га је очерупала.  Али после клуба можеш к мени доћи.  Ја ћу те чекати до зоре.  — Не иде лудице моја.  Христијан је јуче играјући самном карте, изгубио силан новац.  Обећао сам му данас дати реванш.  Данашња игра може врло дуго трајати.  Спавај ти мирно.  Сутра на вече бићу слободан.  — Не, не, не!  Ти мораш ноћас доћи к мени.  Хоћу да те љубим да не обневидиш и оглувиш, разумеш?  — Пристајем, али сутра на ноћ, онда ћеш имати више времена за то.  За данас мораш бити сламна удовица!  На то му Зебра баци његов чек у лице.  — На, ево ти твоје грдне паре!  Кад ме више не волиш, не требају ми твоје паре.  Идем кући да поломим све што у њој нађем па да скачем у воду ја не могу без тебе живети, разумеш?  — Лудо једна!  Ко то каже да те ја више не волим?  Ходи овамо да се пољубимо, али паметно, само један пут!  Али од тога једног пољупца направи се читава серија док је праунука Алкофораде пристала да узме натраг бачени чек и да чека 24 часа на посету свога љубавника.  — Али је с ’ чуо, Ми?  Вечерас морам те бар видети, иначе живота ми долетећу у твој Клуб као каква бомба!  — Но, то би само фалило.  Не мораш да правиш никакве скандале, видећемо се данас три пут, најпре у Буљонској шуми за време корза, па онда на тркалишту у мојој ложи, најзад вечерас у опери.  Ти играш данас?  — Играм.  — Но дакле.  Мој земљак треба да те види кад играш.  Па онда морам да га водим и иза кулиса; том приликом посетићемо те у твојој облачионици.  Балеткиња стаде да тапше рукама.  — То је мило, то је врло лепо од тебе.  После подне ћу гледати да будем што лепша, а довече ћу играти само за тебе.  Играћу тако да морам одмах после представе заспати као заклана, не би ли цео сутрашњи дан преспавала, само да те дочекам, ти чудовиште Ми, знаш?  И олуја од свиле, кадифе, перја и брилијаната одјури из салона.  За то време седео је др. Лазић у Краљевој „соби за рад“ и писао је нешто за његовим столом за писање.  Та соба беше тако намештена да би за сваког умног радника било велико зановољство у њој радити.  Али је доктор на први поглед видео да се у тој соби за рад не ради баш много.  На великом столу за писање не беше ни једне крмаче од мастила, ни једно употребљено сушило.  Корпа за поцепане хартије беше празна.  Међу многим књигама беху најновија дела најпознатијих писаца, али ретко које да беше расечено.  — Шта?  Зар ти опет пишеш? — рече Краљ ушавши у кабинет.  — Зар ти и у Паризу мораш да пишеш, неуморно шкрабало?  — Није него ћу да чачкам зубе док ти у другој соби цмачеш твоју шпањолку?  — Коме пишеш?  Наравно твојој жени?  — Да шта ти мислиш?  Пре свега морам мојима јавити да сам здрав стигао у овај Содом и Гомору.  Па онда треба се постарати још од сад за зимницу.  Дрва ваља куповати лети док су јевтина, па онда ваља кувати пекмез од шљива, слатко од разног воћа, не треба у своје време заборавити на кисео купус, требаће зимус имати и главица за сарме и рибанца за ...  — Милост Ђоко ...  — Е онда ме остави да довршим моје писмо..  — Добро, али само молим, без детаља о мени, ја нећу да ме оцрниш пред твојом женом, је с ’ чуо?  —Можеш одмах чути шта јој пишем о теби:  „Одсео сам код нашег старог Господара.  Он живи у једној палати која је морала коштати луде паре.  Хвала Богу наш је стари Господар здрав, и ако изгледа старији него што је.  Није чудо код његовог вечног бденисања.  Он живи са десет атмосфера притиска.  Онда и сажижање мора бити брже.  Али ја се надам да ће му се скоро досадити да само тера белу лалу.  Његова је душа сувише велика да би он могао до века као какав монголац јести само сирово месо.  Вратиће се он брзо на мешовиту храну, ако не постане чак и вегетаријанац.  Онда ће тек свет видети колико вреди тај човек, кога је Бог тако богато обдарио ...“  Емилијан му истрже писмо из руке.  — Је с ’ чуо ти?..  Устај, ја ћу да наставим твоје писмо!  — И он седе па на писму продужи овако:  „Не верујте му, драга госпођо Лазићка, ни једну реч коју вам је о мени написао..  Он то пише од страха да ја вама не јавим како се он влада у Паризу, Тек што је дошао, још се није самном љуцки ни разговорио, он је почео да љуби кадифели листиће прве беле лале коју је срео.  Али не брините ништа.  Ја вам гарантујем да ће вам се вратити као узор свију врлина, какав је увек и био.  У осталом, драга госпођо, ја се од свега срца радујем, што сам вам, макар за неколико недеља, скинуо тога тиранина с врата.  Поздравите ми вашу драгу децу, и примите изразе мог искреног поштовања.  Емилијан“.  Тако.  Сад пиши ти шта хоћеш, али похитај јер морамо да идемо!  — И он притисну једно електрично дугме на столу..  — Куда?  — На доручак.  Жан уђе.  „Величанство заповеда? ... '  — Наредите да се запрегне викторија.  — Разумем — и Жан оде.  — Је ли, зар ти не ручаваш дома?  — О ти поморанџо из внутрености!  Само ћифте ручавају и вечеравају дома.  — Па што си онда потрошио толике паре на онај адиђар од трпезарије?  — За ручкове које кадшто морам да приређујем великој француској властели, да јој се одужим што и она мене често зове у госте.  Али сврши твоје писмо.  — Емил узе једну књигу, а Ђока написа својој жени још ово неколико врста:.  „Због што се тиче оне беле лале ... причаћу ти кад се вратим, јер немам времена да ти толико пишем колико бих желео.  Грлим те свом душом.  Пољуби нашу децу за мене и пази да нека од њих не раде сувише, а друга да не буду лења него нека више уче.  Твој Ђока“.  Слуга уђе да јави да је запрегнута викторија.  — Тако.  Дај то писмо Жану, да га експедује.  Чујете, Жане, ми ћемо сад у Инглеску кавану на доручак.  Викторију ћу вратити натраг.  У 3 часа по подне треба да нас пред каваном чека мој Ландауер, који ће нас одвести на тркалиште.  Пре позоришта доћи ћемо кући да се преобучемо!  — Разумем, Величанство — рече коморник и пружи свом господару шешир, штап и рукавице.  Други момак пружи доктору исте ствари.  Пред кућом беху каруца, у којима беху упрегнута два дивна мркова.  Кочијаш и ћирица беху у дворској ливреји Беле Руже од Силваније.  Велика капија на башти пред кућом беше широм отворена, а поред ње стоји онај импозантни вратар са знаком службености преко груди; једном чоханом лентом искићеном ширитима, са грдном штаком у левој а са тророгим шеширом у десној руци.  Емилијан скочи у кола, а доктор седе поред њега.  Ћирица једним скоком седе код кочијаша, и Викторија излете у елегантном луку кроз капију на друм јелисејских поља, па онда лево на ниже.  Тај широки друм беше пун екипажа, на којима се париска госпоштина враћала са своје јутрење шетње по буљонској шуми.  Десно и лево од тога друма беху алеје за коњанике, којих је такође било доста, а са њима по која амазонка.  Још даље десно и лево црнили су се тротоари од масе пешака, која се хигијенски шетала.  Још даље с обе стране недогледни низ зелених скверова са клупама за седење, с игралиштима за малу децу, са ћошкама за разна пића и са ресторанима и каванама сакривеним у зеленилу.  И тек иза целе те ширине, којом је струјао свет као крв у том џиновском дамару једне велике милионске вароши, видела су се два низа великих палата и великих кућа за издавање под кирију.  Возећи се кроз ону светину Емилијан је сваки час морао да одпоздравља десно и лево, јер су га многи поздрављали са дубоким поштовањем, и многи пријатељски.  Он је првим одговарао подижући лако свој шешир, а друге је одпоздрављао пријатељским махањем руке.  Само пред једном старицом у врло простом оделу, која се возила у једној кнежевској акипажи, бивши Краљ је са толико поштовања скинуо свој шешир да је и доктор машинално тако исто поздравио.  Краљ који је Лазићу за сваког господина и госпођу казао ко је и шта је, рече му сада.  — То је Херцегиња, она велика херцегиња која у мало што није срушила републику и васпоставила царство.  — Аха — рече Лазић па се живо обрну у седишту да боље загледа старицу, јер њихова лака викторија беше већ пројурила њен гломазни екипаж — каква достојанствена стара жена!  Штета за оне милионе што их је утрошила на оног ђенерала с перјаницом и на његовог вранца.  Али наравно, где је она јадница могла и помислити да ће се њен витез без страха и прекора, као какав гимназиста убити на гробу своје љубазнице!  Емилијан опет поздрави некога.  — Али — настави Лазић — где ће обичан војник и да нађе потребну моралну снагу за велика дела, кад је немају ни они по Божјој милости, који од војника праве ђенерале ...  Емилијан се учини као да ни ово ' није чуо.  Њихова кола беху већ стигла до једног џиновског шедрвана поред којега стоје две египатске пирамиде...  .  — Чија је оно палата тамо десно, с оне стране моста.  — Оно је Бурбонска палата!  — Само што се у место Бурбонаца по њој башкаре политички модиокритети, лекари, адвокати и ветеринари без праксе, све саме среске величине које решавају судбину једног народа од 36 милиона људи.  Да, да, великој господи Бурбонцима није било много стало до судбине тих милиона, они су дотерали чак до изреке „Шта нас се тиче?  После нас нека буде потоп“.  И дошао је потоп и сравнио све са земљом, па сад у њиховој кући Ћира и Спира праве законе за оне милионе људи ...  А какве су оно црне развалине?  — То је све што је остало од царства.  — Хм, то су дакле Тиљерије?  Најзад од Наполеона првог и његовог царства остао је законик и државна администрација, од којих и данашња република живи.  А већ што се Наполеона ИИИ-ћег, тиче, ако је са своје луде главе изгубио царство, остала му је његова Шпањолка.  Она га је сигурно утешила у прогонству ....  Емил се чини да ништа не чује и не види од докторовог намигивања врљиком.  Сада њихова кола беху наспрам једне статује.  Две, женске, окићене многим венцима на подножју, беху завијене црним флором.  — Аха — рече Лазић — то су њихове:  Босна и Херцеговина?  — Да, Елзас и Лотрингија!  — Тако је то; сад руља плаче за њима, а кад се дерала „у Берлин, у Берлин“ само зато што су Шпањолци хтели да узму једног Берлинца себи за Краља, онда није помишљала да може изгубити две красне земље.  Сад јој не помогоше флорови!  Какав је ово грчки храм пред нама?  — Тај је храм био посвећен богињи разума, сада је католичка црква Св. Магдалене.  — О како овде лепо мирише!  — Одмах до цркве је пијаца за цвеће.  Сада њихова викторија окрете преко великих булвара, поред грднога караван-сераља који се зове Грандхотел, преко једног раскршћа од шест великих улица, које се налази пред Великом Опером, па мало даље стаде пред једном великом али не угледном кућом, којој се морало пешке силазити, јер њен приземни спрат беше много ниже него тротоар.  — Зар вам је то та ваша славна инглеска кавана?  Нисам мислио да је у једној рупи.  — Па знаш, то је стара кућа, зидана пре него што је барон Хосман париску варош тумбе окренуо.  Они сиђоше с кола па низ степенице и онда уђоше у једну приземну велику дворану претеране скромности у намештају, у којој беше више постављених столова.  Код њих стајаху неколики лордови врло достојанственог држања, барем се Лазићу на први поглед учинило да су врло поштовани лордови, док није видео да од појаса носе беле кецеље, те је разумео да су то управо келнери.  Један врло импозантан господин, али без кецеље, у врло елегантном оделу, који је око врата имао некакву металну огрлицу налик на колије од Анунцијате или од силванског највећег ордена, изађе гостима на сусрет, поклони се дубоко и упита  — Заповедају ли г. гроф свој обичан сто у великој дворани или засебну собу?  — Остаћемо овде — рече Емилијан.  Човек с огрлицом одведе их до једнога стола, са кога се могла лепо видети не само цела дворана, него и добар комад улице.  Двојица од оних лордова с кецељама прихватише од господе њихове шешире, штапове и рукавице.  — Саставите нам — рече Емил када је са својим гостом за сто сео обраћајући се господину с огрлицом — саставите нам један доручак који ће по мало бити и ручак.  — Бићете служени, г. грофе — рече огрличар па стрпа опет у џеп један блок артије на коме је хтео да записује наручена јела, даде некакав знак кецељашима, па га некуд нестаде.  Кецељаши одмах догураше један сто на точковима, који је дотле стајао на сред дворане, и на коме беше свакојаке закуске, ајвара, најразличнијих сланих риба, масла, ротквица и т. д. па стадоше служити шта је ко миловао.  — Сад можемо на тенахни ћаскати — рече Емилијан — На моје прво питање о Краљу одговорио си ми као маљем по глави, збунио си ме тако, да сам све заборавио шта сам хтео да те питам.  Казуј сад редом.  Шта раде Намесници?  — Први и други терају партизанску политику а трећи гледа да заглади њихове погрешке.  — Та они су у прокламацији, којим су примили краљевско намесништво, свечано обећали да ће као Намесници увек стајати над партијама? ...  — Јесу, али знаш како је?  Кад човек осети краљевску власт у својим шакама, онда лако заборавља не само обећања, него чак и заклетве.  Један се стара да даде хлеба својим присталицама који су тако дуго гладовали, други хтео не хтео мора да се стара да што већи број модрих увуче у државну службу и у парламенат, а трећи да не крива ни тамо ни амо направио се заштитник црвених, па пошто је влада црвена, то се сад црвени и парламенат и државни савет, и Касација и Апелација и главна контрола и сви судови у земљи.  Какво је сад законодавство и какво је суђење по земљи то само један Бог зна.  И то је твоја заслуга.  — Молим, не устручавај се ни мало  — И нећу, и несмем, јер је твоја абдикација крива што су данас недоучени учитељи сеоски срески начелници, што су надришумари окружни префекти, који цео народ премазују црвеном бојом, што су људи који су постали новинари, јер ничим другим нису могли себи зарадити парче хлеба, данас директори и професори средњих школа; што црвени енжењери данас за скупе паре конструјишу мостове који се руше под првом пробом оптерећавања; што се наши негда дивни друмови никако не оправљају, те се по њима не може возити ...  Бивши Краљ слуша и само црта писаљком некакве фигуре по белом застору стола.  Доктор настави:  — Пореза се наплаћује само од владиних политичких противника, а од црвених се и не тражи.  Па како је сад већина народа црвена, то је у државним касама настала таква суша, да поједина министарства не могу да добију ни оне бедне кредите, које им је завидљиви сељачки парламенат у државном осакаћеном буџету вотирао.  За то се и саме чиновничке плате и додатци врло неуредно исплаћују, а камо ли се може мислити на корисне нове инвестиције.  Не само што се најхитније државне потребе не подмирују, него је влада морала да „у интересу штедње“ осакати и оно мало војске што имамо.  Две трећине сталнога кадра налази се на „неодређеном одсуству“ код својих кућа у место у касарнама.  Црвени радосно трљају руке, јер они су увек били противу војске, противу тих „преторијанаца“! — ~  У том тренутку г. огрличар положи пред свакога по један сребрн тањир с остригама.  — Хвала, нећу — рече доктор.  — Шта?!  Ти нећеш острига!  Мораш барем пробати!  — Нећу.  Један пут у животу сам пробао па сам после боловао недељу дана, а знам једног секретара посланства, који је био здрав као дрен, па је од острига умр’о трећи дан.  — Хајде, не будали.  Знам и ја за тај случај из новина, али он се десио у Цариграду, где су остриге вадили између лешева побијених и у Златни Рог бачених Јермена, а ове су остриге јутрос из Остенде, са свим свеже.  Ево видиш, исцеди у сваку пола лимуна, одвој ' је виљушком из шкољке па посрчи.  Диван је укус!  — Хвала за тај укус.  — Добро, онда ћу ја појести и твоје туце, а ти међутим настави причу о мојим злодјејанијама.  — Наравно и за тебе важи оно бурбонско: après moi le déluge.  Шта се тебе тиче што онај народ, који теби плаћа ове остриге, често нема ни довољно проје да једе?  — Батали декламације.  Казуј факта.  — Факта?  Завађени, слаби, немоћни Намесници.  Услед тога једна министарска криза за другом, и то не онакве какве су биле под тобом, које су решаване за 24 часа, него кризе које трају недељама.  Те вечне кризе упропашћују целу државну машину.  Док оне трају сви државни чиновници престају радити свој посао, само читају новине и гледају ко ће постати њихов министар па да се према томе управљају.  Како због тога и полиција не ради, то се злочинства умножавају.  Под тобом смо имали криминалитет какав је обичан и у другим државама.  За три године цифра злочинства учетворостручила се.  Шта се чудиш?  Под тобом су газде и угледни људи били кметови, и полиција је могла да се бави само чувањем реда и извршењем судских пресуда.  Данас су бескућници и бивши робијаши кметови и председници општина, а полиција тера партизанску политику.  Знам једну белу врану међу окружним начелницима.  Он је јадник модар и остао је у државној служби под црвенима једино благодарећи заузимању првог намесника.  Кад и у његовом округу учесташе опасне крађе и убијства, он се дигне сам на лице места да собом води истрагу.  Трагови злочинства одведоше га право у кметовске куће, и то молићемо кметова, који су уједно чланови парламента ...  Он је одмах дао оставку и сада је адвокат у престоници.  Хоћеш још факата?  У том тренутку угледа Емилијан једног великог господина, који се разговарао са г. огрличаром, па одмах рече Лазићу.  — Онај господин што сад разговара с Maitre d’hôtel -ом, то је бивши краљ Мавритански.  Чини ми се он ће к нашем столу.  Ја ћу те њему представити!  — Немој молим те.  Остали пенсионисани Краљеви хич ме се не тичу.  Мени је доста овај наш!  Емилијан се насмеја, устаде, баци салвету на своју столицу и оде на сусрет свом колеги.  — Здраво!  — А, ти си?  Добар дан!  Како си?  — Свакојако.  А какав ти је оно тип, с којим доручкујеш?  — Оно је један од мојих бивших Министара!  — Чувај се тих људи, немој више ни једнога да примаш.  Сви они цркавају за тим да нам опет натакну јарам на врат, само за то да они опет постану активни Министри.  Они један пут мене преварише те потроших грдне паре и опремих читаву експедицију, па пођем с њима да на ново освојим моју краљевину.  — Срећом си успут наишао на једну твоју пријатељицу па си њој за љубав одложио твоје путовање за једну ноћ.  Мавританија шкрипну зубима.  — Јест, а кад сам сутра дан стигао на границу, полиција је већ била извештена.  Она бештија беше ме издала, и тако мене зауставише на граници, а моју експедицију, која беше отпловила морем дочека мавританска војска и сву ми је уништи, а мени оста само штета и срамота.  Зато ти кажем: чувај се твојих бивших министара.  — Хвала ти на савету, али самном је сасвим другачији случај.  У мојој земњи није још проглашена република, него је мој син на краљевском престолу.  Ваљда нећу ја дизати буну противу мог јединца?  — Јес, Бога ми — насмеја се Мавританија — ја сам то са свим заборавио.  Ти си се паметније од свију нас извукао.  Да, шта оно хтедох рећи?  Јес, знам.  Јеси ли чуо шта се десило нашем брату од Илирије?  — Ни речи.  — Е, то морам да ти причам.  Ти знаш да се он загледао у ону малу касапку, што држи дућан на ћошку улице?  Ми смо му се смејали, али он није марио за то. него је наставио опсаду, док му се та свињска шницла није предала, и он ју је синоћ одвео у засебну собу код Пајара.  Али тек што су стигли, угледа ти он кроз прозор њеног мужа, који са највећим ножем своје касапнице у руци шета по тротоару ...  Уз то оштро пази на све изласке из ресторана.  Шта да се ради?  Нема му спаса; мањ да бежи преко крова.  У тој невољи имао је први келнер Пајаров једну срећну мисао; баш у том тренутку беху два колачарска шегрта донели- пуну корпу тората и других колача, те ти мој Луји натера малу касапку да се преруши у колачарског шегрта, метну јој испражњену корпу на главу и тако она са другим, правим шегртом, под руку, изађоше из ресторана, а крвожедни касапин није ни гледао за њима, јер је он чекао његову даму да изађе ...  Емилијан се стаде смејати.  — Чујеш, Силванијо, хоћемо ли ноћас терати белу лалу?  — Немогу.  Имам с Илиријом партију бакара.  Ваљда ће после несреће у љубави имати среће у картама, јер је јуче грдно губио. -  — Е онда ћу и ја доћи тамо.  Страшно узбуђује гледати вас двојицу кад играте-.  То ми је милије гледати него све велике трагедије у великом позоришту!  Дакле до виђења!  — Здраво!  За време овог разговора, доктор који није ништа чуо, јео је мирно у толико пре, што је дотле само говорио.  Тек што је Емилијан опет сео на своје место, г. огрличар поднесе им грдну тепсију од сребра, на којој беше печен фазан, па онда одмах однесе ту тепсију.  — Што се овај човек луди?  Донео нам бајаги печење, па га опет олнесе?  — Показао нам је да се уверимо да је тај фазан само за нас печен, да нам неће служити оно што је претекло од других гостију, и пошто нас је о томе уверио, сад, као што видиш, пред нама сече печење у кришке, које опет саставља тако да изгледа као да је фазан још читав.  — Глупости — гунђаше доктор.  Док се служило печење, Емилијан упита.  — Где оно остадосмо?  — Не сећам се.  Али да узмемо твоје данајске поклоне народу редом.  Ти си поклонио све тако зване „слободе“ које. су црвени тражили.  Ја знам префињени рачун са којим си им ти дао све слободе: бајаги да их њиховим сопственим делима доведеш до апсурдума, да се сами учине немогућним на влади.  Бравос!  Врло фино смишљено.  Па јеси ли задовољан са досадашњим ресултатима н. пр. неограничене слободе збора и договора?  — Ја сам са тим ресултатима изванредно задовољан.  Црвени су ту слободу приграбили само за себе.  Када су модри хтели да се користе том слободом па сазваше свој велики збор, црвени власници напустише сокачку руљу на њих која их је излемала на мртво име, која је њиховим свештеницима почупала браду, која их је јахала по улицама као коње.  Хајка на модре трајала је два дана и једну ноћ.  За цело то време није могао човек видети ниједног од оних 800 престоничких жандара.  Ти си ми сам у једном твом писму описао то страдање модрих из целе земље само за то, што су и они хтели да се користе једним законом, који су црвени узаптили само за себе.  — Да.  Ја сам мојим очима гледао кад је сокачка руља престонице тукла тојагама једног сеоског свештеника, ја сам мојим очима гледао министра унутрашњих дела у безпрекорној реденготи на месту тога дивљаштва, и мојим сам ушима слушао како министар личне безбедности мољака руљу да престане тући једнога човека, па још како мољака „Доста, браћо, доста је било!“  Али сокачка руља беше лазнула људске крви, беше се уверила да ни за какво злочинство неће бити кажњена, па је стала да напада и на куће модрих, па нападе и на г. Митића, и тек када је овај у легитимној одбрани своје породице и свога дома стао да пуца у руљу, и кад је у самоодбрани убио једног човека, тек онда се појавила полиција са својим жандарима, али не да растерује руљу или да хвата и хапси нападаче на приватну својину, него да ухапси нападнутога.  И Митић беше једини који је том приликом ухапшен, па после, кад се руља задовољила, пуштен да бежи у иностранство.  — Како му је сад?  — Хвала на питању.  Живи као бегунац са својом породицом у туђини и благосиља доброчинства црвеног Устава.  — А ја замишљам само са коликим ће задовољством баш тај Митић после свега тога радити на томе да се Црвени за навек сруше.  А он није сам.  Има их већ много које су Црвени тако задужили да једва чекају да им се одуже.  Јер, тачно како сам ја рачунао, црвени се нису задовољили са тим силеџилуцима.  Острвише се.  Оно што се десило у престоници, беше само предигра.  У унутрашњости су отишли даље.  Почели су да ударају на муке своје политичке противнике.  Стали су да их поткивају коњским плочама, утерујући гвоздене клинце у живе табане, или су их бацали живе у врелу џибру да се у њој кувају.  Поједине бивше чланове парламента извлачили су из каване па су их стрељали.  Ја имам тачне податке за 400 политичких убистава.  Хиљаду породица пало је у највећу беду због ових црвењачких баханалија.  Е сад реци ми зар ти мислиш да такво стање неће изазвати реакцију?  Црвени су направили у целој земљи такву анархију, да ће сам народ, ако не кроз коју коју недељу, а оно за цело до пунољетства мога сина, сав устати да се спасе црвене напасти.  Док дође време да мој син узме државне дизгине у своје руке, народ ће оберучке тражити просвећени деспотизам, и мој ће син постати велики Монарх, и ти ћеш морати признати да сам ја тачно рачунао кад сам дао овај устав и када сам се повукао! -  — Јеси ли готов са твојим разлозима?  — Јесам.  — Е, онда чуј још једино што имам да ти кажем.  Народи су као и родитељи.  Најмилија су им она њихова деца која су најгора.  Кад ова деца-изроди вређају најближе рођаке па и саме родитеље, кад својим поступцима увале у несрећу целу породицу, када своје родитеље доведу до просјачког штапа, родитељи увек нађу разлога да извине своје љубимце, и они их увек више воле него своју добру децу, нарочито за то „што они, јадници нису имали среће да постану угледни људи као остала њихова браћа или сестре“.  Такву мајмунску љубав има и наш народ према својим црвењацима.  Могу они још толико несреће навалити на нашу земљу, народ ће њих ипак увек више волети него све нас беле и модре.  Ти си једини био у стању да раздробиш ту кобну партију до у њене најситније молекиле, и да земљу спасеш од те политичке чуме.  Али ти си нашао да је лепше живети париским животом.  Вараш се, Господару, твој је рачун био врло погрешан, и дао би Бог да се моје пророштво не испуни, али ја се бојим да си ти твојом абдикацијом спремио трагичан свршетак целој твојој династија:  — Нема — рече Емилијан, док су слуге сипале шампањца у помпејанске чаше — на целоме свету незахвалнијега посла, него бити пророк у политици, јер баш на томе пољу често пресуђују импондерабилија.  И ако нећу одрицати да сам имао и личних разлога да се одречем престола — и ако дакле нећу одрицати саможиве мотиве, опет могу са чистом савешћу рећи да сам абдицирао поглавито у интересу династије и државе.  Неће проћи ни година дана, па ћеш ми и ти казати да сам имао право.  Тако.  А сада да махнем овај горак разговор.  Деде да се куцнемо у здравље твојих на дому.  Доктор се куцну и рече.  — Нека Бог чува нашега младог Краља!  — И нека му да таквих пријатеља као што си ти мени!  Тај бајаги „доручак“ никако да се сврши.  Лазић није више хтео ништа да окуси, и одгурну своју столицу од стола, запали једну цигарету, па стаде посматрати врло елегантну публику у дворани која се непрестано обнављала.  Особито му паде у очи врло достојанствено држање неколицине лепих жена, које улазећи предаваху својим ливреисаним слугама своје мантлете и своје „боа“ да их однесу у њихове екипаже, а оне улажаху у разне засебне собе.  — Је ли — упита доктор свога старог Господара — зар овде и даме из велике аристократије долазе у каване на ручак?  — Ретко кад и то после позоришта, кад се десе у веселом друштву.  — Па које су онда ове достојанствене даме што поред нас пролазе и које тебе тако љубазно поздрављају?  — Ове?  То су брескве Александра Диме млађег.  Оне изгледају као и оне брескве које коштају пет франака комад, али се могу купити много јевтиније, јер свака има по неку сакривену пегу.  — Иди молим те!  Зар тако изгледају оне из полусвета А ја бих се заклео да су то све саме кнегиње и херцегиње!  Емилијан се грохотом насмеја.  — После подне, на тркалишту, видећеш неколико дама из полусвета, па чак и из трећине света, за које ћеш мислити да су праве краљице.  Али ако си пријатељ здраве воћке, ето и једне брескве, на којој нема никакве пеге, а која је врло јевтина.  Огрличар беше им поднео некакву велику кутију, у којој свака бресква беше увијена у снежно бео памук, као што увијају пре времена рођену децу!  — Па иначе не би у почетку пролећа могли имати бресака.  Ове су лањске, а укус им је као да су сада узабране.  После воћа послужише кецељаши читавом батеријом разних ликера.  — Чери бренди — рече Емилијан.  — Хвала, не пијем ракију.  — Којешта, то није ракија, него сок од вишања — рече Емил па му насу једну чашицу - То је најбољи дигестивум после ручка! -  Лазић сркну мало па рече.  — Добар укус; али је ипак љута ракија, а мислити да алкохол помаже варење, то је гола предрасуда.  Емилијан погледа на часовник па рече.  — Ако хоћемо да стигнемо на тркалиште пре него што почну трке, ваља да пођемо.  — Једва чекам да изађемо на чист ваздух.  — Ако је по вољи да платимо! — рече Емил.  Огрличар му донесе рачун на једном тањиру.  Емилијан само погледа у рачун, извуче из џепа јену гужву банака, одвоји из те гужве једну велику банку и баци је на тањир.  — Како би било — упита доктор — да после ручка мало ходамо?  — Ах, салернитанска школа?  Не може пријатељу.  Господство захтева да се кроз варош возимо.  Али у пољу, на тркалишту моћићеш ходати и стајати колико те воља!  Огрличар донесе наплаћен рачун са кусуром у коме беше неколико већих и мањих банкнота и неколико златника и сребрника.  Емил узе с рачуна само банке и стрпа их џеп од панталона, па устаде.  Она три лорда поклонише се дубоко пред оном Краљевском напојницом која остаде у тањиру,  — Ао мој брате — помисли доктор за се — од таквих напојница могле би живети читаве породице чиновничке!  Кад је огрличар донео шешире он упита најпокорније:  — Жели ли монсењер да погледа у најновије Хавасове депеше, које су баш сад донесене?  — Е, зар су већ дошле?  Дајте да видим.  Кад је прочитао најновије телеграме, Емилијан само додирну свој шешир пред пресамићеним лордовима, па излазећи из каване рече доктору.  — Нећемо моћи право на тркалиште.  Морамо најпре на другу страну.  — Што? -  — Јер сам баш сад прочитао да Кучук-Саид паша има највише изгледа да постане Велики Везир у Стамболу.  — Па шта се то нас тиче?  — Мене се тиче.  — Онда ћеш сигурно због тога у турско посланство?  — Јок — насмеја се Емил и попе се у свој ландауер који их је чекао, а кад и Ђока седе поред њега, он само рече свом јегеру, који једном руком држаше свој тророги шешир с перјаницом, а другом држаше врата од кола:  — Пред берзу!  Колска врата на којима беше краљевски грб Силваније заклопише се, јегер скочи до кочијаша, и кола се кренуше али лагано, јер булвар беше зајажен колима.  На првом раскршћу, пред великом опером, један жандар на коњу само подиже у вис своју десну руку.  Сва кола стадоше.  Зајажена струја пешака јурну сад да пређе с једног тротоара на други.  — Ево ти — рече Емилијан — још једног разлога, за што у ово доба дана не можемо ићи пешке по вароши.  Морали би на сваком раскршћу чекати док нам жандари не створе могућност за прелаз!  — Колика је грдна ширина ове улице, па опет се сва црни и гамиже као какав мравињак!  — Све су велике улице пуне, и то није чудо, јер у овој једној вароши станује толико милиона људи колико их има у целој нашој краљевини.  Онај коњички жандар даде опет знак.  Пешаци се зауставише на тротоарима, а кола се кренуше.  Ландауер одмах окрете лево, најпре у улицу, па онда улицом Четвртог Септембра, где се већ могло касати.  Доктор упита какав је оно грчки храм са стубовима и фронтонима, који се видео на дну улице која је за име добила датум последње револуције.  — Оно је париска берза.  — А што ћемо ми тамо?  — Треба један пут да видиш како изгледа разбојничка пећина у XИX веку, а ја морам покукушати да из министарске кризе у Константиновом граду извучем што већу корист.  — Иди молим те.  Сви који играју на берзи за цело су прочитали Хавасове депеше тако исто као што си их ти прочитао?  — То је могућно, али међу њима врло их је мало који знају ко је Кучук-Саид, и како ће његово наименовање за великог Везира подејствовати на лондонској берзи, а ја то знам, а то ваља експлоатисати!  Лазић се само прекрсти па не рече више ништа.  Пред огромним мермерним степеницама, којима се са свију страна пењало у узвишени храм Бога Мамона, заустави се њихов ландауер.  Господа сиђоше с кола и стадоше се пети уз широке степенице, на којима се видеше многи људи.  Неки су непрекидно трчали уз и низ степенице, други застајкују на сваком ступњу па нешто рачунају; трећи стоје у раскорак па задовољно гледају онај свет што гамиже под њима.  У ходницима између стубова Лазић угледа неколико сиромашно обучених људи и жена, којима се на испијеним образима и тешко забринутом лицу могло прочитати да су мало час или баш сад изгубили и своју последњу наду.  Изнутра из храма чула се сад ужасна дрека и писка најразличнијих узбуђених гласова.  — Монсењер заповеда? — упита један униформисани чиновник с кепијем у руци.  — Желели бисмо да с галерије посматрамо дворану.  — Биће ми част да Монсењеру покажем пут — рече чиновник па им је отварао пут све док се не попеше на галерију и док им није нашао два добра седишта на ивици галерије.  Др. Лазић погледа са свога места доле у дворану.  Ова беше прилично велика.  У њеној средини беше једно четвртасто, мало узвишено, гвозденом решетком одвојено место.  Око те ограде таласа се светина у правим морским таласима који ударају у ону гвоздену ограду па се онда одбију.  Права плима и осека.  И сваки човек у томе хаосу викао је из петиних жила по једну реч, по једну цифру, и све те речи, и све те цифре сливаху се у једну страшну дреку и рикање, из кога се ништа није могло разумети,  — Да ми ниси казао — рече доктор — да је ово берза, ја бих мислио да си ме довео у лудницу, у одељење за бесомучне.  Шта вичу ти људи тако сумануто?  — Име и цену робе коју продају или купују.  — Добро, али у томе хаосу од дреке нико не може ни једну реч разумети?  — Људи се навикну па врло добро разумеју шта им треба.  — Ама што су им лица онако очајна, као да се не тиче трговине него живота и смрти?  — За многе доиста од оне дреке зависи живот или смрт.  Ту се милиони добијају и губе.  Ти си један пут рекао да је политика најстрашнији облик борбе за опстанак.  Овде можеш видети најзверскији облик те борбе.  У том тренутку одвоји се из оног клупчета људи један пристојно обучен човек па стаде да брише зној с чела гледајући у вис.  Кад је на галерији угледао Емилијана, он одмах направи врло покорно лице и стаде да га поздравља клањајући се дубоко.  Емилијан му даде знак да дође горе и он одмах јурну на галерију.  — Ко је тај човек? — пита доктор.  — Кулисије.  — Је л ’ то име или занат?  — То значи агенат за берзанске послове!  У то стиже тај кулисије.  — Добар дан Монсењеру!  — Добар дан, драги мој.  Како стоје Оријенталци и њихове железнице?  — Млитаво, Монсењеру!  Понуда је сразмерно велика а тражња скоро никаква.  — Купите за мене хиљаду комада од једних и толико исто од других.  Како стоје данас?  Кулисије извади један блок артије из џепа, рече неке цифре, извади своју писаљку да бележи.  — Цена ми се допада.  Купите по хиљаду комада.  Када добијете моју малу плаву депешу продајте све, па ми донесите диференцију.  — Разумем Монсењеру!  Агенат записа наредбу, стрча у дворану, прогура се кроз ону светину до гвоздене ограде, стаде да виче и гестикулира као да је побеснео.  — Је с ’ чуо — рече Лазић, — хајдемо ако нећеш да ми се овде смучи.  — Само још мало — рече Емил, који је свог агента посматрао док овај не јави нешто горе некаквим знаком.  — Тако.  Сад он има две хиљаде акција.  — Од куд?  Та он нема ни једну у рукама!  — Не треба ни да их узима у руке, — смејао се Емил.  — Те хиљаде акција нећемо ни ја ни он ни видети, а камо ли узети у руке да их пребројимо.  — Ми ћемо их продати и не видевши их, чим Кучук Саид постане Велики Везир, и само ону суму колико буде износила разлика између куповне и продајне цене, добићу ја у руке, и бројаћу готове паре.  Сад хајдемо!  Кад су опет били у колима, упитаће доктор:  — Колико мислиш да ћеш добити на тој берзанској операцији?  — Између педесет и сто хиљада франака.  — И ко ће тај новац изгубити?  — Глупаци који без потребног знања играју на берзи.  — И сиромашни људи?  — Могућно.  — Пхи, ружна ствар ...  — Шта ћеш?  Тако је у животу.  Најновија наука доказује да и животиње имају душу.  Па колико се хиљада животиња дневно закоље да би људи имали што јести.  У природи нема сентименталности.  — То је сасвим друга ствар.  На берзи се пљачка маса сиромашака само за то да би неколико бесних људи могло живети са безобразним луксузом.  — Пре свега сиромашак нема никаквих оријенталних акција да их продаје на берзи, него су то махом имућни грађани који коцкањем на берзи хоће брзо да се обогате, који дакле намерно пљачкају своје ближње.  Па онда врло је релативан и сам појам луксуза.  За тебе је добра књига потребна као парче хлеба, а за онога који не зна читати, књига је неопростив луксуз.  — Видим ја да ћу под старост морати да се упишем у нову партију Милоша Милутиновића.  — Истина, како иде Милошу?  Има ли његов лист много претплатника?  — То не знам, али знам да се његов лист много чита и да се његове идеје брзо шире.  У престоници и у неким окружним варошима извео је радничку „организацију“ са свим по војнички са дисциплином јачом него што је сад и у самој војсци.  Свака улица има свог социјалисту — каплара, две три улице имају заједничког водника, сваки варошки кварт има свог четовођу.  Кад Милош хоће да сазове јавни збор својих људи он само намигне „старешинама“.  У свима улицама само што његови каплари викну уговорену лозинку, одмах сви радници, све слуге и слушкиње напуштају свој посао и јурну на улицу.  Каплари одведу своје људе водницима, ови поведу своје на четна зборишта, четни командири концентришу се на великим пијацама или у парковима, где се формира социјалистички батаљон, у десетним врстама, па онда са крваво-црвеном заставом маширају главним улицама на место одређено за митинг.  Посматрао сам их на томе маршу.  На један миг команданта викну сви четници и водници оно што он хоће, и хиљаду грла викне ту исту реч.  Кроз чаршију вичу „доле са туђим крпама“ пред управом града вичу „доле с полицијом“ пред црквом вичу „живео здрав разум“ а пред Краљевским двором вичу „Доле с краљем!  Живела социјална револуција!“  — И влада ништа не предузима противу тога?  — Шта ће да предузима?  То је слобода збора и договора за коју су се ти људи толико борили.  Њихова кола беху међутим стигла на звездану пијацу.  Сцена коју је доктор сада видео, учини да он прекиде своју причу о социјалистима.  Целом ширином оне грдне улице што води тријумфалној капији гамиже хиљадама пешака, коњаника, фијакера, господских екипажа, омнибуса, ловачких кола, кебова, отомобила, каруца са четири коња, кочија, тарница, сељачких кола, затворених купеа, отворених викторија и т. д., а на тротоарима десно и лево, у оној гунгули већ опасној за живот, видела су се и дечија колица с одојчадима у њима, која родитељи гурају.  — Та то је права сеоба народа? — узвикну доктор.  — Није, то је обична шетња паризлија после подне.  Сем парижана ту су и хиљаде странаца који сваки дан, из целога света стижу у Париз „да се проведу“.  — А ја сам мислио то је данас ванредно због трка?  — Јок.  Овим путем возе се на тркалиште само „горњих десет хиљада“.  Оне стотине хиљада масе народне, које ћеш видети на тркалишту возе се подземним и надземним железницама.  — Па добро, ко онда ради у овом људском мравињаку, кад стотине хиљада људи има времена и новаца да се овако проводи?  — Раде милиони, ради робље, као што је радило и у старим Атинама и у старом Риму, да би неколико хиљада људи могло удобно живети и мислити на науку и уметност.  — Ама таква подела рада и уживања може довести до једне револуције много страшније од оне која је била при крају XВИИИ. века.  — Може.  — Ама та ће револуција уништити целу данашњу културу?