У суботу 9 јула 1900 године, Чедомир Илић , главно лице овог романа, корачао је лагано својим уобичајеним путем из Библиотеке на Теразије, па Крунском улицом на Врачар, где је давао лекције једном гимназисту.  Било је око пет сати пред вече.  Дан је био као сваки летњи дан.  Улице се сивиле од прашине.  Из њих је била још топлина јаке дневне припеке.  Ипак се осећало нешто свежине од ветра који се дизао са запада и наносио по који облак.  Света је било пред кафанама, по тротоарима.  Врапци се чули на крововима, у олуцима.  Један шегрт је ишао средином улице, носио на глави трубу од фонографа и певао колико га грло доноси једну орфеумску песму која је тада била у моди.  — Овоме је све равно до Косова! — насмеја се Илић у себи.  Он је био студент философије, врло висок, готово џигљав, али млад, пријатних, мушких црта, буљавих очију, које су у тренутцима живости изгледале као да хоће да искоче из главе, обучен нешто немарно, са краватом која се пела уз потиљак, руку завучених у џепове од панталона, сигуран у себе, у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом човечанству.  Кућа у којој је држао кондицију налазила се при врху Крунске улице.  То је било код једног гимназијског професора, Јована Матовића, познатог опозиционара, који је осуђен као велеиздајник и сад се налазио у Пожаревцу, на робији.  Његова жена, кад се тако нашла изненада без мужа и прихода, повукла се у једну кућицу из дворишта, и ту, од оног што јој је остало од мираза, живела са децом, скромно, тешећи се да то неће увек тако трајати.  Имала је четири детета: најстарију ћерку, Параскеву, која је имала шеснаест година, храмала на леву ногу и којој су њено необично име — име професорове мајке, сељанке — променили, тепајући јој:  Бела.  После ове девојке, дошао је Младен, бистар дечко, али ленштина, склон свима слабостима простог народа, као да су у њему васкрсавали претци његове мајке, ћерке цинцарина, ханџије на цариградском друму, који се доцније обогатио, и оца, родом из једног златиборског села чији се отегнути нагласак и говор кроз нос одржавао још после толикогодишњег аклиматисања у Београду.  Младен је био пао у трећем разреду из два предмета — освета реакције! како је смело тврдио — те га је Илић поучавао за скромну награду.  Ову платицу надокнађавала је госпа- Матовићка у пажљивом опхођењу, у слатком и кафи, комплиментима и у киселој штрудли с маком сваког празника.  Ту повучену опозиционарску породицу допуњавале су још две девојчице, близнакиње, с црвеним тракама у коси, слободне, радознале и пуне прича о мачки, кокошима и ђаволу.  Ту, у Крунској улици, изненади се импровизовани учитељ кад пред једном приватном кућом спази два војника на стражи, с ножем на пушци.  Иза њих се шарениле две покретне стражаре од дасака, обојене у српску тробојку и с дрвеном јабуком на врху.  — Шта му је то сад? — упита се Чедомир несвесно.  Толико је пута пролазио поред те зграде, а никад није приметио да у њој седи неко кога треба чувати.  Управо, та му је кућа тек тада пала у очи.  То је била нова грађевина, налик на извесне београдске куће, подигнуте пре двадестину година за становање једне отменије породице.  На углу, који је правила Крунска улица са другом попречном улицом, једноспратан, с доста високим сутереном, обојен жућкастом бојом која прелази у ружичасту, с мрким шалонима што су били дискретно спуштени и с фигурама купидона који држе венце испод прозора, овај је дом чинио леп и отмен утисак у гомили других рабатних кућица, које су тада испуњавале тај крај.  Млади човек није волео да има посла с војском те пређе на другу страну, где се уздизао неки плот, накривљен, труо при земљи, побелео од кише и времена.  Велики џбун јоргована надвишавао је ограду и пружао своје гране, са широким лишћем, ка улици и сунцу.  Илић се ипак окрену и погледа у војнике, у њихове дрвене стражаре, па онда у кућу, али испод ока ... као да га се то ништа не тиче.  Редови, млади момци у озбиљној, плавој униформи, држали су пушке о рамену и бленули неодређено у празнину улице.  Кроз широм отворена главна врата, на средини куће, виделе се простране степенице, једна сивкаста, уска, луксузна простирка, два зелена суда с тропским биљкама у врх степеница и најзад унутрашња врата, чија су окна од извезена стакла спречавале поглед да продре даље.  — Можда је какво посланство! — одговори младић самом себи.  Тек на кондицији дозна за велику новост која се још од подне шапутала по породицама ближе Двору и министарским канцеларијама.  — Краљ се верио! — дочекала га је Бела у кујни, у коју се прво ступало при улазу у велеиздајников стан.  И то није било све ...  Верио се са њиховом сусетком, женом из народа, удовицом једног инжињера, бившом дворском дамом своје мајке, старијом од себе десет година.  Влада није одобрила краљев поступак, схватила га као скандал и поднела оставку.  Председник кабинета, који се налазио на страни у бањи, придружио се телеграфски одлуци својих колега.  Краљ Отац, који се такође бавио у иностранству, није крио огорчење на свог сина.  Војсци је наређено да чува границу и, под претњом смрти, да не допусти краљевом оцу улазак у земљу.  Реакција је пала.  Њени главни стубови скрхали се као од стакла.  Краљ се сад, природно, обраћао народу, чинио обећања, одрицао се досадањих доглавника који су га изневерили.  Као прво што се очекивало, била је амнестија политичких криваца.  Све је то Бела испричала Илићу брзо, без везе, задихано, као да је онај младић Краљ Отац или неки активни политичар, какав фактор тих догађаја којима ће он дати овакав или онакав ток.  Она је била врло весела, отварала јако своја нешто бледа уста, заборављала на своју сакатост, храмала око студента, пљескала рукама, пуцала прстима и нарочито понављала:  — Тата ће доћи ... тата ће доћи ... је л ’ те да ће доћи? ...  Госпођа Матовић се такође придруживала ћерци, говорила у глас, причала о повој краљици, изговарајући полако њено име из првог брака, давала детаље о њеној породици, о њој самој, познанству у Бијарицу, о дуговима и подужицама, помињала непознате људе и жене, нарочито жене ...  За скандалозну страну тога догађаја бринуо се Младен, који је вукао свог учитеља за рукав, шапутао му нешто пропињући се на прсте, и грдио мајку и сестру:  — Та остав’те човека! ...  Пробисте му уши вашом дреком.  Од лекције није било наравно ништа.  — Показаћу ја сад реакционарима коме се дају двојке! — говорио је дечко самоуверено, циљајући на професоре који су му дали слабе оцене. — Само док се мој ћаћа пусти с робије.  И сви троје су тако веровали у брзо и потпуно помиловање Јованово да се његово присуство готово осећало у кући.  Млади човек не хте покварити ово присно весеље дома, који је последњих година знао само за зле стране живота: одрицање старих пријатеља, кињење од стране власти, свакојаке оскудице и понижења, те одложи час, и хтеде се вратити.  Али га госпођа понуди да се одмори.  — Напољу је још велика врућина — рече она — а, Бога ми, ни наша кућа није близу.  — Не жур’те се, господин Илићу — прихвати и Бела, мећући у свој мало пискав глас нешто природне женске жеље за допадањем.  Младен га је позивао такође:  — Хајдете ... хајдете.  Да вам покажем бразилијанску марку што сам је купио од једног Јеврејчета.  Они су били још у кујни.  То је била одаја поплочана циглама.  У једном крају се налазила гвоздена пећ, несразмерно велика према самој кујни.  По зидовима су висиле изрибане тепсије, тигањи, бакрачићи, тенџере, лонци старинског облика, које је госпа- Матовић наследила од своје мајке.  С овим посуђем од бакра мешали се модерни судови од земље или емаља.  Из кујне се иде у дечју собу, где је Чедомир обично држао лекције.  Она је била испуњена трима постељама, међу којима се свака разликовала: једна је била гвоздена, друга дрвена, трећа на ногаре.  Ту собу је могла обитавати породица једног мањег трговца као и једног бољег радника: ништа у њој није давало утисак раскоши; све је било потребно, чак преко потребно.  Што се тиче реда, он није био за претерану похвалу; по патосу се повлачио један шал, на једној постељи познавало се још како је неко спавао, по другој је било просуто једно пакло карата; прашина се видела по раму од огледала.  У трећој одаји, која је замењивала салон, Илић није био никада.  Госпа-Клеопатра — тако је било крштено име Матовићки — није у свему делила демократска убеђења свога мужа; по њеном мишљењу један сиромах ђак треба да је задовољан што улази и у дечју собу; иначе је сиротињи место у кујни.  Али овог срећног дана, она хтеде показати томе ђаку да она није мачји кашаљ, да она има нешто више од те три постеље и бакреног посуђа.  Стога она позва младића у салу.  То беше ниска, неизветрена одаја, с навученим завесама.  Чедомиру, који пређе нагло из светлости у помрчину, требао је један тренутак, па тек да види где се налази.  Ову приземну собицу испуњавао је један округао сточић, застрвен уским, чипканим застирачем, који је висио на две стране.  На њему се усправљало неколико фотографија у раму од сламе.  Ту је лежао још један албум, повезан у плиш, гомила посетница и карата са сликама.  До зида се налазила једна постеља, од ораховине као и сточић, пространа супружанска постеља, претворена у једну врсту дивана, тако распремљена с јастуцима унаоколо и широком простирком пиротске израде.  Према постељи, опет до зида стајала су два скупоцена ормана, изолучена при врху, оштећена употребом на неколико места.  Углове су испуњавале неколике столице, с високим правоугаоним наслоном, превучене кожом.  Бела приђе прозору и отвори их обадва.  Чедомир је сад могао боље видети салон.  Примети велику библиотеку, пуну повезаних књига.  На врху једног ормана стајало је попрсје Вука Караџића с фесом на глави.  Десно од ормана, на сточићу уметничке израде, налазила се у златном оквиру фотографија црногорског кнеза са својеручним потписом.  Једно велико огледало на ногарима попуњавало је празнину између прозора.  На зиду према њему, више постеље, висио је у природној величини портре Матовићев, рад једног од наших старијих сликара.  Кроз широм отворене прозоре допирао је у собу весео шум Београда који се будио пред вече, као одахнувши после великих врућина.  Прозори су гледали у врт, чије воћке, још младе, пружале су мршаву сенку по земљи.  Сунце је залазило за један облак, бацало зраке и чаробно осветљавало парче неба које се видело, неколико суседних кровова и заруделе кајсије у башти.  — Ви волите кајсије? — упита Бела младића, па не сачекавши одговора, окрену се нагло на здравој пети, дохвати се отворених врата, и, поклецнувши само једанпут својом хромом ногом, већ беше у другој соби. — Што су дивне, само да знате! ... чу се отуда њен глас, јасан сад као од чистог метала.  — Нису много родиле ове године, па су крупне и врло лепе — допуни госпа Клеопатра своју ћерку; затим се обрати своме сину. — Сад ће отац да се врати, па пази, Младене.  Немој да се мангупираш.  Него учи.  Иначе, право ћемо те на занат ...  Угледај се на господин - Чедомира.  Он је сиромах ђак ... пардон, господине Илићу — поправи се госпођа с нешто старинске грације и с ласкавим осмехом, који прели цело њено лице, чак до подвољка и широког врата, па рече значајно: — У вашим годинама, сиротиња није зазор,  Чедомир поцрвене и збуњено одобри госпођину изреку.  У том се Бела врати с пуним тањиром румених кајсија.  — А ножеви? — пребаци јој мајка.  — Ју! — трже се девојка. — Младене донеси.  Дечко устаде лењо и, клатећи се с ноге на ногу, упита с врата:  — А где вам стоје?  Најзад их донесе: малене ножиће за воће, са оштрицом од месинга и дршком од порцулана, по којем су се плеле плаветне шаре.  Они су седели тако, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о новој политичкој ситуацији, о будућности која чека земљу.  — Извол'те, господин Илићу — нудила је Бела кајсију коју је сама искрижала и прекидала причу своје мајке о њеном животу с Матовићем, селидбама с једног краја Србије на други, отпуштањима из службе, бежањем у иностранство, сваковрсним неправдама, хапшењима и осудама на смрт.  Млади човек погледа госпођицу Матовић.  Она је седела до њега и посматрала га весело, готово безазлено и у исти мах несташно.  Бела је имала бело лице с кожом која се чинила као постављена једва приметним руменилом.  Очи су јој биле мајчине: црне, живе, маслинасте, очи као у неке лепе животиње.  Коса, још црња од очију, окружавала је њено лице као талас.  Њено данашње одушевљење давало јој је израз пуноће, савршенства.  Са заокругљеним раменима, која су се погађала под лаком материјом летње блузе, и нежним лицем девојке, чија хромост није допуштала честе изласке на отворено поље и сунце, она се учини младићу слатка и мека као та воћка коју му је нудила.  Он узе кајсију и, нехотице, начини девојци један комплимент:  — Госпођице Бела, ви сте врло љубазни.  Једна тица запева у башти.  Чедомир је још раније наслутио да девојка није равнодушна према њему.  Јер нашто онда онај њен задивљен поглед и нервозно угризање усне, кад би га слушала како објашњава Младену какво правило из математике?  И нашто оно њено подигравање којим је хтела да сакрије своју сакатост пред младићем?  Или је то био само знак захвалности што је Илић имао стално по коју лепу реч за њу, девојку која је своју ману осећала све дубље једно што је пристизала на снагу, те је већ имала потребу да се допада људима, и друго, што су је другарице, ћерке чиновничких и осталих такозваних угледних београдских кућа, зависних од владе, оставиле изненадно, на пречац, демонстративно, што јој је отац проглашен као противник постојећег стања, антидинастичар, јатак краљоубицâ и шта још не, што је један лични режим начинио од овог Ужичанина, који је, поред своје струке, волео слободу, желео добро своме народу и имао стила у чланцима што их је писао по опозиционим листовима?  Одушевљење породице Матовић пређе и на младог човека, те кад изађе од њих, осети како му се груди надимају од неког осећања непознатог, неодређеног.  Корачао је улицом, гледао право све што је сретао и није видео ништа.  Тога дана није се ништа нарочито догодило лично њему, али је његово срце уздрхтано лупало у грудима, као да се дешавало нешто што ће изменити цео његов живот.  Он је био дубоко заузет самим собом и видео у том тренутку цео свој дотадањи живот као једну слику, као једну представу.  Чедомир Илић родио се године 1878 у Ваљеву, где је његов отац био рачуноиспитач.  Илићи су били пореклом из једног села на граници ваљевског и ужичког округа, на дивљачној падини планине Повлена.  Ту се населио његов прадеда Илија, по коме су и име добили.  Све што је Чедомир знао о овом свом претку, било је да се борио на Засавици, по свој прилици у чети Зекиних голаћа, да је ту био рањен, освестио се у неком потоку два дана после битке, па како су Турци већ чували Саву, он није могао пребећи у Аустрију, него се крио по околним гајевима, повлачећи се дубље у земљу, док се није задржао у Повлену, у намери да хајдукује, али се ту оженио и окућио.  Илићев деда, који се такође звао Чедомир, научио је читати и писати сам, за стоком; кметовао је дуго година, парничио се још дуже са сељацима из суседног села око једне воденице, да је изгубио све што је стекао и пред смрт сачувао једва оно мало што му је од оца остало.  Чедомиров отац, Стеван, изучио је сеоску школу, па је покушавао да продужи гимназију, свршио два три разреда, после ступио у трговину у Београду, па онда прешао у државну службу, добивши за преписача у Ваљеву, где је начинио целу своју каријеру.  Ту се оженио, подоцкан, кад му је било тридесет година, ћерком једног поштара.  Баш одмâх после његове свадбе удари нови државни друм преко његовог дела очевине, те са сумом коју је отуда добио и кредитом од Управе Фондова сазида лепу кућу у једној од главних улица.  Чедомир је провео скучено детињство у тој кући где се морао одржавати известан ранг, а где се грцало од дугова; рано је познао понижења, тако уз тог оца сурих, смерних очију, смеђе накострешене браде, ниског раста и великог трбуха, чиновничића с малим квалификацијама који је морао да крши леђа пред сваким старијим, да крије своја осећања, да се одриче својих мишљења и да се вечито повлачи у себе, те му је ваљада због тога чаршија дала надимак:  Јеж.  Стеван се није слагао са женом.  Ћерка једног бирократе из доба првих чиновничких влада у Србији, она је била вечито за одржавање неке врсте племства, захтевала је скупоцена одела, свечане ручкове, у кући се кувало двапут више него што је требало, просипало се, бацало, раздавало суседству, и наравно плата није била довољна.  Чедомирова сестра, која је од њега била старија две године, била је већ као дете каћиперка и, у домаћим свађама, стално на страни своје мајке.  Рачуноиспитачу живот није био ружичаст.  Кад би му се досадило све, он је излазио изван вароши и лутао по околини дуго, до самог мрака.  Понекад би повео са собом Чедомира и онда му објашњавао многе ствари, показивао му непознато цвеће, које је звао биље, њихове крунице, прашнике, тучкове; на обали каквог друма показивао му слојеве земље, излагао геолошке теорије, упућивао га у живот природе, где се дрво с дрветом бори за што више сунца.  Понекад би се заборавио и жалио што није више учио школе.  У то доба била се већ увелико развила борба између школованих и нешколованих чиновника, те је рачуноиспитач мислио да је цела његова несрећа долазила од његове ниске школске спреме.  Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа  доћи ако буде што школованији, што начитанији.  Шесту годину је навршио у јуну, а већ у августу молио је оца да га упише у школу.  Дотле је сам научио читати и писати из сестриног буквара.  Школа му је ишла лако, као вода, како се то каже у Ваљеву, Кад би учитељ испричао лекцију, о шљиви на пример, он ју је већ умео поновити целу.  Учитељ, који је за свој рачун учио немачки језик, називао га је Wunderkind.  Прву забавну књигу коју је прочитао, било је једно старинско издање посрбљеног Робинсона који се из неког далматинског пристаништа укрцава на море.  Као гимназист другог разреда прочитао је Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка, чије је име, и доцније, с муком изговарао.  Читао је све што му до руке дође: научна открића, романе, извештаје варошке штедионице, страначке листове, уџбенике из старијег разреда, Пелагићева дела, народне песме.  У сваком разреду био је први ђак, имао је саме петице.  У расправи појединих питања могао му је позавидети многи старији друг; чак и понеки професор није имао те ширине у образовању.  Он је то знао и није се чудио: он је себе већ тада прогласио за великог човека.  Кад је ступио на Велику Школу, он је тамо нашао два оделита типа међу својим новим друговима.  Један је био већ господин, циничан, наметљив, извештачено безбрижан, без видљивог интереса за политику.  Он је већ у двадесетој години научио да му живот доноси чист приход.  Његова је девиза: уживати и успети.  Понекад пада у севдах, и тада пева прилично.  То су они који одавно имају готов план школовања, служе војску одмах по матури, уписују за то време семестре на универзитету, и већ знају вредност годинама службе.  То су они који као ђаци добијају места по Скупштини, разним министарствима и осталим великим надлештвима, где је рад мањи, а плата већа.  Они оснивају таншуле, састављају певачка друштва, приређују концерте по отаџбини, по изузетку се представљају као великошколци, праве слатко лице познатијим госпођама на шеталишту, знају за девојке с великим миразима.  Њима је свеједно који режим влада, јер им је сваки добар ... у свакој партији, групи или кући од утицаја, они имају својих људи и фамилије; ипак претпостављају реакцију.  Савитљиви, помирљиви, удружљиви и безлични, ови млади људи су, доцније, махом главе парламентарних режима.  Други тип је био великошколац-политичар.  Он не пази на спољашњост; па кад то и чини, ради у супротном правцу: пушта браду, чупав је, аљкав, носи умашћен шешир и уздигнуту јаку.  Он је слободоуман, бар у теорији.  Он је за сва права, бар док не добије своје право.  Невин у ствари, он је дрзак у речима.  Он је радикал, демократ, социјалист, републиканац, револуционар.  Он се поноси што ствари схвата материјалистички.  Поезија му је празна сентименталност шипарица из пансионата.  Идеал му је што и свака комедија.  За њега не постоје науке, него Наука.  Он је ватрени присталица позитивистичке философије.  Он примењује њено материјалистичко схватање на делу: њен гвоздени закон конкуренције оправдава му свако средство, те постаје једна врста модерног дивљака.  То су људи обично са села или, ређе, из какве пропале варошке куће.  Они су још у десетој години осетили наличје живота.  Култура им је показала само своје зле стране, извукавши их из куће која је сама попуњавала своје потребе и где је требало новца само нешто за порез или молитву. Они нису рђави никако: они воле тај примитиван живот, они често имају љубави за добро и изврсних намера.  Али, њима је нови живот убризгао сталешке мржње и понижења.  Њих разједа отров социјалне суревњивости.  Они су у стању да омрзну човека кад на њему угледају нову кравату.  Тај тип се буни против власти, не да би је начинио бољом, него да је дочепа у своје шаке.  И он не жели власт да учини добра себи или другом, него тако ... ради саме власти и да је држи у својим рукама, као тврдица златнике, и да се свети, да руши, да обара.  Заставници прогреса, они су његови најљући противници.  Лично за себе, они не траже много.  Највише, да се, дошав на власт, провезу преко Теразија на фијакеру, који називају интовом.  Ови млади људи једу врло мало, троше што год имају на новине и брошуре, читају на дохват популарне књиге, не пишу ништа, полажу много на беседништво, и живе, скривено, по Палилули и Енглезовцу, с каквом хистеричном газдарицом.  Обележени овим врелим гвожђем суревњивости, они улазе у политику и губе своје илузије.  Тесногруди, амбициозни, напрасити, ћудљиви, ако се не одаду пићу, они постају, на крају, најљући реакционари.  Илић се није дружио с првом врстом својих вршњака.  Оскудевали су му за то васпитање и средства.  Отац му је умро још док је био у гимназији, те је од куће добијао врло скромно издржавање.  Ипак је имао нечег заједничког с њима, јер је имао приличну дозу епикурејства у себи; он је волео све што је пријатно, лако, ново, лепо.  У недостатку материјалног уживања, он се бацао сав у свет књига, мисли, снова.  Место путовања у Врњце и Абацију, он је заједно с Фламарионом посећивао месец, звезде, целе сунчане системе, где је откривао милионе нових ствари, чуда, лепота, какве не би нашао ни у најчувенијој светској бањи.  Виктор Иго га је водио по најсјајнијим и најтамнијим крајевима Париза, Толстој му је откривао бескрајну Русију с њеним дивљим кнежевима, готово идиотским алтруизмом, са сељацима — светцима, и непрегледним површинама леда и снега.  Живео је само духом.  Проналазио је масу задовољстава радећи дан и ноћ.  Учење му је изгледало најрадије, најсретније решење човечјег живота.  Понекад би га обузела нека идеја, којом би решио једно од многобројних питања што су тада занимали интелектуалну младеж, мисао магловита, нејасна, али стварна, жива која га је пратила, легала и дизала се с њим из постеље, и са којом је живео као са метресом.  Претпостављао је друштво оног другог типа својих колега, друштво студената политичара.  Они су му били ближи по њиховом једностраном васпитању, по средствима, по темпераменту.  Он је међу њима, међу тим радикалима, социјалистима, републиканцима, који се у то доба борбе за основна грађанска права нису разликовали један од другог, налазио много одушевљења, воље де се ради нешто велико, смелости да се кида са свиме што је старо, штетно, устојало.  Пун рђавог искуства о правди великих према малим, јаких према слабим, он је брзо постао убеђен у теорије материјалистичке философије; дивље мржње његових другова на постојеће стање, од кога му је пуцало срце и бридела леђа, звониле су му као песма наде, утехе, буне; њихова вера у будућност и сопствену вредност уносила му је у крв пенушаво одушевљење као од неког јаког пића.  Стога је Чедомир редовно посећивао њихова тајна удружења, учио на памет поједине фразе, зурио дубоко у ноћ у неподгрејаном и полуосветљеном ћилеру какве сиротињске кафанице, где је један од њих држао агитационо предавање.  Он је био верна гласачка војска по ђачким зборовима, где се драо и скакао на први знак вође.  Потписивао је резолуције, мрзео богаташку класу више него што је волео пук, био горд са својих материјалистичких убеђења и, на демонстрацијама, фанатички излагао леђа жандармским кундацима.  Шта то мари!  Он је волео слободу, веровао у њену свемоћ, замишљао ју је као море, као ваздух, нешто пространо, благословено, опште, свачије.  Он је од ове крилате речи очекивао све: народно благостање, своју сопствену срећу, социјалну правду и уједињење Српства.  Тражио је слободу у вери, књижевности, у науци.  Све снаге је требало уложити у борбу за слободу.  После ће доћи остало само по себи, ако је ко тада у опште мислио шта ће после доћи!  У тим идејама свршио је прве две године.  О распусту га је чекало једно изненађење код куће.  Мајка му рече да му сестру проси Вићентије Симић , секретар суда.  Била је пуна хвале за младог чиновника.  Тако исто и сестра.  Само, рекле су му, тражи десет хиљада динара мираза.  — Ништа мање! — подсмехнуо се Чедомир.  — То није много — дочекала га је сестра — млад је, леп је, образован, има плате две хиљаде, отвориће адвокатску канцеларију ...  Илић је прекину  — А откуд теби и десет хиљада пара?  — Па имамо кућу, хвала Богу — умешала се мајка.  Млади човек није хтео да чује о тој операцији која би га лишила очевине.  Он је знао колико је његов отац имао муке док је ту кућу подигнуо и очувао.  Колико труда, колико брига, колико уздаха око плаћања дуга код Управе Фондова, пореза, осигурања од пожара, сталних оправки и поправки.  И сад, да се ту усели неки Нишлија само за то, што господин саизвољава узети његову сестру за жену.  Мајка је покушавала да га умири, приволи.  — Одреци се наследства — говорила је — па ће ти се осигурати издржавање све док не свршиш школу, као и мени удовички ужитак.  А кад свршиш школу, шта ће ти ова страћара.  Иди куд те очи воде и ноге носе, па тражи себи девојку.  А кад је нађеш, сети се колико је Вићентије узео, па ти тражи двоструко.  Илић је одбијао.  Није он водио рачуна о богаству.  Не, изгледало му је то пазарлук, као да тргује са кожом свог рођеног оца.  Та кућа је сазидана да буде уточиште свију њих и да се сваком члану породице нађе на невољи.  Али млади човек је залуд наводио разлоге двема женама, које су се занеле у свој план до лудила.  У кући су настајале свађе.  Мајка га је грдила, клела.  Сестра је претила да се обеси.  Кад му се то једног дана досади, он оде у суд, сврши све формалности око преноса наследства на своју сестру, не задржа никакву резерву за себе, и врати се у Београд.  Мајка је покушала да се измире.  Он јој је одговорио једним увредљивим писмом.  Зет се умешао.  И Чедомир је прекинуо сваку везу са својом породицом.  Кад се нашао тако сâм, Илић се осетио нелагодно.  Ипак се брзо прибрао.  Имао је прилично кредита, јер је прошлих две године плаћао уредно.  Доцније нађе две три лекције и живљаше скромно, у маленом колу знанаца, повлачећи се све више у своје књиге и свој свет идеја.  Једнога дана, те јесени, заустави га нечији девојачки глас:  — Чедомире!  То је била Каја, једна његова рођака, која је овде учила девојачку школу.  — Море, брате, где си ти?  Откад те нисам видела — рече му она. — Пише ми тетка да јој се ти никако не јављаш.  Не зна да ли си жив или мртав.  Младић се намршти.  — Њена посла! — одговори нешто јетко.  — Пиши јој, болан, мајка је, а тетки треба мало, па да је заболи глава.  С Кајом је била још једна девојка, која одступи неколико корака кад рођаци пређоше на фамилијарне зачкољице.  — Ју, за мало не заборавих ... — присети се рођака. — Да ти представим: моја другарица, Вишња Лазаревић ...  Па како ми живиш, што не дођеш? ...  Млади човек, с прилично вештине, а с много поштовања, скиде свој шешир који је већ губио форму.  Вишњине дотле безизразне очи запалише се од задовољства које се налази у овим церемонијама кад се има седамнаест година.  — Хајде, испрати нас донекле, — чаврљала је рођака. — Не станујем далеко.  Да само знаш како ми је леп стан, па баба ... што је златна; прича ми како је било кад је била млада, описује ми омладинске беседе код Златног Крста и тврди да ја личим на њеног сина који је умро као питомац Војне Академије.  Вишња је ћутала.  Оне обе носиле су дугу црну кецељу, просту витицу око главе, сукњу изнад чланака, притискивале по један свежањ књига на своје груди које су се почињале поверљиво оцртавати на глаткој материји кецеље; оне обе имале су у цртама на лицу онај израз невиности који је урођен првој младости.  Каја је била мала, мршава, жива девојка која је обећавала практичну жену и срећну мајку.  Њена другарица, напротив, била је крупна, доста пуна за своје године, дубоких, угаситих очију, мирних и бистрих као извор у планини.  Њена глава је била плава, прави словенски тип, који се у Србији још може наћи само по забаченијим селима, као неким чудом сачуван од укрштавања с туђинцима, претопљеним у наш свет.  Плава маст није, као по обичају, ублажавала бујицу здравља, којим је девојка била обдарена.  Румена крв шибала је под њеним округлим образима чак до првих праменова косе, те је изгледало да се девојка стиди без икаквог нарочитог повода.  Повучена у себе и тако здрава, она је изгледала нешто неспретна, али то је само допуњавало њену лепоту и говорило да је она од оних простодушних бића која иду право и чија судбина не зависи од њих самих, већ од оних које ће срести и који ће их учинити срећним или несрећним.  Чедомир је одржавао разговор, правио опаске, млатарао рукама.  — Овај наш Београд неће се никад уредити — говорио је. — Ето, ја сам провинцијалац, а изгледа ми да се овде нема већег осећања удобности, лепоте, културе једном речи.  Кажу да је ова варош по свом положају, после Цариграда и Неапоља, најлепша на свету, а ја се кладим да је она најружнија престоница у Европи.  Вишња заусти да нешто дода, али је већ млади човек падао у ватру грдећи реакцију, реакционаре, цинцарски свет, те она продужи ићи, бацајући по каткад кришом свој дрхтав, девичански поглед на рођака своје другарице.  Зауставише се код Кајине капије.  — Па кад ћеш ми једанпут доћи? — пребаци Каја своме рођаку. — Бога ми се љутим.  Једног овде имам од својих, па се и он туђи ...  Испрати Вишњу до куће.  — Ако госпођица нема ништа против? — уздржа се философ свечано.  — Шта могу имати против! — кликну девојка.  Било је већ пало вече кад се њих двоје упутише Вишњином стану.  — Ви на лето свршавате школу? — упита Илић нову познаницу.  — Да.  — Шта мислите после? — настави он даље, затежући капут рукама у џепу. — У учитељице?  — Не.  Не знам, Ја се нисам због тога уписала у школу.  — Него због чега?  — У Чачку није било више школе.  Отац није волео да седим докона.  Знате, мој отац је прост човек, али воли школу.  — Па зар ћете сад пристати да седите докона? — примети младић нешто ауторитативно, грицкајући цигару.  Ово питање није се дотле постављало девојци, те она одмах не одговори.  — Ред је да помогнем мајци.  Наша је кућа велика.  И затим, доста сам потрошила очевих новаца због школе.  После мене долазе моја браћа.  — Не, не гледајте на те ситнице, на новац.  Погрешићете — рече Чедомир с поузданошћу која је урођена његовом добу. — Девојачка школа није довољна модерној жени.  Она је уска, непрактична, несавремена; она не даје позитивна знања.  Не застаните на путу еманципације!  Ваши хоризонти остаће тесни, ваша схватања плитка.  Треба храбро поћи ка идеалу нове жене, јер нама требају жене на висини наших дана, жене ослобођене свих предрасуда, жена-човек да се тако изразим.  Угледајте се на Рускиње, које су преплавиле универзитете по Европи, које ступају у најниже слојеве народа да би га проучиле, олакшале му беду, просветиле га.  Оне се боре с човеком раме уз раме, нема рада од кога се стиде, нема казне од које би их ухватио страх.  Студент је говорио искрено.  Износио је нове погледе о породици, о браку, о улози државе у материнству.  Те ствари су биле дотле далеко од Вишње као и сибирска поља.  Оне су је одмах заинтересовале, одушевиле је готово, јер их је примала без сенке неповерења.  Русија, велика, света Русија, матушка словенска, све је у њој могуће, све је у њој по руски!  Млада девојка не осети кад дођоше до њене куће.  Би јој тешко да прекине чар у који су је заносиле те приче.  Око њих је било лепо јесење вече, сувише топло за то доба, једно од оних чежњивих вечери које саме позивају на дуге разговоре.  Месец је био тек изгрејао.  По небу које је дошло врло плаво блудели су облаци час бели, час жути, и губили се лагано у помрчини.  — Ми ступамо посред гомиле безбројних болова, а многи од нас не чује ни једну жалбу — грмио је Илић, опијајући се сопственим речима. — Наша интелигенција се одвојила од народа који пати.  Међутим, ми смо за народне масе везани хиљадама многостручних задатака. Отворимо очи, размахнимо рукама, припаднимо народу како нам он припада.  Иначе смо роб ропства његова.  Он је био пун ових фраза.  Девојка га је слушала погледом зачуђеним, наивним, благим и жалосним, дубоко уверена да је њен живот био дотле празан, недостојан ње као човека.  Код куће ју је чекала хладна вечера и љута газдарица.  — Није лепо да се девојке задржавају доцно у вароши — приговори јој стара жена.  — Не знате ви те ствари — осече се Вишња за први пут. — Ја сам еманципована девојка.  Газдарица је не разумеде добро, те је погледа изненађено, па по обичају наших жена да се покажу љубазне кад их неко нâвикне, понуди се услужно:  — Да подгрејем вечеру?  — Оставите.  Имам вечерас много да учим.  Газдарица изађе из собе и рече полако својој мачки:  — Овој нису вечерас све козе на броју!  Вишња сврши школске задатке што је могла брже, па се онда свуче и леже.  Хладна постеља јој је пријала угодно.  У њеној глави, брзо као у кинематографу, појављивале су се прилике које је видела те вечери.  Обузимала ју је нека лака ватра, која се слатко гасила при додиру чистог рубља.  Раније чим би легла, заспала би у исти мах.  Сад се превртала са једног краја постеље на други.  Било јој је тешко и пријатно.  Тешко, јер је осећала нешто ново у себи, нешто јаче од ње, непознато, дубоко и фатално, нешто што је наваљивало на њу као ветар, гушило је и дирало у дубину душе, да јој је сваки живац треперио.  А пријатно, јер је то све било њој симпатично, то познанство, дубоко поштовање при скидању шешира пред њом, разговор у мирису дувана, бунтовничке мисли, дах будућности, све оно нешто неизвесно што очекујемо од даљег живота, а што би хтели да сазнамо и улепшамо као у бајци.  Јесења ноћ ју је опијала, слике у глави обавијале се као паучина; у крв улазила грозница нестрпљења; она дотле није била никад осетила ове болове и ове сладости.  Чудила се тој несаници, покушавала да се отресе те узбуђености.  Њу дотле нису походили ти осећаји прижељкивања; у њеним прсима нису се чули ти удари који звоне као жеља, као чежња.  Усред Београда који је дотле познавала: смерне породице у којим је наставала, умерене забаве у школи, видела је сад нову варош пуну младих људи, који се боре против живота и за живот, мењају садашњост, ред ствари, жуде за нечим вишим од свакодневне егзистенције.  Она се чудила како је досад могла бити слепа, водити бесциљан живот, читати бљутаву литературу препоручену за школску младеж, одушевљавати се да се појави у Чачку са бурским шеширом, подгрејавати бајке о миразу и излазити недељом на пиво.  Место паланке и њеног главног сокака, пред Вишњом је мисао цртала будућност као неку широку реку са зеленим обалама и небом пуним звезда.  На таласима, који се стално љушкају, плови њен чамац с разапетим једрима и води је непознатим путем ка бујним предгорјима неке нове земље.  Мислећи на ту реку, која ју је уљуљкивала, запљускивала својом пенушавом водом и шапутала јој недопуштене приче, млада девојка заспа са једним ђаволастим осмехом који дотле није био додирнуо њене усне.  Сутрадан, Вишња се дигла из постеље нешто доцније него обично.  Журно се облачила, спремала књиге и доручковала стојећи, а све је мислила о једном: о универзитету на који је позива Кајин рођак.  Покушавала је да се отресе те мисли, која ју је опседала, али је глас Чедомиров звонио у њеним ушима, облетао око главе, додиривао јој запаљене образе и лепио њене усне као шећерлема.  Кад се спремила за школу, видела је да још има доста времена.  Па ипак је готово трчала путем.  Напољу је јесен приређивала илузију пролећа.  Било је много сунца.  По баштама се трава подмладила.  Са пијаце служавке су носиле зелену салату.  Роба се пресијавала, извешана пред бакалницама.  Ласте су цвркутале око телефонских жица.  Под уличним дрвећем простирали се дебели теписи од лишћа црвеног као бакар.  По који зрео кестен лупио би о калдрму и измамио уплашен узвик у пролазница.  Београд се осмејкивао у изненадној и пролазној топлини као старац који се напио добра вина.  Вишњу пак је бунио тај дан, обузимала ју је час топлина, час зима, и она се журила школи све више, као да ју је тамо чекао лек тој грозници.  У школи је било као сваки дан.  Другарице су говориле како се нису спремиле за овај или онај час, грдиле своје наставнице и бројале дане до краја школске године.  Каја, у њеној строгој сивој блузи, са ниском мерџана око врата, седела је у својој клупи и преслишавала се из методике.  Вишња покуша да заметне разговор с њом; говорила је о тој методици, глас јој је дрхтао, бојала се да њена другарица не сазна шта о овом узбуђењу које је рило по њој, као грех.  Најзад се охрабри и рече:  — Шта ти мислиш пошто свршиш школу?  Каја подиже главу и погледа своју другарицу расејано.  Чудила се томе питању, јер је толико пута говорила Вишњи о својим намерама.  Најзад рече:  — Ја ћу на село ... за учитељицу.  Ја немам мираза.  Ово школе, то је све.  Сем тога, моји родитељи очекују од мене, од моје школе ... од новца, напослетку, који су потрошили на мене.  Девојка је била и сувише озбиљна кад је ово говорила, те се њена другарица не усуди да се успротиви њеним разлозима и да наведе противне мисли које су јој од синоћ лутале по глави.  Она заћута, и тек пошто се први час сврши, упита другарицу без неког нарочитог повода:  — По чему ти је рођак господин Илић?  Каја се опет изненади, али се уздржа од сваке заједљивости, и одговори мирно:  — Његова мајка и моја рођене су сестре.  — Врло лепо смо се занимали синоћ — примети Вишња, па кад виде да се Каја не подсмехну, продужи пажљиво — он је врло учен човек, врло паметан ...  — О чему сте говорили?  — О еманципацији жена.  — Чеда и еманципација! — прште Каја у смех. — Ко га не познаје, скупо би га платио!  Вишњи не би право ова рођачка оцена.  Она посумња у искреност своје другарице.  Упита се да Каја није суревњива што се она познаје са њеним сродником.  Или може бити, рођака завиди рођаку што је великошколац, образован човек, виши од ње.  И млада девојка као да је хтела узети у одбрану свога новог познаника, подиже глас и рече изазивачки својој другарици:  — Он ме саветује да продужим школу и ступим на философију.  Ја сам се решила.  Девојачка школа не даје позитивна знања модерној жени.  А ја хоћу да се образујем до краја.  Хоћу да будем на висини времена у којем живим.  Каја је била девојка коју живот није мазио.  Још од детињства је познала дане скомрачења и увреде незадовољених амбиција.  Позив сеоске учитељице није био ни њој крајњи идеал.  Можда је и она имала жеља, и то још раније него Вишња, да се развије што више, да оде до краја пута који је водио преко девојачке школе.  Али се она морала мирити са стањем ствари, како је називала своје домаће прилике и неприлике, и сагнути главу пред потребама породице.  Стога млада девојка не исмеја план своје другарице.  Само, она нађе за добро да је опомене:  — Чувај се Чедомира, Вишњо.  Он није рђав човек, ја то знам.  Он је сјајна интелигенција, природа врло симпатична, али карактер неодређен, несталан, неодважан, слаб.  — Ти не волиш свога рођака! — пребаци јој Вишња.  — Не, Лазаревићева.  Ја га волим, он је понос целе наше фамилије, он ми је тако рећи брат, ја немам другог брата ...  Најзад, шта ме се тиче.  Он се можда променио.  Ми се сад тако ретко виђамо.  Кад су се пустиле из школе, Вишња хтеде избећи да са Кајом иде кући.  Али је она не пусти испреда се, и, између осталих ситница које се говоре међу девојкама, рече јој:  — Синоћ сам читала у једној књизи да има створења која уђу у наш живот једног дана, заузму га и помету; због њих променимо своје навике, укусе, идеје, планове, потпаднемо под њихов утицај, они постају наши саветодавци, управљају нама и заповедају нам.  Шта онда остаје од слободне воље коју нам професори доказују толико?  Вишња задрхта инстиктивно и не одговори ништа.  Другарице избише на Теразије.  С обе њихове стране протезао се Београд, измешан од палата и чатрља.  Једно јато сврака прегонило се по остарелом кестењу на улици.  Те године пролеће је било врло лепо.  Раштркани Београд, који се ломио преко три брда, био је као створен за поверљиве састанке.  Неколико корака од средине града, и већ је човек улазио у споредне улице, непознате квартове, усамљена места, где се љубавници могу шетати до миле воље, а да не буду изненађени непријатним сусретом, подозривим оком.  Доиста, обала поред Саве, пут за Вишњицу, самоникле улице по Чубури, виделе су тада многи млади пар.  То су били махом ђаци са својим другарицама, радницама или газдаричиним ћеркама, млад свет који живи неопажен за школским клупама, а испуњава један велики део престонице.  Њихова љубав?  То је управо једна дуга шетња, испрекидана часовитим држањем под руку и по којим пољупцем ... пољупцем брзим, кратким, недовршеним. Међу њима били су и Вишња и Чедомир.  Преко зиме виђали су се овда-онда код рођаке; кад су настали топли дани, излазили су чешће са њом, па после сваког дана, и најзад без ње.  Како се Каја изгубила из њиховог друштва?  Откад су почели шетати сами?  Нису знали рећи.  То је било свакако једног дана, кад је Чедомир пратио, као увек, Вишњу од Кајиног стана до њене куће; он се опоменуо да је сутрадан неки празник, кад се нема школе, те предложио својој пријатељици да изађу у шетњу негде даље него што се то могло после школских часова.  Нашли су се у једној побочној улици у време које су заказали.  Од кућа су већ расле сенке, ипак је било још рано, те по улицама није било много света.  Кад је млада девојка угледала Илића који ју је већ чекао, наслоњен на стуб једне лампе, пошла је брже и пријатељски му пружила своју руку, покапану мастилом.  Без речи, ударили су другим путем, камо су их водили младост и лепо време.  Дан је био један од оних жарких дана у сред пролећа, кад се око нас осећа оргијање природе и ми зажелимо, с једним болним осећањем, да и ми полетимо безбрижно као лептир, да раширимо своје срце као дрво своје олистале круне, да се и ми страсно заборавимо као чела на каквом цвету.  Вишња је несвесно пила миље из ваздуха тога дана, опијала се присуством човека који је ишао поред ње, слушала је радознало и жудно његове речи ... речи школованог човека, које потсећају на књиге, одвајају од свакидашњих разговора и стварају романтику посред обичности живота.  — Зашто не пишете шта кад тако лепо говорите — рече му Вишња. — Ја бих то врло радо читала.  — Још је рано, треба ми још рада, читања, спреме.  Више пута узмем перо да забележим идеје које лутају кроз моју главу и изгледају ми сјајне; кадгод, чини ми се, успем, и тада осетим једно бескрајно задовољство које се не да описати, како каже чâ Јанко Веселиновић.  У оваквом разговору, у дугим погледима, у нехотичним додирима, били су далеко одмакли од града.  Пред њима се указивао усамљен сеоски друм, једна механа и велика, пространа шума.  Тада духну ветар.  Лишће у џбунова заигра у крај пута.  Занесени у своју лепоту, они нису осетили да је нестало лепог дана.  На земљу је била пала нека сенка, живот се повлачио, тице ћутале, а једноставан и таман облак ширио се све више изнад њихових глава.  Па ипак, они пођоше напред.  На загрејану руку или чело пала би им која кишна капљица.  Капље су биле чешће.  На један пут, ветар се претвори у вихор.  Облак се провали.  Из неба осу плаха киша, да се за час начини поток поред њиних ногу.  Они су ишли даље.  Таман да се спусте низ једно брдо, кад ветар скиде Вишњи шешир с главе и понесе га низа страну.  Млади човек потрча за њим и једва га ухвати у једном трњаку.  Кад се окренуо и пошао ка својој другарици, она је стајала сама у зраку пуном кише.  Све је око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза у тој прозрачној сивини причињавала као какав велики божур у некој чудној земљи гатки.  Коса јој је падала заводљиво преко лица.  Ветар се играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу танку, а заокругљену, извајану као од неког божанственог уметника, лепу, лудо лепу, најлепши облик који је икад створен на земљи.  Илић је био спремио читаво једно предавање о каузалитету воље, о спору између приврженика детерминизма и присталица индетерминизма, напунио се свакојаким апстракцијама, али, кад угледа своју другарицу у визији природних елемената, он се упита нехотице:  „Нашто пунити уши девојци тим страним речима кад је она лепа и без њих, савршена без свега мога знања, без појма да и постоје славни психолози?“  Цело његово биће вукло га је у том тренутку далеко од науке, тамо у ту сивину, ка његовој другарици, у њен заборав.  Млади човек не поче свој говор о вољи, али се не предаде ни привиђењу који је кишни зрак правио од његове пријатељице.  Он јој предаде шешир врло учтиво, и рече хладно, готово опоро:  — Хоћемо ли да се вратимо?  — Зашто? — чудила се Вишња.  — Киша ће још дуго падати.  — Али и до вароши је дуго — примети она. — Склонимо се негде, ако хоћете ... под какво дрво, у ону кућу у врх пута? ---—  Млади човек је и овде морао претрпети још једно расхлађење.  На предлог Вишњин, он се несвесно ухвати за џеп.  — Оно је механа! — одговори полако.  — У толико боље.  Још нисам никад била у сеоској механи.  Илић није имао новаца; десило се тако, глупо, остао је без марјаша, а није мислио да ће му што требати, па да узајми.  Он то призна, и осмејкиваше се стидљиво, као да је тражио опроштај што је сиромах.  Вишња не замери ништа.  Она није знала за та понижења.  Чак јој се то свиде: изгледало јој је природно, младићски, ђачки.  И доиста, ово их приближи.  Она се одушевљавала тој поверљивости свога друга оним унутарњим пламеном, који је палио њене мирне, невине очи и који је долазио право из срца.  Тај пламен и срдачност, која је звонила у девојкином гласу, чинили су своје дејство.  Илић је заборављао незгодни случај и своју оскудицу.  И они се вратише у варош још веселији него што су пошли, трчећи, прескачући баре, говорећи задихано, мешајући у говору час ти, час ви, и, кад дођоше до њене куће, раставише се као стари пријатељи.  Од тог доба звали су се по имену, задржавали дуже руку у руци.  Време им је пролазило у чекању једно другог, у састанцима по угловима од улица, у претераним шетњама и разговорима о овом или оном питању науке или политике.  Чедомир је остајао слободњак у свему.  С тим уверењем, које се граничило с анархизмом, решавао је сваки проблем.  — Шта то мари нешто мало правде у друштвеној конституцији — говорио је — пошто никаква комбинација неће уништити закон борбе који гноји земљу својим жртвама? ...  Шта то мари нешто мало грешака у Науци, пошто ми стојимо још далеко од истине, пошто васељенска загонетка измиче нашем схватању, пошто нико не зна да нас ослободи потреба наше природе?  Вишња је слушала ове речи, које су се чудно поклапале с оним нечим новим што јој је надирало у душу.  Она их је памтила све, и несвесно упоређивала са оним што су јој у школи предавали.  Кад је била поред Чедомира, она му је потпуно одобравала, потписивала свако његово мишљење, била присталица његових убеђења без резерве.  Тешко ономе који би се у том часу бацио љагом на свемоћ слободе и њене заточнике.  Она је била кадра да скочи на дрског човека, као мачка.  Али кад би се растали, она је претресала у мислима дуго што јој је Илић говорио.  Није јој тада измицало да он оскудева понекад у јаким аргументима, да су његови закључци често вештачке дедукције, па и софизми, а, с времена на време, упада у противуречности.  Она се питала још, што и они који су старији од њега, они од којих зависи ток државе и друштвеног живота, не усвоје Чедино мишљење?  У њој се бунио остатак старе душе, бунила се сва њена ранија наивност против извесних крајности Илићевог схватања ствари.  — Докле иде та свемоћна слобода? — питала ју је савест, једна савест коју је патријархална кућа образовала по типу беспрекорне врлине, испунила поукама и забранама. — Је ли слобода допустити оно што је недопуштено, укинути везе између оца и сина, мајке и кћери, учитеља и ђака?  Ја чујем само право ... право, а где је реч дужност?  Говори се само о сељаку.  Али он није све у земљи; није само њему положај тежак; сваки сталеж има своје муке.  И онда, Вишња није волела много прост народ.  У њему је познавала много дивљих, рђавих, лукавих, ружних људи.  — Поред пука постоји отаџбина — говорило је нешто у њој. — Зашто онда избегавати ту реч која је тако тесно везана за нас, везана везом најмилијег човека на земљи, оца нашег?  Вишња, лака словенска природа, давала се уверити и овом половином своје душе, и обећавала себи да неће мрзети девојачку школу и да ће пред Чедомиром прокритиковати његове идеје.  Прво је одржала.  Нико у школи није могао опазити код ње какву промену или ваншколску мисао.  Марљиво је радила, чекала стрпљиво крај школске године и спремала се за последње испите.  Али никад не поведе разговора пред Чедомиром о својим сумњама.  Чим би га видела, осећала се пред њим разоружана.  Он је знао толико ствари, прочитао толико књига, сипао стране речи као лавину!  Она није умела тако говорити, наћи у тренутку реч која јој је требала.  Кад је давала своја мишљења, реченице су јој остајале недовршене, није се могла сетити доказа који је хтела навести, збуњивала се и допуштала своме пријатељу да он формулише оно што је хтела рећи.  Да би пак утишала своју савест, радила је готово претерано на школским предметима.  Положила је испите врло добро, боље него ранијих година.  Шта више, добила је награду, једну књигу која је говорила о неговању поврћа.  Сад је требало ићи у Чачак.  — Ти се нећеш вратити отуда! — приговарао јој је друг.  — Ја ћу се вратити, Чедомире.  Ти ћеш видети!  У очи дана кад је требало да се растану, начинили су велику шетњу, обишли су готово сва места својих састанака ...  Вече их је ухватило на Чукарици.  Онде где избија топчидерски трамвај на друм за Обреновац, нашли су једну клупу и сели да се одморе.  Место је било као створено за састанак пред растанком.  Неколико путова и странпутица укрштали су се овде и изазивали мисли о даљини.  Заокругљена површина Савине воде беласала се између обала.  Пред њима се простирале дуге пољане, ниска брда, две три вароши и велико београдско небо.  Могло је бити око осам часова.  Ноћне паре блуделе су већ кроз атмосферу и покушавале да завију у помрчину разгранате врбе по обали.  Са суседног острва долазио је мирис на покошену траву.  На оближњим фабрикама палиле су се лампе.  Хорови жаба звонили су уједначено кроз вечерњу тишину.  Две три звезде боцкале су један крај неба.  Двоје младих ћутали су, тако седећи.  Свако од њих пратило је своје мисли кроз самоћу предела.  Они су обоје били и сувише озбиљни за своје године.  Чедомир је, намрштених веђа и суморно, палио своју цигару.  Девојки је један облак туге замагљавао њене бистре очи.  Најзад Илић прекину тишину као да се присећао нечег:  — Не ... не, ти нећеш доћи на Велику Школу.  Ти нећеш бити довољно јака да извојујеш своје право.  Лазаревићева не одговори ништа.  Чедомир продужи:  — Право претпоставља борбу.  А ти си жена ... наша жена која не воли живот одрицања, позитивне ствари, рад за човечанство.  Паланка ће бити јача од тебе ...  Једног дана, ти ћеш се решити за конвенционални брак, и ђаво ће знати да ли ћеш шта сачувати од онога што сам ти говорио?  — Ми ћемо остати увек пријатељи — одговори девојка.  Илић се осмехну скептички.  — Да ... да, пријатељи! ... — примети он — Пријатељство које се сматра да је вечито, а које живот распе као плеву!  Поред њих прохукта један воз  Вишњу обузе нека меланхолија без горчине.  Она промуца:  — Не говори тако, Чедомире.  Наше пријатељство је искрено, топло, добро.  Млади човек погледа своју другарицу право у лице; она не спусти очи.  Она је била обучена у матроску блузу од обичне материје.  Држала је руке у крилу. На глави јој је био прост шешир од сламе.  Па ипак, младост и здравље чинили су од ове тоалете њен најлепши оквир.  Она је била као створена за нормална осећања жене.  Све је било ту да та жена постане једног дана срећна мајка, проживи мирно и корисно свој део живота и, кад дође време, заспи вечито под обичним крстом, са кога ће киша и невреме спрати њено име и уништити таште човечје спомене, као и многима другим.  И млади човек осети се крив што узнемирава то тихо језеро здравих живаца бунтовним мислима нових дана и готово јој хтеде рећи:  „Хајде, срећна душо, поново у тих живот одакле си и дошла.  Остави пук и друштво нек сами воде своју бригу.  Ти ћеш тамо у Чачку наћи довољно посла да твој живот не буде излишан.  А кад ти једног дана твоја срећа допусти да мислиш и на оно што је прошло, сети ме се по ономе што је лепо било у мени“.  Али млади студент био је за њу јаче везан него што је сâм мислио.  Раскид са породицом му је оставио празнину коју је Вишња неосетно попуњавала.  Његово срце, које је дотле живело пустињачким животом идеала из књига, уживало је сад слатко на пригревици ових присних састанака.  Он се већ био навикао на љубак додир тога девојчета.  Најзад, и он је био млад, и он је имао у срцу нежности.  У природи је настајала све већа тишина.  Једно бело дрво, које се оцртавало пред њима, губило се све више у таму.  И мрак се спуштао као плаветна платна, изаткана од прашине и паучине.  Чедомир погледа поново своју другарицу.  Она се била изгубила у мисли.  Тек, једна једва приметна румен кретала се по њеним образима.  Младић се не могаде уздржати од једног покрета.  Он је узе за руку.  Она се не трже.  Он продужи свој нагиб и притиште један кратак и устрептао пољубац.  Пољубац не паде на усне, већ на ону румен по образу и остави младићу утисак глатке коже и нечега чистог.  Вишња се стресе.  Образ је заболе, као да ју је Чедомир ујео.  Она се диже нехотице и рече:  — Хајдемо у варош.  Доцкан је.  Кад је Вишња стигла у Чачак, осетила је тек ту сву супротност између живота који је предузимала и онога којим је дотле живела.  Она је била кћи Митра С. Лазаревића , бакалина.  Њен отац је држао дућан у главној улици коју чини у тој вароши пут Крагујевац — Ужице.  То је била права трговина, с двокрилним вратима, обојеним фирнаезом, са два велика прозора, пуна шољица, кутија од вешплава, ђинђува, водених чаша, ђачких таблица, бутеља коњака и емаљираних шерпи.  Газда- Митар трговао је још са житом, стоком, шљивама.  Код њега су биле најскупље цене, али је купаца било доста, јер се знало да код њега човек неће бити преварен ни у мери ни у роби.  Он се разликовао од осталих трговаца и по томе што се није вајкао.  Чак ни на порез.  Лепо се носио: зими астраганску шубару и капут од параћинског штофа, а лети сламни шешир у боји и прсник од платна.  Тражио је од жене и деце да пазе на одело.  Жена му је имала тепелук од дуката и дијамантску грану.  Деци је шила хаљине најскупља шваља у вароши.  Сваке сезоне т. ј. сваког пролећа и јесени, доносио је Лазаревић својој жени и најстаријој кћери штоф за хаљину из Београда; штоф је морао бити по најновијој моди и сувише скуп да би се продавао у дућану.  Газда- Митар имао је среће у трговини.  Послови су ишли добро.  Ипак је нешто пекло овог маловарошког првака.  Он је једва знао срицати, а теже му је било потписати се него отпешачити до Мрчајеваца.  Стога је јако уважавао школу.  Кад би се о просвети повео разговор, био је стално на страни школованих људи, ма они и застрањивали.  — Знање је светлост, знање је моћ — понављао је, као аргумент, ту реченицу, коју је случајно негде начуо, а у себи је додавао; „Ми смо слепи код очију, утучени у главу, стока божја!“  На спрату над дућаном седели су.  То беше стара паланачка кућа: пространа, удобна, врло строга обичних дана и врло гостопримна о празницима.  Вишњин долазак био је наравно читав свечан догађај.  Око ње су се утркивали мајка, млађа  браћа, укућани, суседи, па и отац, намрштених бора на челу и изразитих усана.  Свако од њих знао је наћи по коју лепу реч да јој каже, да јој честита на положеним испитима, ласка јој на отменом држању, доказује колико је већ велика девојка и да су јој нашли момка.  Отац јој је поклонио часовник и ланац, мајка јој наручила дугу хаљину; из суседства је добијала колача, разног цвећа.  — Ово ти послала Мила Цветкова — рече јој мајка, показујући јој велику дињу. — Дао Бог па родиле, те хоће да и ти окусиш ...  „Знам, вели, да их се Вишња зажелела у Београду ".  Некад јој је све то пријало.  Вишња се могла радовати дубоко, потпуно, пуним срцем.  Сад пак, примала је хладно те изливе паланачких симпатија.  Приговарала је себи за то: што год има добила је од тог оца са великим, меснатим носем, од те мајке, коју су изморили кућни посао и честа рађања, од те вароши која дрема на пригревици украј Мораве.  Покушавала је да веже своје мисли за свакидашње кућне ситнице, трудила се да се сети лица чија се имена спомињу, мешала се са варошким девојкама, седала крај прозора и тражила своје старо задовољство гледајући људе и ствари тако тесно везане за њен дотадањи живот.  Узалуд се девојка борила да се код своје куће осети као код своје куће.  Она је била изашла из уског живота, она му више није припадала.  Њене мисли враћале су се пут Бумбарева Брда, у белу варош на саставу две велике воде, и изазивале слику студента Илића.  Још највише би се разонодила кад би отишла својој другарици, Милеви, ћерци једног златара, чији је дућан био одмах до њихова.  Она је била провела готово цело детињство са њом и њеним братом, Радојем.  Златарев син је био нешто старији од своје сусетке.  Долазио је у њихову кућу као у своју.  Газда- Митар га је звао често да га што послуша, напише му писмо или признаницу, јер су му синови били тада мали, а другом коме није волео поверити се.  Вишња се опет играла кумаша са Милевом, доцније везла, плела и ћаскала по обичају.  Остојић је био нека врста старијег брата, пратио их у варош, окопавао им баштице за цвеће, позивао њихове другарице на седељке; нико није умео лепше од њега да начини сунцобран од тиквена листа ни да састави монограм за мараму.  У осталом, то је Радоју најбоље ишло за руком.  Учитељ се вечито жалио да Радоје стално трчи напред: научи лекцију која није још задата, а не зна оно што му је за лекцију.  У гимназији је било још горе.  Из немачког језика, земљописа, физике, историје имао је врло добре оцене, али је у осталим предметима био већином слаб.  Из српског језика је имао стално двојку.  Осим тога, задоцњавао је на часове, трошио много времена на трговање с поштанским маркама, свађао се с ђацима око панораме коју је правио у кутији за фул, био непажљив кад професор предаје и лепио фишеке од хартије по таваници учионице.  Најзад га истераше из гимназије што је доказивао катихети да природне науке побијају науку хришћанску.  Његов отац, кујунџија Марко, јако се наљутио због тога на свог сина и хтео га убити.  Занат није ишао никако.  Јела се стара мука.  Мајстор се надао бар у сина, да ће изаћи на пут, свршити школу, добити државну службу, па да проведе на миру старе дане уз сина господина.  — Боже дај здравље — говорио је раније стари Остојић — нек ми дете изучи школе.  Школа ти је најблагословенија.  Седиш у топлој соби и пазиш шта се говори.  Не радиш снагом него мозгом.  Гледаш кроз прозор: људи се паште, снег пада, тебе ни бриге.  Постанеш неки чиновник, шта ти је боље од тога!  Иде ти после плата, а кад остариш, пензионишу те, па ти и после иде плата, није много али колико да се храниш.  А занатлија?  Рано се дигни, доцно лежи, а кад остариш не можеш да радиш, па куд ћеш него у просјаке.  Сад се све то срушило јер „тај зликовац неће да учи“.  Радоје побеже од очеве куће у неко село где су имали родбине.  Ту је остао неколико месеца.  На чуђење целог села, начини од једног поточића воденицу са два витла, те га цело село прогласи за најдаровитијег човека под небом и помири с оцем.  Врати се у Чачак, али не хтеде продужити школу.  — Нећу да будем чиновник — рече оцу.  — Него шта ћеш, несрећни сине? — викну му стари.  — Ја бих хтео да изучим за златара код тебе.  — Какав златар на ово време, Бог те видео, кад и ја не могу хлеба да зарадим!  — Онда ћу ја у село за воденичара! — одговори младић тврдоглаво.  И тако оста.  Није Радоје мрзео школу.  Вишња је то знала.  Он јој је рекао једном приликом, да би радо учио нешто практично ... за машинисту на пример, али вели, мора да се иде од куће, можда на страну, па су трошкови велики, а ...  Није довршио реченицу, јер није хтео причати о сиротињи свога оца.  Место тога, он је прионуо у дућану и лепо помогао старом Остојићу.  Како кујунџилук није више ишао, одаде се нарочито на часовнике.  У слободном времену учио је немачки језик, поручивао мустре, каталоге, књиге са стране, па по њима набављао робу, чистио метал, оправљао сатове, лемио ланчеве.  Стари кујунџија се противио у почетку новотаријама свога сина.  Називао му књиге купусарама.  Најзад, виде да Радоје има право, па му предаде целу радњу, а сам поче да сади лук преко лета, зими пак да зева у оближњој механи.  Посао пође на боље.  Код Радоја су се могли купити часовници јевтиније него у Београду.  И сама му је радња била другојачија него у осталих.  Избио велике прозоре, ударио једноман окна, метнуо ролетне, набавио велике ормане, споља лак, а унутра сомотска постава.  Дућан му пун будилника, зидних и џепних часовника, па све куца и ради, као да у радњи има стотина срца и душа.  Марке су биле најновије, укус леп, цене умерене, а млади газда нежењен, па је све ишло како само може бити.  Радоје је радио и ван своје радње.  Основао је велосипедско друштво, утицао код општине да се праве вештачки бунари, поправљао женама машине, декорисао кафанске сале за забаве, заступао једну мађарску фирму пољопривредних справа, уређивао варошки парк, калемио воће на рационални начин.  Шта више, и по спољашности се разликовао од мештана, окорелих у навике и застарелу моду.  Имао је на себи плишано одело, црно и опшивено свиленим испустом.  Ципеле су му биле потковане.  Носио је сваки дан оковратник, и то оборен, с лептирастом краватом, која је играла око његовог голог, здравог врата.  На глави је имао качкету, пушио на лулу и бријао бркове.  Да се није знало чији је син, узели би га за странца.  Вишњи се допадао тај младић, жив, окретан, прав.  Ћерка једног трговца, она је несвесно осећала колико је висока цена Радојевим чворнатим рукама.  Том осећању придруживало се поштовање које су јој уливале његове сјајне, проницаве очи, које су гледале из својих дупља нешто унезверено, као да је душа стално у послу, зенице грозничаве, занесене, нестрпљиве, као у неког свеца и очајника у исти мах.  Ова врста страха пред младићем појачала се још више откако се вратила из Београда.  Избегавала је његов поглед.  Пуштала га да говори, и тек тако, гледајући у страну, осећала се сигурна у његовом присуству.  А Радоје је умео лепо да говори ... полако, дижући постепено глас, према значају предмета, одушевљавајући се, па падао у ватру и грмео.  Онда није штедео никога: свога оца ни председника општине, партију на влади ни друштво у којем је говорио.  Многима то није било право, па ипак чуле су се ретке замерке, јер је Радоје волео људе, волео човека као онај часовник који је оправљао, као ружу коју је калемио.  Његова вика није се дотицала ситних слабости и рачуна.  Он је нишанио високо.  Он је остављао свакоме слободан један круг болесних места, а нападао је на оно што је главно, на основе и темеље, у које се мало ко пача.  Млади часовничар је волео нарочито простог човека, изгладнелог грађанина и одрпаног сељака, оно управо што држи целу пирамиду друштва и који најтеже осећају њен терет.  Вишња је волела да слуша те говоре.  У доба реакције, штампа је била обамрла. Двоје троје новине које су излазиле писале су само о укопним друштвима, трансвалском рату и, за добре паре, кадиле владу.  Истина, Радоје није знао звонке фразе, његов говор није био окићен социолошким и економским терминима, он није умео ићи у облаке тананих апстракција; он је стојао на земљи и говорио просто;  — У народу је стање одиста очајно.  Нико није задовољан и нико сигуран.  Најако се осећају тегобе од неродице, од учмалости, од многих државних, окружних и општинских дажбина.  Свет даје и последњу цркавицу, а нема ни пута, ни ћуприје, учитеља, ни лекара.  Све је више сиротиње у нашем народу.  Села, у којима се никад није знало за оскудицу, боре се сад за насушни хлеб.  Општа чама, вечито јадиковање, стално незадовољство, грабеж, отимање, хајдучија, одсуство здравог морала, расуло и нерад, то су главне одлике данашњег народног живота.  Једног малог празника кад жене не раде, Вишња је седела код Остојићевих, кад Радоје дође с једним својим пријатељем, млађим чиновником из суда, те их позва, њу и Милеву, да изађу у шетњу до варошког парка.  Било је прехладило.  У вароши се осећала извесна живост. Сељаци се враћали кућама: ко у тарницама, ко на коњу, а већина пешке.  Ћевапџије изнели роштиље на сокак и задимили, а по зиду извешали кобасице разне дужине и дебљине.  О багрењу опет бојаџије обесили кануре бојене и небојене вуне, а месари кожице суве и сирове.  Пред кућама, на клупи или по сандуцима, поседало женскиње.  Иза једног плота, неке девојке одломиле грану од трешње, па тако беру и једу.  По кафанама се чуо жагор.  Деца се враћала с купања и дерала у сав глас.  Парк је пак ћутао усамљен.  Тек овде онде видео би се, у том парчету земље у крај Мораве, засађеном врбама и по којом липом, какав полуевропски обучен чиновник који је цигаром дувана убијао досаду.  — Је ли ти жао Београда? — упита Радоје своју сусетку.  Девојка поцрвене сва као да ју је неко ухватио у нечему недопуштеном.  — Не ... није — промуца она несигурно. — То јест, ја ћу се скоро вратити.  Часовничар се трже.  Пространа, тиха туга, као зимњи дан, рашири се изненадно по његовим грудима.  Али он није био човек који се подаје првом осећању, па намаче качкету на чело, распали лушу и, одмерено, упита:  — Па зар ниси свршила школу?  — Завршила сам — одговори Вишња гласом који је сад звонио поузданије. — Али не мислим да се ту зауставим.  — А шта можеш друго?  — Универзитет.  — Универзитет?  Младић ју је гледао својим чудним сјајним очима и као да се питао да она не тера шалу.  — Девојачка Школа може бити добра само као припрема.  Она није довољна жени која хоће да буде на висини свога времена — одговори Вишња и погледа плашљиво у младића, па после спусти главу и доврши као по дужности: — Наша модерна жена изостала је далеко иза жена цивилизованих народа.  — Да.  Нашем женскињу треба поуке.  У округу нема више од три четири школе за женску децу.  Али шта ће теби универзитет? — тврдоглаво је настојавао Остојић.  Девојка се осети донекле увређена, те подиже главу.  Њен поглед се сусрете с младићевим.  Његове очи гледале су је из својих дупља загонетно.  Она признаде:  — Ја хоћу да се образујем потпуно, до краја, систематски.  Зашто да то право имају само мушкарци?  — Јадно је то право, Вишња — осмехну се Радоје сажаљиво. — Наша Велика Школа зна само да фабрикује немоћне чиновнике; она од младих, паметних, поштених људи прави бедне, глупаве, непоштене канцеларијске слуге, чији је живот празан и пуст колико и она архива коју из дана у дан испуњавају.  У том се зачу нека псовка.  Један сељак, прљав и исцепан да би га у другој земљи ухапсили, терао је своју кобилу преко оближњег моста.  — Погледај, Вишња, овог сељака.  Он можда нема да купи друге чакшире.  Али зашто их не закрпи? ...  Бар то не стаје ништа.  Међутим, њему то не смета, он то не зна.  А тај сељак то је наш народ.  Он је запуштен, прост, прљав, смрдљив.  Ипак, он није непоправљив.  Напротив, ја сам имао прилике да се уверим да је он диван материјал, ја сам сигуран да је наш свет добра раса.  Само му треба поуке.  Оставимо модерне жене нека брину своје бриге, па загледајмо своје јаде.  Нека наше жене науче своје људе луксузу чистоте, нека му омиле кућу више од кафане, нека подигну бољи подмладак него што смо ми.  Шта ће ти боље еманципације?  Ишли су сад по стази посутој шљунком.  Око њих се мешало засађено цвеће с дивљом травуљином.  Кроз уско лишће од врба промицао је по који сунчев зрак и изливао свој бакар и злато по зеленом бусењу.  Радоје је одбијао кратке димове на својој луши.  Његове очи су гореле као жишка у дувана.  — Наш народ треба просветити.  Сељака треба научити читању и писању.  Треба га увести у тајне нашега доба, где човечју снагу замењују често вештина и природа.  Треба му показати делом, ову државу у ствари начинити његовом.  И место што му држава одузима последњи грош ради чегртања скупе и некорисне бирократске машине, треба да му га она враћа тиме што ће му осигурати безбедност у селу, олакшавати му везе с оближњом вароши и даљим пијацама, организовати сталну бригу за народно и сточно здравље, појачавати принос у пољопривреди увођењем земљорадничког кредита за набавку савршенијих справа и средстава, и у опште претпостављати, свуда где му је то место, материјалну културу нематеријалној.  Они су били избили на обалу Мораве.  Радојева сестра и чиновник из суда били су изостали далеко иза њих.  Пред њима пак се пружала усталасана долина Западне Мораве чак до ибарских планина, чије се заокругљене линије назирале у прашини сунца на заласку.  Долина је била пуна примитивних баштованџиница, где су се уздизале притке процветале бураније и по који усамљен долап, искрпљен блехом.  Ниже од њих растао је грашак, са широким зеленим махунама, које су висиле на све стране као фантастичне ресе.  По земљи се протезале леје лука, између којих се ширио патлиџан, румен и сочан.  У низинама виделе се вреже од бостана и краставаца; ту су биле подигнуте шиљасте земунице, под којим је меланхолични Чачанин, с великим сламним шеширом као мангала, чувао свој мâл суревњиво и забринуто.  Суревњиво и забринуто се надао сваког часа лопову који би му покварио више него што би однео, а бојао се и ведрог неба које му прети сушом непрестано.  Око плотова су расли сунцокрети.  Они су високо дизали своје криве, таште, жутокруне главе и лепо се повијали према поветарцу који је пиркао из Овчарске Клисуре.  На извесним местима пробијала је Морава то зеленило и текла преко плићака, испод подривене обале, кривудала по широком кориту и губила се на хоризонту као разастрто платно од сребра.  — Погледај ову воду — рече младић девојци која је стајала поред њега и гледала, стегнутих губица, у лепу долину, где је било тихо и без људи. — Сваког секунда она односи по читава блага.  Столећа су прошла од како смо населили њене обале; сваку стопу ове земље налили смо својим знојем и крвљу, а ми не знамо још колико неисцрпног злата лежи у тим таласима.  Вишња га погледа неповерљиво.  Прво што помисли било је да му златарски занат није занео мозак, те је намислио да црпе злато из те убоге речице, за коју зна мало ко ван Србије.  — Место да нам користи та река, она нам плави поља, засипа усеве, односи најбољу земљу и прети да једног дана збрише целу варош.  Међутим, она нам нуди хиљаде руку, да нам олакша борбу за насушни хлеб.  Ево овде у равници, где се киша очекује као благодат небесни, Морава треба да се разлива у многоструки сплет зелених поточића, који би ова полудивља поља претворила у најлепши врт.  А тамо даље ...  И Радојев поглед изгуби се у планине које су са запада блиско окружавале Чачак.  Обрасле у шуму и бујад, оне су дизале озбиљно своје врхове украшене чипком од букава.  По гдегде видело се неко раштркано село.  Ветар је доносио отегнуте сељачке гласове који се нису разбирали: да ли су песма или запевка.  Из планинског склопа избијала је река као из неке чељусти.  Иза њих је била варош: један широк друм, низови кућа и кућерака, накривљени плотови, неколико липа засађених пред каквом кафаном, и широко незграпно кубе старинске цркве, са златним крстом, који се сија у ватри сунчане светлости.  Усред тог великог предела, стајао је Радоје, скромно, готово понизно, с лулом у левој руци и гледао тамо у правцу планина на западу.  Он је био миран.  Ништа на њему није издавало узбуђење.  Једино су његове очи сијале оном својом ватром, јако као крст на старинској цркви.  Вишња га пусти да говори.  — Само треба претворити речну снагу у електрицитет — продужи доиста млади сајџија, начинивши десном руком један покрет као да хтеде истргнути нешто. — На сваком кораку, тако рећи, може се подићи по једна централа, чије би струје ноћу осветљавале нашу варош, наша села, путове, а дању покретале занатлијске машине, стругаре, штампарије, разне фабрике за прераду наших сировина.  Младић се видљиво заносио.  Његово избријано лице грчило се нервозно, а прсти су трзали штит од качкете.  Девојка га је слушала с пажњом и, у исти мах, са извесним страхом.  Она је несвесно упоређивала свога земљака са човеком кога је оставила у Београду, који је такође имао велика одушевљења за бољи живот, за нова прегнућа.  Својом малом главом, она је обухватала ове обадве широке царевине мисли и трудила се да их разуме обе и да их помири.  Говор њеног земљака био јој је ближи, јер је био практичнији, опипљивији, земаљскији.  — То је мој план — трже је из тог размишљања Радојев глас, округао у томе тренутку, мек, треперав, као да се одваљивао од самог срца. — Ја мислим да подигнем једну такву централу под Овчаром.  Ускоро ћу отпочети да говорим с неким пријатељима ...  Теби првој о њој казујем, и хтео бих да знам шта ти о том мислиш?  Вишњин поглед сукоби се с Радојевим очима.  Тада јој се учини како у њима дрхти цела Радојева душа, и збуни се.  Сунце је било дошло према њима.  Ствари око њих бацале су велики хлад.  Девојка обори главу, и посматраше дуго своју сенку која је расла поред ње.  Најзад рече:  — Ти си паметан човек ... ти знаш шта радиш.  Наша варош дугује ти већ много, за парк, за ...  — Не, Вишња ... — одби младић скромно.  — Ја мислим да је то могуће, то ће бити врло корисно, и, надам се, наши ће те разумети.  — Да, мени је потребно да ме неко разуме, да ме охрабри ако сустанем.  Наши људи су прости.  Мени треба ...  Овде се Остојић заустави као опоменут једном унутрашњом примедбом, једним од оних тајанствених гласова у нама самима који не варају никад.  „Мени треба један искрен друг“ — хтео је рећи — „једна жена као што си ти, тако учена у својој простоти, тако проста у својој учености ... ти, која би вечито била уза ме, која би се посветила моме делу, била мој добри геније, јер је сваки рад ... нарочито овај који траје више година, врло тежак, огромно тежак ...  " Он то не рече.  У осталом, већ их пристигоше Милева и њен пратилац.  Сунце је било на заласку.  То беше онога истог тренутка кад је Чедомир Илић излазио из куће Матовића.  И у Београду је сунце залазило, само другојачије, ћудљиво, бурно, како то природа може да удеси по каткад над том вароши, широм отвореној мађарским пустарама.  Црни, велики летњи облаци извирали су иза Земуна, сакривали сунце, па бежали даље.  После њих долазили су други, па трећи, брзи, дурновити, као неке фантастичне животиње.  Језовите сенке прекрилиле би земљу, па би се у час изгубиле и уступиле место блиставој светлости као од драгог камења.  Јата врана бунила су се по уличном дрвећу, дизала се у вис, кружила неко време, па опет слетала, и крештала свеједнако и јогунасто.  У једном тренутку сунце разби облаке.  Оно се указа светло, бело, као растопљено сребро, и још високо над зарубљеним брдом преко Саве.  Све се запали.  Рекао би да се светлост сјури с неба бујицом.  Многобројни прозори на здањима и чатрљама, на Двору и болници, запламтише живом црвеном бојом.  По зидовима остарелим и новим, запуштеним и очуваним, просу се нека чаробна неранџаста боја, која се види само код лептирова, а на супротној страни, по крововима ниским, високим, од олова или просте ћерамиде, с кубетима или турским димњацима образовале су се плаве сенке, које су још више истицале небеску илуминацију.  Београд је изгледао као лепа циганка кад иде на бал.  Кад изби на Теразије, Илић застаде неодлучно.  Било му је још рано за вечеру.  Погледа око себе неодређено.  Затим се упути ка Калимегдану, камо иду, у његовом расположењу, сви који немају своје куће.  Света је било доста у главној улици и пред кафанама.  Људи су гласно разговарали.  Најчешће се помињале речи о И  новцу, динари, па онда псовке, које су у нашем говорном језику тако фамилијарне да им често говорник готово не схваћа прави смисао.  Још се није знало о скандалу у Двору.  Вечерњи листови ћутали су као рибе.  Чедомир је ишао брзо, не знајући ни сам зашто хита.  Свет му је сметао, те сиђе с тротоара.  Око срца му је било весело, топло, па и жалосно.  Мило му је било што је реакција падала, слобода се објављивала, што је настајала нека промена најзад.  А мучно, што је, можда несвесно, осећао да је он сувише мали да би могао припомоћи тој промени.  И још нешто.  Младићу није било добро.  Ваљада, бура која се спремала у ваздуху, уносила му је грозницу у крв.  Руке су му гореле.  Ватра му ломила тело.  Кад би га неко ма и очешао, заболело би га до срца.  Близу Калимегдана срете га једна група другова, Ужичани и Црногорци, с којима се хранио.  Они су ишли у гомили, грајали и препирали се о неком питању.  Зауставише Илића да чују и његово мишљење, и позваше га код Пеливана, бозаџије чувеног у то доба у студентским круговима.  Али он одби позив ћутке, махнувши руком, и уђе у парк.  Ту је било света још више.  Склони се у крај, где је почињала једна споредна стаза.  Начини још неколико корака, и спусти се на једну клупу, коју угледа празну и усамљену.  По стази је било мирно и топло.  Једна црвена буба трудила се да се успење уз један камичак. Стаде посматрати ту бубу и мислити ... ко зна на кога!  На државни удар ... на професора коме у том тренутку скидају букагије с ногу и нуде за министра ... на професорову ћерку, око које ће се већ сутра отимати удварачи ... на своју љубав: здраву, одраслу паланчанку, чије срце, можда једино на свету, куца у том тренутку за њега ... на своје лектире, убеђења, на себе самог ...  Ко ће рећи икад гомилу осећаја, мисли, слика, успомена, које се прегоне у човеку у извесним часовима усамљености!  — Куд нађе ту жену: плебејку, старију од себе, удовицу — рече Илић у себи изненадно, циљајући на краљеву женидбу. — Не могу да схватим такав брак у обичним приликама, а камо ли кад је у питању престо.  Ко би то могао помислити само јутрос, само данас у подне!  Краљ Милан му неће никад опростити.  Реакционари су, ваљада, бесни од једа; министри нису чекали ни оставка да им се уважи; њихови кабинети зврје празни; краљ није успео да састави владу, вечерас нико не влада Србијом.  Круна ће морати потражити наслон на народ ... мораће дати нов устав, грађанске слободе.  Наше идеје иду у сусрет победи.  Младић се осмехну као на неки свој успех.  Он је волео своју земљу дубоко.  Поред бриге за личну будућност, он је мислио и на будућност Србије.  Његово биће и његова земља били су у њему везани чврстим спонама, наслеђеним још од његовог прадеде голаћа, а можда још и даље, од предака којима имена није знао, а који су морали волети ову земљу кад су се били за њу.  Чедомиров поглед пређе преко главне стазе, која је описивала једну врсту круга, прелете преко гомиле пепељавих капута, разнобојних блуза, накићених шешира, разапетих сунцобрана, и задржа се на једном споменику, окруженом букетом прецветалог јасмина.  Учини му се као да га биста посматра упорно.  Не могаде издржати тај бронзани поглед те саже главу.  Мисли му пређоше опет на професора.  Учини му се као да чује отварање апсанских врата, читање указа о помиловању, откивање гвожђа и несигурне кораке ослобођеникове који пролази без бриге поред наоружаног стражара што је дотле располагао његовим животом и смрћу, па се слободно упућује у варош.  После се сети његовог дома на Врачару, скромне, готово сиротињске кућице, где народног борца очекује његова породица.  Они ће му причати о много чему, о много кому, па и о њему, Илићу, мислио је; Младен је брбљив, а Бела ...  На ову реч младић задрхта.  Један пламен загреја му образе.  Пред њим се појави, као у магли, Белина глава, са осмехом размаженог детета и шишкама по челу, које су сенчиле њено лице претерано бледо, готово слабачко.  У тај исти мах појави се и визија Вишње, тако исто у магли, нејасно, непотпуно, само главом.  Била је права противност Бели.  Чедомир натуче шешир на очи, хотећи да одагна ова привиђења.  — Матовић ће имати великог утицаја на развитак даљих догађаја.  Он ће несумњиво привести у дело програм странке, озаконити слободу штампе, збора и договора — трудио се младић да скрене правац својих мисли на конкретне ствари, али слике оне две девојке нису му излазиле из главе, тако магловите, обвијене димом, сенкама и супротностима, као у сну.  Главна стаза разређивала се.  Шетачи се враћали у град.  Између дрвећа хватао се дуг и весео летњи сумрак у виду танке, прозрачне измаглице, као фине свиле, која је благо и видљиво дрхтала.  Плаве боје просипале се на парк.  Из шуме је долазио дах ноћи, мирис боровине, свежина росе, задах трулог лишћа.  Један трамвај шкрипао је уз брдо; електрична светлост севнула би несигурно као муња неке далеке буре.  Као сви људи који воле књиге, Чедомир је био склон маштању.  Тражио је самоћу; уживао у лењом губљењу времена.  Колико би ствари видео како лете око њега тако у тишини изгубљених часова!  Колико пријатних мисли опколило би га као гомила правих пријатеља!  Љубазна познанства, ласкаве речи, добре наде и обећања узимали су на се изглед стварних бића, рађали се један из другог, гурали се око њега, пролазили поред његових очију весели и шарени као сватови, и губили се у ноћ преживелих година.  Преста брзо да се бори против појаве два женска лица, оба љупка, оба пријатељска.  У осталом, он је у том тренутку жељкао једну неостварену жељу за променом садашњице, нејасну жељу за нечим потпуним, савршеним, која би хладном мислиоцу била одмах апсурд, а која је њему изгледала само немогућа због њега самог, те му изазивала потребу да промени себе, да кида, да се разведе са самим собом.  С пуном збиљом, као да то само од њега зависи, покуша да од те две девојке начини једну.  Пажљиво је одабирао њихова преимућства, док је брисао са њих све што му се није допадало, све што је кварило хармонију његове идеалне жене.  Тако је гледао у врх једног багрена и у његовим последњим гранама, које су се љушкале на вечерњем поветарцу, спајао слике своје две познанице.  Од Беле је узимао њене ситне префињене црте, њен осмех мачкице која се умиљава, њену несташну веселост; овај профил задахнуо је Вишњиним повременим руменилом здравља, њеним изразом беспрекорне чедности, додајући још њене угасите очи.  Његова машта не задовољи се тиме.  Она оде даље, и стаде му цртати положај те своје творевине према њему, у друштву, у животу једном речи.  Машта је ишла као на крилима.  Кад се дође већ до немогућности, младић се трже.  Жалосна стварност приказа му се тада исто тако лако као и тај сан за идеалном драганом: он је био само сиромашан ђак, без родбине, без сигурног прихода, без пријатељских веза и заштитника, права друштвена нула, некористан никоме и који се никога не тиче.  Ова издаја сна заболе га као удар у срце.  Он се диже с клупе, прође стазом и изби на излазак од парка.  Ноћ је већ наваљивала са истока и падала на варошке куће беле, сивкасте, црвене, црне, ниске, високе, нове, старе, збијене и раштркане како их само Београд може показати.  И та варош, са белим именом, представи му се црна као гробље.  Доиста, светиљке нису биле још упаљене, те је владао приличан мрак.  Улице, изроване због неких општинских радова личиле су на низове ископаних рака.  Гомиле иловаче у помрчини давале су утисак гробних хумки.  Усамљени пламенови који су се палили по прозорима блудели су дрхтећи као душе прогнате из раја.  Пусти простори, по којима се назирала тек овде-онде која прилика што се лагано вукла, изазивали су мисли о смрти.  Било је нечег гробног чак и у кућама, из чијих разваљених вратница и подрума без окана био је туп мрак као из гробнице.  Илић стеже срце и упути се лагано на вечеру.  Дани су пролазили врло споро.  Жарко јулско сунце пржило је београдске голети, као да је сијало из пакла.  Илић је имао стан, управо кревет, изгубљен у сокачићима, двориштима, баракама, степеницама и рупама Савамале.  Под прозорима су му расли ефемерни патлиџани, који би се спарушили чим би за педаљ одмакли од земље.  Жене се кувале по шупама, одмах до помијара и ђубришта.  Оне су излазиле за тренутак из тих јадних кровињара, којима би пожар учинио милост, заврнутих рукава, знојава лица, раздрљених груди и врата, босих ногу, па радиле нешто по дворишту сагибајући леђа, ширећи ноге, избацујући своја претерано развијена бедра, често несвесне стида и срама, а понекад намерно, с извесном циничном сиротињском перверзијом, која даје све више сласти што се ниже пада.  Калдрма, куће, кровови цаклили су се под усијаним сунцем готово у дијамантском сјају, те давали улицама, које су празне ћутале, празнички изглед.  Изнад вароши, дизало се безизразно, пространо небо, у којем се видела само понека ласта као црна звезда.  Усред мртве тишине у атмосфери, на Сави се, изненадно и нечујно, подигне један стуб водене паре, па, вртећи се око самог себе, као утвара, полети уз воду, промакне гвоздени мост и изгуби се негде око оскудног зеленила на острву Циганлији.  Пред вече, кад мало прехлади, свет је излазио на Калимегдан: сеоске учитељице и маловарошани који су дошли о распусту да виде Београд, беспослени радници, становници предграђа, ситни чиновници који нису могли отићи у бање: јадан, невесео свет који се другим данима не опажа у присуству жена и људи, лепих, задовољних, срачунатог држања сукње или цигаре, весела лица, охолог погледа и одела по последњој моди.  Илић је поносито сносио своју сиротињу.  С невином вером у будућност, он је трошио своје младе године радећи да буде достојан поверења које ће му се некад указати.  Од лекције коју је имао плаћао је стан; остајало му је још нешто за дуван, ситан трошак и по коју књигу. Хранио се на кредит, до бољег времена, где и раније.  То је било тамо, кад се пође са Зеленог Венца ка Варош Капији, па лево.  Ту се види један дућан своје врсте, углављен између једне папуџинице и трговине са старим књигама.  Ништа не свраћа пролазнику пажњу на њега: фирма ни модел робе што се ту може наћи.  Али они ради којих тај дућан постоји познају га на први поглед по његовом прозору, упрљаном мувама и масним рукама.  Ту висе низови неке врсте кобасица, жути се суд киселих краставаца, изложена је чинија обичног сира и неколико хлебова од гроша.  Тај дућан је београдски специјалитет, једна врста приватне народне кујне или ресторана без алкохола.  Он се језиком својих посетилаца зове звонко: чокалиница.  Од свију чокалиница, ова је најстарија и на најбољем гласу.  Читаве бајке причају се о људима који су јели у њој, у данима своје младости, њен пасуљ с пастрмом, скуван на особен начин, чокалиски пасуљ, с много паприке и воде, а мало пасуља и пастрме, али за кога тврде да је најукуснији од свих српских пасуља.  Један професор универзитета, два посланика на страни, неколико министара, један милионар и тако даље, веле, да су прошли кроз две собе из којих се састоји ова чокалиница, и остали понешто дужни по умашћеним и у крајевима испресавијаним, дугачким тефтерима њеног газде, неког малог, трбушастог Маћедонца, кисело насмејаног лица и кривих ногу.  Њега сви његови гости зову Стрика, па по њему и његову гостионицу: код Стрике, те јој је то име остало у публици, сигурније него да је фирма протоколисана код суда.  У чокалиници се живело доста весело.  Кад нису критиковали митрополита што им не услиши молбу да се преко лета прехране у каквом манастиру, они Ужичани и Црногорци били су врло занимљиви, настављали дискусије о њиховим питањима, правили пошалице.  Ту су стизале прве дневне вести преко штампараца, како су се овде звали словослагачи.  У њихову собу, која је била за боље госте и у исти мах служила за кување, долазиле су оближње раднице да однесу кући врућ ручак, кокетовале простачки гримасама, вратом и куковима, и, за један глас више, наручивале мокролушким жаргоном:  — Стрике, сипи ми два’ес ’ пара пасуља.  Понекад наврати и Зарија Ристић , следбеник класичних философа и нуди на продају свешчице својих Гром-мисли. Публика се стане да надмеће ко ће више знати на памет тих његових бунтовничких изрека:  „Абдикацијом неких владара није ништа поможено народима кад она није у корист републике ...  Од патриота бежи општим људима: да благо ти будет и да долгољетно поживиш на земљи ...  Да постоји рај сваки би се старао да што пре умре ... Карт бланш имају: деца, лудаци, владари, црквени поглавари, башибозуци, команданти армија ...  У Србији има толико будала да се за педесет година не роди ниједан ипак би их доста било ...  У програму друга Толстоја само је последња тачка добра, јер је дигао руку од свега и почео бежати од својих ...  Најискреније су животиње крокодили јер лију сузе за одбеглим пленом ...  У државама где је оморина, тежак, загушљив ваздух, прво, као најнежнији, умиру владари и чланови династије ... "  Илић је волео Зарију присно.  Он је у њему видео једног сапутника на истом путу, на путу у интелектуални живот, човека кога су интелектуалне радозналости, жива младост, сумња у радост која се нуди, непомирљив идеализам, неутољива жеђ за усавршавањем, сви инстинкти једне душе будне, упечатљиве и несређене обузели, занели и осудили на најтежа искуства.  Родом из Бијелог Поља у Старој Србији, он је прешао овамо да се школује, потуцао се од гимназије до гимназије, стално одушевљен, стално без марјаша, матуру није положио и похађао је Велику Школу као ванредни слушалац.  То је био тип своје врсте; док су његови другови били државници, научари, песници in, он је себе посветио за философа.  Зато је сматран за смешног, и ако их је било много луђих.  У државној служби није нашао места, и ако су тамо постављани људи с мање школе од њега.  Дивно је чудо било што поред своје философије није већ умро од глади.  Свој позив је схватао на старински начин.  За њега философски системи нису имали вредности.  Нарочито није марио немачке философе.  — Њихова се наука састоји — тврдио је — у давању необичног смисла обичним речима и излагању врло разумљивих ствари на неразумљив начин.  Он је хтео да буде просто мудрац.  Своје мисли налазио је шетајући по варошкој околини коју је називао природом.  Потврђења својим закључцима тражио је у обичним разговорима у друштву, песмама омиљених песника, у чланцима дневне штампе.  — То је божанска искра инстинкта, која је човеку остала из природног стања — објашњавао је разлог што су зрнца философије дошла на та непосвећена места, смешећи се као дете.  У тим приликама дошло је Илићу прво писмо од Вишње.  Оно је било у једном великом пословном завоју зелене боје, с натписом радње њеног оца.  После је дошла карта, обична поштанска дописница, испуњена јевтиним плавим мастилом, које је можда сам газда- Митар правио.  Затим је дошла опет једна карта, са сликом неке велике зграде и краја улице, која се губила у низини својих простих, неугледних кућа.  И онда опет писмо, у истом бакалском коферту, с рапавом хартијом, по којој се проливало мастило.  Ах, та писма!  Она нису садржавала ниједну необичну реч, ниједну нежност.  У њима није било спомена на оно што су заједнички преживели и проживели.  Она су почињала просто, једном речи:  „Чедо!“ и, мало ђачки, мало новинарски и књишки, излагала строго, готово суво, обичне прилике, начин живота и живљења једне девојке у паланци.  Опис једног излета у Овчарску бању или каква несташност млађег брата испуњавали су по читаво писмо.