МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ  ПРЕ СРЕЋЕ  ЗАГРЕБ  ИЗДАНЈЕ „КНЈИЖЕВНОГ ЈУГА“.  ТИСАК НАДБИСКУПСКЕ ТИСКАРЕ.  Решила сам да од данас пишем дневник, не дневник свакидашњег рада и дангубе и ситних мисли, већ дневник оних дана у које ми се десило нешто важно, разуме се, само за мене важно.  Од других ћу да кријем и да држим под кључем свеску и ако моја сестра није радознала, а мојих се родитеља не тиче шта ја пишем.  Они мисле да све што ја чиним мора бити љупко и наивно.  Али треба бити обазрив; и случај може понекад сасвим наивно да се умеша и да начини несрећу, као што је на пример учинио мени.  Осим мене ову свеску нико не сме читати, зато не сме нико ни да је види.  Мени је било смешно што Ана која воли Н. пише свако вече у дневник.  Изгледало ми је глупо бележити све ситнице и своја мала осећања.  Зашто?  Да се некада потсети да је у седмом разреду гимназије волела Н. Боље би било да научи физику, него што дангуби око дневника.  Ту је једно вече свакако било записано: данас смо се посвађали; а сутрадан: данас смо се помирили и тако даље.  Разуме се, људи који имају нечега јачег у својој души имају шта и да пишу.  А зар сам ја живела?  Не, баш напротив, ја сам живела, јер ништа нисам знала.  Била сам срећна, значи живела сам.  Сад сам несрећна па зар сад не живим?  Живим сад још јаче.  Ја не умем да ухватим логику живота: да ли живети значи бити срећан, или бити несрећан, или само не бити мртав.  Знам само да више никад нећу бити срећна.  Да ли сам ја паметна?  Нисам много.  Али сам много паметнија него пре кад сам била уверена да сам паметна.  Са сазнањем стоји овако: ко мало помало сазнаје, једног дана зна све страшне ствари, а није га стало никаквих болова; а ко ништа не зна, па одједном као неко страшно откровење сазна све муке живота, то га толико потресе да се из темеља промени.  И од тога буде несрећан и паметан.  Управо паметан значи бити несрећан.  Истина, мој чика сасвим обрнуто тврди, али ја му не верујем, јер и он је свакако гадан као и сви људи.  Мени се десила страшна и значајна ствар и она је сасвим преврнула мој живот.  Уосталом можда је овако боље.  Волим више да пропатим, него да сам глупо индиферентна.  Иначе бих морала презирати себе као што презирем њих.  Дакле, у дневник ћу бележити све важније догађаје и мисли.  Да видим шта ће ми још живот донети.  Јер ако не будем имала каквог задовољства од посматрања развоја свога душевног живота, онда знам да више уопште никаквог задовољства нећу имати.  Мени је седамнаест година и ја сам се пробудила из обмане.  Моје је детињство било лепо и дуго је трајало, до пре неколико дана.  Или боље: моје је незнање било лепо и дуго.  Не знам да ли да жалим или да волим.  Сад ми се чини да ништа нисам знала осим да се годишња времена мењају: да човеку не буде досадно; да нас снег утеши за цвеће; да је пријатно кад те сви воле и кад све волиш; да је понеки предмет непријатно учити, али да је велико задовољство знати да су тата и професори „одушевљени“ мојом интелигенцијом.  Мој је отац сујетан: он хоће, зато што је он први у вароши, да и ја будем прва у школи.  Ја сам се смејала и живела полусвесно као у сну, у коме верујем невероватне ствари.  Јесте, ја сам спавала, спавала.  И разбудила сам се на свој рођендан кад ми је било седамнаест година.  Страшно пробуђење.  То је први важан догађај.  Те још како важан!  Треба да га забележим.  Неколико дана пре тога дошао је чика да нам каже збогом.  Одлазио је у Београд.  Чика је мене увек много волео и толико пута је казао оцу и мајци: ви не знате да је она паметнија од оно двоје старијих.  Или: дајте ми на зајам ово дете за четири године, па да видите какву ћу девојку да вам вратим.  Јесте, чика је врло паметан, паметнији од тате и ако се то оцу не сме рећи.  И ја сам њега много волела, али сад и њега мрзим.  Да ли га мрзим?  Зашто ми бар он није једном казао: дете, свет није тако леп; већ баш све обрнуто.  Не, не мрзим чику, то је сувише оштра реч, а ја сам заповедила себи да не лажем и да не претерујем никад, јер из овог другог настаје оно прво.  За толико тога много сам му захвална да не могу да га мрзим.  Само га не волим више.  Дакле, он је дошао, пољубио ме, ухватио за оба ува и казао:  За рођендан нећу бити овде, али сам мојој паметници купио неколико књига.  Отиди, стрина ће ти их дати ако дотле не оздрави и не ђође.  Ја сам пољубила чику и захвалила му што ми није купио лутку и што ме он једини сматра за човека.  Он се насмеја и оде.  Кад се врати, неће ме наћи више.  Његова је филозофија сасвим различита од моје.  Она је обратна: он зна све и опет каже да је свет и живот прекрасан.  Да се човек згади!  Ах, тако ми је тешко и тако се осећам неправичном и незахвалном.  Са каквом ме је вољом он учио француском и руском језику и како су забавни били ти часови!  Али како може несрећно створење некога волети?  Напослетку, он је и крив, негова проклета књига.  Ујутру на мој рођендан отишла сам да ме пољуби стрина, која је још била слаба.  Она ми даде свој поклон и рече да у чикиној соби у орману с књигама горе у белом завоју (она је рекла у завоју) има неколико књига за мене и замоли ме да их узмем сама.  Потражих и нађох увијену у белу хартију једну доста нову књигу.  Наслов музикалан, писац Толстој.  То је за мене.  То мора бити лепо: његова љубав за музику и његово разумевање ње.  И донех кући.  Не знам како ми није пало на ум да је то свега једна књига.  Почели одмах да прелиставам и запрепастих се.  Сакријем је и увече је прочитам целу.  Одмах сам видела да сам погрешила, да ми мој драги чика није ту књигу купио за рођендан; њу је он читао.  И могао је после опет да има онако искрено весело лице.  И тај велики, обожавани Толстој, како је могао да напише нешто тако свирепо и грубо!  Чика ми је преводио у одломцима његово Детињство и ценио га је више од свих писаца.  Има момената кад бих плакала и молила чику да ми опрости што га више не волим.  Ето сад имам жељу да одем к њему, да му све испричам и да му кажем колико сам несрећна.  Чини ми се да би он једини могао да ме утеши?  Само кад би ме убедио да то није истина, а то није могућно; баш то ме је највише и убило у тој књизи што се истина осећа као физички бол.  И после кад човек већ нешто зна, он не може опет да не зна то исто.  Прва мисао кад сам прочитала ту књигу била је:  Ја нећу да живим у тако гадном свету, хоћу да се убијем.  То хоћу и то нећу на томе је и остало, као неко решење које се не извршује, јер се има довољно времена да се изврши, и после њега нема шта да се ради.  Што сам више чекала, та је мисао све мање енергије садржавала.  Међутим ја сам почела да мрзим и да презирем.  Да би човек живео, треба да воли или да мрзи -— људе.  Ја сам их волела, сад долази друго.  Зашто постоји цвеће и птице?  Зашто је снег тако леп и чист?  Зашто зелена шума обећава живот пун тајанствених лепота?  И зашто ја пре нисам знала оно?  Сви су знали, и моји другови, и две другарице.  Зашто ја да не знам?  И они су се сви помирили с тим.  Сећам се како су понекад имали израз постиђено збуњен, јесте, не варам се, опазила сам, а нисам разумела.  Да нешто кажем Ани: ја нисам досад знала шта значи реч брак, она би казала да лажем.  Никоме нећу признати то моје глупо незнање.  А шта ли мисле о томе мој отац и мати?  Свакако верују да још не знам, а можда су толико паметни да мисле да никад нећу ни знати.  Како сад ја могу њих да поштујем?  Црвеним од стида кад помислим како је мама говорила да је боље да се удам кроз коју годину, него да по татиној жељи учим школу, јер ће то дуго учење покварити ведрину моје душе.  А после, све те учене девојке остану уседелице, или што мало више знају, а много пробирају, или што се људи боје да узму у кућу плаву чарапу (учену жену).  И на то сам ја одговарала:  „Имаш право, мама, мени није тешко учити. али то је тако дуго — још пет, шест година.  Хоћу да се удам; волим да будем млада“  Ух, млада!  И то је све одвратно кад замислим: бела хаљина, вео, свирка, светина.  Зашто?  Само деци то још може да се свиди.  Али зашто и они што знају то чине?  Пролазе дани.  Разуме се, ја сам се сасвим променила, и моји су изволели то приметити.  Да сам умела да се осмехујем, да лажем, не би их се тицало што сам се променила, али њих боли што сам се променила према њима.  Тату избегавам.  Пре, ја никад себи не бих допустила да судим о тати и мами.  А зашто?  Ако нешто код њих не ваља, то не треба видети, треба бити слеп и глух из љубави и захвалности према родитељима.  Не, сад ја хоћу да судим и да осудим, само нећу никоме да говорим.  Тата је уображен и сујетан, а мама је слабачко створење које има своје сасвим друкчије појмове и укусе, али се увек покори његовој жељи.  Мама је још и сад врло лепа и стасита и тата се поноси кад иде с њом у друштва.  Моја сестра је верена.  Њој је двадесет и четири године и она мене сматра просто за бебу.  Као да ја треба да будем кажњена што они старе.  Она је просто занемела од блаженства.  Њен је младожења врло добра партија и човек леп за око.  Иначе га не знам и не волим.  И он мене не воли, али то ме се не тиче, и нимало нисам љубазна с њим.  Сестра је црномањаста личи на маму, а ја сам риђа и налик на нашег деду, проту, чије сам се слике у сали бојала кад сам била мала, јер има горе велику љубичасту камилавку, а доле дугу риђу браду.  Сад се понекад са интересовањем загледам у ту слику.  Мама и тата су радосни и причају како је зет био „деликатан“ у питању мираза и казао како он узима сеју ње ради и наше породице ради, а не због мираза.  Они су врло увређени што се и ја не радујем.  Напротив ја сам врло хладна.  Према зету се понашам као према професору историје кога не волим и коме полагано и хладно говорим лекцију, јер ми је непријатно и да ме похвали и да ме покуди.  Данас сам начинила чудо.  Нигде нећу да излазим, ништа ми се не мили да радим, болујем и плачем кад сам сама, а вређам људе кад сам с њима.  Данас је сестра испраћала зета и кад су били у предсобљу, чујем из моје собе, на којој су врата била само приклоњена како је он моли да је пољуби, а она шапуће:  „Не, немој, видеће ко, немој сад.  Та скоро ћемо се венчати.“  Зет оде, а ја нато изиђох из собе.  Сеја се уплаши.  Имала је израз као да сам је ухватила на злу делу.  Ја се загледах у њене очи и рекох:  „Добро вас није срамота!“  Она побледе.  — Шта је теби, дете, од неког доба?  Какве су то увреде?  Зашто да ме је срамота?  — Зато што се удајеш кад знаш ...  Ја се загрцнух од узбуђења и побегох у башту.  Она се жалила тати и он ме узео после преда се.  Јао, што ми је било досадно кад је почео обилазним путем како сам ја његово паметно дете, мезимица и љубимица, како се увек поносио мноме и тако даље — На ствар, тата — рекох ја.  Он се намршти, али продужи како је од скора приметио неку промену на мени, како се готово неуљудно понашам према зету, како је зет угледан човек и гледа ми кроз прсте, јер мисли да сам љубоморна на њега што ми узима сеју.  Ја се осмехнух подругљиво и помислих:  „Драги мој тато, не волим ја никога толико да бих могла бити љубоморна.  Тата продужи како је мама уцвелена и како ме он моли да му објасним шта је то са мном.  Да нисам чула какву клевету на оца, или зета?  Одговорих да од свега тога није ништа, а шта је у мојој души то никоме нећу да кажем.  Онда он плану и рече:  — Онда ће се с вама, госпођице, друкчије поступати ако своје понашање не промените.  Ја се насмејах и рекох подругљиво:  — Хоћете ли да ме тучете или да ме отерате?  Или прво само да ми не дате да једем?  Прво слабија казна, па ако се кривац не поправи, онда тежа.  Ја се нећу поправити.  Изволите, туците ме, ја чекам.  Осећала сам како све више бледим и како дрхћем, и стојала сам и гледала га у очи.  И отац побледе и рече:  — Шта је то с тобом, дете!  О, господе! — а глас му је дрхтао као да је имао суза у грлу.  Он се журно диже и оде.  Мене је после било жао, не толико жао, колико срамота; осећала сам се као да сам учинила нешто гадно.  Једила сам се цело после подне, а вечерас сам пришла тати и брзо у неколико речи сам му казала како се ових дана без узрока и без болести осећам зловољна и јетка и молим га да ми опрости, јер и ја патим кад учиним неправду и неуљудност.  Он се обрадова, рече да се боји да нисам сувише нервозна, спомену да доведе доктора и препоручи ми да не учим сувише на рачун спавања.  Ја одговорих да нећу доктора, затим додадох да нећу још, већ ако затреба, и да нећу много учити.  И сад се претварам.  Идем по кући као сушта благост, никоме не чиним на жао, али ми је страшно за све време док сам са својима.  Једва чекам да побегнем у своју собу и да сам сама.  А кад сам сама — зар ми је лакше?  О, боље би било да сам се одмах убила!  Толстој ме је отровао не да умрем, већ да не ваљам за живот.  Како је само могао онако грубо да пише?  Ја сам још једном прочитала књигу и знам је напамет. Сад разумем како коцкари и пијанице не могу да се отресу жеље да чине себи зло.  Али пијаницама је пиће пријатно, а коцкари се увек надају у неку добит, у неку срећу.  А у шта се ја надам?  Да се навикнем на истину која је гадост и да се помирим с њом.  Однела сам књигу и крадом је поставила на место, да чика и не примети кад дође.  Случајно сретнем госпођицу М. Обрадовах се и изненадих се да још могу да се обрадујем.  Упитах је куда иде, она одговори: кући.  Замолих је да пођем с њом, имам, рекох, нешто да јој кажем.  Она ме погледа пажљиво.  — Добро.  Бићу сама.  Видим да сте се променили.  Ваше је лице тако туђе и чудно без осмјеха.  У њеном гласу се осећала брига. — Ето — помислих — тата само што се није заплакао, а она брине за мене, та сви они мене воле, а ја њих не волим и мислим рђаво о другима а добро о себи.  Први пут осетих да можда ја нисам у праву.  Кад смо ушла у њену собу, она рече:  - Говорите.  За вас је сувише рано да имате какав јад, али говорите искрено.  Ја јој рекох да се стидим.  — Ви сте писали некоме љубавно писмо, огрешили сте се о себе и о своје родитеље?  — Ах! — узвикнух ја — и ви ме сматрате за дете.  Родитељи су се огрешили о мене што ми ништа нису казали.  Ја сад знам много и падам под теретом тога знања.  — Ја ништа не разумем рече она збуњено.  — Јесте ли читали Толстојеву Креузерову Сонату.  — Јесам, па шта?  Ах! — њено се лице готово разведри и ако је остало озбиљно и ја видех да је појмила.  - То је врло песимистична књига.  Зашто сте је читали тако рано?  Ко вам је дао.  — Случај.  Али тај песимизам је истина.  — Да, на жалост, истина, али то је само црна страна истине.  Има и светла.  Не треба очајавати што има зла, треба живети за добро.  Ја јој испричах све и расплаках се.  — Ви сте се ружно понашали, то је зато што сте несрећни.  Ви питате зашто постоје птице, цвеће и лептири?  Зато да заборавимо и да се утешимо.  Живот је начињен од зла и добра, од бола и радости — а у тој књизи има само зла и добра.  Толстој има других књига истинитијих, много већих, и лепших.  Сад више нисте ђете, сад све можете читати.  Та књига чини да човек остари.  Ви сте нагло остарили, а то причињава бол.  Три, четири године за једну ноћ.  Ја сам је читала у двадесетој, па ми је и тада било тешко.  Та је књига писана као проклество људима, да би се згадили и постидили и поправили; она никако није писана за младе девојке.  Али ето људи од разних ниских забава немају времена да читају, а младе девојке нађу књигу и трују се.  И велики Толстој ту није волео људе, он их је мрзио и био киван, он их је проклињао.  Он је био као доктор који је пронашао и тачно описао болест, изнео њене узроке и последице и онда узвикнуо:  Зашто сте пустили да дотле дође?  Нећу да вас лечим!  Умрите!  Он је био неправичан према човечанству као ви према својим родитељима.  Има он књига пуних љубави, зрелости и истине.  Читајте Рат и мир, па ћете се утешити и помирити с њим.  Књига не сме да буде излив једног нерасположења, она треба да буде истинита слика живота.  Па ви сте до сад живели и били срећни.  Све то што вас је усрећавало то је истина и лепота и то постоји и сад.  Немојте бити неправични и незахвални и одгуривати га: добро није криво што има и зла.  Немојте кажњавати себе што знате да уопште има рђавства и немојте схватати природу као зликовца.  Још сте сувише млади, има ствари које још не можете разумети.  А ситне мане својих немојте осуђивати тако строго; и ви ћете их можда имати доцније.  Ето, тек сте назрели живот, није вам био по вољи и ви сте почели чинити неправде. Знате ли ви шта ви хоћете?  Да природа није онаква каква је.  И зашто ви мрзите све људе кад нису сви неваљали?  Ваљда нисте ви једина створење изузетно које не заслужује презирање.  И тако смо се нас две разговарале дуго.  Ја сам гутала умирење и нисам приметила да се смркава.  — А сад идите кући, доцкан је — рече она — и понесите Рат и мир, а кад прочитате четири дебеле књиге, дођите опет да разговарамо.  Дошла сам умирена.  Како се нисам сетила да одмах одем к њој.  Уверена сам да би ми и чика тако говорио, али с њом је ипак било лакше.  Боже, а да сам се убила!  Чудновато: не марим више за петице и сад много више читам, него што учим, али су сви навикли да сам одлична и петице просто саме долазе.  Тата је задовољан сведоџбом из седмог разреда, али налази да сам ослабила.  Каже да свршим матуру, па више неће да ме даје у школу.  Ја се смејем.  Неће више, мој тато, бити како ви хоћете, већ како ја хоћу.  Знамо и ми сад да будемо дипломате.  Ја се опет смејем, понекад сам заиста весела, али сам много нервознија, него пре.  Чини ми се да сам издржала јако запалење плућа, а сад долази под именом здравља лагана туберкулоза. Треба ми да се напрегнем, па да задржим гњев или сузе, који тако лако могу да ми дођу.  У овом драгом животу мора човек да се претвара ако хоће да га оставе на миру.  Пролазе дани и недеље, а ја немам шта да забележим у дневник.  Сестра се удала.  Сад је кућа празна, нема више оних силних гостију, па мама и тата више пажње обраћају на мене.  То ми квари слободу.  Ја узмем озбиљан израз кад хоћу да побегнем и кажем: имам да радим.  Сад сам матуранткиња и не говорим више да учим, већ да радим.  Уосталом ја и радим друго: читам романе.  Са Толстојем сам се помирила и обожавам га за Ану Карењину.  Сви ми завиде што читам руски.  Не знам да ли ћу наићи на још кога писца који уме тако да загледа у човечију душу и тако да зарони у истину живота.  Чика каже да је Мопасан можда јачи, али је Толстој бољи.  Он вели да не читам још Мопасана, јер је много груб за моју душу.  Чика и ја смо опет најбољи пријатељи, али му тајну нисам поверила.  Он је онако исто весео, само понекад се тако озбиљно, испитујући, загледа у мене.  Чико, има помрчине у мојој души; то што тражите нећете видети!  Нешто ми је празно и тужно без моје велике сестре.  Она је мене много волела.  Кад се неко уда, као да мало умре: не воли више нас, већ онога због кога нас оставља.  А кад неко престане да те воли, нешто у твојој души осети бол.  Како је човек себично створење!  Волиш оне који су ти нешто дали, који су те нечему учили, који тебе воле.  Сеја ме је облачила, сеја ме је мазила, мислила о мојој спољашњости више него ја и она ми је развила укус за отмену простоту.  Она ме је волела, она ме и сад воли колико може од зета.  А мени је сад празно без ње.  Кад погледам љубав према другима то је само одблесак љубави према себи самоме.  Дошао је из Београда наш сусед Никола.  Он је пре два месеца дошао са стране где је свршио студије, добио службу и убрзо се верио с неком богатом госпођицом.  Сад је дошао да се види са родитељима који су се зажелели јединца.  Ја сам њега некад врло волела, а сад сам га пресрела доста хладно.  Али чувам се од нељубазности.  Ми се једно другога баш ништа не тичемо.  Детињство је прошло.  Између наших кућа и сад стоји капија која се истина не отвара непрестано као кад смо били деца, али пријатељство старијих није нимало мање.  Никола уме врло лепо да прича.  Вечерас је говорио о сликама.  То је мени нешто сасвим ново врло ме је интересовало.  Он не прича да се хвали ишта је све видео, већ зато што воли слике, да обнови успомене и да нешто лепо препоручи и нама.  Неколико пута ме је погледао лепо отворено, срдачно и напослетку рекао:  „Како си се ти променила!  Личиш на Холандкињу, то јест, на једну слику из Холандске школе.  И то је оно девојче са црвеном коврчавом косом и лицем пуним пега.“  — Да, мало се уљудила, и она личи на девојку — рече мама и поче да га пита о вереници разне ситнице и напослетку да ли је лепа.  — Лепушкаста — рече он просто.  — А ти му, Јело, ниси ни честитала — обрати се мама мени.  — Како да му честитам кад не познајем његову вереницу? одговорих ја.  Он се осмехну и погледа ме у очи тако ведро и лепо, да ми је било врло мило.  — Сасвим — рече — она има право: неће да ми честита празном фразом, већ истинским осећањем.  Још се не мири са друштвеним формама.  Моја је вереница више мила и добра, ного лепа.  — И богата? — упитах ја.  — Не баш много.  Да може да се живи у удобности, на коју је навикла.  Он је отишао, а ја сам узела огледало и огледала каква сам.  Он ми није рекао да сам лепа, већ да личим на слику, али и то и оно: то је оно девојче с риђом косом и пегама значи нешто.  Збиља, ја и не знам откад немам више пега.  Мени се чини да се њему допала моја глава.  Приметила сам да тај свет са стране пронађе нешто лепо и у ономе што није лепо.  Од детињства ми се говори како сам ружна, лане су ми неке добре душе чак саветовале да обојим косу — а сад ће одједном да испадне да сам лепа.  Сећам се Андерсеновог ружног пачета које је постало леп лабуд и мило ми је то упоређење.  Било како било, ја волим своју косу.  Чини ми се да у њој има ватре и злата.  И очи су му лепе.  Остало је мало неправилно, али су ми зуби дивни у ружним устима, а ја то више волим, него лепа уста, а ружне зубе.  Али нашто све то?  Јесам ли ја сујетна?  Не знам.  Што је био Никола?  Он мени није каваљер; ја каваљере и даме и ласкање и удварање презирем.  Он ми је друг из детињства, сусед, скоро рођак.  Ја знам да он није поласкао женској сујети.  Све је то због слика мене заинтересовало.  Признајем волела бих да знам да ли сам лепа.  Ето, баш ћу да га питам.  Овај Никола је врло природан и симпатичан човек.  Мени се чини да се сви који дођу са стране понашају према нама са висине, са по мало презрења и сажалења, а он је онај исти Никола кога сам од свих мангупчића највише волела.  Јутрос ја шетам по башти и гледам како су се драгољуби лепо расцветали и уживам у свима нијансама њихове боје, коју од свих боја највише волим — кад он стаде пред капију.  — Добро јутро, Јело.  Шта радиш?  — Ништа не радим, уживам.  А куда ћеш ти још сад?  И код нас је још рано за посете.  — Тамо куда ја идем сале су већ успремљене, ћилими разастрти, све блиста од чистоте, и музика је већ почела.  Хајде, хоћеш са мном у поље.  Мама изиђе из кујне.  Ја јој рекох да бих ишла.  — Иди - рече она. — С Николом можеш ићи као с братом.  Само немојте дуго.  Њега је интересовало да види ко сам ја и испитивао ме о свему.  Зачудо природан човек.  Заустави лепо сељака и поразговара се с њим.  Он воли људе и живот, није као ја.  Нисам га ништа питала што сам хтела, већ што је само дошло.  Тата је дошао на ручак кад смо се вратили.  — Видите како је свежа, — рече он тати — а синоћ је била бледа.  Шта значи поље и кретање.  Тата који је био озбиљан и сигурно хтео да ми пребаци што сам задоцнила разведри се и рече:  — Хвала ти што си јој правио друштво.  Она је последње године много ослабила и променила се.  Да си је лане видео, била је сва живот и радост.  — Жао ми је што је, нисам видео, али ни овако није рђава.  Пријатан ручак.  — До виђења, Никола.  Данас је Никола дошао кроз нашу малу капију и казао мами и тати:  — Допустите да не будем званичан, већ да долазим на ову нашу заједничку капију која нема ничега са спољашњим светом, коју волим због успомена из детињства и којој не би хтео да допустим да зарђа као што је почела.  Сви су били ту и опет ми није ништа сметало да се слободно разговарам с њим.  Он је прегледао књиге на полици и питао ме јесам ли читала ову или ону.  Ми смо били тако слободни да „правимо усмену критику.“  И то је било ванредно занимљиво.  Он се неколико пута зачудио моме мишљењу, неколико пута се није сложио са мном, али му је очевидно било пријатно: и да се сложи и да спори.  И тата се неколико пута изненадио, али пошто сам ја његова ћерка, он је правио израз као да се томе већ и надао.  Откад сам читала ону проклету књигу, ја сам само стицала мишљења и судове, а никада их нисам исказивала, осим понекад само пред чиком.  Чудновато да сам тако паметна у Николином присуству.  То је свакако зато што је он прост, природан, а нарочито што је тако добар.  Мени се чини да он не зна сувише много, али он воли све што је лепо и добро, воли некако снажно, здраво, весело.  И он сам је леп и добар и зато човек мора да га воли.  Изненадила сам се: он прилично свира у клавир.  Можда је то нешто наопако: ја волим кад мушкарац свира у клавир, а девојка у виолину.  Прилично свира, али како пева!  Боже, чинило ми се да нисам у нашој кући, већ да ме је нешто понело у висине близу Бога, где сви скрушено падају на колена и и где се не може не веровати, јер се Бог осећа ту у близини и ако га нико не види, јер светлост која њега окружује засењује наше смртне очи.  Шта је то било у томе дубоком мушком гласу што је тако утицао на мене?  Не знам.  Молитва и љубав.  Ја нисам ништа казала и ако сам желела да још пева.  После смо свирали једно парче у четири руке.  Није било добро, ја сам три пута погрешила.  И онда ме спопала моја зловоља.  Он предложи да поновимо, ја се дигох од клавира и рекох:  — Не, не могу; ја ништа не знам.  Они тешили, а мени је било досадно.  Десет је дана како је дошао Никола.  Пролеће.  Ја се врло мало спремам за матуру, више разговарам с њим.  А и ово писање дневника одузима времена.  Али га ја волим и не бих га се одрекла ни за шта.  Метнеш себе преда се и посматраш се непристрасно као да је то неко други.  Данас сам опет била с Николом у пољу.  Ноћас је падала киша, а јутрос ваздух светао и чист као дијамант, зеленило свеже, окупано, а у ваздуху се таласа нешто што је сачињено од здравља и весеља.  Журили смо да стигнемо брзо на брег, брзим кораком као деца: не сме да се трчи.  Кад смо се испели и стали да се издувамо, ја, онако задијана и смејући се, рекох:  — Хоћеш ли, Никола, нешто да ми кажеш, али истину?  — Хоћу, ако могу.  - Да ли сам ја мало лепа?  — Зар ти не знаш сама?  — Ех, ја не верујем себи.  Сви кажу да сам ружна, а ја мислим да нисам.  Не верујем ни њима, ни себи.  Кажи ми ти.  — Јело, ја не знам је ли то лепота.  Ти имаш душу на лицу, а та је душа лепа.  Ти си необична.  Ја немам сестру, али кад би човек могао себи да изабере једну сестру, ја бих узео тебе, тебе једину, никако две сестре.  Има на теби нешто од племените расе.  Ти си као калемљен цвет који се развија.  Пратити то развијање, то би било уживање.  Ти си као ружа, али не жута, већ ружичаста, она што је зову француска ружа.  Ако будеш хтела, моћи ћеш да залуђујеш свет, доцније, кад додаш и воље томе што имаш, али ја не желим да хтеднеш.  — А зашто?  Ја бих баш хтела — рекох ја, смејући се, да сакријем силну забуну и радост.  — Зато што би тада морала и ти пропатити.  Један сељак јурио је овцу која му се отела и никако није могао да је стигне.  Никола ме остави, рекавши:  Причекај! и одјури.  Препречи пут овци, она окрене натраг, сељак је дочепа за вуну, Никола му поможе, сељак је веза и поведе по стази.  — А ти, одакле си? — упита га сељак пошто су свршили посао.  — Ја одавде, брате, из вароши.  — Е, баш ти хвала.  Ко зна кад бих је ухватио сам.  Одвојио сам је од стада, а њој се не иде.  Ја сам се смејала.  Он ме погледа.  — А ово, је ли ти млада?  — Није — рече Никола.  — Него сестра?  — Сестра — потврди он.  — Е, у здрављу.  Хоћете у виноград?  — Јесте.  Никола се смејао.  Мени је било мало незгодно.  Никола рече:  — Ето, сељак мисли да ти девојка с којом идем мора бити или „млада“ или сестра, и он не разуме да човек може да шета по пољу, већ треба де иде у виноград, или води овцу на пазар.  - Практичан је дух у нашега сељака — рекох, смејући се, и осетих да ми већ није више незгодно.  — Красан је наш сељак — рече Никола.  — Теби је сваки красан, јер си ти красан.  — Амин — и он се осмехну тако мило, да му све лице заблиста.  Шетали смо и вратили се.  Требало је само саћи низ брдо и онда смо код куће, а нас је било жао да оставимо поље.  Он предложи да се одморимо на врху брда под великим орахом.  Ја нисам била уморна, али сам села.  Ућутали смо се.  Изгледа да и умор дође кад га изазовеш.  Кроз моја стопала је нешто куцало као електрична струја и ја сам се подавала слушању тога струјања живота.  — Шта мислиш, Јело? — упита ме он.  — Ништа, баш ништа.  Што да мислим?  Што човек више мисли, више се мучи.  Зар сам изгледала као да мислим?  А је ли, Никола, волиш ли ти много своју вереницу.  Брбљала сам као размажено дете и не знам откуд и зашто ми дође то питање.  Он се збуни.  — А зашто питаш, Јело?  — Рада сам да знам, па да причам по вароши.  — Не знам како да ти кажем, јер хоћу искрено.  Нисам лудо заљубљен.  Допада ми се.  Она је врло нежна.  Многи мисле да се женим због богатства.  Не бих волео да и ти тако мислиш.  Моји родитељи желе да се оженим и ја налазим да је тако боље.  Препоручили су ми њу, упознали смо се, допали се једни другима, њени родитељи видели да ја нисам човек груб, заволели ме и било им по вољи да ми повере своју нежну ћерку која им је сад јединица, јер су скоро изгубили другу млађу.  Ја сам пристао на све понуде, јер су све ишле у моју корист.  Имају новаца, ја га нећу узети себи; путоваћемо заједно; она то воли.  Нисам заљубљен, симпатична ми је и мила, а то је засад доста; љубав ће доћи после.  — А ако не ђође, ако заволиш другу?  — То не сме да буде — рече он и поцрвене.  Ево такав је он.  Али то, што је поцрвенео, некако ме је дирнуло, не умем себи да објасним, како и зашто ме је дирнуло.  Као да ми је нешто мило и као да ми је нешто жао.  Апсолутно не разумем, зашто ме је толико потресао, што је он поцрвенео.  Допало ми се ваљда, што је он тако честит.  Мошда због тога што нисам разумела своје душевно стање, ја сам се ућутала и моје мисли су лутале као путници кроз ноћ и кроз поља, ч је стазе не знају.  — Јело, — рече он благо, — види!  Тргох се као иза сна и окренух очи к њему.  Он је ломио својим лепим великим рукама једну суву грану.  Погледах грану са чуђењем.  Он се осмехну и показа ми очима нашу варош.  — Види, како је лепо.  Али зар су лепе ствари тужне?  Била је нека магла туге у његовим иначе тако ведрим и бистрим очима, да ми се чинило, да му кроз њих видим срце и душу.  Испред нас доље пружала се наша варош.  — Није лепо што је лепо то што је доље, већ је лепо што смо ми горе.  Он ме погледа.  — Како ти је тачно то опажање — рече и мени се учини, да сам казала нешто врло значајно и паметно.  После сме се опет ућутали.  Над нама је мирисало младо орахово лишће и на нас су падале жуто зелене ресе, око нас је било поље и сунце, а испред нас пружала се наша варош и куће, у којима смо угледали света, стајале су у зеленилу спојене мањом капијом и изгледале тако мале, да су ме нечим потсетиле на Николу и мене, кад смо били деца и држали се за руку одушевљени идејом какве нове игре.  А нас двоје, та некадашња деца, сад људи, седели смо на висини као господари прошлости и садашњости.  Нека величина је била око нас и у нама, и нека туга била је у тој величини, а време као да није пролазило, као да је стало, да се одмори.  — Јело, — рече он најзад — хајдмо, задоцнићемо.  — Дакле, време не стоји — пренух се ја.  Неки умор и леност тек ме тада ухватише и није ми се никако устајало.  — Ох, тако је добро овде, не бих ишла кући.  — Да, али треба.  Ја устадох и рекох:  — Имати оне, који те воле и брину за тебе, значи немати слободе.  — А ти тако много волиш ту слободу?  — Волим и њих и слободу, па зато никако да стекнем хармонију између треба и желиш.  — Ко воли, тај није слободан.  — Да, Никола, али неко и не воли и није слободан.  Лакше, лакше, Никола, ти си много блед.  — Таква ми је боја — осмехну се он.  Растали смо се журно пред капијом.  Никола данас није долазио.  Никола данас није био код нас.  Зашто?  Имао је посете, или ме већ упознао и не интересујем га више?  Никола није долазио.  Међутим био је у својој башти; чула сам да звижди.  Он је данас ишао сам у поље.  Зашто мене није звао?  Зар је тако брзо све прошло?  Данас је прошао, а ја га викнули:  — Куда, Никола?  — У поље.  Хоћеш ли?  — Нећу.  Он стаде, он уђе.  Кад је мислио да хоћу, он ме позвао некако немарно, неискрено; а кад је чуо моје одлучно нећу, он се изненадио и ушао.  - Зашто нећеш, Јело?  Погледах га у очи; оне су биле искрено и добре.  — Зато, што ме после шетње по пољу спопада нека туга, нека страшна туга, коју не разумем.  Ја сам једаред била несрећна, али сам знала зашто.  Ово није несрећа, није ни свест своје сићушности и немоћи пред простором и величином, нешто веће и теже од тога, нека васионска туга, ако бих могла тако да кажем.  Да ли можеш да разумеш?  Он ме је гледао и као старао се да схвати.  И ја сам њега гледала у очи.  Одједном његов поглед некако затрепери, затрепери као пламен од свеће на ветру.  Хтедох да видим што је то, али и мени као да засенуше очи од тога треперења и ја скренух поглед у земљу.  — Онда до виђења, Јело! — рече он неким чудним пригушеним гласом и оде сам.  А мене је и код куће спопала моја васионска туга.  Шта је то што личи на грижњу савести, а није, јер кривице нема?  Какав је то бол као бол од неспоразума, кад смо се ми увек тако лепо разумели?  Никола опет није долазио.  Већ је и мама питала што га нема.  Не разумем.  Добро, не разумем, али зашто ми је тешко?  Уосталом он није дужан да мене забавља и да ме води у поље.  Бојим се, да га нисам чиме увредила.  Кад ја нисам хтела некога да увредим, онда га нисам ни увредила.  Моја је савест чиста, а ако је он нешто пронашао, то је његово.  Али Никола није такав човек.  Ето ти моје судбе; штогод имам пријатно и лепо, ја изгубим.  Дошао он, понова се упознали, душа моја помислила радосно: ето човека, ето пријатеља.  И кроз неколико дана он је сит твоје свеже душе, која се развија као калемљена ружа.  А ви, сујетна госпођице, како сте се радовали тим речима.  Ипак све то није узрок; има нешто јаче, осећам.  Наопако, ваљда се он није уплашио, да се ја не заљубим у њега?  За то бих га могла одмах омрзнути.  Требало је рећи му своје мисли и показати му своје презирање према тим стварима.  Али он ми је био тако мио, тако драг.  Откад се наш Мика оженио и живи стално у Београду, ниједан друг, ниједан познаник није ме занимао ни близу као Никола.  Ах, морам му рећи.  Данас је био Никола.  Дошао рано после подне и радосно саопштио, да сутра иде у Београд.  Писали му таст и вереница, да су тамо у гостима код рођака (ја сам мислила, да је она Београђанка) и звали га, да се договоре о свему и да уговоре дан венчања.  Рече, да се није надао тако брзом одласку, зато је сад дошао, да поразговара још мало с нама, а кад му мајка спреми све за пут, доћи ће и она с оцем, „да поседимо као у стара времена“.  — Како се радује и како жури да види вереницу! — рече мама љубазно.  — Ах, не, чини вам се.  Уосталом, тако би требало да буде — осмехну се он. — Главно је да ја волим кад имам неки посао да га свршим што пре.  Они опет одлажу венчање, што су још у жалости.  Сад видећемо.  И Никола промени расположење, као да паде у бригу, што, они одуговлаче „посао“.  Тата као узгред рече:  — Ако би одложио пут до прекосутра, могао би да поведеш и нашу Јелу; Мика и снаја непрестано пишу да дође макар на два, три дана; кажу, деца су се јако зажелела теткице.  Ја се намргодих, а Никола рече радосно:  — Хоћеш ли, Јело?  — Не знам, не бих.  — Зашто? — поче он убедљиво, — Вреди то пред матуру мислити мало о нечему другом.  Хајде.  Поља су сад прекрасна, цветале дивље руже и перунике, шуме олистале, а воз само лети, остављаш једно лепо и налазиш друго.  А тамо, видећеш Мику, снају, децу и моју вереницу.  Ја ћу се старати, да ти не буде дуго време: ићи ћемо у позориште, у Топчидер и т. д.  Ја сам и заборавио: и мене је Мика молио, да те доведем.  Хоћеш ли?  А после учи латински колико ти воља.  Он је говорио искрено, а то је било тако примамљиво, да ја рекох:  — Добро, али сутра, не ћу да одлажеш због мене.  Ја се могу спремити за пола сата.  После су дошли сви:  Николини родитељи, чика, сестра и зет.  Зет и Никола су се препирали о политици.  Зет је потукао Николу.  Ја се у томе баш ништа не разумем и било ми је досадно.  А Никола се свађао, и после су се опет сви смејали и волели га.  Ја сам спремна.  Ето, све је чисто и јасно и ми смо красни пријатељи, а моја паметна глава шта све није измислила.  Врло сам расположена и пријатно узнемирена.  Свакако биће шта да се запише, кад се вратим, а сад — под кључ.  Дошла сам из Београда.  За четири дана толико утисака да ми се чини бар је недеља дана била.  Код куће ти прођу месеци једнолико, па, кад се обазреш, и ако те је јела досада сваког дана, чини ти се да је брзо прошло, јер немаш чега да се сећаш.  Кад је пошао воз, мени је било тако као да путујем у слободу, у далеки свет, као што сам увек желела.  Никола је био пажљив.  То тако треба и то није ништа необично, али то је тако пријатно.  „Дај карту дати чувам; седи овде, згодније је; дај торбу да ти попнем горе“ и т. д.  У возу су сви дактали, кукали какве су то жеге почетком маја, излазили, улазили, отварали прозоре и брисали зној гаравим џепним марамицама.  Чудновато, ја сам баш осетљива на врућини, али тада је нимало нисам осећала.  И Никола се није жалио.  Ми смо разговарали тако зането, да нисмо опажали врућину.  — Баш добро што си се решила.  Вреди то пред неки озбиљан догађај мало пропразновати, пропутовати, како ми кажемо.  А шта мислиш после да студираш?  Нисам имала ону нервозу као кад путујем сама: да добро променим воз, да негде не останем, да нађем носача и кола.  Све је ишло глатко кад је ту био Никола.  Мој брат и његов старији синчић су ме дочекали.  Они су се радовали мени, а ја сам се радовала њима и томе што ми се радују.  Никола је отишао својој вереници.  У вече смо Никола и ја ишли сами у позориште.  Не знам како се то десило.  Он је узео две карте дошао и одвео мене.  Ја се до овог тренутка нисам запитала зашто нисмо звали снају и Мику и зашто он није повео и своју вереницу.  Можда зато што је у жалости.  Давала се Мона Вана.  Ја, сирота мала паланчанка, нисам ни знала да постоји Метерлинк.  Много ме је узбудило.  Има у њему нешто тајанствено и дубоко чему се увек човечја душа одазове звуком за који је могла и не знати да га има.  Стрепиш и чекаш оно што ће доћи, и знаш шта ће доћи, па ипак кад ђође, ти се силно узбудиш и ако је све било без патоса сасвим просто изражено, као да Метерлинк није ни говорио, већ као по клавиру у помрчини потражио заспале тонове у нашој души.  Гледала сам Николу.  Он је био блед и узбуђен и ћутао је.  А кад смо пошли у позориште, био је весео и говорио ми како ми имамо свега три глумице и три и по глумца; остало су декорације, и то рђаве.  Другог дана дође Никола одмах после ручка.  Попио кафу, па ме позвао да шетамо, а после, кад буде време за посете, да идемо његовој вереници.  Шетали смо главном улицом.  Ћутали смо, били смо скоро тужни, као да смо још под утиском Метерлинково драме.  Он рече:  — Не иде се овуда лако, као кроз наша поља.  Све те помало занима и све ти помало смета.  Ја никако не марим за ово гурање.  — Мени ништа не смета, а све ме занима — рекох ја јер сам са задовољством посматрала шетаоце које не познајем.  Изненада Никола ме ухвати под руку и уведе у један дућан.  Цвећарница.  Он изабра једно петнаест најлепших ружа и даде ми их.  Како су дивно мирисале!  Отишли смо на Калимегдан.  Све ми је било лепо и пријатно, само ми није било пријатна мисао да идем међу непознате људе, да се упознајем и да говорим љубазности.  Још ако им се не допаднем, па ме предусретну хладно.  Коме треба то познанство?  Али како рећи то Николи?  Било би му без сумње жао.  Ето њему треба да се упознамо.  После четири сата отишли смо у једну богату кућу.  Нека лепо одевена девојка нас уведе у једну велику гостинску собу.  Ми седосмо, а она се поклони и изиђе.  — Боже, заборавили смо да понесемо и Нати цвећа — шапну Никола, љутећи се на себе.  — Па ево ових ружа, сасвим су свеже, даћемо јој њих.  — Ех, па те сам ја теби дао, Јело, — насмеши се он мало болно. — Немој.  — Не, не, даћемо јој.  Она не зна да си мени дао.  Нас двоје долазимо њој у посету и доносимо јој цвећа.  Друкчије би било незгодно.  — Да, да, незгодно, имаш право.  Хвала ти — рече он постиђено и збуњено.  Мени је некако било хладно у томе салону и готово ме је било и страх.  Дође једна стара љубазна госпођа, Николиног таста сестра, и поразговара мало с нама.  Затим уђе вереница с оцем.  Она је у црној хаљини са свиленим чипкама и ако је обучена лепо и по моди изгледа врло скромно.  То ми прво паде у очи.  Затим видех тамно али чисто лице са добрим плавим очима и смеђом лепо очешљаном косом.  Она приђе Николи тихо са радосним погледем.  Јесте, она њега већ воли.  Она је унапред волела човека за кога ће се удати, Никола је дошао, он јој се учинио тај и она је сву љубав поклонила њему.  Она је заиста врло мила и он ће је зацело волети и биће срећна.  У Николином понашању према њој има много пажње и нежности, али и неке велике озбиљности, готово туге.  Зар је тако велико то поштовање жалости?  Мени је она симпатична, готово је волим, али не разумем зашто једва чекам да одем од њих и зашто се и ја осећам тако страховито тужном и као да сажаљевам ту богату девојку и срећну вереницу.  То нимало није логично.  Мора да је то зато што је она у црнини, а на моје нерве утичу боје.  Знам кад сам пре годину дана била несрећна, решила сам да увек носим црнину, али убрзо сам то решење изневерила, јер нисам могла више да издржим ту боју.  И она и њен отац лепо су ме дочекали.  Никола им је и писао и причао о мени.  Кад сам јој предала руже, казала сам: Никола их је купио, а ја сам их донела.  Она се обрадовала и захвалила прво мени, па онда њему.  Њен је отац од оних људи које ми у гимназији зовемо „карактер“.  Пречанин, богат трговац црномањаст и просед, енергичних црта и живих очију које као да се ни пред чијим погледом нису обарале, радо је давао Николи своје једино дете мада му је тај растанак тешко падао.  Умео је одмах да га оцени.  Мало после он остави нас две да разговарамо, а Николу узе за руку и одводе у другу собу.  Кад су се вратили, видела сам на Николи промену.  Шта ли му је говорио?  Да га није нешто прекорео?  Да није што сам ја дошла?  Којешта!  Али зашто је Никола црвен и као постиђен?  А Наталија или не обраћа пажњу на то, или зна у чему је ствар; она пита мено и даље о нашој и Николиној кући, о његовим и мојим родитељима и каже да и код њих има таквог пријатељства које је јаче од сродства.  И тако даље.  Никола ме први потсећа да идемо, они нас заустављају, ја поседим још десет минута и онда устајем.  Ми још мало шетамо и ја кажем Николи сасвим искрено и слободно:  — Ама мени се чини да си ти, који си иначе тако природан човек, мало званичан са својим тастом и вереницом и ако је јасно да те они много воле.  — И ја сам приметио.  Ето, цела та посета је била некако званична.  Право да ти кажем, све сам се бојао и да теби нешто није незгодно.  — Ако ћемо истину да говоримо, јесте, било ми је незгодно, осећала сам се као да нисам на своме месту, некако сметено, неприродно и лакнуло ми је кад сам отишла.  Таква сам ја кад уђем међу непознате људе.  Међутим Ната ми се врло допада и ми ћемо без сумње постати пријатељи.  Никола ме доведе кући, Мика и снаја га уставе на вечеру.  Он оде негде и донесе хрпу цвећа мени и пуно играчака и бонбона деци и каже ми да ћемо опет у позориште.  Мене су у позоришту гледали кроз доглед.  Имала сам бледу браон хаљину са самотом загасито браон и врло много жутих ружа.  Знам да је то лепо стојало моме белом лицу и врату, мојим црним очима и мојој риђој коси.  Ја сам била мало опијена: изгледа да сам ја у Београду баш лепа.  После првог чина један намођен господин стаде испод наше ложе у упита Николу француски:  — Је ли то твоја вереница?  — Није — одговори Никола српски.  — Па ко је онда? — настави он како је почео.  — Моја земљакиња — рече и Никола сад француски. „Une jeune fille do mon pay“ — тако је он казао са неким поносом, налик на патриотизам.  — Дакле, сестра? — питаше даље онај.  — Тако нешто.  — Баш ми је мило што ти није вереница.  — Зашто? смејао се Никола. — Да немаш намеру ти да је просиш?  То је било већ сувише.  Ја се уозбиљих и почех да се љутим и на Николу.  — Хоћеш ли да ме упознаш са њом?  — Нећу — рече Никола.  — Зашто?  — Зато што си будала и што си је увредио.  — Чиме?  — Што мислиш да је она или глува или да не разуме француски.  Ја се насмејах скоро гласно, млађи господин се збуни, светлост се угаси као по наруџби и поче други чин.  Неки француски модеран комад у коме су се бекељили неки љубавници који су били одвратни са својим простачким пољупцима.  Једна баба испред нас устаде за време тога дијалога, лупи седиштем од столице и изиђе с таквим негодовањем да сам се и насмејала и заволела је тога тренутка.  — Видиш, Никола, и ја бих овако изишла.  Али ми ћемо остати до краја, јер не волимо да будемо смешни.  Но није само зато: просто није нам се ишло кући пре него што смо морали.  Свршило се.  Комад ме је потсетио на Толстојеву књигу која ми је некад много зла причинила и ја сам се размислила, размислила о ружним стварима из живота који некад има тако лепо и примамљиво лице.  Ишли смо кроз полуосветљене улице и ћутали.  Мене одједном потресе једна мисао која ми досад никад није долазила на ум.  И хтедох одмах да се уверим.  — А ти, Никола, — рекох — ти ниси као они, је ли?  Он је ћутао, као да је наслутио и као да је чекао да се изјасним, да ме боље разуме.  — Хоћу да кажем: ти ниси као овај у позоришту, не, такав, тако глуп ти не можеш бити, него ја мислим да си ти добар и поштен у свему, апсолутно, да си бољи него сви други ...  Знаш, ја знам, читала сам једну страшну Толстојеву књигу и била сам ужасно несрећна.  Али ти, ти ниси такав, је ли?  Он је ћутао.  Он је сад разумео и ћутао је.  — Можда се варам?  — Вараш се, Јело ...  Сад сам и ја ућутала.  Јесте, увек се ја варам.  Обоје смо били као утучени.  Кад смо се пред капијом растајали, он ми ћутећи пружи руку, као да се бојао да ме ослови.  Мене одједном обузе неко милосрђе и великодушност и праштање и ја рекох брзо:  — Никола, не мари ништа, Бога ми, не мари.  Да ли је он то разумео како сам ја мислила: опет си ти добар и опет можеш бити вољен.  Он ми стисне руку и оде.  Још два дана сам остала у Београду.  Никола је пре подне ишао вереници, у подне долазио к нама, после подне ишао њој, а увече опет долазио к нама.  Свадба је одложена до нове године, јер њена мајка није могла да допусти да буде раније како је Никола желео.  Приметила сам да та два дана баца много новаца, баш га немилице растура.  Рекох му то.  Он се осмехну:  — Шта ћу?  Натерао ме ономад таст да узмем десет хиљада, каже: можда имаш дугова, а ја дугова немам.  Прво сам се опирао, па кад се он скоро наљути, ја узех.  А сад не знам шта ћу с њим.  — Ах, зато си ти онако изгледао!  — А ти си зар приметила? — упита он и погледа ме тако захвално и нежно, да морадох да прогутам једно узбуђење.  Цела та два дана он се понашао тако као да ми је за нешто захвалан: као да је и он нешто био крив, а ја му опростила.  И то је додало нове чари нашем пријатељству — иако је то због онога.  Испратили су ме и дошла сам кући.  Брбљала сам да ме већ грло заболело.  Чика се нарочито интересовао за Николу, за његову вереницу и оца.  Мора да се и њему много допао.  Треба сад да прилегнем на посао, али мени је тако досадно и учење и полагање матуре.  Све ми изгледа бесциљно.  Чини ми се да сам се у Београду размазила.  Испити преда мном, а ја би хтела ложу и позориште и да ме гледају кроз доглед и Никола да ме хвали што имам тако много укуса.  Сујета.  Све је сујета и ништавило и ја се тако осећам бедна и несрећна.  Још би ми требало да крунишем своје школовање да паднем на матури.  Да ли се и мој драги чика тога боји?  Не верујем; он тако много има вере у мене.  Али он често дође у моју собу, да види како се спремам и пита ме шта не знам, па ми објасни.  Понекад заборавимо посао и причамо о другоме, највише о Николи.  И тако осећам да ми је чикина душа блиска и тако ми је драга његова љубав и пажња.  — Али, чико, зашто ви тако брижно и тако тужно погледате понекад у мене?  Чикине увек искрено и веселе очи као да беже испред мојих и он се као случајно загледа у понеку књигу и осмехне се и каже:  — Жао је чику његове Јеле...  Ето свршићеш матуру и отићи од нас ...  Бојим се ... и жао ми је ...  Моја је душа препуна нежности и на те речи заталаса се горко језеро суза и хоће ми се да проплачем пред чиком и да му испричам цео свој мали живот и да га питам зна ли он зашто је мени тако страховито тешко на овоме свету.  Али и моје очи пуне суза обарају се доле и испод мокрих трепавица траже спаса у црним словима књига.  И бели зуби гризу румене усне и Јела са осмехом који је не знам због чега горак каже:  — Ах, после матуре долази живот пун слободе и лепоте.  — Моје дете, живот није увек тако леп као што изгледа.  Треба се борити, треба победити.  Сад је доцкан, чико, да ми то говорите.  Знам ја одавно да живот није леп.  Ви сте раније штедели ведру душу ваше љубимице, а она вас је зато мрзела.  Како је овај живот пун неправде, неспоразума и јада.  Положила сам матуру одлично.  Смешно је: што сам се и бојала.  То је заразно: сви се боје, па и ја, а кад испити прођу, ми се отрезнимо од страха и свима нам се чини да је тако лако било и да је сасвим природно што смо положили; а онима што су пали баш је зато и криво: чини им се неправедно или случајно су пали, а требало је положити.  Тата је чуо да је мој писмени био славан.  Мени се чини да зато имам дневнику да захвалим.  Откад њега пишем, много се боље изражавам писмено.  Боже, колико је лакше говорити!  Кажеш реч, две, погледаш у очи, осмехнеш се и погледом питаш: разумеш ли? — и све је готово: он разуме.  Добила сам депешу од Николе и Нате, од Анке, и снаје и деце — честитају.  Тата се већ одмах похвалио Анки.  Наша девојка каже:  Боже, госпођице, као да сте се испросили.  А ја њој кажем да је ово боље од тога.  Признајем мени је врло мило што сам свршила школу.  Досад сам учила што сам морала, а сад ћу оно што волим.  Знам, да је мама плакала и молила тату, да ми не допусти да идем у Београд.  Разумем: њој је тешко да остане без мене, она ме воли — али шта бих ја радила сад код куће?  Умирати од досаде, а тамо, мало даље, пуно знања, милоте и живота, само треба захватити.  Мама свој егоизам правда тиме, што сам ја нежна и слаба, нећу умети да се чувам, озепшћу, радићу много, разболећу се и т. д.  Ја свој егоизам образложавам овако:  Зашто сте ме дали у гимназију, ако сад нећу да учим даље?  Ви, тата, барем увек сте желели, да ја нешто постигнем са својим способностима, а сад кад је мени једина радост и једино уживање студија, ви сте попустили, као неки старац, маминој слабости и љубави.  Ви ме волите, то знам, али волите ме мене ради, а не вас ради.  А ја вам обећавам, да ћу се тако чувати, да никад ни кијавицу нећу добити.  Ја слаба?  Па ја могу да пешачим пет сати и да поједем цело пиле.  И тако даље.  Попустили су, разуме се, да су морали попустити.  Ја сам јача.  Моја је воља пуна снаге младости.  Већ сам два месеца у Београду, а ништа нисам писала.  Ја много волим Београд.  Ту те нико не познаје, нико не води о теби рачуна и кад си ти поштен човек, а немаш ни на кога да се обазиреш, онда имаш пуну слободу, да живиш како волиш и да радиш шта хоћеш.  Гимназија и Велика Школа — каква разлика.  Волим моју школу.  Она ми је најдража кућа у Србији.  Свега знања и све лепоте има ту и све је свачије: сваки бесплатно може узети колико му снага допушта да понесе.  Кад се увече враћам са часа, а електрика свети и свет се шета, ја бих полетела од неког одушевљења.  Спадам и у тај свет, што иде без циља (да ли без циља?), и у један други виши свет, који је моја школа, професори и другови; имам и трећи свет: ја сама са својим дневником.  И нико ти не смета, не досађује, не прави примедбе.  У својој соби се осећам као царица.  Имам и круну на глави.  Ја нисам ни слутила, колико сам лепа и колико је благо моја коса.  Хоћу да научим све, што је од вредности, хоћу да познам све што је велико, хоћу да се окружим само оним што је лепо.  Моја је соба врло укусно намештена.  Имам и цвећа, само зеленог, али увек зеленог.  Ја волим палме.  Изгледа да ја волим егзотичне ствари.  То се, кажу, зове снобизам.  Не верујем, да је то код мене нешто вештачки.  Ја волим палме, што су увек зелене, што су крупне, што су њихове лепезе лепше од свих вештачких лепеза и што су њихове слике тако фантастичне, да ме пренесу у далеке тропске крајеве.  И кад су мени палме, којих ми немамо, лепше од шимшира, који такође волим у башти, али кога нисам жељна, онда зашто да их не волим и да се бојим каквих прекора?  Све је лепо и све ми је пријатно.  Радим за школу, читам, пишем кући и чики, задовољна сам, а опет ми је нешто празно, нешто ми не достаје.  Човек је ненасито створење.  Увек тражи још нешто.  У кући сам задовољна, и сувише.  Мика и снаја ми чине много више, него што сам икад могла заслужити, деца ме обожавају, само Никола као да ме је заборавио, а то ми је тако жао ...  Данас ми долазио Никола. — Одавно се нисмо видели, — рече — па сам баш осетио потребу, да се мало поразговарамо.  Ти заузета школом, ја опет спремањем куће и писањем писама вереници, тако ти се сплели важни послови, да сам се већ уплашио заборавићеш ме и, ето, дошао, да те потсетим.  Тако он прича и чини ми се и онај је стари, а и променио се.  Мало ми изгледа сметен: као и радује се што ме види, а овамо опет говори, да је дошао на по сата, јер жури на посао.  Дошао на по сата, а остао два и по.  Заговорили се о школи, о професорима, о књигама.  Боже, о тако много ствари има човек да говори с неким, који му је мио, а с којим се давно није видео.  Никола се после раскравио и постао онај стари, весели Никола.  Бојим се да та дуга породична жалост његове тазбине не утиче рђаво на његово расположење.  Устао је и још је причао, загледао саксије са цвећем и казао:  — Човеку је просто жао да оде од тебе.  Зато ја не смем ни да долазим често.  Цвеће, цвеће како је лепо.  — Да, само ништа не цвета — рекох ја.  Он ме погледа с дивљењем -— да сам задрхтала од тога погледа — и рече нежно:  — Знам, да то ниси удесила хотимице, већ инстинктивно.  Кад ти ниси ту, онда ништа не цвета.  Мене то обрадова и одговорих сва румена:  — Ружа се развија, је ли?  — Да, развија се.  Збогом, Јело!  Умро је Х. тако важна личност, тако важна смрт.  Пратња је била особита.  Цео Београд је био, цела Србија, — и ја.  Ја волим гомиле.  Мраз је био незапамћен, а ја сам ишла до гробља.  Зашто?  Зато што је Никола носио један венац од природног цвећа.  Видела сам га само пред црквом.  Учини ми се много блед.  Свакако од хладноће; мислим да је према покојнику прилично равнодушан.  На тако великим пратњама које личе на литије човек гледа венце, мртвачка кола као пласт цвећа, посматра свет, а готово и заборави на онога који лежи испод тога цвећа и због кога се скупио толики свет.  Дуго смо стајали пред црквом.  Паде ми у очи да су све то угледни људи што носе венце, јастуче с орденима, крст и остало.  Не знам ко је нашао Николу и њему наметнуо тај посао, само ја му нисам нимало била захвална.  Мислим да се и он није осећао задовољан том почашћу.  Подигао јаку од капута, побледео, руке му без рукавица.  Мраз штипа, а он држи беле и црвене карамфиле и стоји и чека.  Би ми нешто тешко.  Наопако ваљада то није нека етикеција.  Па њему ће се прсти смрзнути.  Ја га упорно гледам.  Мало после он диже очи и тражи нешто — моје очи које су га гледале.  Поздрави ме осмехом.  У тој огромној маси света нико не види тај осмех, само се мене тиче и само је мени мио.  Ја му очима показах на руке, он он слегну раменима.  Извадих из муфа своје руке и показах му како се навлаче рукавице.  Он климну главом.  Неком човеку даде да придржи венац, а он нађе једног господина, проговорише две три речи и променише рукавице.  Николине су биле жуте, скоро црвене.  Сад је стојао као и пре преко пута мене, само је имао црне вунене рукавице.  И мени је било лакше.  Он се још једном осмехну захвално и шутио и као прекорно.  Опело је било врло дуго.  Много су божје слуге препоручивале Богу великога политичара и дугогодишњег министра.  Али мени није било досадно то чекање.  Било је много говора.  Неке нисам чула, неке бих волела да нисам чула, а неки су били лепи.  У поворци која је ишла за сандуком ја сам све више заостајала са госпођом са којом сам ишла и која ми је нешто причала.  На уласку у Краљ -Александрову улицу многи се вратише, много света седе у трамваје и кола, па ипак нас је доста остало и пешака.  Запитах госпођу хоће ли и она до гроба, она рече да хоће.  Код куће је ништа лепо није чакало.  Мраз је цичао под ногама песму свирепости и леденим ветром обасипао образе и очи, а маса света газила је кроз гомиле снега и носила гробљу природно и вештачко цвеће и човека који се никад није занимао цвећем.  Одједном, т. ј. не одједном, већ полагано као неко буђење из обамрлости, дође ми у свест питање:  Шта је ово, где сам ја и куда идем?  Овај свет и овај мртав човек, шта су они мени, због чега се мрзнем?  И један ведар осмех однекуда дође и потсети ме да тамо далеко напред испред света и мртвачких кола иде Никола који је блед од хладноће и да ја због њега идем и да зебем што он зебе.  И помислих да сав тај свет и тај мртвац нису мени ништа и да ми је он једини драг, да ми је он све.  И то сазнање не учини ми се ни тешко, ни страшно, само неизмерна милина ме сву обузе и мени се одједном учини да ваздух постаде топао и да по снегу синуше црвене варнице.  И одмах после неизмерне милине наиђе неизмерна туга, и ја је познадох, ону моју васеленску тугу, познадох је и сетих се да сам је видела и у његовим очима и одједном као да гром паде на ме: осветли све и уби ме у исти мах: појмих све и сазнадох да и он мене воли и да све то сад стечено благо треба одмах закопати у гробље са овим туђим човеком.  И уплаших се да не паднем и рекох госпођи да не могу даље.  Она рече да и она не осећа да гази својим ногама и понуди се да сврати код мене, да се угреје.  Није се имало куд, ма да сам много желела да останем сама, да мислим слободно, да видим шта је то са мном.  Спремила сам чај и угостила госпођу, она ми је нешто причала, а ја сам је слушала као изгубљена, не разумевајући ништа.  Но пошто је и она, сирота, једна изгубљена душа, није ништа приметила.  Једва једном она оде, ја потстакох ватру и завалих се у наслоњачу преуморна и физички и душевно — кад опет неко куцну.  Ух!  — А! Никола!  — Ти си ваљда уморна.  И ја сам.  Седи и ћути, не би хтео да ти сметам.  — Има људи за које никад нисам уморна и који ми никад не сметају.  — А има ли их много таквих?  Ја сам га гледала, а не одговорих.  И он је мене гледао и у сутону те студене вечери његове су очи биле тако сјајне, тако топле за мене, тако пуне љубави за мене, да сам хтела да јаучем од бола.  „Треба се борити и победити“ одједном ми дођоше на ум чикине речи и ја уздрхтах од једне изненадне мисли.  У том тренутку учини ми се као да Никола начини покрет као да хоће да ме загрли.  Не, он само рече тужно, страховито тужно:  — Много си уморна, тако си бледа.  Одмарај се ти, и спавај ако хоћеш, а ја ћу да свирам, то јест, смем ли да свирам?  — Смеш.  Он упали једну свећу и седе за пијанино.  Поче да свира и да певуши неку тужну мелодију.  — Никола, златни, молим те, немој да певаш, само свирај.  — Што, не волиш? — он се обрне на столици и погледа ме и мени се учини да он то не пита за певање.  — Ох, волим — одговорих, грцајући, али не могу да поднесем твоју песму, данас не могу.  Он спусти главу на дирке, један тренут прође, па је нагло диже и поче снажно да лупа неку фантазију.  Ја нисам чула музику као музику; ја сам у њој гледала израз тегобе душо.  Нијао је поново главом, и пламен свеће се нијао, у моме углу био је сумрак и велике сенке од палминог лишћа клатиле су се тајанствено по зидовима.  Мени се учини да то није јава, учини ми се да сам у другој земљи, у другом свету, затим осетих као да умирем и учини ми се да умрети значи постићи срећу.  А Никола је свирао буру своје душе и његов профил је био осветљен само по ивици и у осветљеној контури и у црној силуети нијала се тешка неизказана туга, а његова подигнута растресена коса као да ме је, нијајући се, позивала да провучем руку кроз ују, да је помилујем.  Одједном једна ме мисао уздиже, једна мисао смела, а бесцилна, и ја пођох.  Хоћу да пољубим Николу.  Нека се преврне свет, хоћу да га пољубим, хоћу.  И он се неће наљутити, знам, само ће ме погледати у очи и разумеће целу моју јадну душу.  Ах, пред неки озбиљан посао треба се мало пролудити — ја ћу му рећи његове речи ако запита шта је то, али неће питати.  Приђох му полагано с леђа, и милина и срећа и стрепња то сам била ја.  Стадох до њега и следих се и занемех.  Он престаде да свира, он се окрете:  — Шта је, Јело?  — Ах, ништа, учинило ми се .... и ја скидох једно перце с његовог капута.  И вратих се на своје место.  Он ме је гледао, гледао.  И хол и сажаљење и нежност сипале су те очи на мене, али утехе није било.  И мислим да је само његов бол зауздавао мој бол.  — Теби није добро?  — Добро ми је.  А теби?  — Исто тако.  Ћутање.  Да идем ја кући?  Је ли време?  — Време је, али поседи још мало.  Он је поседео.  Најзад устаде.  — Довиђења, Јело.  — Збогом, Никола.