Veoma mlada se udaje za Stefana Karačija i uspešno upravlja isprva delikatesnom radnjom u novom rejonu , a potom obućarskom radnjom na Trgu mučenika . Elena počinje da je piše kada sazna da je nestala njena prijateljica iz detinjstva , Lina Čerulo , koju samo ona zove Lila . Elena sjajne studije kruniše diplomom fakulteta u Pizi , na kome upoznaje Pjetra Ajrotu , s kojim će se veriti , i objavljivanjem romana u kome opisuje život u rejonu i mladalačka iskustva s letovanja na Iskiji . po povratku u rejon , zbog bede u kojoj živi biva primoran da stane u službu Mikelea Solare , koji ga u izvesnom trenutku šalje u Nemačku po dugom i misterioznom zadatku . Enco je dugo bio veren s Karmen Peluzo , koju pak ostavlja bez objašnjenja i odlazi na odsluženje vojnog roka . Verio se s Điljolom , poslastičarevom kćerkom , ali s godinama razvija bolesnu opsesiju Lilom . Štaviše , prestala je da se bavi Lilom i svu pažnju je posvetila Eleninom napretku . Ima kuću u Baranu , na Iskiji , i leti iznajmljuje nekoliko soba porodici Saratore . Bruno Sokavo , prijatelj Nina Saratorea i sin bogatog industrijalca iz San Đovanija u Teduču . Povukosmo se u Lilin dom , stari mali roditeljski stan , u kome je sada živela sa sinom Rinom . Tokom tog perioda ubedih sebe da između rejona i Napulja nema nikakve razlike , nezadovoljstvo se prelivalo iz jednog u drugo bez ikakvih barijera . Državni kibernetički centar u Milanu , Sovjetski centar za primenu računara na društvene nauke . I dan - danas smatram da tako stoje stvari : nije problem u rejonu , niti u Napulju , niti u planeti Zemlji , već u čitavom univerzumu , ili univerzumima . Zatim ispiram šoljicu , vraćam se za radni sto , nastavljam da pišem počevši od onog hladnog proleća u Milanu , od one večeri u knjižari , pre više od četrdeset godina , kada je čovek s glomaznim naočarima sarkastično govorio o meni i o mojoj knjizi pred svima , a ja sam odgovarala zbunjeno , drhteći . U gimnaziji sam nastojala da iz podređene pozicije isplivam trudeći se da postanem poput profesorke Galijani , bejah preuzela njen ton i način izražavanja . Preusmerio se na neke pak fraze koje je Nino tu i tamo ubacio , a koje je ponovio više puta , kao što su : baronska oholost , antiautoritarna književnost . I nadugo je pričao na tu temu , obraćajući se publici , nikada direktno Ninu niti meni . Ostavih ga , dakle , s profesorom u godinama – preživao se Taratano – i ljubazno dočekah svoje čitateljke . Međutim , hitro odbacih činjenicu da smo svi propatili zbog uzaludnog skretanja s pravog puta , i da je on bio onaj student sa Iskije , ljubavnik moje udate prijateljice , izgubljeni momak koji se skrivao u radnji na Trgu mučenika , otac Đenara , dečaka koga nikada nije ni video . Pošto sam poricala da sam to dobro obavila ( dobro sam znala da je u pitanju laž ) , zatraži od Nina i Taratana da se izjasne i obojica me , naravno , zasuše bujicom komplimenata . Najviše je , međutim , s povlađujućim poštovanjem govorio o glavi porodice , profesoru Gvidu Ajroti , „ jednom odista izuzetnom čoveku “ . Odgovori mi u nekoliko uopštenih rečenica o problemima onih koji dođu s juga bez prebijene pare . Godinama pre tog razgovora , jednom se dogodilo da mi se Stefano nakon sklapanja braka poverio , ispričao mi svoje probleme s Lilom , ali učinio je to ne aludirajući na seks , niko iz rejona to ne bi učinio govoreći o ženi do koje mu je stalo . Ali onda reči pokuljaše iz njega , možda ponovo osmišljene za tu priliku , nešto poput : Promrmljah da ću se udaljiti na trenutak , Adela mi rasejano odmahnu rukom , Nino nastavi da govori zaneseno . I odlučih : kada se otarasim Adele i njenog prijatelja , kada me bude pratio do hotela , zapodenuću opet taj razgovor i reći ću mu . Bejah pomenula Antonija , samo u nekoliko reči , i ponešto mu bejah ispričala o mom odnosu s Frankom , uostalom o njemu se i znalo u pizanskim studentskim krugovima . I kako bih joj dala nekakav sled , smisao , morala bih da mu pričam o Lili , o Iskiji , možda se čak naterati da mu priznam da je scena seksa sa starijim čovekom , kakva se javlja u mojoj knjizi , proistekla iz stvarnog iskustva na plaži Maronti , iz jednog izbora očajnog devojčurka koji u meni i sada , nakon toliko vremena , budi odvratnost . Nije li bilo dovoljno to što je Pjetro vozio satima bez predaha kako bi stigao na vreme makar na večeru u moju čast ? Zahvalih Adeli i njenom prijatelju što su se toliko pomučili oko mene i moje knjige . Podala bih mu se , premda mi se ona rečenica o Lili nije svidela i premda je u meni budila nelagodu . Znao je dovoljno o mojoj priči s Frankom Marijem da je mogao da zaključi da nisam nevina , pa ipak nikada nije aludirao na to , nije mi to prebacio ni jednom jedinom rečju , zajedljivom šalom , podrugljivim smeškom . Poljubih ga u mračnom uglu ulice , posmatrala sam ga s praga kako se udaljava šetalištem Garibaldi i kako se malo - malo pa okreće i stidljivo maše rukom . Vratila sam se u Napulj , i dalje u mislima s Ninom i našim susretom koji beše prošao bez posledica , i često sam bila na korak od toga da otrčim Lili , da sačekam da se vrati s posla , da joj ispričam ono što bih joj mogla ispričati a da je time ne povredim . „ A gde bi da dođe ? “ , razgoropadi se moja majka . „ Kako misliš da ti traži Lenučinu ruku ako ne dođe ovamo ? “ Mada to nikada nije izričito priznala , i dalje nije uspevala da se pomiri sa činjenicom da zarađeni novac držim u banci , da ga ne dajem odmah njoj kao što sam to oduvek činila , još od vremena kada sam vodila na plažu kćerke vlasnice papirnice ili radila u knjižari u Ulici Mecokanone . Urlala je da hoće da me izbaci iz kuće istog trena , pre nego što je izvrgnem ruglu da se sazna da i ona , i ona , ima kćerku konkubinu poput Lile i Ade . Ja ostadoh da umirim roditelje i da ih ubedim da prihvate nešto što je za mene , u tom trenutku , predstavljalo znak mog ulaska u Pjetrov svet . Već više od deset godina onaj Bog iz detinjstva , koji mi se i tada činio slabašnim , beše se sklonio u kakav kutak poput malaksalog starca i nisam osećala nikakvu potrebu za svetošću bračne zajednice . Bila sam odlučna da se za kratko vreme osposobim da bez sramežljivosti iskažem vlastito mišljenje svaki put kad se ponovo ukaže situacija poput one u Milanu . Pribeležih i to u svoju sveščicu ( šta sam ja za porodicu Ajrota , sredstvo da se pred prijateljima hvališu svojim širokim shvatanjima ? ) i poprilično neraspoloženo , maltene iznervirano počeh da listam list Korijere dela sera . Bila je to najoštrija kritika koju sam pročitala od izlaska knjige , i to ne u nekakvim novinama malog tiraža , već u najčitanijem dnevnom listu u čitavoj Italiji . Razmišljala sam prepuštajući se očajanju : možda zaista nema nikakvu vrednost , možda je objavljena samo kao usluga Adeli . Papir joj beše dala gospođa Spanjuolo , koja je ljubazno dozvolila da se njen telefon koristi u slučajevima kada je bilo potrebno da mi se prenese neka važna poruka . Vesela , pomalo zadihana jer se popela uz stepenice u žurbi , reče kako me opet traži moj verenik , sad je na vezi , kakav divan glas ima , kakav divan severnjački naglasak . On me opet zamoli da se smirim i dodade : sutra će u listu Unita izaći još jedan članak . Điljola nije imala sreće , uzdisala je penjući se stepeništem , otac ju je uzeo da se muči u poslastičarnici porodice Solara kada joj je bilo trinaest godina , i bogu hvala što se verila s Mikeleom , inače bi rintala čitavog života . Novinski članci su mi delovali površno , uvek su ili oponašali šablon entuzijastičnog hvalospeva iz lista Unita , ili destruktivnog članka iz lista Korijere . Dozva me mlatarajući po vazduhu novinama i reče dosta ozbiljnim tonom ( odskora sebi beše stvorio karijericu unutar Socijalističke partije Italije ): Majka me beše naterala da odem u novu delikatesnu radnju Karačijevih jer je tamo ulje bilo jeftinije . Jedanput mi je telefonirala Adela , i sa sebi svojstvenom mešavinom ironije i privrženosti rekla : ukoliko se ovako nastavi , postaćeš bogata i nećeš više hteti sirotog Pjetra . Pjetrov otac je pak bio veoma ljubazan , čestitao mi je na uspehu , izrekao nekoliko ironičnih pošalica na račun čednosti mojih klevetnika , nadugo je govorio o srednjem veku , kome u Italiji nikako da dođe kraj , hvalio me je zbog mog doprinosa modernizaciji našeg društva , i tako dalje , sve u tom stilu . U početku je delovalo kao da se sprema da sa mnom detaljno razgovara o knjizi , a onda je promenila temu , reče da želi da me pozove u posetu Univerzitetu u Milanu : delovalo joj je kao veoma značajno da prisustvujem onome što je definisala kao nezaustavljivi tok događaja . Plan joj je bio da stigne u Pariz zajedno sa drugim svojim kolegama , pozvala me je da joj se pridružim , išle bismo automobilom . Kako bi samo bilo lepo krenuti na put s Marijarozom , jedinom devojkom tog kova koju sam poznavala , bez ikakvih predrasuda , modernom , koja svim svojim bićem učestvuje u svetskim događanjima i koja uspeva da se o političkim pitanjima izražava podjednako uspešno kao bilo koji muškarac . Reče da je ponosan što je prvi naslutio potencijal mog romana i predstavi me publici koristeći se istim uvodom , punim oduševljenja , kao onomad u Milanu . Za večerom , u restoranu hotela koji nam izdavačka kuća beše rezervisala , pomalo postiđena a pomalo zabavljena , slušala sam Taratana kako citira Henrija Milera kako bi mi pokazao da sam u suštini jedna vrlo čedna spisateljica . Hodajući , pokušah da potpuno stresem sa sebe neprijatnost fizičkog kontakta s Taratanom , ali sam ga i dalje osećala poput nekakve fleke , poput neodređene veze s nepodopštinama rejona . I pošto će on spavati kod nje i narednog dana krenuti za Torino , poče me ubeđivati da i ja budem njen gost . Marijarozi se , pored Franka , priključiše i mlada majka , koja se zvala Silvija , i onaj tridesetogodišnjak koga bejah primetila u učionici , onaj sa cigarom , izvesni Huan , venecuelanski slikar . Međutim , moj roman niko nije pomenuo , i nakon nekoliko izliva netrpeljivosti od strane Venecuelanca , kome nije bila po volji izvesna Frankova dosetka na temu umetnosti i društva , pređoše na kulturološku zaostalost Italije , na političku sliku koju su nam predstavili nedavni izbori , na lančano rušenje socijaldemokratije , na studente i policijsku represiju , na ono što su nazivali Lekcijom koju nam je dala Francuska . Franko i Huan su rasejano slušali šta njih dve imaju da kažu , ne zaboravljajući ni na tren diskusiju koju su i dalje vodili , naprotiv , obraćali su se jedan drugom sa sve izraženijim neprijateljstvom . Međutim , Franko i Huan nam ne dadoše priliku , dete je dizalo sve veću dreku , a Silvija je prema njemu postajala sve nasilnija . Ili njena lepota : da se ona zatekla na tom skupu sa Đenarom , predstavljala bi još zavodljiviju majčinsku figuru , još odlučniju od Silvije . Kada se vratih u sobu , Silvija , koja je bila naslonjena na Marijarozina kolena i slušala diskusiju dvojice muškaraca ubacujući se nervozno , okrenu se ka meni i mora da mi je na licu pročitala zadovoljstvo s kojim sam privijala dete uz sebe . Improvizovano mišljenje : nisu me pokretala čvrsta uverenja , cilj mi je bio da pokažem da se ne slažem s Frankom , i to i učinih , imala sam osmišljene fraze , stadoh ih redati pretvarajući se da zaista verujem u to što govorim . Ni Franko ni Huan ne pokazaše nestrpljenje dok sam govorila , štaviše Venecuelanac nekoliko puta klimnu glavom na moju upotrebu reči narod . Iz toga zaključih da se , ispod površnih izjava odobravanja i simpatija , u tim tako učenim krugovima , zanesenim političkim strastima , na moju knjigu gledalo kao na trivijalnost , i da su stranice koje su toliko potpomagale njenu prodaju smatrane ostacima mnogo skandaloznijih tekstova koji meni između ostalog nikada nisu dopali na čitanje , ili su zavređivali onu unižavajuću etiketu koju im Franko beše namenio : Posmatrala sam ga kako se zatvara u sobu s Marijarozom , i na osnovu Huanove natmurenosti i Silvijinog tužnog pogleda zaključih da će domaćica i gost noć provesti zajedno . Kada se napokon uvukoh u krevet , pokušah da Franka koga sam srela te večeri zamenim onim Frankom koga sam poznavala pre nekoliko godina , bogatim i velikodušnim momkom koji me je voleo , koji mi je toliko pomogao , koji mi je svašta kupovao , koji me je podučavao , koji me beše poveo sa sobom u Pariz na ona njegova politička okupljanja i na odmor u Versiliju , u kuću njegovih roditelja . Kakav sam to utisak ostavljala na druge , kakvom su me to osobom smatrali , šta je u mom ponašanju moglo da opravda Huanov zahtev ? Pozdravili se jedino s Marijarozom , koja beše rano ustala kako bi ispratila Franka na stanicu i tek što se beše vratila . Tek u vozu , tokom dugog puta ka Napulju , postadoh potpuno svesna tog drugog Ninovog očinstva . Prisetih se kako je jednom došao da me potraži u rejonu , pa smo razgovarali u dvorištu , a Melina ga je ugledala s prozora i pomislila da se radi o njegovom ocu . Ko zna , možda je onda kada mi je rekao da s Lilom nije sve kako treba čak ni u seksu zapravo pokušao da mi nagovesti da je vreme pretenzija završeno , da je povezivanje uživanja sa obavezama bilo prevaziđeno . „ Da , ali si to odlično opisala , Lenú , baš onako kako je u stvarnom životu , baš tako prljavo . Pogodilo me je to što je tako proizvoljno stavila u isti koš Lilin pad i moje uzdizanje , kao da su , u poređenju s njenom situacijom , i jedno i drugo napredak . Moja majka i Eliza behu provele nekoliko dana u kuhinji , zbog čega se ručak beskonačno otegao . Moj otac , međutim , nije mogao da odoli , nasmeši se krotko Pjetru kako bi mu pokazao da je on , premda čini deo toga mi na kome je insistirala njegova žena , spreman da popusti kako bi se postigao dogovor . Neko vreme je u rukama vrtela svoju burmu , a onda pogleda Pjetra pravo u oči i umesto da se vrati na temu kako bi rekla da ju je ubedio ili nastavila da se raspravlja , poče s ledenom odlučnošću da nabraja sve moje kvalitete . Moja braća su bila naročito zadovoljna što Pjetro ne pokazuje nadmenost i što se zanima za njih dvojicu iako ih je škola ocenila kao nedovoljno dobre . Pokazivao je gostu Maskio Anđolino , Kraljevsku palatu , statue kraljeva , Zamak Ovo , Ulicu Karačolo i more . Nikada ne bejah pokazala veliko zanimanje za grad u kome sam provela detinjstvo i mladost , začudih se što Pjetro o njemu zna da govori sa učenošću vrednom divljenja . Sedosmo na ručak u jedan restoran u kvartu Santa Lučija , koji je po mišljenju moga oca ( na osnovu onoga što je od drugih čuo , tamo nikada nije ušao ) bio odličan . Moja majka je previše popila i počela da priča nepristojnosti , moj otac i moja braća iznova otpočeše da se šale između sebe i s Pjetrom . Moja majka ih je zasipala uvredama kao podršku sinovima , moj otac i Pjetro pojuriše da ih razdvoje . Ali prvom prilikom moj otac odvuče Pepea i Đanija u stranu i izgrdi ih što su se obrukali pred profesorom . Svaki čas su mi se u misli vraćale Điljoline reči , mešala sam ih sa svojim , trudeći se da im pružim jasniju formu . Podiže slušalicu i uposli , ne obraćajući pažnju na Pjetrovo tvrdoglavo protivljenje , šaku firentinskih poznanika , sve same ljude od uticaja . Vozila sam auto - putem , provezoh se pored osnovne škole , pored biblioteke , izbih u ulicu u kojoj je Lila živela nakon udaje , vratih se nazad , zaustavih se preko puta parkića , i to vozačko iskustvo bilo je jedina prijatna stvar od čitave te posete . Ja sam poticala iz jedne porodice , Pjetro iz sasvim drugačije , oboje smo u sebi nosili gene svojih predaka . Paskvale beše pustio bradu u Če Gevarinom stilu i učini mi se da mu se izgled time popravio . Bila sam ubeđena da u čitavom rejonu više niko ne želi da ima posla s Lilom i Encom . Paskvale je , po završetku radnog vremena na jednom obližnjem gradilištu , trebalo da navrati kod njih na večeru . Slušala sam ih povremeno se ubacujući iz radoznalosti , oni su na moja pitanja odgovarali , ali nije mi polazilo za rukom da iz misli izbacim Lilu , koju je izjedala ko zna kakva briga , nju koja je uvek bila tako snažna . Enco potvrdno klimnu glavom , ali postade mi jasno da , što smo se više približavali stanu , zabrinutost za Lilu u njemu raste sa svakim stepenikom , kao što je to bio slučaj i sa mnom , i da oseća krivicu što ju je potisnuo iz misli razonodivši se tim razgovorom . kada se vratila u stan u Ulici Vitorio Emanuele , gde ju je u prošlosti pratio osećaj nepripadanja ; Čim se Plava vila raspršila u pepeo na lomači ispred fabrike , Lila se vratila na posao . Ukratko , verujem , ono što je želela da vidi u Stefanu i Ninu : način da sve dođe na svoje mesto , da sve bude onako kako treba . Za to je bila potrebna doslednost koju Đenaro nije imao , kao što je uostalom nije imala ni ona . Međutim , san joj ni tada nije dolazio , naročito onih večeri kada bi Enco okasnio kući pa je odlazio pravo u krevet ne pozvavši je da uče . Međutim , ponašala se na sasvim drugačiji način nego kada je bila s Ninom , koga je u prošlosti neumorno saletala opsednuta potrebom da mu dokaže da je u stanju da mu u svemu pomogne . Uozbilji se , reče joj ne gledajući je u oči : i dalje si ona ista , kako si samo bila lepa na Iskiji . Konačnu potvrdu dobila je jednog poslepodneva , odmah po završetku pauze za ručak , kada joj je neka muškobanjasta žena po imenu Tereza preprečila put i rekla podrugljivo : traže te u sušnici . Lilu je sve to , počevši od mirisa salame , podsetilo na Stefanovo nasilništvo i na nekoliko trenutaka oseti se kao da nestaje , obuze je strah da će je ubiti . Pribegavali su kursu iz više razloga , od kojih je najvažniji bio da se time izbegne razmišljanje o budućnosti : šta predstavljaju jedno za drugo , koji je razlog on imao da se stara o njoj i Đenaru , iz kog je razloga ona na to pristajala , zašto već dugo žive u istoj kući ali je Enco svako veče uzalud čeka u svom krevetu , prevrćući se i premećući se u njemu , ustajući i odlazeći u kuhinju da , pod izgovorom da popije gutljaj vode , baci pogled na polu - zastakljena vrata kako bi proverio da li je ugasila svetlo i kako bi posmatrao njenu senku . I to ne zato što je Enco tako hteo , već zato što je po običaju Lilu , koja je s time počela u tajnosti , ali je iz večeri u veče postajala sve zagrejanija uprkos ledenim prostorijama , uhvatila mahnita potreba da čitav bedni svet koji je okružuje svede na nule i jedinice . U početku se Enco izražavao sa oprezom , ali je Paskvale iznenađujuće – iako je imao važna zaduženja u rejonu ; A to sve nije bilo ništa u poređenju s Komunističkom partijom : očekivao je da će svakog časa izgubiti poziciju sekretara svog ogranka zbog veoma kritičkih stavova koje je zastupao . Kada je taj siroti čovek nevin završio u zatvoru , bez ikakve krivice , goropadio se – nije on bio taj koji je ubio don Akilea – partija ga je napustila , iako je bio sjajan član , iako je učestvovao u Četiri dana i iako se borio na Mostu zdrauog razuma , iako se u posleratnom periodu , u rejonu , izložio riziku više nego bilo ko drugi . Međutim , u drugim situacijama bi zbog tih Paskvaleovih invektiva osetila kako se iznova nalazi u kandžama svog detinjstva , surovosti rejona , don Akilea i njegovog ubistva , koje je ona kao devojčica toliko često prepričavala i ispunjavala tolikim izmišljenim detaljima da joj se sada činilo da mu je i sama prisustvovala . Majka i kćerka se zagrliše , Nuncija se pošteno isplaka , pokloni Đenaru krpenog lutka . Naveo ju je da se učlani u sindikat , iako ona to nije želela , učinila je to samo u inat Sokavu jer je znala da mu se to nimalo neće svideti . Jednom prilikom Paskvale beše silno navalio da pođe s njim da čuje govor neke veoma uticajne drugarice . I zato , kada joj postade jasno da se Paskvale , Enco i još poneko iz publike ne slažu sa onim što je žena govorila , pomisli kako su nepravedni , da treba da budu zahvalni toj učenoj gospođi što je došla da na njih traci svoje vreme . Stigoše tamo jedne večeri Paskvaleovim automobilom , popeše se monumentalnim ali zapuštenim stepeništem . Naročito s Paskvaleom , koji je bio druželjubiviji , prema njemu su se svi ophodili sa izraženom naklonošću . A kada je nakon Paskvalea reč uzela jedna devojka – prva među ženskim delom publike – najedi se još više , pre svega zato što je njen govor zvučao kao tekst iz nekakvog udžbenika , zatim zato što ju je navodila kao primer više puta nazivajući je drugaricom Čerulo , i kao poslednje , zato što ju je već poznavala : bila je to Nadja , kćerka profesorke Galijani , Ninova bivša devojka koja mu je slala ljubavna pisma dok su bili na Iskiji . Sada je neki kovrdžavi mladić veoma stručno govorio o „ Italsajderu “ i o plaćanju po učinku . Međutim , kada ih Paskvale ostavi pred njihovom zgradom , reče joj ozbiljno : ništa se tu ne može , uvek si najbolja od svih , a potom se odveze ka rejonu . Na pauzi za ručak je ponela svoju porciju u dvorište da u njemu potraži neki sunčani kutak u koji će se smestiti da jede , ali Filipo , čim je ugleda , napusti čuvarsku kućicu i krenu za njom . Kipela je , međutim , od besa usmerenog prema onima koji su je uvalili u tu situaciju bez ikakvog upozorenja : naročito prema Nadji , tom nevinašcetu ; Kući se vratila umornija nego inače , naljutila se na Đenara , koji je hteo da ostane kod komšinice , spremila je večeru . Svi su se ubrzano kretali , kao u nekom nemom filmu , crveno svetlo na mašini palilo se u pravilnim intervalima , Filipo joj je otimao kobasicu iz ruke i preteći vikao . Osećala je na licu istu onu grimasu koja se na njemu nalazila kada je rekla Brunu : ueruj mi , imam kod kuće malo dete , ovo zaista nisam učinila ja , umiljavajuća grimasa , možda zavodljiva , žensko telo koje je znalo šta mu valja činiti , uprkos gađenju koje je osećalo . Ne , dosta je , u prošlosti se time koristila iz raznih razloga , gotovo podsvesno , sa Stefanom , s Ninom , s braćom Solara , možda čak i sa Encom ; Čim je videla da su mladići već tu , na vreme da dočekaju pristižuće radnike , kao da to što su nazivali političkim radom ima strože radno vreme od njenog , Lila oseti nezadovoljstvo . Momak onda srdito uhvati katanac i poče da ga vuče kako bi razoružao napadača , teglili su ga nekoliko trenutaka između sebe dovikujući jedan drugom uvrede . Neki od njih su pokušali da zaustave napadače , Edo je bio među njima , ali nisu u tome uspeli i behu se dali u beg . Do te mere da Edo , koji je pripadao prvoj frakciji i koji je bio dosta uznemiren zbog bola u ruci , reče jednom pripadniku druge : ukoliko mi se ruka inficira , ukoliko budu morali da mi je odseku , ima da dođem tvojoj kući , da ti je ispolivam kanisterom benzina i zapalim te zajedno s celom tvojom porodicom . Đino će o njoj pričati na sva usta po rejonu , sigurno će sve ispričati Mikeleu Solari ; Ona , međutim , nije bila od onih koji ćutke trpe , popela se stepenicama vukući sa sobom Đenara . U poređenju s njom Lila se oseti prljavom zbog mirisa sirovog mesa koji je nosila na sebi , zbog prehlade koja joj je stezala grudi , zbog groznice koja joj je mrsila misli i osećanja , zbog deteta koje je kenjkalo na dijalektu nervirajući je . Kada pak Lila pomenu naše prijateljstvo , profesorka se pokaza zadovoljnom , uzviknu : ah , da , Grekova , već dugo mi se i ne javlja , slava joj je udarila u glavu . Galijanijeva ju je slušala i mora da su je dirnuli Lilina iskrenost , nehajni ton , njena upotreba školskog italijanskog , ironija kojom se tako uspešno služila . Dete potrča k njoj i ona ga zagrli , stade ga cmakati po licu , a za to vreme u sobu proviri i Armando , sin profesorke Galijani . Okrenu se k Dariju i prosikta : a ti , ako već ne umeš da se biješ , onda sedi kod kuće . Prvi put Lila oseti prizvuk nervoze u njenom glasu devojčice , i to joj pričini zadovoljstvo . Kada se nađoše pred kućom i vide da joj nema druge , da je primorana da pozove Paskvalea da se popne , reče mu , nadajući se da će otići : ne znam šta li je Enco spremio , kuvanje mu ide užasno , možda ti se neće svideti . Lila se ubrzo poče dosađivati , ode da stavi na spavanje Đenara , koji je u međuvremenu večerao kenjkav od pospanosti , i ne vrati se više . Međutim , ono što se pričalo da bi trebalo da oseti kada muškarac uđe u nju , nikada nije osetila , to je bilo sigurno , ni sa Stefanom pa ni s Ninom . A pomisao da Enco pati njenom krivicom poveza se sa svim ružnim dešavanjima od toga dana . Je li Napuljem i svetom zaista vladao sav taj polet , ili su ga umislili Paskvale , Nadja i Armando kako bi umirili sopstvene strepnje , iz dosade , kako bi se okuražili ? Zaspala je s namerom da nanese štetu , Nadji , kako bi joj pokazala da je običan devojčurak iz dobre porodice koji ne zna ništa osim da drži sladunjave govore , Sokavu , kako bi mu pokvarila zadovoljstvo koje je osećao njuškajući salame i žene u sušionici . Dok ju je Đino gurao od sebe , odgurnuvši je ka jednoj svetiljki , dok je Edo pokušavao da se pridigne , prašnjavim putem stiže još jedan automobil . Malo se smirio kada vide kako je Paskvale oborio na pod Đina jednim udarcem toljage . Paskvale se pojavio predveče , nakon što su jeli , namračen , i pozvao Enca na neki sastanak partijskog odeljka u San Đovaniju . Pored toga , njoj nije ni ponudio da pođe s njima na sastanak , poziv je uputio isključivo Encu , što se nikada pre ne beše dogodilo , čak ni kada se radilo o kasnim noćnim sastancima , kada je napolju bila ciča zima i stoga malo verovatno da će izvesti Đenara . Ubeđen je , pomisli Lila , da ja nisam razumela zbog čega je onako udario Dina , zbog čega je želeo da razbije glavu čuvaru . Narednog jutra Edo i žena sa odeljenja za guljenje mesa , Tereza , počeše da se vrzmaju oko nje , u njihovim pokretima i rečima osećao se stidljiv poziv na prijateljstvo . Tokom dana koji su usledili ponajviše je podsticala Eda , Terezu i njihovu malu grupu , pretvorivši pauzu za ručak u kakav zaverenički skup . Onda ponesen oduševljenjem , kao da je dirnut , krenu da je zagrli , predomisli se , reče : nemoj da odustaješ , Lina , šta nas briga za birokratiju , ja ću za to vreme obavestiti komitet . Pa ipak , nakon te izjave , posavetova je da ne stupi odmah u direktne pregovore sa Sokavom . Otišli su u sobu koju ona dotad ne beše videla , prostranu i hladnu , u kojoj su se nalazila tri ležaja sa starim , naizgled prljavim dušecima , ormar s pocrnelim i iskrzanim ogledalom , nekakav sanduk . „ Ne smeš , i dobro pazi šta radiš i šta pričaš , naročito pred Encom : ako mu ispričaš da mi je pozlilo – a to nije tačno , samo mi se malo zavrtelo u glavi – rizikujemo da nam propadne prijateljstvo . “ Za tren oka izrojiše se mračne misli , sve kristalno jasne : bolesno srce , Đenarovo nazadovanje , fašisti iz rejona , Nadjino pametovanje , Paskvaleova nepouzdanost , spisak sindikalnih zahteva . Prepravljanje Ninovih članaka , pritiskanje sve dok ih ne bi izmenio kako si mu ti rekla . Oduvek je znala da će se Mikele kad - tad vratiti u njen život , međutim to što se našla pred njim , baš tu , u Brunovoj kancelariji , uplaši je , kao što su je , kad je bila mala , plašile aveti koje su se krile po mračnim ćoškovima kuće . Onda joj stade pričati o Stefanu , o Adi i njihovoj devojčici , čas ih sve troje hvaleći , čas naglašavajući kako dve delikatesne radnje ne posluju kao nekada . Tako je i učinio , posao mu je odlično krenuo , radnju je nazvao „ Sve za svakoga “ . Osmislila mi je cipele koje i dan - danas prodajem u Napulju i van njega , i na taj način zgrćem brdo para . Pogleda napolje kroz prozorče u kupatilu i oseti olakšanje kada vide kako Mikele , visok i nervozna koraka , naboranog čela , pažljivo izbrijanog lepog lica , u crnoj kožnoj jakni i tamnim pantalonama , ulazi u svoja kola i udaljava se . Naposletku ga upita u kakve se to grdne nevolje uvalio da završi u rukama sveta poput porodice Solara . Povika da će je Solare naterati da proklinje dan kada se učlanila u sindikat , i na kraju , skoro gušeći se , zaurla : „ Napolje , da si odmah izašla , napolje ! “ Međutim , ona projuri raskopanim putem , uđe u prvi autobus za luku , stiže do mora . Kući se vratila u devet sati , zatraži od Enca i Paskvalea , koji su je saletali pitanjima kako bi shvatili šta joj se dogodilo , da pođu u rejon da me potraže . Dok mi je govorila o sušnici , zamalo ne povikah : na mene je , u Torinu , nasrnuo neki matori intelektualac ; I stoga , kada mi je , koristeći se vulgarnim jezikom , rekla da joj tucanje nikada nije pružilo zadovoljstvo koje je očekivala kao devojčica , da prilikom njega maltene ništa nije osećala , da joj je nakon Stefana , nakon Nina postalo sasvim mrsko do te mere da više nije bila u stanju da u sebe primi ni tako divnog čoveka poput Enca , osetih kako me obuzima stid , nisam mogla da dignem pogled s poda . I ona će mi dakle baciti u lice moje lascivne stranice poput Điljole , koja je takođe upotrebila reč : prljave . I dok je ona s besramnošću izmučenih ljudi nastavljala da mi se poverava – velika uzbuđenja , sitna zadovoljstva , osećaj gađenja – meni na pamet pade Nino , ponovo izroniše pitanja koja su mi se često vrtela po glavi . Da joj kažem da mi se čini da sam sada , u tom njenom uznemirenom poveravanju , našla potvrdu da je Nino u suštini imao pravo kada je to rekao ? Čvrsto je zagrlih , prošaputah : sada ću se ja brinuti o tebi , bićemo zajedno sve dok sasvim ne ozdraviš , ukoliko budem morala u Firencu , ti i dete ćete poći sa mnom . Tokom vremena između te noći i dana mog venčanja – udala sam se sedamnaestog maja 1969 . godine i nakon kratkog trodnevnog medenog meseca u Veneciji započela s mnogo oduševljenja svoj bračni život – trudila sam se da za Lilu učinim sve što je bilo u mojoj moći . Sa Lilom sam se viđala svaki dan , od trenutka kada sam je ostavila usnulu u sobi i izašla da se suočim s dvojicom muškaraca koji su čekali u kuhinji čitave noći , preuzela sam na sebe zadatak da joj preuredim život . Nemojmo preterivati , reče , tačno je da Lilin život nije lak , ali tako je sa svim izrabljivanim ljudima ovog sveta . Nije se predavao , nastavio je da mi niže svoje razloge , ne zato što ga nije bilo briga za Lilu već zato što ju je smatrao bitnom za borbu u fabrici „ Sokavo “ , zato što je smatrao da je Lila od ključnog značaja za uspeh i zato što je duboko u sebi verovao da sve te priče o njenom zdravlju ne dolaze toliko od nje koliko od mene , intelektualke , pripadnice sitnoburžujske klase koja veći značaj pridaje lakoj groznici nego užasnim političkim posledicama poraza radničke klase . Tokom tog perioda sa sobom sam uvek nosila kakvu knjigu i svoju beležnicu : čitala sam u autobusu i dok je Lila spavala . Možda zato što više nije bio mali , ili zato što je bio pomalo nasilan i hirovit , u detetu nisam našla onu nezaštićenu umilnost kojom je zračio Mirko , Ninov drugi sin . Obeća mi da će to učiniti i dodade kako je , ako ga pamćenje ne vara , Marijaroza imala kratku ljubavnu vezu s nekim mladim napolitanskim advokatom : možda je mogao i s njim da stupi u kontakt da vidi bi li mi on mogao pomoći . Uzbuđenija nego kada sam pozvala Bruna – koji će za mene zauvek ostati onaj dosadni momčić koji je jednom prilikom pokušao da me poljubi na plaži Čitara – okrenuh broj lista Unita . Međutim , nisam imala nimalo iskustva s pisanjem novinskih članaka , osim što sam s petnaest godina , sa očajnim rezultatima , pokušala za Ninov časopis da pišem o sukobu s veroučiteljem . Kada se pak Lila pojavila , izgledala je onako kakvu sam je svakodnevno viđala po kući , nimalo se ne beše potrudila oko sopstvenog izgleda . Samo jednom progovori Lila , koja mi je putem već uputila brojne komplimente na račun mog izgleda , reče tihim glasom : čini se da si izašla iz jedne od ovih slika , ti si gospođa , a ja sluškinja . Mnogo je hvalio porodicu Ajrota , dobro je poznavao jednog Adelinog rođaka , eminentnog fizičara . Ta vest je na Lilu imala neočekivan efekat , nije pokazala da joj je drago , naprotiv delovala je ozlovoljeno . Neurolog je bio živahan čikica , sasvim ćelav , ordinaciju je držao u jednoj staroj zgradi u Toledu , i u čekaonici beše izložio , lepo poredane , isključivo knjige iz filozofije . Ali – reče , i dalje se obraćajući meni – moj kolega je u pravu , draga profesorica Greko , organizam je oslabljen , i kao posledicu toga , kako čulni tako i umni delovi duše to koriste kako bi prevagnuli nad razumskim : s povratkom telesnog blagostanja , postići ćemo i umni oporavak . U Ponte di Tapiji potražismo telefonsku govornicu i pozvasmo doktorku , koja reče da je slobodna da nas odmah primi . Obraćao mi se s mnogo poštovanja , reče da je zadovoljan mnome , da sam pružila sveobuhvatan pregled istraživanja o stanju u kome rade i žive fabrički radnici , da se nada da ćemo se uskoro sresti kako bismo porazgovarali na tu temu . Naposletku , završi svoju priču rečima : ti poznaješ Solare , oni mi u ovom teškom trenutku pomažu da fabrici „ Sokavo “ dam novo lice . Pozvah , međutim , istog trena Marijarozinog prijatelja advokata kako bih mu prenela razgovor . Rekao mu je da IBM samo što nije započeo proizvodnju jednog novog računara u Italiji , u jednom zdanju u Vimerkateu , i da su napuljskoj filijali preko potrebni ljudi koji će bušiti kartice , kontrolisati , upravljati mašinama , programeri i analitičari . Znala je , naravno , da je sastanak ugovorio Pjetro i da je prezime Ajrota igralo ključnu ulogu pri tom susretu , ali joj je izgleda smetalo to što je i Enco toga svestan . On porazmisli o tome , okrenu se Lili pun divljenja , na kojem joj na tren pozavideh : Nje i Enca kako se takmiče u aritmetici pred direktorom škole i učiteljicom Olivijero . Ta dva poziva učiniše mi se kao odlična prilika da steknem jasniju sliku o tome da li bi bilo mudro podržati Lilin povratak u rejon . Ubacih obe pozivnice u torbicu , nisam želela da ih moja majka vidi i da se uvredi zbog značaja koji su pridavali meni , a ne mom ocu i njoj . S prozora na trećem spratu visio je ogroman znak , vertikalno postavljen , Sve za svakoga , natkrivajući široka ulazna vrata . Ako tražiš Mikelea , idi njegovoj kući , reče grubo , a onda mi okrenu leđa kao da ima neka važna posla . Zatražih adresu od gospođe Manuele , pozdravih se s njom i krenuh u drugi deo grada , najpre metroom do Merđeline , zatim delom peške , delom autobusom sve do Pozilipa . Na poslednjem spratu jedne nedavno podignute zgrade zatekoh samo Điljolu , koja me je dočekala očigledno iznenađena i s podjednako očiglednom ozlojeđenošću . „ Šta reći , imaš sreće : toliko sam puta čula Pjetrov glas preko telefona , videla sam ga s prozora , lepo se vidi da je valjan mladić . Ovde je još logorište , izvinjavala se , ali kad nekom prilikom dođeš s mužem u Napulj , navrati do mene pa ćeš videti kako ću sve lepo urediti . On voli Linu još od onog prokletog dana kada je stavila obućarski nož Marčelu pod grlo . Rekao joj je da misli na Lilu i danju i noću , ali ne sa uobičajenom željom , želja za njom nije podsećala na želju koju je poznavao . Ja sam , naravno , bila ta koja je prva pomenula Lilu , on kao da se zbunio , nije želeo loše da govori o njoj , ali ni o svom bratu , a ni o Adi . Zapravo smo se , unutar porodice Karači , oboje osećali kao da tu ne pripadamo , ni ona ni ja nismo mogli da istrajemo . O svima mi je odgovarao neodređeno , naročito o Ninu , koga se niko nije usudio , reče mi , da protiv Donatovih želja pozove na nesnosnu svadbu koja ga je čekala . Da je mnogo vremena prošlo , i da im , s moje tačke gledišta , u rejonu ne bi bilo ništa gore nego u San Đovaniju . Enco joj reče da nema ništa protiv toga da potraže kuću u rejonu , ja joj ispričah za don Karlovu kuću trudeći se da potisnem uvređenost . Bila je u očajnom stanju , ali je Lila bila oduševljena : sviđalo joj se to što se nalazi na samom rubu rejona , gotovo na ulazu u tunel , i što je kroz prozor imala pogled na benzinsku pumpu Karmeninog verenika . Bio je to već kraj aprila , datum moga venčanja se primakao , živela sam između Firence i Napulja . naposletku potapša Đenara po obrazu , klimnu glavom u Lilinom pravcu i nastavi svojim putem . Samo što bejasmo izašle iz kuće kad naletesmo na Melinu , koja je držala za ruku Mariju , Stefanovu i Adinu kćerku . Đenaro odmah poljubi devojčicu , koja se nije bunila , a Melina , videvši ih tako priljubljene jedno uz drugo uzviknu : oboje liče na oca , identični su ! Prava za moju knjigu prodata su u Francuskoj , Španiji i Nemačkoj.biće prevedena na strane jezike . U Milanu , na Adelin nagovor , kupih za venčanje komplet krem boje , lepo mi je stajao , sako je bio strukiran , suknja kratka . Osetih bes , odgovorili ja u njeno ime , rekoh da Lila tek sad počinje da se oseća malo bolje i da je Sokavo dobio dobru lekciju , da su mu u fabriku ušli inspektori , da je bio primoran da Lili isplati sve što joj je dugovao . „ Objasni nam , molim te , šta si koji đavo mislila da ćeš time postići ? “ , upita , a u glasu su mu se osećali bol i istinsko razočaranje . „ Znaš li ti kakva je situacija u Italiji ? Lila me je pak u tome sprečila , dade mi sasvim neočekivano znak da ćutim , zbunivši me . Prvo se okrenula protiv mene pred Nadjom i Paskvaleom , a sada ta neslana šala pred profesorkom . Galijanijeva se pridiže , potraži nešto među papirima na stolu , pokaza joj nekakav list kao da se radi o neopozivom dokazu . U ruci je imala Liline stranice koje sam iskoristila u pisanju svog prvog novinskog članka . Osim toga , Paskvale i Nadja se nisu ponovo pojavili , uskrativši mi priliku da im zapušim usta , te se u meni nakupio i bes usmeren ka njima : kako se usuđuju da me krive što sam pomogla prijateljici , izloživši i sebe samu opasnosti ? Ne dobih priliku da joj saspem u lice prelazak na Paskvaleovu i Nadjinu stranu , niti besmislenu optužbu da je ne želim na svadbi . Poželeh – i ne uspeh da odagnam tu želju – da se ispostavi da je kardiolog pogrešio , da je Armando bio u pravu , da je zaista bolesna i da će umreti . Isprva sam ih bila kategorično odbacila kao neosnovane , kasnije sam počela da oscilujem između ubeđenja da ih nisam zaslužila i pomisli da su , ako se Lila složila s njima , možda zaista tačne . Ja sam se ispočetka , uz određenu dozu nelagode , izmirila sa sudbinom da moram istrpeti zamku u koju smo upali , a onda sam malo - pomalo počela da uživam u tome što cenjeni političari , ugledni intelektualci , mladi revolucionari , pa čak i jedan slavni pesnik i jedan romansijer pokazuju interesovanje za mene , za moju knjigu i što hvale moje novinske članke . Naposletku profesor Ajrota , na onaj svoj znalački način , izgovori ime autora eseja , a ja nekako osetih , i pre nego što mu čuh ime – Đovani Saratore – da se radi o Ninu . Obe je opisala kao ružna iskustva : drugi put sam , reče , bila uverena da je dete Ninovo pa sam , iako sam se loše osećala , bila zadovoljna . Volela sam da se šetam uz Arno , ali nije mi se sviđala boja kuća , budila je u meni loše raspoloženje . stupila je u kontakt sa Stefanom kako bi zahtevala da , makar s finansijske strane , prihvati očinsku ulogu u Đenarovom životu , a ne samo u Marijinom . Kad je Poljoprivredna banka dignuta u vazduh , nalazila sam se u Milanu , u izdavačkoj kući , pa ipak se nisam uplašila , nisam imala mračne slutnje . Sve ostalo za mene je predstavljalo dašak vetra , neopipljive talase prizora i zvukova koji su , razorni ili dobroćudni , bili od ključnog značaja za moj posao , postojali su samo kako bih ja mogla da ih pretočim u magične reči od kojih ću satkati kakvu priču , članak , javni govor , pazeći da ništa ne zazvuči pogrešno , da sve bude po ukusu porodice Ajrota , izdavačke kuće , Nina , koji me je zasigurno odnekud čitao , pa čak i Paskvalea , a što da ne , i Nadje i Lile , koji će konačno biti primorani da priznaju : eto , bili smo nepravedni prema Eleni , ona je na našoj strani , vidi šta piše . Nazvali smo je Adela uprkos negodovanju moje svekrve : sirota devojčica , Adela je jedno užasno ime , dajte joj bilo koje drugo , samo ne to . Započe mučenički period poseta raznim doktorima , išle smo ona i ja same , Pjetro je uvek bio zauzet obavezama na fakultetu . Jedino je o njemu govorila s mnogo poštovanja , naširoko , a onda bi me upitala i za Pjetra . Nakon što bi spustila slušalicu , njen glas je nastavljao da evocira prizore i zvukove iz prošlosti koji su mi u mislima trajali satima nakon razgovora : dvorište naše zgrade , opasne igre , lutku koju mi beše bacila u podrum , mračne stepenice kojima smo se popele da povratimo lutku od don Akilea , njenu svadbu , njenu velikodušnost i njenu zlobu , to što mi beše otela Nina . Karmen Peluzo , koja mi je pričala o svojoj svadbi s vlasnikom benzinske pumpe , govorila sam : ah , kako mi je milo , kakve divne vesti , želim ti svu sreću , pozdravi mi Paskvalea , čime se on bavi ? Međutim , nisam imala vremena , a zasigurno ni volje da idem naokolo kako bih skupila nešto o čemu bih mogla pisati . Dva - tri puta sam slučajno naletela na Ninove članke , međutim čitajući ih nisam osećala uobičajeno zadovoljstvo koje sam ranije osećala maštajući o njemu , zamišljajući njegov glas , prepuštajući se njegovim mislima . U roku od nekoliko dana u kuću je dovela Kleliju , devojku od nešto više od dvadeset godina , poreklom iz Mareme , koju je do najsitnijih pojedinosti obučila da se stara o kući , da obavlja nabavke , da kuva . a pored toga , iako sam sada imala više vremena za sebe , i dalje nisam pisala , a Pjetro , koji je inače tako dobro vladao sobom u majčinom prisustvu , postajao je do te mere slobodan da se njegovo ponašanje graničilo s nepristojnošću , njegov povratak s posla gotovo uvek je bio propraćen nekom vrstom sukoba sarkastičnim opaskama između njih dvoje , čime se osećaj da oko mene vlada rasulo dodatno pogoršavao . Nije ni meni pak lako , gotovo je zaurlao jedne večeri , obraćajući se majci žalopojnim tonom . A pošto sam imala dosta svog novca , u tom periodu nakupovah se odeće za sebe , Dede i Pjetra , ispunih kuću nameštajem i ukrasnim predmetima , razbacivala sam se novcem kao što to nikad ranije nisam činila . Ili zato što je – s mukom sam razmotrila tu mogućnost – moj model i dalje bila Lila , tvrdoglava iracionalna Lila koja nije priznavala poluistine i kompromise , do te mere da sam , iako sam u svakom mogućem smislu bila daleko od nje , želela da govorim i činim ono što bi ona govorila i činila da se našla na mome mestu , da se nije svojom voljom zatvorila u rejon . Svaki put kada bih naišla na neki Ninov članak koji mi se činio dobrim , preplavilo bi me nezadovoljstvo . Dede se sve više vezivala za Kleliju , kada sam je ja izvodila napolje , bilo joj je dosadno , jogunila se , vukla me je za uši , za kosu , za nos , tražila Kleliju plačnim glasom . Što se tiče Pjetra , prezervativi su mu dodatno otupljivali osećaj , kako bi dostigao orgazam sada mu je bilo potrebno još više vremena nego pre , patio se i činio da se i ja patim s njim . Onda je u njima dolazilo do promene , početno stanje dosade pretvaralo se u polet , naposletku su u potpunosti zanemarivali Pjetra , pažnja usmerena ka meni se udvostručavala . Kako se samo izmenio Marijarozin način govora , razmišljala sam , spalila je mostove koji su je spajali sa obrazovanjem koje beše stekla kod kuće , njen govor se sada odlikovao poganošću . Strasno sam vodila ljubav s Pjetrom , nikada se ne bejah osetila tako prisutna , ja sam bila ta koja nije htela da stavi prezervativ . Pričala bi mi novosti iz rejona ( Karmen je trudna , Mariza je rodila dečaka , Điljola samo što Mikeleu nije podarila još jedno dete , Lilu nije pominjala kako se ne bismo zavadile ) , a potom je iznova postajala taj kućni duh koji se , nevidljiv , starao da svi imamo čist i dobro ispeglan veš , obroke koji su u meni budili sećanje na detinjstvo , uvek sređen dom u kome se nered nikada nije zadržavao , gotovo opsesivno je svemu nalazila svoje mesto . Zadizala sam haljinu , posmatrala stomak koji je već počinjao da se nazire šireći čitavim mojim organizmom neželjeno blagostanje . Tada sam počela da telefoniram Lili , ne povremeno kao do tada , već skoro svakog dana . Ili sam se trudila da shvatim obleće li Mikele još uvek oko nje , kako bi je na neki način zarobio i zadržao za sebe . A ako bih samo pomenula Encovo ime , započinjala je priču o računarima zapanjujući me meni posve neshvatljivim žargonom . Enco i ja smo bogati , i sve će još bolje ići za nekoliko meseci zato što je gazda primetio da sam sposobna i hoće i mene da stavi na obuku . Možda je i dalje u kontaktu sa studentima iz Ulice Tribunali , možda Encovi računari nisu jedino čemu se posvećuje . Pričala je o svom pokojnom svekru , don Akileu Karačiju , zelenašu , fašisti , o Peluzu , stolaru , komunisti , o ratu koji se odvijao pred našim očima . Ona je ubila don Akilea , izgovorismo šapatom , a onda promrmljasmo , prvo ja , a onda i ona , tužno : šta to pričamo , dosta je , i dalje smo devojčice , nikada nećemo odrasti . Čim sam spustila slušalicu , pokušah da uvedem red u naš razgovor , da rekonstruišem korake na osnovu onoga što mi Lila beše ispričala , stapajući sadašnjost i prošlost , od ubistva sirotog Darija do zelenaševog ubistva i Manuele Solare . Šestog dana , za večerom , dok se Dede mučila da sama jede kako se ja ne bih naljutila i dok je njena baka umirala od želje da joj pomogne ali se na to nije usuđivala , Pjetro me upita : Te noći oka nisam sklopila : zašto je Adela o knjizi razgovarala s Pjetrom a mene još nije pozvala ? Ona me pak zadrža , hitro promeni ton , poče umilno da priča o Dede , o mojoj majci , o mojoj trudnoći , o Marijarozi , koja joj je zadavala silne muke . Ja , veoma lošeg raspoloženja , odvratih da mi je više muka od poštovanja tradicije i da devojčica mora dobiti ime Elsa . Kao posledicu toga i ja sam dobro spavala tokom tih prvih dana nakon povratka kući , a Pjetro je , na moje iznenađenje , na sebe preuzeo brigu o kući , nabavke , kuvanje , Elsino kupanje i maženje s Dede , koja je bila kao ošamućena sestrinim dolaskom i bakinim odlaskom . Možda su se ona i Enco upravo vratili s posla , možda se Đenaro igra negde u njenoj blizini . I zaista , nekoliko dana kasnije pozvah Adelu i rekoh joj : hvala ti što si bila onako iskrena , shvatila sam da imaš pravo , i sada imam utisak da je i moja prva knjiga imala brojne nedostatke . Ni na tren mi nije palo na pamet da pozovem Kleliju , ili da je zamenim nekim drugim . Elsa se zaista pokazala kao jedno izrazito mirno stvorenjce – pristajala je na duge vesele kupke , sisala je , spavala , smejala se čak i u snu – morala sam pak da budem veoma pažljiva s Dede , koja je sestru mrzela , budila se uzrujana , pričala priče o tome kako ju je spasla čas iz vode , čas iz vatre , čas od vuka . Ukoliko mi je pričao o , šta znam , merama koje su državne vlasti preuzele u pogledu naftne krize , ukoliko je hvalio približavanje Komunističke partije stavovima demohrišćana , u meni je želeo samo pažljivog slušaoca . Povremeno se dešavalo da naletim na Marija , onog inženjera , ali ubrzo otkrih da me je želja da zavodim i da budem zavedena u potpunosti prošla i da mi nekadašnje uzbuđenje deluje kao pomalo sraman period moga života , bilo mi je drago što mu je došao kraj . Tokom tog perioda u Firencu je došla Marijaroza kako bi na univerzitetu predstavila knjigu jedne svoje koleginice na temu prikazivanja Device Marije u drugom stanju . I veče bi nastavilo da se odvija po uobičajenom protokolu akademskih krugova da u izvesnom trenutku nije napravila nagli zaokret izgovorivši nekoliko pomalo nepristojnih rečenica : ne treba podavati decu nikakvim očevima , a naročito ne Gospodu Bogu , decu treba davati samoj deci , kucnuo je čas da se obrazovanju posvetimo kao žene a ne kao muškarci ; Živahno me je pozvala da joj se priključim , pokazivala je Dede i Elsu svojim firentinskim prijateljicama pucajući od ponosa , mnogo me je hvalila . Marijarozine provokativne reči i poziv njenih prijateljica navedoše me da iskopam iz gomile knjiga one knjižice koje mi davno beše poklonila Adela . Ni na kraj pameti mi nije bilo da pred njima govorim o svom odnosu s Pjetrom , s muškarcima uopšte , kako bih posvedočila o tome šta su zapravo muškarci svih staleža i svih starosnih doba . Taj nagon bio je tako snažan da sam se neko vreme nosila mišlju da s devojčicama odem u Napulj , da pozovem nju da mi dođe u goste s Đenarom , ili da o njoj pišem . Njegova reakcija zatekla me je potpuno nespremnu , opalio mi je šamar , u prisustvu Dede . Onda se začu zvonce ulaznih vrata , pojurih da otvorim , na moje veliko iznenađenje u kuću mi uđoše Paskvale i Nadja . Čuh je kako dovikuje Paskvaleu : idem da se istuširam , a ni tebi ne bi bilo na odmet ! Dok se Dede igrala a Elsa spavala , ispričala mi je šta se dogodilo uz više detalja . Bili su već pred ulazom , Silvija samo što beše izvukla ključeve iz torbe , kada se iza njihovih leđa zaustavio beli kombi iz koga poiskakaše fašisti . Rekoh da želim da je se sećam onakve kakvu sam je videla na okupljanju na univerzitetu . Bila je to Silvijina majka , a uz nju je stajao Mirko , takođe plave kose , dečak od sada već pet - šest godina , koga je Dede na onaj svoj natmureni i autoritativni način ubrzo naterala da se igraju s Tesom , starom lutkom koju je svugde nosala sa sobom . Ono što je na mene ostavilo najjači utisak nisu bile masnice i posekotine niti njen nesiguran korak – Lila mi se učinila u još gorem stanju po povratku s bračnog putovanja – bio je to njen bezizrazni pogled . Karmen se beše raspitala na sve strane , i kod Lile , i kod Enca , i kod onih koji su se okupljali u Ulici Tribunali . Odgovorih joj da imam dve male devojčice , da zasad moram da se posvetim njima , a potom je upitah za vesti o Nadji . Već posmatrajući ga s prozora , čuvši kako na dijalektu nešto govori detetu , koje je i dalje sedelo u kolima – bio je to onaj stari Enco , odmerenih pokreta , nabijena tela – osetih kako u meni oživljava Napulj , kako se budi sećanje na rejon . Isprva pokušaše s politikom , ali kada je moj muž sa odobravanjem počeo govoriti o približavanju Komunističke partije demohrišćanskim vrednostima , a Enco na to odgovorio da će , ukoliko ta strategija uzme maha , Berlinger pomoći najgorim neprijateljima radničke klase , odustadoše od dalje diskusije kako se ne bi zavadili . Sada , u četiri oka , u stanu kojim je vladala tišina , zaboravismo na priču o računarima i na italijanski na kome smo prethodne večeri razgovarali iz poštovanja prema Pjetru , pređosmo na dijalekat . I dalje se ne pazi i zato je premorena , činilo mu se da je uvek na korak od onog stanja u koje beše zapala tokom mog boravka u Napulju , stizao ju je umor . Ispričao mi je ukratko da tokom svih tih godina Mikele nikada nije prestao da nudi Lili da se vrati da radi za njega . Što se Đenara tiče , i sam je priznao da je za taj kratki nestanak bio sam kriv , da se radilo o neposlušnosti . Rešio se da i on iznajmi Sistem 3 kako bi ga koristio u vođenju svih svojih trgovačkih poslova . Tako bih se ponekad prenula iz sopstvenih misli na zvuk njegovog glasa , ili sam ga očarano posmatrala kako gestikulira objašnjavajući Dede neku igru . S prolaskom vremena , sve je manje reagovala na njegovo tlačenje , zaljubila se u njega . Ne mogah se suzdržati , svega onoga što bejah pročitala o zadovoljstvu , o latenciji , o neurozama , o polimorfnim izopačenostima kod dece i kod žena nestade , oboje ih strogo izgrdih , naročito Đenara , koga odvukoh za ruku . Strahovala sam da će joj reći da mu više nije lepo sa mnom , da će joj možda ispričati i šta se dogodilo . Međutim , narednog dana u Manifestu naiđoh na članak Đovanija Saratorea , to jest Nina , koji je detaljno opisivao malu kampanijsku fabriku , insistirajući na političkim nemirima koji su vladali tim zaostalim oblastima , s nežnošću je govorio o Brunu i o tragičnoj smrti koja ga je zadesila . Paskvale prolazi kroz kapiju , puca Filipu u noge , čuvarskom kućicom se širi lokva krvi , povici , čuvarov prestrašen pogled . Govorio je da to čini kako bi imao više vremena za učenje , ali knjigu nije uspevao da privede kraju , nije se više ni zatvarao u radnu sobu . S jedne strane sam želela da ga zaštitim , sa druge mi se činilo da treba da stanem na Lilinu stranu , da branim izbore koje sam joj u tajnosti dodeljivala . Nakon dugog otpora ponovo će biti u njegovoj službi kao u vreme kada je radila u prodavnici obuće na Trgu mučenika ? U šta pokušavaš da me ubediš , da je sve pod kontrolom , da si ti ta koja koristi Mikelea , a ne on tebe ? Htela sam da putujemo vozom , ali se Pjetro ponudio da nas odveze kolima , pokušavajući da mi svoj nedostatak volje za radom predstavi kao brižnost . U blizini Trga Karlo Treći naterah ga da se zaustavi , sedoh ja za volan i nastavih da vozim siledžijski sve do Ulice Firenca , u kojoj se nalazio isti onaj hotel u kome je boravio nekoliko godina ranije . Šta sam očekivala da ću postići , jesam li se nadala da ću Elizi nametnuti autoritet starije , učene , dobro udate sestre ? Odlučih da odmah odem Elizinoj kući , iako je moja majka navaljivala : kuda si krenula , tvoja sestra ti sprema iznenađenje , sedi tu , ići ćemo posle svi zajedno . Takve misli su mi se motale po glavi dok sam se pela ka njenom stanu , u meni je narastalo ono što sam smatrala opravdanim gnevom . Kada mi je otvorila vrata , zagrlih je tako snažno da mi promrmlja kroz smeh : boli me . „ Plašila sam se da si došla da me grdiš , da mi kažeš da se protiviš mojoj vezi s Marčelom . “ Dok je Rino govorio , primetila je da joj je Marčelo izdaleka klimnuo glavom u znak pozdrava , kao da time hoće da joj pokaže da iza te učtivosti stoji on lično . Marčela sam se sećala kao visokog mladića , kockastog lica i lepog tena , svog u mišićima . Upitah Điljolu kako je , trudeći se da joj pogledom i tonom glasa stavim do znanja da nisam zaboravila njeno poveravanje , da sam joj bliska . Pojavi se držeći pod ruku buduću svekrvu , Manuelu Solaru , obučenu kao za svadbu , s veštačkim cvetom u crvenkasto ofarbanoj kosi . Bio je to Marčelo , dobih potvrdu od Elize , koja se prope na vrhove prstiju da mu ponudi svoje usne kao nekakvom božanstvu kome duguje poštovanje i zahvalnost . Želela sam da mi bolje pojasni šta time hoće da kaže , ali Marčelo ga je već predstavljao Manueli : dođi , mama , ovo ti je profesor , Lenučin muž , sedi ovde pored njega . Pozdravih ja njega , glasno , a potom pokušah da umirim Dede i Elsu , koja se , videvši ožalošćenu sestru , spremala da i sama brizne u plač . Ipak , naglasi Marčelo , prvo sam zatražio dozvolu od tvoga muža , nikada se ne bih usudio da na svoju ruku učinim ovako nešto : profesore , molim vas , razgovarajte sa ženom , branite me . Prva je , sva srećna , pričala bez predaha , igrajući ulogu dobre domaćice , druga mi je delovala zadovoljno , do te mere zadovoljno da je ljubazno punila Lilin tanjir hranom . Marčela je pak na to zasigurno naveo Mikele , koji je sedeo pored mene , svoj na svome , i veselo jeo i pio , pokazujući da ga nimalo ne interesuju ponašanje njegove žene i sinova , fiksirajući pogledom moga muža , koji je delovao očaran Lilom . žena čiji zločini nikada nisu dobili zasluženu kaznu , nemilosrdna i izuzetno opasna na osnovu telefonskih maštarija kojima se bejah prepustila zajedno s Lilom i na osnovu brojnih stranica mog odbačenog romana : majka koja je ubila don Akilea kako bi preuzela na sebe monopol nad zelenašenjem i koja je odgajila dvojicu sinova da uzimaju šta im je volja , gazeći pritom svakoga ko bi im se našao na putu . Odmah potom i Pjetro reče ženi koja je sedela do njega : primite i moje čestitke , gospođo . Čak je i moja majka delovala kao da je na oprezu : možda se nadala da se radi o Elizi , da će Mikele njenoj kćerki dodeliti ulogu naslednice prestola porodice Solara . Večeras smo se okupili ovde , u kući moga brata , kao prvo , kako bismo dočekali onako kako oni to zaslužuju ovo dvoje visokopoštovanih profesora i njihove lepe kćerkice , kao drugo , kako bismo proslavili rođendan moje majke , prave svetice , kao treće , kako bismo Elizi poželeli sreću u predstojećem braku ; A potom , na moje veliko čuđenje , dok je Enco pogledom fiksirao neku neodređenu tačku na stolu , ustade krotko i stade pored Mikelea . Međutim – siguran sam da se sa mnom slažeš i da ti je milo što ću ovo reći zato što je voliš – Linin um odlikuje nešto što nema niko drugi , nešto živo što poskakuje čas tamo – čas amo i što niko na ovome svetu ne može da zaustavi , nešto što ni doktori nisu u stanju da objasne i čega , po mom mišljenju , ni ona sama nije svesna , iako je to odlikuje od ranog detinjstva . Da kupim , baš tako , šta je tu loše , da je kupim onako kao što se kupuju biseri i dijamanti . Nisam pak osećala ljubomoru , ukoliko bi se to i dogodilo , bilo bi to samo kako bi iskopala dublji jaz između nas dve , bila sam sasvim sigurna da se Pjetro njoj nikada ne bi mogao svideti i da Pjetro ne bi bio u stanju da me izda na taj način . Ispostavi se da je među prisutnima jedino Pjetro leteo , i to više puta , izjavi pak da iskustvo nije bogzna šta . Kada videše da mi Antonio , sin lude Meline , polupismeni i nasilni sluga porodice Solara , moj momak iz školskih dana , nije poslao ništa naročito lepo , što bi me ganulo , što bi me podsetilo na minula vremena , već običnu knjigu , posmatrači mi se učiniše razočaranima . Iz haosa koji je u meni vladao opet je na površinu izbijala stara želja da je Lila zaista bolesna i da će umreti . Pjetro pak stade odlučno odmahivati glavom , reče na moje iznenađenje da mu se Lila učinila najgorom od svih . Lila ga je i te kako osvojila , Pjetro je bio do te mere svestan njene izuzetnosti da ga je uplašila , i sada je osećao potrebu da je unizi . Marčelo reče da je obećao bratu da će nas odvesti u Ačeru , a pošto je Pjetro , koliko god mu ja na sve moguće načine stavljala do znanja da želim da odemo , pokazivao da je vrlo rad , ostavismo devojčice Elizi i dopustismo da nas taj grmalj odveze automobilom do jedne niske , žućkaste zgrade , velikog magacina za cipele . Ništa ti se ja tu ne razumem , reče Marčelo , to su Linina posla , ali ona nema radno vreme , stalno negde ide i vraća se kad joj je volja . Ponovo mi se učini da je ostarila više od mene , ne samo na osnovu fizičkog izgleda već i u pokretima , po glasu , po izboru reči kojima nam je , kao da je time gnjavimo , objasnila ne samo kako funkcioniše Sistem 3 , njegove komponente , već i šta su magnetne kartice , diskete i ostale novine koje se polako javljaju na tržištu poput stonih računara , koje čovek može držati u kući za ličnu upotrebu . Želi da budemo bliski prijatelji , da me preslika , kune se da bi voleo da bude žena poput mene . Shvataš li ti , Lenú , šta nam se svima događa : držimo previše toga u sebi i to nas nadima , čini da pucamo . Lila se beše povukla , iz nje ništa ne bih uspela da izvučem , nije bilo načina da se moja pitanja pretvore u razgovor , samo bi mi rekla : kakve ti to gluposti padaju na pamet , ti si poludela , Mikeleova potreba za mnom , Sokavo , šta to pričaš ? Tvrdila je da ne želi da vidi Nina , ali sam ja znala da to nije tačno , da će naći načina da se sretnu . Pozva me nešto kasnije da mi kaže da je knjiga izašla ne samo u Nemačkoj već i u Francuskoj i u Španiji . Odgovori mi nežno : ne treba ništa da radiš , Elena , knjiga se , nažalost , nigde nije lepo prodavala . Kako bih ublažila osećaj praznine pokušah da učvrstim odnos s Marijarozom , međutim bilo je i tu brojnih prepreka . Moja kćerka Dede spremala se da pođe u školu s decom godinu dana starijom od sebe , već je umela da čita i piše . Tako sam , u tom svom razmišljanju , počela da se bavim književnošću počevši od Starog i Novog zaveta , preko Defoove Mol Flanders , Floberove Madam Bovari , Tolstojeve Ane Karenjine , pa sve do poslednjih trendova , Rouz Selavi i dalje , ponesena mahnitim otkrovenjima . Dok je Pjetro bio na poslu , Dede u školi , a Elsa se igrala na nekoliko koraka od mog radnog stola , napokon mi je polazilo za rukom da osetim dašak slobode , proučavajući tuđe reči i njihova skrivena značenja . Činilo mi se da su mi misli prekinute na pola puta , privlačne ali osakaćene , osećala sam potrebu da mi ih neko osnaži , da mi pomogne da ih razvijem , falilo mi je samopouzdanja . Bio je to Pjetro , dolazio je kući na ručak nakon što bi po običaju , po završetku radnog vremena , navratio da pokupi Dede iz škole . Sreo je profesora Ajrotu u Rimu , na jednom kongresu Socijalističke partije , i tamo mu je u razgovoru Nino pomenuo da ima posla u Firenci , a profesor mu je zauzvrat ispričao da Pjetro tamo živi , da radi na novoj knjizi , rekao mu je da je upravo došao do neke knjige koju hitno želi da pošalje sinu . Sedi , odmori se , reče mi , i ja ga poslušah , pustih da uposli oduševljene devojčice , povremeno me zapitkujući gde je čemu mesto , nastavljajući razgovor s Pjetrom . Čekala sam da Pjetro , premda se činilo da mu je s Ninom prijatno , nađe kakvu zamerku , da nešto prebaci gostu , uvek je tako činio . Narednog dana , čim se Dede vratila iz škole , ubacih je zajedno sa Elsom u kadu , obe ih lepo izribah . Kada se pojaviše slavne prženice , devojčice se pokazaše ushićenim , Pjetro takođe , stadoše se otimati oko njih . Reče mi : biće sve u redu , hajde da pričekamo , Nino je obećao devojčicama da će se vratiti , siguran sam da ih neće razočarati . Zatvorih se u svoju sobu , u kojoj je Elsa čitala a Dede se igrala , obe su iščekivale večeru . Želela sam da mu pokažem da sam se izmenila , da sam postala elegantnija , da više nisam onaj devojčurak s Liline svadbe , učenica sa zabave u stanu profesorke Galijani , pa ni nevešta autorka jednog jedinog romana , kakvom mora da sam mu se učinila u Milanu . Baciće me u svoju senku , proučiće me do najsitnijih detalja sa ohološću gospođice iz Ulice Taso , naviknute da vodi računa o izgledu još od malih nogu ; I tako sam se po hiljaditi put vraćala na prvobitnu odluku : neću otići , poslaću Pjetra s devojčicama , reći ću da im kaže da se ne osećam dobro . Albertino je bio lepo , debeljuškasto , veselo dete , Eleonora ga je obasipala pohvalama . Međutim , dok sam se spremala da joj odgovorim , njen nestalni um pređe na nešto drugo , upita me veselo : „ Hoćeš li sutra sa mnom u obilazak radnji dok je Nino na poslu ? “ Dadoh mu svoje stranice krišom , uz lupanje srca , kao da nisam želela da Pjetro , Eleonora ili devojčice to primete . Proučavala sam dečaka , ali činilo mi se da u njemu ne vidim tragove Nina , možda će se pojaviti kasnije , pomislih . Upitah se ima li ikakve razlike između bogatstva tih buržuja i bogatstva Solara . Istog onog jutra kada se Nino , oko podneva , iznenada javio sa železničke stanice da kaže da je upravo stigao u Firencu . Izgrdih ga blago zato što je tokom pauze navalio da kupi sladoled devojčicama i , naravno , nama odraslima . Potom , međutim , stade objašnjavati Dede , tonom kojim se koristio kada bi ona na televiziji čula kakve gluposti pa se osetio u obavezi da kćerki razjasni kako zaista stoje stvari , šta se to dogodilo dvanaestorici apostola onoga dana koji danas slavimo kao praznik Duhova – poput daška vetra , poput plamena vatre , darovana im je sposobnost da ih razumeju svi ljudi , kojim god jezikom govorili . Meni je njegov ton bio poznat , u rejonu su se oni oštroumniji njime koristili kako bi sebi potčinili one manje bistre , kako bi ih naočigled svih izvrgavali ruglu . Obraćao se meni i devojčicama , dolivao je ulje na vatru u potrazi za našom podrškom . Ponovo mi je delovao umorno , iscrpljenost koja ga je pratila prethodnih godina opet mu se videla u zabrinutom pogledu i na naboranom čelu . Reče mi da ga smesta pošaljem u izdavačku kuću , da ga tamo mogu pretvoriti u knjižicu koja bi bila objavljena u isto vreme kad i francuska verzija u Francuskoj , ili ako ne stignu , nešto kasnije . Ali sam takođe uživala i u tome da izjutra ulazim u Ninovu sobu , da sređujem nered koji je za sobom ostavljao , da mu nameštam krevet , da kuvam razmišljajući o tome da će uveče i on šesti za sto sa nama . Mora da je i Nino , koji je provirio u sobu u stopu praćen Dede i Elsom , pomislio isto , pogleda ga sa izazivačkim osmehom na licu , kao da jedva čeka da Pjetro napravi scenu . Nežna Nadja , jedna od retkih istinski dobrih osoba koje poznajem , dokle smo stigli ovde u Italiji , ajmo lepo za sto da jedemo , hajde , državna odbrana može neko vreme i bez tebe ! Zašto mi se tako obratio u Ninovom prisustvu : da mi više nikad nisi u kuću dovela ljude iz tvog kraja ! Namera mu je bila da mene oslobodi unižavajući Pjetra , da me vrati sebi samoj uništavajući njega . Delovalo mi je kao da se između mene i Nina sve odigralo u rejonu , dok su se njegovi roditelji selili a Melina bacala predmete s prozora i urlala razdirana patnjom . Ah , svakako , Nino i ja smo se tokom noći jedno drugom zakleli da se nikada više nećemo rastati , da ćemo naći način da nastavimo da se volimo . Pođoh da joj donesem patofne , probudih Elsu , koja me po običaju , još uvek zatvorenih očiju , zasu poljupcima . Izvukoh se iz kćerkinog zagrljaja , rekoh joj : izvini , Elsa , mama se brzo vraća , i pobegoh iz sobe . Na tu misao nadoveza se još jedna : ne mogu više da živim s Pjetrom , činilo mi se nepodnošljivim da nastavimo da spavamo u istom krevetu . Ovo su nezgodna vremena , ekonomija je u lošem stanju , Milano je pravo mesto za mene , tamo se nalazi izdavačka kuća . Pre nego što je krenuo nazad u Napulj reče mi da ne zna da li će biti u stanju da izdrži da me ne vidi čitav avgust . U tom našem maštarenju , trebalo je da telefonski pozivi posluže i kako bismo ugovorili datum , pre Feragosta ili kasnije , i našli načina da se makar jednom vidimo . Saopštih Pjetru , to je uostalom bilo tačno , da će , iako italijanska izdavačka kuća uz svu dobru volju nije u stanju da ga objavi pre januara , moj rad u Francuskoj izaći krajem oktobra . Da li je ta njegova želja za mnom , koja ne mari ni za šta i ni za koga , bila otrcana , da li je i Lilu voleo na isti način ? Privih se iznova uz njega , stadoh ga ljubiti , pokušavajući da prestanem da razmišljam o njegovoj i Lilinoj ljubavi . Trudila sam se da budem ljubazna , zasuh Elsu nežnostima , rekoh Dede da bude dobra devojčica i da ne pravi tati probleme , da opere zube pre spavanja . Oduvek volim Nina : kako da ga izbacim iz srca , kako da ga zaboravim , baš sada kada napokon i on mene voli ? Mic po mic , s lucidnošću koja ga je oduvek odlikovala , naposletku priznade da bi za njega raskid braka predstavljao ne samo nanošenje bola ženi i detetu već i brojna odricanja . Međutim , uvek sam se obuzdavala na vreme , nije bilo potrebe da mu ispričam za Nina . Veruješ da nisam primećivao kako koketiraš sa onim imbecilima koji su navraćali u našu kuću pre Elsinog rođenja . “ Da sam odgovorila potvrdno , učinila bih to iznova vičući , rekla bih mu : jesmo , prvi put dok si ti spavao , drugi put u njegovom automobilu , treći put u našem krevetu u Firenci . Način na koji je okončan Stefanov i Lilin brak nije bio nešto na šta sam se mogla ugledati , oni su to obavili onako kako se nekad činilo , bez uplitanja zakona . A zašto da ne , nakon Monpeljea bismo navratili u Pariz , posetili bismo Marijarozinu prijateljicu , razgovarala bih s njom o mojoj knjizi , razmotrile bismo dalje planove , predstavila bih joj Nina . Ugrizoh se za jezik pre nego što mi iz usta pokulja bujica ko zna kakvih kompromitujućih reči namenjenih Ninu . Neka nova ja borila se da izbije na površinu , gde se sve vreme krila iza prividne krotkosti , srce mi je snažno lupalo , u glavi su mi se mešale italijanske reči sa onim dijalekatskim iz detinjstva , nisam bila u stanju da se obuzdam . Kao ulje na vatru , Eleonora nas poče zivkati na kućni broj , čitavu noć i čitav dan , vređala je mene , vređala je Pjetra zato što nije pravi muškarac , pretila je da će njena porodica naći načina da nas ostavi bez ičega , da nam neće ostaviti ni oči za plakanje . On , koji je insistirao na sklapanju braka u opštini , koji se uvek zalagao za mogućnost razvoda , sada je tvrdio da je naša veza večna i neraskidiva kao da smo se venčali pred Bogom . Strahujem za Eleonoru , strahujem šta bi mogla učiniti , i zato nemoj da misliš da si u većem problemu od mene , meni je možda i teže nego tebi . Nadala sam se da će taj poziv postati još jedan povod za sukob između supružnika i da će Nino saznati da sam ga tražila . Pa ipak , ne osetih ništa , čak ni kada mi Lila , na onaj svoj efikasan način , stade nizati glasine koje do nje behu stigle . Prođe nekoliko dugih trenutaka , na pamet mi nije padala gospođa Solara niti njeno beživotno telo . Ispričah mu kako stoje stvari s mojim mužem i kćerkama , rekoh mu da je bilo nemoguće smireno i razumski postići ikakav dogovor , rekoh mu da sam spremila kofer i da jedva čekam da ga zagrlim . Učeno otkriće ( moje , dakle treće u vremenskom sledu ) radovalo me je dok sam boravio u Pragu , iščekujući jednu dragu osobu . I sve tako stigosmo nadomak Melka , gde se još uvek , na strmini ponad jedne rečne okuke , uzdiže prelepi Štift , koji je tokom vekova više puta obnavljan . Jedva da je potrebno i pomenuti da u ovim spisima nije bilo nikakvog rukopisa čiji bi autor bio Adson ili Adso iz Melka , već je posredi , kao što se svako može uveriti , analecta , tj . zbornik tekstova , koji su svi kratki ili osrednje dužine , dok se povest koju je Vale prepisao prostirala na nekoliko stotina stranica . Kao što sam kasnije saznao iz lepe knjižice opata Bikoja , mogu se ugledati i još nenapisane knjige . No Temesvarove stranice bile su mi pred očima i epizode na koje se pozivao bile su apsolutno analogne epizodama iz rukopisa koji je Vale preveo ( naročito je opis lavirinta raspršio sve nedoumice ) . Iskušenja da se ugledam na italijanske uzore iz iste epohe valjalo se odreći , kao nedopustivog : ne samo da Adso piše na latinskom , nego je i jasno , osmotri li se kako protiče tekst u celini , da je njegova kultura ( ili kultura opatije koja nedvosmisleno utiče na njega ) daleko starija ; Na primer , likovi katkad govore o dejstvu trava i pritom se jasno oslanjaju na onu knjigu tajni pripisanu Albertu Velikom , knjigu koja je tokom stoleća doživela bezbrojne prerade . Najzad , da li je trebalo da zadržim latinski jezik u odlomcima koje ni sam opat Vale nije smatrao prikladnim za prevođenje , možda da bi očuvao vremensku patinu ? Jer ona je priča o knjigama , a ne o bedi svakidašnjice , i njeno čitanje može nas privoleti da izgovorimo , s velikim podražavaocem Tomom Kempijskim : Adsov rukopis je podeljen na sedam dana , a svaki dan na periode koji odgovaraju kanonskim časovima . Ipak , kako bi se čitalac imao po čemu upravljati , ja sam , delimično izvodeći zaključak iz teksta , a delimično poredeći prvobitnu regulu s opisom monaškog života u knjizi Eduara Šnajdera Les heures bEnEdictines ( Paris Grasset , 1925 ) , stekao mišljenje da je prihvatijiva sledeća procena : On bješe u početku u Boga i zadatak je vernoga monaha da svaki bogovetni dan sporo i smerno ponavlja jedini neizmenljivi događaj za koji se može tvrditi da je neosporno istinit . Kako sprečiti da Kaput Mundi ponovo , i to po pravdi , bude meta onog ko ushtedne da stavi krunu Svetoga rimskoga carstva i vaspostavi dostojanstvo svetovne vlasti koja je nekad pripadala ćesarima ? Dve godine kasnije u Avinjonu je izabran novi papa , Žak iz Kaora , starac od sedamdeset dve godine , i to baš pod imenom Jovan XXII ; daj Bože da nikada više nijedan papa ne uzme ime koje je sad već mrsko svim čestitim ljudima . Strepeći od jedinog cara više nego ranije od dvojice , Jovan je izopštio pobednika , a ovaj je za uzvrat prijavio papu kao jeretika . Pretpostavljam da je upravo tada Ludvig u franjevcima , pošto su već postali papini neprijatelji , video moćne saveznike . Ja tada nisam znao šta to brat Vilijem traži ; ako ćemo pravo , ne znam ni danas , a mislim da to nije znao ni on sam , jer je njegova jedina pobuda bila želja za istinom , i podozrenje - koje je vazda gajio , koliko sam video - da istina nije ono što mu se u datom trenutku istinom čini . Na stranicama koje će uslediti neću se udubljivati u opisivanje osoba - sem onda kada nečiji izraz lica ili gest ne budu delovali kao znaci nekakvog nemuštog , a opet rečitog jezika jer , kako veli Boetije , ništa nije kratkovečnije od spoljašnje forme , koja se menja i vene poput poljskog cveća s jeseni , i kakvog bi smisla imalo danas reći da je opat Abone imao strog pogled i blede obraze kada su sada već i on i oni oko njega pretvoreni u prah i telo im je poprimilo mrtvačko sivilo praha ( samo njihov duh , podaj Gospode , blista od svetlosti koja nikada neće zgasnuti ) . U periodu koji smo proveli zajedno nismo imali prilike da vodimo neki uredan život : i u opatiji smo noću bdeli , a danju spadali s nogu od umora , i nismo redovno prisustvovali službama Božjim . Zatekao sam ga jednog dana kako naizgled besciljno šeta po vrtu , kao da ne mora Bogu polagati račune za svoja dela . Tokom vremena koje smo proveli u opatiji viđao sam ga ruku vazda prekrivenih prašinom od knjiga , zlatom sa još neosušenih minijatura , žućkastim supstancama koje je doticao u Severinovoj bolnici . " Rodžer Bekon , koga ja poštujem kao učitelja , naučio nas je kako će se Božja namisao jednom razotkriti u nauci o mašinama , a ova je prirodna i sveta magija . I ja ti velim da Bog želi da ih bude , i jamačno su već u Njegovom umu , iako moj prijatelj iz Okama poriče mogućnost da ideje postoje na taj način , i to ne stoga što bismo mogli utvrditi kakva je priroda Boga , već upravo stoga što joj ne možemo postavljati nikakva ograničenja . Na njoj me nisu začudile zidine kojima je bila sa svih strana opasana , slične drugima koje sam viđao po celom hrišćanskom svetu , nego razmere onoga što sam kasnije saznao da je Zdanje . A ako ste vi , kao što mislim , brat Vilijem iz Baskervila , valja nam obavestiti Opata . Upravo sam hteo da ispitam Vilijema , jer sam goreo od radoznalosti , kad mi on dade znak da pričekam : i doista , posle nekoliko minuta začusmo radosne povike , a iza okuke se pojaviše monasi i sluge , vodeći konja za đem . Isidor iz Sevilje je govorio da lepota konja iziskuje da ' ut sit exiguum caput et siccum prope pelle ossibus adhaerente , aures breves et argutae , oculi magni , nares patulae , erecta cervix , coma densa et cauda , ungularum soliditate fixa rotunditas ' . " Neka ti se Sveti duh smiluje i u tu tvoju tikvu uspe više soli nego što imaš , sine moj ! " uzviknu učitelj . Severni crkveni portal gledao je najužnu kulu Zdanja , koje je frontalno nudilo pogledu posmatrača zapadnu , a zatim se sleva povezivalo sa zidinama i , onako optočeno kulama , tonulo ka ponoru , iznad koga se , koliko se iskosa videlo , protezala severna kula . Nisam posedovao iskustvo majstora zidara , ali sam odmah uvideo da je Zdanje mnogo starije od građevina koje su ga okruživale , da je možda nastalo u drugačije svrhe , i da mu se opatijska celina pripojila kasnije , ali tako da se velika građevina svojom orijentacijom prilagodi orijentaciji crkve , ili obrnuto . Jamačno je tako pomislio i Opat , kada je negde oko trećeg časa došao Vilijemu u posetu . Izvini se što smeta , ponovo zažele dobrodošlicu , pa reče kako mora da s Vilijemom nasamo porazgovara o jednoj prilično ozbiljnoj stvari . Saopštio mu je da je od Opata iz Farfe primio pismo u kome ne samo da je bilo reči o misiji koju je Vilijemu car poverio ( i o kojoj će narednih danajoš razgovarati ) nego i o tome da je moj učitelj u Italiji i Engleskoj bio inkvizitor u nekim procesima , istakavši se svojom visprenošću , a ujedno i velikom čovečnošću . I još reče da Vilijemu govori o tome zato što mu je poznato koliko on dobro poznaje i ljudsku narav i đavolje spletke , pa se nada kako će moći posvetiti malo svog dragocenog vremena rasvetljavanju jedne do te mere bolne zagonetke . Opat je , kao što rekoh , ispoljavao veliku i diplomatsku staloženost , ali tada se trgao od iznenađenja , te je izgubio onu dostojanstvenost koja , prema Aristotelu , priliči jednom ozbiljnom i plemenitom čoveku : Zato što je , ako su bili zatvoreni , a ja čak ni sudeći vešticama nisam čuo da su nekom mrtvacu , okorelom grešniku , Bog ili đavo dozvolili da se iz ponora uzvere i ukloni tragove svog zlodela , tobožnji samoubica zapravo bio gurnut , ljudskom rukom ili đavoljom silom . On mora da je s nečijih usana čuo kakav grešan detalj koji je mogao biti povezan s Adelmovim tragičnim krajem . Znam da je car Fridrih , pre mnogo godina , od vas zatražio da mu od Merlinovih proročanstava sačinite knjigu , pa da je onda prevedete na arapski kako bi je poslao na dar egipatskom sultanu . " Čudo vipgga postoje zato što su i ona deo Božje promisli i u samim njihovim jezivim obličjima razotkriva se moć Stvoritelja . Gde se Adso divi portalu crkve , a Vilijem se ponovo sastaje s Ubertinom iz Kazalea . Solidna opatijska crkva , kakve su naši stari gradili u Provansi i Langedoku , držeći se podalje od svake smelosti i preteranosti u ukrašavanju , svojstvenih modernom stilu , i mislim da tek odnedavno njena pevnica ima i šiljak , smelo uperen u nebeski svod . Lice je bilo ozareno neizmernom lepotom krstolikog i kitnjastog oreola , i videh kako oko prestola i iznad glave Posađenoga blista nekakva smaragdna duga . A ispod ove dve spodobe , kraj nogu Posađenoga , bile su još dve , bik i lav , a svako od dvaju čudovišta stezalo je među kandžama i papcima po jednu knjigu , tela su im bila okrenuta u stranu od prestola , ali u njega su gledale njihove glave , te se činilo da s divljom žestinom izvijaju pleća i šije , da im bokovi podrhtavaju , udovi im behu kao u životinje što skončava , čeljusti razjapljene , repovi smotani i sklupčani nalik na zmije , a na vrhu repa plameni jezici . A ipak sam ja dobro ili loše , razumevao šta Salvatore hoće da kaže , a razumevali su i drugi . U tom trenutku mog prvog susreta s njim , Salvatore mi je , i po liku i po načinu govora , izgledao kao stvorenje koje se mnogo ne razlikuje od onih papkarskih i rutavih plodova ukrštanja koje tek što sam bio video ispod portala . No da bih svome čitaocu omogućio da bolje shvati značaj tog susreta , moraću se potruditi da u sećanju vaspostavim zbivanja iz tih godina , onako kako sam ih ja razumeo tokom kratkog boravka u srednjoj Italiji , iz uzgrednih napomena mog učitelja , i slušajući mnoge razgovore koje je Vilijem vodio s opatima i monasima za vreme našeg putovanja . Na kraju se pojavio sveti Franja , šireći ljubav prema siromaštvu koja nije protivrečila učenju crkve , i njegovom je zaslugom crkva prihvatila zahtev tih starih pokreta da običaji postanu stroži , a ujedno ih je i pročistila , uklonivši elemente nereda koji su se u njima ugnezdili . Zatim , da se to desilo još za života svetoga Franje , kada su izneveravali njegove reči i dela . I tome su se mnogi franjevci obradovali , možda i suviše , te su sredinom istog veka u Parizu učeni ljudi sa Sorbone osudili gledišta tog opata Joakima , no biće da su to učinili zato što su franjevci ( i dominikanci ) na francuskom Univerzitetu postajali suviše moćni , i veliki znalci , pa su hteli da ih uklone kao jeretike . I zbilo se da je u Toskani jedan franjevac , Đerardo da Borgo San Donino , stao da kazuje Joakimove propovedi i ostavio je dubok utisak u krugovima male braće . Ne bih rekao da su propovedali nešto oprečno Jevanđeljima , no kada je u igri posedovanje zemaljskih stvari , ljudi teško sude po pravdi . Među tim oslobođenim zatvorenicima bio je Anđelo Klareno , koji se kasnije susreo s jednim provansalskim fratrom , Petrom Jovanom Olivijem , a ovaj je propovedao Joakimova predskazanja , zatim se sreo s Ubertinom , i otuda je nastao pokret spiritualaca . Upravo je Ubertino , na primer , primljen u službu kod kardinala Orsinija , kao njegov kapelan , u vrsme kada se , postavši najugledniji među spiritualcima , izložio opasnosti da bude optužen za jeres . Verujem da bi oni u tome i uspeli , ali dolazak Jovana XXII lišio ih je svake nade . No prema onima koji su se i dalje držali svog slobodnog načina života Jovan je bio nemilosrdan , naredio je inkviziciji da ih goni , te su mnogi spaljeni . Kada me je ta ruka dodirnula , razumeo sam mnoge od stvari koje sam čuo o tom svetom čoveku , kao i neke o kojima sam čitao na stranicama Arbor Vitae , shvatio sam kakav ga je mistički oganj proždirao još od mladosti kada je , iako je studirao u Parizu , odustao od teoloških promišljanja i uobrazio da se pretvorio u pokajnicu Magdalenu ; Slutio sam da te crte mora da su umele da poprime mnogo oštriji vid onomad , 1311 . na saboru u Vijeni , kada su dekretalom Exivi de paradiso uklonjeni franjevački predstojnici neskloni spiritualcima , kojima je , međutim , naređeno da mirno žive u okrilju reda , a ovaj umetnik u odricanju nije prihvatio taj mudri kompromis i borio se za osnivanje jednog nezavisnog reda , u kome bi vladala krajnja strogost . Ubertino , koji mora da je bio i vešt ( on , na prvi pogled tako nezaštićen i nežan ) u zadobijanju zaštitnika i saveznika na papskom dvoru , pristao je , doduše , da stupi u manastir Gemblah u Flandriji , no mislim da tamo nikad nije ni otišao , nego je ostao u Avinjonu , pod okriljem kardinala Orsinija , da brani franjevačku stvar . Ali tada , još te 1318 . popustio je i papi u ruke predao petoricu provansalskih spiritualaca koji nisu hteli da se pokore . " Ali taj sveti podvig na koji si me pozivao sastojao se u slanju na lomaču Bentivenge , Jakoma i Đovanuča " , tiho reče Vilijem . A nikako mi se ne dopada ljubav koja u razgovor sa Svevišnjim ubacuje žmarce koji čoveka podilaze u putenom opštenju ... " " Nisu oni bili lažni apostoli , bili su braća Slobodnog duha , kako si sam rekao . " Zatim sam upoznao Marsilija , privukle su me njegove zamisli o carstvu , o narodu , o jednom novom zakonu za zemna kraljevstva , i tako sam se na kraju našao u onoj grupi naše sabraće koji cara savetuju . Ali sada si s nama , možeš nam mnogo pomoći kada , kroz nekoliko dana , stigne i Mihailo . " Nekolicina onih koji su bili na saboru u Peruđi , Arnaldo iz Akvitanije , Hugo iz Njukasla ... " Što se franjevaca iz Avinjona tiče , možemo da računamo na Đirolama , zvekana iz Kafe , a možda će doći i Berengario Taloni , i Bonagracija iz Bergama . " " Njegovi namesnici već su ovde , poslao ih je kao Hristos apostole da po svetu hode . " Ali još nisu pobedili , ovo je čas kada će Antihrist , obuzet srdžbom , zapovediti da se ubiju Enoh i Ilija i njihovi , ne bi li svako video i pobojao se htenja da se na njih ugleda . " Ne izgovaraj više ime te zmije ! " prodera se Ubertino , i prvi put sam video kako se od onog setnog čoveka , kakav je bio , preobražava u srditog . " Biće mi drago " , dodade još Severino , , da s tobom ponekad čestito popričam o travama . " " Jesi li često imao prilike da porazgovaraš s Adelmom iz Otranta ? " iznenada upita Vilijem . Gde se pohodi skriptorijum i upoznaje se mnoštvo učenih ljudi , prepisivača i rubrikopisaca , te jedna časna i slepa starina što iščekuje Antihrista . Ipak nisam imao vremena da razgledam šta to oni rade , jer nam je u susret došao bibliotekar , a već smo znali da je on Malahija iz Hildeshajma . O svakome ponaosob Malahija nam reče čime se bavi , i zadivilo me je koliko su svi oni duboko odani znanju i izučavanju reči Božje . Ajmara iz Alesandrije , koji je prepisivao dela biblioteci pozajmljena na samo nekoliko meseci , pa onda grupu minijaturista iz raznih zemalja , Patricija iz Klonmaknoa , Rabana iz Toleda , Magnusa sa Jone , Valda iz Herforda . Malahija mu dade objašnjenja koja je od Opata već dobio , da monah od bibliotekara traži delo koje bi da pogleda , a onda bibliotekar ode da ga potraži u gornjem delu biblioteke , pod uslovom da je zahtev na mestu i Bogu ugodan . Ostali monasi gledali su Vilijema s velikom ljubopitljivošću , ali se nisu usudili da mu postavljaju pitanja . Navede iz nekog meni nepoznatog teksta , ali svakako sasvim poznatog Malahiji : " ' Habeat Librarius et registrum omnium librorum ordinatum secundum facultates et auctores , reponeatque eos separatim et ordinate cum signaturis per scripturam applicatis . ' Kako uspevate da zapamtite gde se koja knjiga nalazi ? " " No eto jedne knjige za koju bih , pre no što vam je dam , zapitao Opata za savet . " " Adelmo iz Otranta " , reče Malahija nepoverljivo zureći u Vilijema , " radio je , zbog svoje mladosti , samo na marginalijama . Priđosmo onome što je nekada bilo Adelmovo radno mesto , a tamo su još uvek ležali listovi nekog bogato ukrašenog psaltira . Drugi listovi bili su već dovršeni , i ni Vilijem ni ja , dok smo ih gledali , nismo mogli a da ne uskliknemo od divljenja . Ovaj se natuštio , dok su se ostali i dalje smejali , hvaleći veštinu sirotog Adelma i pokazujući jedan drugome najneverovatnije likove . Svet naopačke i protivan onome što je Bog odredio , a sve pod izgovorom da se ljudi božanskom učenju privedu ! " To je znak da ove ljude pokreće takva revnost u svedočenju istine da ne prezaju , u ime ljubavi Božje , od predavanja u ruke zla svake zavodljivosti kojom je ta istina zaodenuta , ne bi li poučavanim ljudima jasnije predočili kakvim se sve načinima služi nečastivi da bi ih očarao . Adelmu je bilo stalo da njegova umetnost , popustljiva prema čudnovatim i nestvarnim predstavama , ipak bude shvaćena u svom slavljenju Boga , da bude sredstvo kojim će se saznavati stvari nebeske . Te sam ga ja podsetio da sam u delu velikog Aristotela pronašao mesto gde on prilično jasno govori o tome ... " " Ako se prečasni Horhe ne seća , poštuj njegove godine i posustalost njegovog uma ... inače uvek tako živahnog " , umeša se jedan od monaha koji su pratili razgovor . Svako je skretao pogled na drugu stranu , a niko ga nije upravljao na Berengara , koji je pocrveneo kao bulka . Primetio sam kako Berengar Venanciju dobacuje pogled ispunjen gorčinom , a Venancije mu je uzvratio na isti način , s nemim izazovom . " Bio je autor jedne velike i strašne knjige , Libelus de Antichristo , u kojoj su mu se prikazale stvari što će doći , a nisu ga dovoljno slušali . " " Jesmo mi patuljci " , složi se Vilijem , " ali patuljci koji stoje na ramenima tih divova , i naša malenkost katkad uzmogne da na obzorju vidi i dalje no što su videli oni . " Zemlja bi inače bila prepuna ćivota , i to još u vreme kada su tako retki sveci čije bi se mošti mogle uzeti " , našali se Vilijem . Ja sam jedan par dobio na dar od jednog sjajnog majstora , zvao se Salvino delji Armati , ima tome više od deset leta , i sve do sada ljubomorno sam ih čuvao , kao da su - a zapravo već i jesu - deo mog sopstvenog tela . " No postoji i magija koja je Božje delo , gde se Njegova nauka ispoljava preko čovečje , služi preobražavanju prirode , a jedan od njenih ciljeva jeste produžavanje ljudskog života . " Zato što nije čitav Božji narod gotov da primi tolike tajne , i često se dešavalo da posednici takve nauke budu pogrešno držani čarobnjacima koji su sklopili ugovor s đavolom , te da svojim životom plate to što su želeli da s drugima podele blago saznanja . " Dakle , ti veruješ da bi prost svet mogao loše upotrebiti te tajne ? " upita Nikola . " Možda bi to izašlo na dobro , ako bi to bili dušmani Božjeg naroda " , pobožno će Nikola . te on otuda namignu Vilijemu ( čime kao da je hteo reći : ja i ti se razumemo zato što pričamo o istim stvarima ) pa natuknu : Sigurno si primetio , tačnije rečeno , još nisi imao prilike da primetiš , zato što još nijednom nisi prespavao u opatiji , da je gornji sprat Zdanja osvetljen od smrkavanja do svitanja . Što se Adelmovog leša tiče , Opat nam je ispričao kako je on izmrcvaren od stenja , a pod istočnom kulom , odmah ispod strmeni na kojoj je izgrađena , rastu borovi . Opat pozva Vilijema za svoj sto i reče da ću te večeri , pošto sam i ja tek prispeli gost , uživati istu povlasticu , premda sam benediktinski iskušenik . Iskušenici i mladi monasi prvi su posluživani , odmah pošto bi jela namenjena svima bila dodata s Opatove trpeze . No , kao što rekoh , za Opatovim stolom bilo je izvesnih sloboda , te se tako zgodi da smo pohvalili neka jela koja su nam ponudili , dok je Opat uznosio valjanost svog ulja , ili svog vina . Opat nam je ponudio ( a beše ostavljeno samo za njegovu trpezu ) ono pile koje sam video kako gotove u kuhinji . " A ovo važi i za one marginalije o kojima je je danas bilo reči " , nije odoleo Horhe da tiho ne primeti . " Što pokazuje da je smeh stvar poprilično bliska smrti i telesnoj truleži " , riknu njemu Horhe , a valja mu priznati da se poneo kao dobar logičar . Pohvalio je njegovu mudrost , otkrio im njegovu slavu , i obavestio ih kako je on zamoljen da istraži Adelmovu smrt , te se monasi pozivaju da odgovaraju na njegova pitanja i da svoje potčinjene , u čitavoj opatiji , obaveste da učine isto . Monasi su ćutke posedali na klupe , dok je jedan od njih čitao deo neke propovedi svetoga Grigorija . Danas sam o tome razmišljao , ne iz ljubopitljivosti , nego stoga što sam sebi postavio problem načina na koji je Adelmo stradao . Dokaz za to pružio mi je utisak koji me je , da tako kažem ophrvao , kada sam , nekoliko dana posle toga , dok sam šetao i razgovarao sa svojim prijateljem Stefanom Firbom , iznenada ugledao svoj odraz u nekom ogledalu usput , koje ranije nisam primetio . Bilo ko može da uzme to telo i da napravi Moskardu po svom nahođenju , danas ovakvog , sutra onakvog , kako god mu se prohte i prema trenutnom raspoloženju . Često sam ga sretao na stepeništu i pošto bi mi veoma uljudno rekao : „ Dobar dan “ ili „ Dobro veče “ , svakako sam stekao utisak da je taj moj sused veoma uljudan . Ali jamčim vam da je on , dok mi je spolja uljudno nazivao Dobar dan - ili Dobro veče - u istom trenutku u sebi doživljavao mene kao pravu budalu , jer dozvoljavam da one prije iz komšiluka opsednu dvorište i peru rublje u njemu , pa se šire nesnosan smrad i komarci . Ali to mi nije bila nikakva uteha jer , verujte , teško da se može zamisliti tupavije stvorenje od tog milog Đenđea moje žene Dide . Jer , uprkos uvredama koje joj je nanosio , glupostima koje joj je govorio , moja žena Dida je veoma volela svog Đenđea . Kad bi onako umanjeni i izvrnuti doprli do nje iz Đenđeovih usta i moja žena je smatrala da su glupi , shvatate li ? Jer , pošto sve do tada nisam ni pomišljao da od samog sebe izgradim dosledan Moskardin lik , koji bi u mojim očima postojao na meni svojstven i osoben način , razume se da ni moji postupci nisu mogli da budu logički dosledni . Tada sam osetio sav užas neumoljive nužnosti stvari koje se ne mogu izmeniti . Zarobljenici smo vremena , jer smo se rodili baš tada , ni pre ni kasnije , A ja , sada , dok tako stojim pred svojom ženom , ni to telo ne mogu da prepoznam kao svoje , jer ga je zaposeo taj njen Đenđe , koji je maločas opet izvalio takvu glupost da je ona prasnula u grohotan smeh . dok vajna banka mog oca , zahvaljujući zalaganju dvojice odanih prijatelja , Firba i Kvantorca , i dalje radi punom parom . Ne baš sve , jer s vremena na vreme poneko dođe da me zamoli da mu napišem preporuku za Firba ili Kvantorca . Za jednog od vas sam možda budala zato što dopuštam da Kvantorco bude direktor , a Firbo pravni savetnik banke , dok me drugi upravo zbog toga veoma ceni , ali njemu opet bode oči kolika sam budala zato što svaki dan izvodim u šetnju kujicu svoje žene , i tako dalje . Vi mislite da govorite o jednom te istom , opipljivom Moskardi , tom što stoji tu pred vama , tako kako ga vi vidite . ali zar i sve one časne postupke nije izvršio Marko di Dio , zar on nije bio i onaj divni mladić kakav je njegov učitelj oduvek tvrdio da jeste ? Ali ako vam sada pomenem Julija Cezara , čijoj se imperatorskoj slavi toliko divite ? Obrni , okreni , naposletku ste i vi shvatili da nije postojao samo jedan Julije Cezar . Nevolja je uvek u tome , gospodo draga , što su svi oni imali samo jedno ime , Julije Cezar , a u tom jednom jedinom muškom telu , sigurno je postojalo mnoštvo njih , među kojima i jedna žena . Stanovao je u nekoj udžerici koja je bila moje vlasništvo , a ni Firbo ni Kvantorco mu nisu nikada zatražili da plati kiriju . A toliko mi se dopadalo da tu , u toj beležnikovoj kancelariji , usred svih tih požutelih spisa na starim prašnjavim policama , kao sa vekovnog odstojanja , pričam tako o izvesnoj kući u vlasništvu izvesnog Vitanđela Moskarde ... To su određeni događaji i neće se nikada promeniti , ili se barem neće promeniti dok nekom zlonamernom kritičaru ne padne na um da iz obesti sruši tu idealnu građevinu , čiji su svi delovi biti tako čvrsto međusobno povezani , a vi ste uživali u tome što svaka posledica tako poslušno i savršeno logično proističe iz svog uzroka , a svaki događaj se odvija precizno i dosledno u svakoj svojoj pojedinosti , pa tako „ vojvoda Gonzaga iz Mantove , koji se dana tog i tog , godine te i te ... “ Meni je to bilo očigledno , jer sam video da taj gospodin zelenaš Vitanđelo Moskarda živi u drugima , ali ne i u meni samom . One malobrojne starinske stolice kraj stolova za koje niko nije sedao odisale su tugom . Njih su svi pomerali i ostavljali daleko od njihovog mesta , što je tim jadnim i beskorisnim stolicama sigurno nanosilo uvredu i bol . Znam da sam se smešio dok me je Kvantorco , koji se u međuvremenu umešao u razmiricu , vukao ka direktorovoj kancelariji . U međuvremenu sam , ne znam ni sam kako , gotovo automatski pomislio kako su se Stefanu Firbu kad je bio mali svi podsmevali iza leđa i kako mu je celo telo , premda mu se grba ne vidi , tipično za grbavca . Firbo je preleteo pogledom preko mene , a onda se u svojoj budalastoj strepnji okrenuo ka Kvantorcu kao da od njega traži savet i rekao : Čuje se vrisak gospođe Dijamante , koja svaki čas raščupana dolazi na prozor da bi prosiktala neke svoje čudne kletve . Oh , zaboga , pa zar ne znaju svi u mestu da se ja u poslove banke nikada nisam mešao ? Ali onda pada u vodu Kvantorcova opaska koja je pokušala da me zakloni likom mog oca . Ja sam potajno mogao da kažem Firbu još nešto , ali mi je u tom trenutku odgovaralo da ostanem podvijenog repa budući da su me pritiskali upravo pruženi dokazi . Sav pokisao , šćućurio sam se iza Didinih skuta , u gluvoj , mirnoj i dokonoj gluposti njenog Đenđea , kako bi ne samo njoj nego i svima drugima bilo jasno da moj postupak , ako već hoće da ga proglase ludim , treba posmatrati kao ludilo tog njenog Đenđea , kao mušičavi i trenutačni ćef bezazlenog blesavka . Ah , nije se smela odati , jer je ta zebnja bila samo zebnja mog duha , bez ikakvog oblika koji sam mogao da zamislim i prepoznam kao svoj , osim ovog ovde , istinitog i opipljivog koji je , na primer , moja žena pridavala svom Đenđeu koji je stajao pred njom , a koji nisam bio ja , Na jedvite jade sam prikrio ozlojeđenost koja mi je sve više ledila dušu , kada sam opazio da se Dida , ma koliko se trudila da joj se lice ne promeni , smeje gruboj šali koju je izveo njen Đenđe , očito i ne pomišljajući kako neće svi kao ona shvatiti da je on hteo samo da se zabavi i ništa više . Ja sam izgubio , zauvek izgubio , svoju realnost i realnost svih stvari u očima drugih , Bibi . Ja - ovaj koji sada s tobom razgovara - ovaj koji ti drži šapice iznad tla - ne znam , zaista ne znam , Bibi , ko ti govori reči koje ti upućujem . On nije delovao izgubljeno zato što je moj pogled pokolebao njegovu sigurnost u samoga sebe , već zato što mu se učinilo da je u mojim očima spoznao kako sam ja već shvatio skriveni razlog zbog kojeg je došao da me poseti , pokušaj da mi veže ruke i noge u dogovoru s Firbom . Da bih vam pokazao da se u vezi sa mnom grdno , ali baš grdno varate i ti , i Firbo i svi odreda ! jer Didin možda nije prebledeo , a ako je Dida možda i primetila da je njen prebledeo , sigurno je pomislila da je to zbog ljutnje , a ne , kao što sam ja mogao da se zakunem za svoga , zbog straha . ) Taj skok i to pitanje , praćeni Kvantorcovom zbunjenošću , delovali su tako da su Didu naveli da više nego ikada posumnja u odmerenu razboritost svog uvaženog Kvantorca . Moj neočekivani istup naterao je i samog Kvantorca da skoči na noge kao da sam izrekao najgoru moguću psovku ili najveću budalaštinu . I da bi mi uzvratio udarac , pokazao je prstom na mene mojoj ženi , koja se smejala , ah , smejala , crkavala od smeha , verovatno zbog toga što sam rekao , ali možda i zbog načina na koji su moje reči delovale na Kvantorca , kao i zbog moje zabezeknutosti koja je bez ikakve sumnje njoj konačno prizvala najočevidniju sliku poznate i drage blesavosti njenog Đenđea . Ionako mi je izgledalo jasno da ja kao ja , za njih dvoje uopšte ne postojim nego su tu samo njen „ Đenđe “ i njegov „ dragi Vitanđelo “ , Bilo bi stoga dovoljno da , iskoristivši moju iznenadnu zbunjenost , moja žena skoči i navali na svog Đenđea da jednom za svagda prekine sa tim smešnim naredbodavačkim izgledom koji je sebi hteo da pripiše i da mi tako govoreći priđe s licem prekrivenim rukama , pa da mi se ponovo smrači pred očima , da je ščepam za ruke , da je izdrmusam i da je snažnim pokretom gurnem unatrag da sedne na fotelju : Taj prizor je u meni ostavio tako jeziv utisak praznine da sam se okrenuo da pogledam sluge , Dijega i Ninu , koji su me obavestili da je gospodarica otišla s gospodinom Kvantorcom i da im je naložila da pokupe sve njene stvari , da ih stave u sanduke i pošalju u kuću njenog oca . Videćete koliko sam različitih Moskardi , kad sam došao tamo , uspeo da prizovem tog jutra . Ali ako su zamisli o jednom Đenđeu lekaru , advokatu , profesoru , ili čak delegatu mogle da nasmeju mene , onda su sigurno i njega mogle da navedu , velim ja , da bude uviđavan i pokaže barem malo poštovanja , kakvog uvek iskazuju ljudi iz provincije , prema tim plemenitim zanimanjima , koje veoma često obavljaju i mnogi osrednji ljudi s kojima bih , na kraju krajeva , lako mogao da se utrkujem . On nije mogao da podnese da mu ja oduzmem zeta ( njegovog Đenđea kojeg je on video u meni i to ko zna kako ) kakvog je imao do tada , to jest da ga lišim marionete s kojom su on , njegova kći i svi ortaci banke mogli da se poigravaju . Trebalo je da tog okrutnog dobričinu Đenđea ostavim onakvim kakav jeste , da bez mnogo razmišljanja živi od zelenaških poslova banke kojom sam nije upravljao . Idućeg jutra primio sam ručno dostavljenu cedulju koja me je pozivala da odmah pođem u kuću Ane Roze , prijateljice svoje žene koju sam onako usput spomenuo jednom ili dvaput na početku . Ana Roza , dakle , nije mogla biti najprikladniji advokat za spasavanje pomenute „ unosnosti “ . I odjednom usred tog zelenila preda mnom se zablistalo obličje Ane Roze kakvu nikada ranije nisam vidio , satkano od ljupkosti i prepredenosti . Ana Roza , taj glas , ta sobica za razgovor , sunce u mraku , zelenilo vrta : zavrtelo mi se u glavi . Odmah sam shvatio da se u torbici koja je ispala nalazio pištolj koji je opalio i ranio Anu Rozu u stopalo , Ošamućeniji nego ikad , videvši da mi niko ne pomaže oko ranjenice , podigao sam je na ruke , izneo iz opatije i niz uličicu krenuo ka njenoj kući . Čini mi se da sam dovoljno obrazložio da Đenđeova realnost nije pripadala meni , nego mojoj ženi Didi , koja mu je tu realnost i pridala . Marku di Diju su sigurno obećali da neće da izgubi kuću bude li svedočio onako kako oni hoće . Bila je to Dida koja je o meni govorila na potpuno drugi način . Ni u snu nisam mogao da zamislim da bi ona mogla da bude tako neprijateljski raspoložena prema svemu pa čak i prema mojoj puti . U doba kad sam izvodio u šetnju Bibi , kujicu svoje žene , crkve u Rikjeriju bacale su me u očaj . Živo mesto u meni , koje se osetilo povređenim kada je moja žena počela da se smeje pošto je čula da govorim kako više neću da me u Rikjeriju smatraju zelenašom , bilo je svakako bog , Nije bilo opasnosti da bi Firbo ili Kvantorco mogli da se osmele da tog boga nazovu ludakom . No da sam otišao da to kažem Kvantorcu , Firbu i drugim ortacima u banci , samo bih im pružio još jedan dokaz o svom ludilu . Bilo je naprotiv neophodno da unutrašnji bog , bog u meni , koji će se sada svima učiniti ludim , sav skrušen pođe u posetu i zamoli za pomoć i zaštitu premudrog spoljašnjeg boga , boga koji ima kuću i svoje verne i odane sluge , koji je pametno i veličanstveno ustanovio svoju moć u svetu kako bi ga voleli i bojali ga se . Ako ćemo po izgledu , kanonik Sklepis nije izgledao kao neko ko u sebi ima energiju i snagu da vlada . Istraga bi , bez ikakve sumnje , zaključila da je Ana Roza pokušala da me ubije kako bi se odbranila od mog grubog nasrtaja , da sama Ana Roza pod zakletvom nije uverila sudiju da ja nisam nasrnuo na nju već da su je na nehotičnu reakciju potakla moja čudnovata razmatranja o životu , koja su ostavila neverovatno snažan utisak na nju pa je zbog njih počinila tu ludost . Ne znam kako se dogodilo , ali je jednog dana ovaj komad drveta dospio u radnju starog stolara , majstora Antonija . II MAJSTOR ČILjEĐA POKLANjA KOMAD DRVETA SVOM PRIJATELjU ĐEPETU , KOJI GA UZIMA DA OD NjEGA IZRADI ČUDESNOG LUTKA KOJI BI ZNAO DA PLEŠE , DA SE MAČUJE I DA IZVODI SMRTONOSNE SKOKOVE Djeca iz susjedstva , kada bi htjela da ga naljute , zvali su ga Polendina ( Purica ) zbog njegove žute vlasulje , koja je mnogo ličila na puru od kukuruzna brašna . Kada se završila bitka , majstor Antonio je u svojim rukama imao Đepetovu žutu vlasulju , a u Đepetovim ustima nalazila se stolarova sijeda vlasulja . - Pa prijatelju Ćepeto , - odgovori stolar u znak izmirenja , šta ste ono htjeli od mene ? Ali kada je htio da mu ga da , drvo udari po njegovoj ruci , šmugnu iz nje i počne snažno da lupa po cjevanici sirotog Đepete . Uredivši tako svoje račune , stisnuli su jedan drugom ruku i zakleli se na vječito prijateljstvo . A ta nelagodnost nije mogla da se odbije na mladost i neveštinu popa Vujadina , jer se nije smanjivala nego s vremenom sve više rasla . Devojčicu dade ženinoj rodbini u Višegrad , a on je živeo u velikoj zgradi kraj dobrunske crkve , sam , gotovo bez ikakve posluge . Žene , koje i na selu stvaraju dobar ili rđav glas , govorile su za pop - Vujadina da mu kiša iz čela bije , da im se ne mili crkva , i uvek pominjale „ pustog pop - Kostu " . Ali poslije naišle godine i udarile na me časti , kao na šarova kolje , pa im nezgodno bilo da me zovu hajdukom ; i tako meni otpade ono „ hajduk " , kao žabi rep , a ostadoh Tjakon . Dok se jednoga dana ne desi i to , i pop Vujadin pređe na onu stranu kud ga je već godinama gonilo sve u njemu : u otvoreno i za sve ljude vidljivo ludilo . Čekalo se na noćni vetrić koji je i za najvećih vrućina neminovno nailazio oko devet sati noći , iz proseka u Stenama . Sve mrmljajući , on je , kao čovek koga gone , neverovatno brzo prešao šljivik , pa mračan hodnik u kući , i našao se u sobi kraj prozora koji je gledao na crkvenu portu i Tasića gumno . Po logici te iste stvarnosti , on nađe i u mraku , na polici , veliki fočanski nož , i , stisnuvši ga čvrsto , pobeže u noć . Sutradan proširila se i u kasabi i po selima vest da je pop Vujadin u ludilu pucao na Tasića čeljad i pobegao u šumu , s onu stranu Rzava . U varoši je zla sudbina pop - Vujadinova izazvala više uzbuđenja , i o njoj se govorilo i mislilo još dosta dugo . Pop - Vujadinova sudbina je stajala pred njima prosta i neobjašnjiva : neveselo dete , usamljen mladić , nesrećan čovek . On je voleo da izgleda učevan i tajanstven , a u stvari je bio dokona dobričina i neznalica , i živeo je od ugleda i imetka svoga deda , čuvenog mutevelije Mula Mehmeda , čoveka mudra i književna , koji je živeo sto i jednu godinu . A nekoliko stranica dalje , pored vesti da se u beogradskom pašaluku pobunila raja i da , predvođena zlim ljudima , čini nepromišljena dela , bio je ovakav zapis : Marinko je uzalud dokazivao da to nije istina , i da je ona ćerka jednog pekara kod koga je radio neko vreme posle robije . Kasaba nije prestajala da govori o Krnojelčevoj kćeri koja se odjednom zadevojčila , i to tako da odudara i likom i odelom od ostalog ženskog sveta . Kad naiđe studen dan sa susnežicom i mračnim nebom , Anika ostaje u sobi , naloži furunu i sedi pored nje gledajući u vatru . Lepa i velika devojka , koja se sada već potpuno izvila iz onog bojažljivog i mršavog Krnojelčevog deteta , bila je iduće zime glavni predmet muških želja i ženskih razgovora . Jer , dok je gazda Nikola bez prestanka putovao i igrao sa onom kockarskom srećom od koje na kraju ništa ne ostaje u rukama , dotle je Mihailo čuvao kuću i magazu u Višegradu , radio na malo ali nasigurno , i pošteno delio stečeno . Živeo je sam , u kući svoga gazde gde je kućanstvo vodila jedna starica koja je ostala tu još od vremena kad je gazda Nikola bio ženjen . I nikad niko u ovoj ustajaloj kasabi ne bi mogao pogoditi šta je rastavilo Mihaila od Anike , jer niko nije mogao ni zamisliti šta krije gazda - Nikolin ortak iza svoje spoljašnjosti mirna i radišna čoveka . U Prizrenu mu je otac stekao na tom zanatu lep imetak , a jedan očev brat je bio paroh . Bila je još vrelina i nikog nije bilo u hanu osim Krstinice , riđokose i pune žene od tridesetak godina . I on i ona izgovarali su , dahćući od borbe , psovke i izlomljene rečenice iz svađe koja se završavala ovako . Da li mu je on tada seo na noge i da li je pustio da mu Krstinica izvuče nož iza pasa ? Jer , to su neki veliki računi , koje on ne poznaje , a koje su Krsta i Krstinica odavno razmrsivali , i sada evo konačno presekli . Presvlačio se i spremao što je najnužnije za bekstvo , kad je ušla njihova sluškinja Jevra i stala da kazuje šta je čula u komšiluku . Umeren po prirodi i strogo držan od oca i starijeg brata , Mihailo je ranije retko pušio ; od tada poče da puši stalno i strasno . Posle toliko godina , sad se prvi put moglo desiti da prođu dan i noć a da kroz njega nijednom ne prostruji ono crno i strašno u što su se odavno u njemu pretvorili misao na Krstino ubistvo i želja za sopstvenom smrću . „ Ne mogu " , odgovorio je , i ostao u očekivanju događaja kao što se očekuje udarac . Od tog vremena pa za godinu i po dana , ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući , o deci i hlebu , žarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku višegradskom , i izvan njega . Sedi tako na nekom sanduku , za vratima , ne govori ništa i , čekajući da vidi Aniku , samo gleda Jelenku u Savetu . Bilo je i sasvim ludih , kao onaj Nazif , krupno i blesavo momče iz begovske kuće , mirna budala , mutava i gluva . Taj krug muškaraca oko Anikine kuće naglo se širio i zahvatao sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi . Stara Ristićka , udovica , bogata , okretna i odlučna kao muško , poudavala je sve kćeri i oženila jedinca sina . Zimus , na jednoj daći , kad su se žene u jedan glas žalile na Aniku i na svoje ljude i sinove , stara Ristićka , ispivši čašu za pokojnikovu dušu , rekla je glasno i prkosno : Od danas pa do mjesec dana , doći će mi tvoj sin , hairlija , sa cijelim subotnjim pazarom u rukama ; i vidjećeš ko je Anika . A druge subote posle one zlosrećne daće , mladi Ristić je pijan i napola nošen društvom otišao Aniki , sa subotnjim pazarom u dubokom džepu od čakšira . Kad je stara Ristićka , sa snahom , videla da joj sin ne dolazi na večeru , optrčala je celu varoš . A toga istog dana posle podne došla je Anikina sluškinja , jednooka Ciganka , izazvala snahu i predala joj punu maramu srebrna i bakrena novca . Molila se povazdan bogu i plakala , i to sve kriomice , jer je gazda Petar zapretio da će i nju , posle trideset godina zajedničkog života , oterati ako je samo jednom čuje da uzdahne ili vidi da suzu pusti za otpadnikom . Pre dobrih sedamdeset godina bila se pročula zbog svoje lepote neka Tijana , čobanska kći . Dolazili su sarajevske kujundžije i skopljanski trgovci bakrenim posuđem , pa kod nje ostavljali i robu i zaradu , i odlazili goli kao šešane . Hteo je , kažu , i da je uzme , ali Tijana nije htela da čuje , nego je sve više sakupljala oko sebe pustahije , Turke , i svaku veru . Ali tačno posle godinu dana , kad je Tijana bila u punom jeku i već dodijala i bogu i ljudima , pojavio se nenadno onaj Kosta . Razbio je sobna vrata i pucao na Tijanu , ali je samo lako ranio i ona mu je pobegla u mahalu . Beloputan , crvene dlake i zelenih smelih očiju , Jakša je bio sušta protivnost svome ocu . Šalili su se sa Gazijom , najpoznatijim ribarom i pijanicom , kao svi ribari od zanata . Čujem da si sastavio madžariju i da spremaš peškeš Aniki - dira ga jedan od mladića . Trgovina je u to vreme bila okrenula na višegradski most , i varoš je bila puna robe , novca i putnika ; zato je trebalo da u njoj bude znatan broj zaptija sa otresitim i nepodmitljivim zapovednikom . Obilazio je svoje imanje u Pljevljima , ili odlazio na teferiče prijateljima , ruđanskim i glasinačkim begovima . Ali ubrzo je uvideo da se sudari , ubistva i nesreće dešavaju kao neko prirodno i neminovno zlo , a njegove , Hedine , ruke i oči slabe su da to pohvataju , razmrse i po zasluzi kazne . On je u toku godina , u stalnom dodiru sa ljudskim zlom i ljudskom mukom , stekao svoje naročito iskustvo , prema kome je i nesvesno udešavao svoje postupke . Kako nije htela nikoga više da prima , pijani ljudi su navaljivali na kapiju , a drugi , malo trezniji , želeći da se tako dodvore Aniki , odbijali su ih od vrata . Govorilo se da je tu negde Anika , ali je niko nije video ni za vreme službe ni posle podne oko crkve , iako su svi govorili o njoj i iščekivali je . Malopre je stigao iz Višegrada Jakša , koji se ceo dan borio sa samim sobom , i tek pred veče , kad više nije mogao da izdrži , odjurio put Dobruna . Kad se tako isprazni kuća , proto ostade još neko vreme u svojoj sobi , pa se onda diže i pređe u onu veliku sobu koja gleda na portu i Tasića kuće . Sutradan uveče , kad je kajmakam išao Aniki , pucano je na njega iza jednih taraba zaraslih u ladolež . Ubrzo su prestali da ga gone , i njegova vatra je plamtela svako veče nad samim Borovcem , na pola sata od varoši . Pričalo se da je tada , vraćajući se kroz kuću i prolazeći pored Jelenke , Tana i još jednog mladića , nastavljajući da grdi pijanca , rekla za sebe , ali naglas : Gazda Petar Filipovac , koji je oterao sina i nije govorio ni sa ženom ni sa kćerima zbog njega , voleo je naročito Mihaila i razgovarao se s njim često i dugo kao sa prisnim prijateljem , i pored sve razlike u godinama . I priča mu sve redom zla i pokore što ih je Anika počinila , sve do svoje rođene nesreće . Gledajući šta biva od Anike , njegova kratkoveka i prevarena nada okretala se protiv njega . Ne seća se više pravo kad je počeo da meša i izjednačuje Aniku sa Krstinicom ; u njemu , one su odavno , oduvek čini mu se , jedno lice . Mislio je , na primer , da bi mu možda bilo lakše da one noći nije ostavio nož u rukama Krstinice . Ali od toga se san polako zgušnjavao , izdvajao iz snova , približavao stvarnosti , i neosetno ulazio u nju . Tako je pomišljao ponekad da piše ili da poruči Aniki , da joj zapreti , da traži od nje da se ukloni , zbog sebe , zbog sveta , zbog njega . Prolazeći tih dana u rano jutro pored pekarnice , Mihailo je naročito svraćao dva - tri puta . Upitaj Aniku mogu li joj doći sutra izjutra ili u podne , samo kad nema svijeta kod nje . Pre nego što će sunce zaći , zaputio se na Stražište ka zaravanku na kom je toliko puta dočekao s drugovima veče uz piće i pesmu . Pred zoru , umesto sna , Mihaila obuze neki miran zanos koji je skraćivao noć i gasio svaku misao na stvarnost . To je onaj isti nož koji je toliko puta video u Lalovim rukama dok je s njim razgovarao u pekarnici . Sav ostudeneo , Mihailo podiže ruku da se prekrsti , ali se uzdrža i tim istim započetim pokretom zatvori vrata . Ne samo što nije nikoga pustila u kuću nego je Ciganku i Savetu poslala u Vučine kod neke Kristine , odakle se nisu mogle vratiti pre ručka , a Jelenki je naredila da ide u baštu pod bregom , da podbira boraniju , i da se ne vraća dok je ona ne zovne . Od nekih seljaka se saznalo da je Lale viđen iznad Dobruna , na putu koji vodi za Užice , dok se za Mihaila znalo da je otišao u protivnom pravcu , sarajevskim drumom . Kajmakam je proveo dve - tri nedelje u Pljevljima kod rođaka , a posle se vratio u Višegrad i nastavio svoj život od pre i od uvek , na zadovoljstvo sebi i drugima . Jedini od kasabalija , gazda Petar Filipovac sedi mračan i zlovoljan na dućanu kao i pre . Tu je video da kajmakam i ne pomišlja da goni Jakšu i da se Hedo čini kao da ne zna ko je pucao na kajmakama . Otkako je izgubio Mihaila , morao se ponovo preseliti u Višegrad , jer nije imao nikoga ko bi ga mogao zameniti . Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase , zelene i zapenjene , iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina , stoji veliki , skladno srezani most od kamena , sa jedanaest lukova širokog raspona . Na drugoj strani mosta , duž leve obale , proteže se Maluhino Polje , raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva . Odmah je počelo traženje takve dece po celoj Bosni . Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede . Zure u tu široku , mračnu pukotinu , strepeći od radoznalosti i od straha , dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao crna zavesa počinje da niše i pomera , ili dok neki od onih podrugljivih i bezobzirnih drugova ( uvek ima po jedan takav ) ne vikne " Arapin ! " i ne počne tobože da beži . Uzvodno od mosta , na strmoj obali od sivog krečnjaka , sa jedne i druge strane , vide se okrugle udubine , sve dve po dve , u pravilnim razmacima , kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine ; one idu odozgo sa Starog grada , spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali , gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem . Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju , vezavši ga svilenim konopcima , jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala . Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu proglasi i pozivi ( na onom izdignutom zidu , ispod mermerne ploče sa turskim natpisom , a iznad česme ) , ali tu su se , sve do 1878 . godine , vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni , a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici , naročito u nemirnim godinama , bila česta , a za nekih vremena , kao što ćemo videti , i svakodnevna . Njihova varoš je na povoljnom položaju , okolna sela su rodna i bogata , i para , istina , prolazi obilno kroz Višegrad , ali se ne zaustavlja dugo u njemu . Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džemadan , srebrne toke i bijele tozluke , to je Fočak . Ali ako vidiš neku divaniju : prekrstio noge na sedlu , kuca u šarkiju i pjeva iza glasa , ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud , nego pusti trice nek prođe ; to je Višegrađanin , a taj ništa nema , jer se u njih para ne drži . Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je , naprotiv , ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama ? Tada je ova ista Drina , zelena i plahovita gorska reka " što se često muti " , derala ovuda , između golih i pustih kamenitih i peščanih obala . Dole u ravnici , između Drine i Rzava , gde se docnije razvila prava kasaba , bile su samo varoške njive , prosečene drumom , pored koga je bio drveni starinski han i nekoliko vodenica i koliba . Jamak tada ogluhne i na ono zdravo uho ili prosto ode za Grad da obiđe svoju njivu . Varoš , upravo tada još sabijeno , malo naselje , držala se na desnoj obali Drine , gore na obroncima strmog brega , ispod samih ruševina nekadašnje tvrđave , jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku koji je dobila tek docnije , kad je sagrađen most i kad su se saobraćaj i trgovina razvili . Ovde , na višegradskoj skeli , morale su da zastanu i najupornije , jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo . Čim su se smestili po šatorima ispod Mejdana , Abidaga je sazvao predstavnike vlasti i sve uglednije Turke na dogovor . Pored njega je sedeo Tosun efendija , sitan , bled i žut poturčenjak , rodom sa grčkih ostrva , neimar , koji je zidao mnoge Mehmedpašine zadužbine u Carigradu . Tolika se japija slegla na obe strane Drine da je svet dugo vremena mislio da će most graditi od drveta . Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim dugim štapom koji je u pesmu ušao . Bilo ih je u početku oko trideset . Na čelu im je bio neki majstor Antonije , hrišćanin iz Ulcinja . Počelo je dovlačenje kamena iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje , na sat hoda od kasabe . I pored sve Abidagine strogosti česte su tuče među radnicima i krađe po vrtovima i dvorištima . A u jednom trenutku Crnogorac zaista , pošto je kako - tako uskladio svoj glas sa guslama , zabaci odjednom glavu silovito i ponosno , da mu iskoči jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti , i pusti prigušen i otegnut zvuk : " Aaaa - aaaaaa ! " i odmah nastavi razgovetno i kliktavo : Glas da se ćuprija neće moći podići otišao je daleko , širili su ga i Turci i hrišćani , i sve je više dobivao oblik čvrstog verovanja . To je Abidagu , koji nije verovao u vile , utvrdilo u verovanju da ta vila nije nevidljiva i da ne dolazi s visina . Pozvao je starešinu sejmena , jednog Plevljaka koji je odrastao u Carigradu , bledog i nezdravog čoveka . Sve što je on radio ili govorio dražilo je Abidagu i izazivalo da ga grdi i unižava . Pri svakom koraku i pokretu , često i u snu on je pomišljao : šta će Abidaga za ovo kazati ? On je verovao da će zbog Abidage jednog dana izgubiti ne samo hlebac i položaj nego i glavu . I bez zakletve Plevljak bi verovao Abidaginoj pretnji , jer je i u snu drhtao od njegova glasa i pogleda . Badavadžije ! - derao se Plevljak kao da ga živa nabijaju na kolac , unoseći se svakom od sejmena u lice . - Zar se tako straža straži i carsko dobro čuva ? Cele te duge i studene noći Plevljak je preležao u čamcu , pokriven ovčijim kožama i mučen najcrnjim mislima , preturajući neprestano po glavi : da li će Abidaga zaista ostvariti svoju pretnju i oduzeti mu život koji pored ovakvog starešine i inače nije život nego samo strah i muka . Sejmeni , sve poturčenjački sinovi iz naših krajeva , vikali su gore svi u jedan glas ; u tami su se ukrštali njihovi isprekidani i nerazumljivi povici : Drž ' , ne puštaj ! Između Plevljakovog čamca i skela nalazio se mali splav od svega tri direka ; samo na prednjem delu bilo je veslo , pravo splavarsko veslo , tek kraće i slabije . Uopšte , sve što je radio trebalo je samo da zajazi i prikrije njegov nemir , jer u stvari on je samo na jedno mislio : čekao je Abidagu . Iako je bila hladna i vlažna jesenska noć , Abidaga je otvorio prozor i gledao u tamu , jer mu se činilo da se guši u zatvorenom prostoru . Tada priđe onaj Merdžan kovač sa kleštima . Kleče pored vezanog čoveka i poče da mu kida nokte sa bosih nogu . Abidaga , Plevljak i vezani čovek kretali su se i govorili kao glumci , a svi ostali su išli na prstima , oborenih očiju , ne govoreći do u potrebi , pa i onda samo šapatom . Još na sat pred podne iskupio se varoški svet , većinom Turci , na zaravanku kod mosta . Malo zatim pojavio se Abidaga , u pratnji Tosun - efendije , majstor - Antonija i još nekolicine uglednih Turaka . Među njima je Radisav , bos i gologlav ; brz i pognut kao i uvek ali ne " seje " u hodu , nego sitno i čudnovato hoda , skakuće gotovo na osakaćenim nogama sa krvavim rupama umesto nokata ; na ramenu nosi dugačak , beo i zašiljen kolac . Kad su stigli do mesta gde počinju zemljani radovi na obali , Plevljak sjaha i nekim svečanim i preteranim pokretom predade uzdu momku , a on se sa ostalima izgubi na strmom , raskaljanom putu koji se spušta ka vodi . Radisav obori glavu još niže , a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju . A između toga uplašenog sveta provlačila se luda Ilinka ; zagledala svakom u oči , nastojeći da im uhvati pogled i da u njemu pročita i otkrije gde su njena žrtvovana i sahranjena deca . Seljaci koji su pristizali iz Banje , vozeći kamen na volovskim kolima , obarali su oči i opominjali krotko svoje volove da žure . Zadovoljni , vratili su se Abidaginoj kući na Bikavac , pričajući putem svakome da je osuđenik živ ; a kako škripi zubima i progovara s koca lepo i razgovetno , ima nade da će živeti i do sutra u podne . Onako kaljavi , vlažni , neobrijani i bledi , valjajući borovim polugama velike blokove banjskog kamena , zastajali su se za trenutak da opljunu dlanove i prigušenim glasom govorili jedan drugom : Jedna je zapalila kandilo . Ubrzo su po svima kućama gorela kandila , prituljena po ćoškovima soba . - Šuti , dušo ! šuti , slušaj mamu i čuvaj se , dok si god živ , Turčina , prokletnika ! I čim mrak padne , uzeće leš , odneti ga i sahraniti , ali na skrovitu mestu i bez ikakva vidna traga , tako da će izgledati posve verovatno da su ga psi u toku noći razvukli i pojeli . ( To nije ličilo na ono telo koje su svi gledali ova dva dana , pravo i ispršeno na kocu ; to je opet bio stari Radisav , sitan i povijen , samo bez krvi i života . ) Onaj najstariji seljak skoči u jamu , oprezno kresnu nekoliko puta čakmakom o kremen i zapali prvo trud pa zatim tanku svećicu sa savijenog voštanog svica , zaklanjajući je obema rukama ; zatim je usadi više pokojnikove glave i prekrsti se tri puta , brzo i glasno . Po takvom vremenu prošla su sa ranim jutrom kroz čaršiju prosta kola i na njima dva sejmena koji pridržavaju vezanog Plevljaka , svoga dojučerašnjeg starešinu . Iz poslednjih kuća , na izlasku iz varoši , istrčavali su ljudi , uzbuđeni tom vikom , ali su se kola sa sejmenima i bolesnikom brzo gubila na dobrunskom drumu , u gustoj magli kroz koju se naslućivalo sunce . A kad je granulo proleće , nije stigao Abidaga nego je doputovao nov vezirov poverenik , Arifbeg , zajedno sa Tosun - efendijom . Na ulasku u čaršiju , dve stotine koraka od mosta , tamo gde počinje strmina kojom vodi put na Mejdan , ima jedan zaravanak na kom se dosada sredom držao stočni pazar . To što se sada radilo na Drini bilo je tako zamršeno , svi poslovi su bili tako složeni i posredni da dokoni Višegrađani koji su sa obale posmatrali radove , kao neke prirodne pojave , nisu više mogli da ih sa razumevanjem prate . Grčki dunđeri su po njegovim i Tosun - efendijinim nacrtima radili velike drvene dizalice na čekrk , postavljali ih na splavove , i tako na onim konopcima dizali i najteže blokove kamena i prenosili ih do stubova koji su redom nicali iz rečnog korita . Sada je sva Drina bila presvođena , ali ne mostom nego drvenim skelama koje su ličile na besmislen i zamršen splet borovih greda i dasaka . Majstor - Antonijev pomoćnik Arapin pritrčao je nestrpljivo i počeo da glasnim , ljutitim povicima ( na onom čudnom , mešanom jeziku koji se u toku godina stvorio između ovih ljudi iz raznih krajeva sveta ) izdaje naređenja onima dole na vodi koji su rukovali dizalicom . Majstor Antonije mu je podigao nad grobom lep nišan od kamena od kog se most gradi . U isto vreme i ona bezoblična masa izukrštanih greda i žioka nad rekom stade da splašnjava i da se tanji , a kroz njih se sada sve bolje i jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena . Samo Ahmed - aga šeta , bogat žitarski trgovac , mrzovoljan čovek i tvrdica , gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji je hvale . - Jeste , da nije bilo Abidage i njegovog zelenog štapa i njegovog zapta i zuluma , pitao bih vas ja bi li ovaj Misir - baba mogao svojim smijehom i sa rukama na leđima dovršiti ćupriju . Prvih dana oktobra meseca priredio je Arifbeg veliku svečanost zbog dovršenja mosta . Po stotinu puta su tih dana sricani stihovi toga tariha , koje je napisao neki carigradski stihotvorac Badi , i koji su kazivali ime i zvanje onoga koji je sagradio ovu zadužbinu , kao i srećnu godinu 979 . po Hedžri , to jest 1571 . po hrišćanskom računanju , kad je ona završena . Po slaboj pismenosti , tvrdoj glavi i živoj mašti ovog našeg sveta , svaki je od kasabalijskih učenjaka na svoj način čitao i tumačio Badijev tarih na kamenoj ploči , koji je kao svaki tekst , bačen jednom u javnost , stajao tu , večit u večitom kamenu , zauvek i nepovratno izložen pogledima i tumačenjima svih ljudi , mudrih i ludih , zlih i dobronamernih . Gle Mehmedpaša , najveći među mudrima i velikima svoga vremena , Ostvari zavet svoga srca i svojom brigom i trudom Sagradi most na reci Drini . Jer za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine ; I niko ne može kazati da je bačen imetak Koji se troši u takve svrhe . Varoš je brzo počela da se spušta sa brega ka vodi i da se širi i razvija i sve više sabija oko mosta i oko karavan - seraja koji je narod prozvao Kamenitim hanom . Sa turskim povlačenjem iz Mađarske izgubljena su i ostala izvan granica carevine , pored ostalog , i imanja onog vakufa iz koga se izdržavao karavan - seraj u Višegradu . Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta : jednom kad ih nestane sa zemlje , a drugi put kad propadne njihova zadužbina . Najposle , kad je bilo jasno da novac neće stići i da nema nikoga da prihvati vezirovu zadužbinu , napustiše svi , pa i novi mutevelija , brigu o zgradi i karavan - seraj ostade nem i opusteo i poče da se kvari i ruši kao sve zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine . Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka . ( " Na pet - šest godina prije velikog povodnja " , " Uz veliki povodanj " . ) Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru , uz svetlost retkih fenjera , izvlačili robu , svaki iz svoga dućana , i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze . Čim je suzbijena Drina počela da raste , na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima , stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke . Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i , naročito , raju od Turaka . Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno po kućama , turskim i hrišćanskim , a da voda dole jednako raste i osvaja sokak za sokakom . Tada mu neki Jokić , pijanica i besposličar , računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli , vikne glasno : - Nemoj tu , oče popo , nego onu ljetošnju , kišnu , pa ja da pomogne da ova voda presuši . Hadži Liačo , rumen i nasmejan , sa bujnim kovrdžama bele kose koje proviruju ispod neobično plitkog fesa , smeje se na sve to i dovikuje popu i hodži : Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete , i niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog mosta , ali idući za svojim poslom , u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila , svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive , mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno . Ova kasaba na samoj granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa svim što se dešava u Srbiji , srasla sa njom " kao nokat i meso " . Ali s vremenom je buna u Srbiji počela da zadire sve više u život celog bosanskog pašaluka , a naročito u život ove kasabe koja je na sat hoda od granice . Ali , ako je i moglo biti sporno da li se jeka srpskog ustaničkog topa čula do u kasabu , jer čovek često misli da čuje ono čega se boji ili čemu se nada , nije moglo biti sumnje o vatrama koje su ustanici noću ložili na Panosu , strmoj i goloj kosi između Veletova i Gostilja , na kojoj se usamljeni veliki borovi mogu iz kasabe golim okom prebrojati . Ovi treptavi i nejednaki ognjevi , rastureni na mračnoj pozadini letnje noći , u kojoj se izjednačuje nebo sa planinom , izgledali su Srbima kao neko novo sazvežđe iz koga su požudno čitali smele nagovesti i strepeći gatali sudbinu i događaje koji dolaze . Na niskom rumenom suncu ranog jutra , iskupili su se ispod njega vojnici i neki oružani građani , Turci , koji noću drže straže oko kasabe i tako pomažu vojsci . Starac je naišao drumom od Rogatice , a po svojoj zloj sreći kao prvi putnik toga dana kad je dovršen čardak i kad se u njega uselila prva straža . Tražili su da kaže ko je , šta je i odakle je i da objasni šare i pismena na štapu , a on je odgovarao i na ono što ga nisu pitali , slobodno i otvoreno , kao da govori na pravom božjem sudu , a ne pred zlim Turcima . Tumač Šefko je prevodio , mučeći se uzalud da u svom oskudnom znanju turskog jezika nađe izraze za apstraktne reči . Ali u Šefkinom prevodu starčeve reči izgledaju sumnjive , mirišu na politiku i opasne namere . Tu su i ovi varoški Turci , dobrovoljci , koji mrko i važno obilaze varoš , hvataju sumnjive putnike i mešaju se bez potrebe u njihov službeni posao . A starac sa svojim pričanjem o srpskom carstvu ne bi ni inače daleko došao među Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica . To je neki Mile , inokosan siromah sa Lijeske , koji je služio u jednoj vodenici u Osojnici . Tako je pevao Mile u osvit dana dok nije nasekao i okresao vrljike zbog kojih se ispeo u šumarak , a onda se spustio niz vlažnu strminu , vukući svezan tovar za sobom . On se naže opet onakav kakav je i pošao u drva , nespretan dronjav i zbunjen , bez Đorđija pred očima , bez devojke i barjaka uza se . Unezverenog mladića dočekaše kao da je ustanički vojvoda , iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine , gde ustanka nema . Ali Turci su ostajali pri svome : da je pevao buntovničke pesme i to u trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu . Tako su momak Mile i čiča Jelisije , posečeni u istom trenutku , na istom mestu , združeni kao braća , prvi okitili svojim glavama vojnički čardak na kapiji , koje posle toga , dok god su bune trajale , nije gotovo nikad više bio bez takvog ukrasa . To je bio debeo i mrk Anadolac žutih , mutnih očiju i crnačkih usana u masnom i podbulom licu zemljane boje , koje je uvek izgledalo da se smeši osmejkom gojaznih , dobroćudnih ljudi . A i kad je debeli Anadolac neočekivano umro , od crnog prišta , novi dželat , istina mnogo manje vešt , nastavio je njegov posao , i još za koju godinu , sve dok ustanak u Srbiji nije jenjao , strčale su uvek po dve - tri odsečene glave na kapiji . A već posle dvadesetak godina tu je pevao i šalio se nov naraštaj koji nije ni zapamtio neskladnu trupinu drvenog čardaka ni mukle uzvike straže koja je noću zaustavljala putnike , ni Hajrudina ni izložene glave koje je on odsecao sa poslovičnom veštinom . To su bile one nekolike desetine godina iz sredine devetnaestog veka za kojih je Turska Carevina dogorevala u tihoj groznici . A to je menjalo uslove života za ceo kraj , pa i za kasabu , uticalo na trgovinu , na saobraćaj , na opšte raspoloženje sveta i na međusobne odnose Turaka i Srba . Kad ga upitaju kud je namerio i šta tu radi , on odgovori drsko da nikom nema da polaže računa a ponajmanje bosanskim poturicama , ali ako hoće da znaju , kaže , onda im poručuje da ga je poslao kodža Miloš da oseiri kuda će ići granica i dokle će zahvatiti Srbija . Bijesan vlah ( psi mu se mesa nabili ! ) skače mubaširu u oči , viče na njega kao na mlađeg i prijeti mu u glavu . Oni ne vole nepovoljne vesti ni teške misli , ni ozbiljne i brižne razgovore na kapiji , ali vide i sami da ovo ne sluti na dobro ; niti mogu poreći ono što Veletovac priča niti znaju pravo kako da ga umire i uteše . I jednog letnjeg dana pritište višegradski most žalosna povorka izbeglica iz Užica . Mlađi poustajaše i napraviše sa obe strane kapije živ zid ; između njih je prolazila povorka . Nestajalo je građana , zaposlenih i dokonih , zamišljenih ili raspevanih , a na pustoj sofi sedela je opet , kao u vreme buna i ratova , straža od nekoliko zaptija . U to vreme desio se tu na kapiji jedan posve izuzetan događaj , kakav se ne pamti i kakav se valjda neće ponoviti dok je mosta i kasabe na Drini . Velika seoska opština Stražište , na severoistočnoj strani doline , najbliža je kasabi . Zaselak spada pod seosku opštinu Stražište , ali je bliži kasabi nego svojoj opštini , jer se ljudi sa Veljeg Luga spuštaju za pola sata do u čaršiju , gde drže magaze i posluju kao i ostale kasabalije . Pa iako su ovi u kasabi mnogobrojniji i bogatiji , u narodu se smatra da su oni " spuznuli " , a da su pravi Osmanagići oni na Veljem Lugu , gde im je koren . Poslednji zraci sunca koje zalazi za liještanskom kosom zadržavaju se i lome uvek na belom i bleštavom licu te kuće . I kasabalije su odavno navikle da sa kapije posmatraju , predveče , kako se sunčev zalazak odbija na Osmanagića pendžerima , kako se zatim jedan po jedan gase , i kako često , kad već sunce zađe i kasaba ostane u senci , plane po jedan od tih pendžera poslednjim odbleskom , zalutalim između oblaka , i kako sja još nekoliko trenutaka kao crvena , krupna zvezda nad ugašenom kasabom . U magazi je uvek jedan od Avdaginih sinova , dok on sam sedi obično na klupi pred magazom . Ova Avdagina kći bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i bistrinom i rečitošću . Ona nije ništa manja od Osmanagića kuće na Veljem Lugu , ali je za razliku od nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i čestaru pored Drine . Isto kao imućniji ljudi sa Veljeg Luga , i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono što privrede u Nezukama . Ništa se nemoj smijati , - govorio je kroz uski otvor na vratima uzbuđeni mladić , - i to će čudo jednog dana biti . Šta je bilo između Avdage Osmanagića i Mustajbega Hamzića , kako je Mustajbeg zatražio Fatu za svoga jedinca Naila i kako mu je preki i častoljubivi Avdaga " dao " devojku ? Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj urođeni pokret celog tela , a zatim nemo i gluvo pokoravanje očevoj volji , kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva . Jer sa svakim bodom igle znala je ( i kazivala to sama sebi ) da ni ona ni njen vez neće nikada videti Nezuka . Da , svet je velik , ogroman je svet i danju , kad višegradska dolina trepti od žege , i žita prostrta po njoj gotovo čujno zru , kad se beli kasaba , prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i crnim brdima . Vidi , čini joj se , njegove krupne , smeđe oči , poznate kao drag predeo , oči koje potpuno liče na njene , samo što su osenčene starošću i zalivene suznim , nasmejanim sjajem , oči u kojima je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine , onog dana kada joj je rečeno da je obećana u Hamziće i da treba da se spremi za mesec dana . Zbog toga očevog da , koje je veže isto kao i ono njeno ne , moraće izaći pred kadiju sa Mustaj - begovim sinom , jer je nemoguće i pomisliti da Avdaga Osmanagić ne održi reč . Poslednjeg četvrtka u avgustu mesecu ( to je bio taj suđeni dan ) došli su Hamzići na konjima po devojku . Još istog dana davljenica je sahranjena na najbližem turskom groblju , u strmoj strani , ispod glavice na kojoj se diže Velji Lug . Opet planuše i turske i srpske kuće na visovima , u Žlijebu , Gostilji , Crnčićima i Veletovu . Ozbiljni , plavi čovek mirna izgleda ali vatrene prirode , sedeo je na kapiji , gde je , po lepom letnjem danu , sazvao turske prvake iz kasabe i nastojao da ih oduševi za borbu protiv Austrijanaca . Još dok su trajali razgovori sa muftijom , najviše otpora pokazivao je Alihodža Mutevelić . Za više od dve stotine godina najstariji član njihove kuće bio je mutevelija , čuvar i upravljač Mehmedpašinog vakufa u kasabi . Zvanje je prestalo , stvarno , još u vreme kad je Dauthodža podlegao u svojoj borbi da održi Kameniti han , ali ponos je ostao i sa njim urođena navika da se oni , Mutevelići , mimo sav ostali svet smatraju pozvani da brinu o mostu , i da su na neki način odgovorni za njegovu sudbinu , jer je most , bar građevinski , bio sastavni deo velikog i lepog vakufa kojim su oni upravljali , a koji je onako žalosno presušio i propao . Ugledni višegradski Turci sedeli su predveče na kapiji , podvijenih nogu , poređani uokrug sve po starešinstvu . A tako , - upadao mu je hodža u reč , - a ja sam mislio da vi hoćete da istjerate Švabu iz Bosne i da nas za to skupljate . Bili su pomešani askeri iz redovne vojske , koji su se i pored Sultanove zapovedi pridružili na svoju ruku otporu , i domaći ustanici . - Misliš ti , efendija , da je meni ovdje lako živ čekati da ugledam Švabu na svome ? Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža , ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu , pogotovo ne tako oštro i neuvijeno . Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze , ali i Karamanlije koji je sa svojim odredom zavladao kasabom . Kad naiđe dušmanin , on će ustati iz onog svoga mezara , staće nasred ćuprije i raširiti ruke , a Švabama će , kad ga ugledaju , koljena klecnuti , srce će svenuti u njima odjednom , i ni bježati neće moći , od straha . Sve su to znali višegradski Turci , i bolje od Karamanlije , jer je svaki od njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu , ali nisu pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne . A Karamanlija je , nemoćan prema stvarnom neprijatelju , upravljao sav svoj gnev na Alihodžu . Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama , on stade da ječi bolno i otegnuto , računajući da je to jezik koji svak razume . " Car i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u blizini njegovih pokrajina , kako bijeda i nevolja kucaju na granice njegovih zemalja . Stajali su tu jedno vreme , svečani i ćutljivi , pa videći da nigde belim drumom niz Okolišta nema ni traga od komandanta , oni se zgledaše i kao po dogovoru posedaše na nezastrti deo kamenog sedišta . Pop Nikola i Mula Ibrahim stari , a muderis i rabin zreli ljudi , praznički odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje . Pop Nikola je od sve četvorice bio nesumnjivo najmirniji i najpribraniji , bar tako je izgledalo . Mula Ibrahim je imao jednu manu : mucao je u govoru , i to teško i nadugačko . ( " Treba da je čovek dokon pa da sa Mula - Ibrahimom razgovara " , govorile su kasabalije u šali . ) - Ama , da zapalimo još po jednu ; imamo kad , baku mu njegovu , nije valjda tica pa da sleti na ćupriju , - govorio je pop Nikola kao čovek koji je odavno naučio da šalom prikriva brigu i pravu misao , svoju i tuđu . Stisnutih očnih kapaka i sastavljenih veđa , tako da su mu oči stvarale onu zagasitu prugu iz koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak , pop Nikola ih je gledao svu trojicu dugo , ćutke i pažljivo . A pop Nikola je govorio tečno i prirodno , obraćajući se više mladom oficiru , koji je trebalo da prevede njegove reči , nego samom pukovniku . Ppppravo kažeš , kkkkrkrvava , - mucao je Mula Ibrahim , dižući obe ruke i praštajući se pokretima glave i izrazom lica . Pop je sa uzdahom oduhnuo dim daleko , govoreći tiho , sam sebi : - Ja , čudna poganca , baku mu njegovu ! I sam Alihodža je došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj dućan u blizini mosta , samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu stranu , da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu . ( Izgleda kao da se igraju . Tako su nerazumljivi , nestvarni i neozbiljni u očima sveta svi ti njihovi poslovi . ) Videći da se više ni sa očima nema kuda , Šemsibeg je prestao da odlazi uopšte u čaršiju . Presvisnuo je ne izgovorivši nikad onu gorku reč koju je stalno valjao u staračkim ustima i ne stupivši više nogom u čaršiju gde je sve pošlo novim tragom . ( Kao žrtva tih mera trebalo je da bude porušen i Alihodžin dućan , ali se hodža odlučno odupirao , parničio i na sve moguće načine izvlačio , dok nije uspeo da njegov dućan ostane onakav kakav je i na mestu na kom je . ) Tako je nestalo lepe vezirove zadužbine i tako je kasarna , koju je narod , veran svojim navikama , prozvao Kameniti han , otpočela svoj život na zaravanku pored mosta , u potpunom neskladu sa svim što je okružavalo . Primećivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji sve slobodnije , u sve većem broju i u svako doba dana , ne vodeći računa kao nekad , o Turcima i njihovim navikama i pravima . U predvečerje 18 . avgusta svake godine , o carevom rođendanu , vlasti su kitile most vencima od lišća i redom mladih borova , a sa prvim mrakom planuli bi nizovi fenjera i sitnih svetlosti na stotine limenih kutija od vojničkih konzerva , ispunjenih lojem i stearinom , plamsale su u dugim redovima po ogradi mosta . One su osvetljavale povor mosta , dok su se njegovi krajevi , kao i stubovi na kojima počiva , gubili u tami , tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru . Milanov otac , gazda Nikola Glasinčanin , doselio se u kasabu nekako u vreme kad je buna u Srbiji bila u najvećem jeku . Kupio je lepo imanje na Okolištima . I zaista , Milan otključa vratnice na bašti i krenu sa čovekom , iako se i rečima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti , ma koliko da ga je vređala i izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu . Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao , kad stranac vuče na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca . Kad je opet ostao bez novca , stranac mu je naredio da ide kući i donese , a on je ostao na kapiji pušeći . I kao da igraju u hanu , sa ulogom od tri - četiri groša , on pognu glavu i pruži ruku . Uopšte , Milan se često pitao da li ceo onaj noćni doživljaj na kapiji nije bio samo san koji je on snivao dok je ležao onesvešćen pred kućnim vratima , samo posledica a ne uzrok njegove bolesti . Sad , kako bilo da bilo , sa đavolom ili bez njegove pomoći , na snu ili u istini , sigurno je da se Milan Glasinčanin , pošto je prekonoć izgubio zdravlje i mladost i silan novac , kao čudom oslobodio zauvek svoje strasti . Među prvima je toga jutra stigao na kapiju Bukus Gaon , najstariji sin pobožnog , čestitog i siromašnog berberina Avrama Gaona . Kao uvek u takvim prilikama , najugledniji i najučeniji među kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o značenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti . E , taj je Tahir - paša prvi stao da broji kuće po Travniku i da na svaku udara tahtu sa brojem . ( Zato su ga i prozvali " tahtar " . ) Jer , pravo je govorio rahmetli Šemsibeg Branković : " Švapski su lagumi na dugu fitilju ! " A ako baš zabrazde , pa dirnu u čeljad i u obraz , da ne damo , i da se branimo , pa šta nam od Boga suđeno bude . Pojedini odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u Sandžak ili u Srbiju , prelazeći preko višegradskog mosta . Već posle dve nedelje u kasabu je stigao odred štrajfkora i smenio žandarme na kapiji . Među štrajfkorima koji su se smenjivali na kapiji bio je jedan mlad čovek , Rus iz istočne Galicije , po imenu Gregor Fedun . A kad je došlo vreme da bude oslobođen , bilo mu je teško da se vrati u svoju galičku varoš Kolomeju , i u očinsku kuću sa mnogo dece a malo svega ostaloga . Štrajfkori koji čuvaju most dobili su i lični opis Čekrlijin , sa napomenom da je u pitanju hajduk koji je , sitan i neugledan telom , ali snažan , smeo i neobično lukav , već nekoliko puta uspeo da prevari patrole koje su ga bile opkolile , i da im izmakne . Njegova je pažnja bila zaista udvostručena , ali nije bila zauzeta pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa , nego onim bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje proleće na kapiji . Na povratku , devojčica gotovo zastade , gledajući pravo u oči štrajfkoru , i on joj dobaci dve reči , nejasne i beznačajne , osećajući pri tom kako ga noge izdaju od uzbuđenja , i zaboravljajući potpuno mesto na kome je . I kao što se u snovima sve podešava prema čovekovoj želji , kao jedinoj stvarnosti koja podređuje sebi sve ostalo , Stevan je i opet dremuckao , uveren i spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije ; na kapiji nikog od prolaznika . Šta da joj kažem , Možda će me pozvati da se nađemo negde noću , na skrovitom mestu ? Na stolu je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana . Pored nje je sedeo ritmajster Krčmar . - Kažite nam kako ste proveli vreme od pet do sedam sati , dok ste sa pomoćnim štrajfkorskim službenikom Stevanom Kalacanom bili na stražarskoj službi , na kapiji ? Dok se žandarm odvojio od Jelenke , Jakov je već pretrčao Rzav kao lokvicu neku , iako mu je voda bila do iznad kolena , i izgubio se na drugoj strani u vrbaku . Ona je o onome o čemu je htela govorila i suviše , ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvući nijedna reč , pored svih Draženovićevih nastojanja . Ritmajsterove reči dolazile su samo kao zvaničan pečat na sve to ; one su više bile potrebne ritmajsteru samom , da bi zadovoljio neke nepisane ali večite zahteve zakona i reda , nego Fedunu . Draženoviću je naređeno da ode popu - Nikoli i da sa njim raspravi : može li Fedun biti sahranjen u groblju , iako je sam sebi oduzeo život , i da li pop pristaje da opoje pokojnika koji je unijat po veri . Sahranjen je idućeg jutra , uz pop - Nikolino staračko pojanje i otpevanje Dimitrija , klisara . Bez obzira na nov način odevanja , nova zvanja i poslove , tu su svi postajali opet kasabalije , onakvi kakvi su bili od pamtiveka , u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba srca i mašte . Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi , izgledao sve sređeniji i bogatiji , i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu , onu ravnotežu kojoj svaki život , svuda i oduvek teži , a koju postiže samo retko , delimično i prolazno . A u zabačenu bosansku kasabu dopirali su od svega toga života XIX veka tek izlomljeni odjeci , i oni samo u onoj meri i onom obliku u kome je ta zaostala orijentalska sredina mogla da ih primi i na svoj način shvati i primeni . Istina je da je naš svet , naročito hrišćani i Jevreji , počeo u odevanju i ophođenju da liči sve više na strance koje je dovela okupacija , ali i stranci nisu ostajali nepromenjeni i nedirnuti od sredine u kojoj su morali da žive . Šrajber je držao ono što se zvalo " mešovita radnja " ili " špeceraj " , Gutenplan je otvorio kantinu za vojsku , Caler je vodio hotel , šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski " atelje " , Cveher juvelirsku i sajdžijsku radnju . Dosada je prva zgrada na ulasku u čaršiju bila Zarijeva mehana . Ona je bila " na mjestu " , jer je umoran i žedan putnik , ulazeći preko mosta u varoš , morao da udari na nju . Nad ulazom Calerovog hotela vrlo je brzo izbledeo natpis " Hotel zur Brucke " , koji je jedan vojnik , veštak po zanatu , napisao krutim slovima i posnom bojom . Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuća Lotika je bila bleštava , skupa i hladna fatamorgana koja se igrala igrom njihovih čula . U tom uskom , pretrpanom i zagušljivom sobičku čiji je jedini prozorak , manji od ostalih u kući , gledao izbliza i pravo na prvi , najuži luk mosta , Lotika je provodila svoje slobodne časove i živela onaj drugi skroviti deo svoga života koji je pripadao njoj . Iz ove sobe je ona vodila prepisku sa svojom mnogobrojnom rodbinom Apfelmajera u Tarnovu , poudatim sestrama , poženjenom braćom i raznim rodicama i rođacima , sve pukom jevrejskom sirotinjom iz istočne Galicije , rasturenom po Galiciji , Austriji i Mađarskoj . ( U tom podizanju cele porodice i izvođenju na put svakog pojedinog člana , ona je nalazila svoje jedino pravo zadovoljstvo i naknadu za sve terete i sva odricanja ovog života . To ili novi gosti traže njeno prisustvo , ili razbuđen i otrežnjen pijanac viče , zahteva da mu se da novo piće , da se pale lampe , da dođe muzika , i doziva Lotiku . Jedan beg iz Crnče , mlad , bled , ukočena pogleda , prosipa svako piće koje mu donesu , nalazi manu svemu i traži kavge sa ukućanima ili gostima . Za jednim stolom su mlade gazde koji tek počinju da izlaze i piju , kasabalijski snobovi kojima je dosadna i suviše prosta Zarijeva mehana , a koji se još snebivaju u ovom hotelu . Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu , koji ne skida u kafani , sitnih očiju koje izgledaju kao dva svetla , crna i kosa proreza u krupnom bledom licu , a koje mogu da se neobično rašire i dođu velike , sjajne i đavolski nasmejane , u izuzetnim , retkim trenucima radosti i trijumfa . A sutra je drugi dan , drugi ili isti begovski pijani i ćudljiv rasipnik , a za Lotiku ista briga koju valja brinuti nasmejana lica i isti posao koji izgleda uvek kao laka , raskalašna igra . On je jedini čovek za koga se u kasabi smatra da je uspeo da zadobije Lotikinu naklonost , stvarno , i nezavisno od svakog računa . Tada i najsnažniji kasabalijski bekrija leti kao lutka od krpa i slame ka vratima , koja je Malčika već otvorila u pravom trenutku , pa kroz vrata pravo na ulicu . Nikad Milan ne unosi u taj posao neku preteranu revnost i zlu ćud , borbenu strast ili ličnu sujetu ; zato i svršava stvar tako savršeno dobro i brzo . Ostaje samo još pitanje onoga što je popio ili polupao izbačeni gost ; tu sumu Lotika otpiše Gustavu kod obračuna dnevnog pazara , koji se vrši kasno u noći iza jednog crvenog paravana . Pa i u toj drevnoj mehani gde nema zasebnih odeljenja ni kelnera , jer poslužuje uvek poneko momče iz Sandžaka , u seoskom odelu , sad se čudno mešaju nove navike sa starima . Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus , Ćorkan se zagledao u devojku koja je igrala na žici , i zbog nje počinio toliko gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan , a obesne gazde , koje su ga zaluđivale i nagonile na to , platile visoke globe . Ćorkan se usiljava da ostane nepomičan , ali ga taj razgovor o njemu dira i uzbuđuje , kao da mu sunce golica lice , jedno oko hoće silom da se otvori , a svi mišići se razvlače u srećan osmejak . Ono dolazi u malim flašama od dva deci , na etiketi je slika mlade mulatkinje sočnih usana i žarkih očiju , sa širokim slamnim šeširom na glavi , sa velikim zlatnim minđušama u ušima , a ispod nje crven natpis Jamaica . - Šta misliš ti , bolan , sa onom djevojkom ; da je uzimaš ili da se igraš sa njom kao i sa ostalima ? Postepeno i neprimetno uz njih se oduševljavao i Ćorkan , ni sam ne zna kako ni zašto . U razgovoru , brani se od gazdinskih šala , dokazuje da to nije za njega , da je siromah , ostareo i neugledan , ali u trenucima ćutanja i sam mašta o Paši , o njenoj lepoti i sreći koju ona daje , bez obzira da li je za njega moguća ili nije . Za gazde je sve pa i to šala , ali za njega je istina i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo , i to nezavisno od gazdinske zabave , od pića i pesme , nezavisno od svega , pa i od Paše same . Postoji , istina , i grohotan smeh oko njega i svakojake primedbe i gruba šegačenja , ali sve je to daleko , kao u magli , a onaj koji peva sasvim je blizu njega , tu pored uha : I žena mu iznese svoj plan : kako nema nikakva izgleda više da bi njih dvoje mogli imati dece , potrebno je da on , pored nje , dovede drugu ženu , mlađu , sa kojom će još moći imati poroda . Te zime je glavna zabava dokonih ljudi u Zarijevoj mehani bila Ćorkanova tuga zbog Pašine udaje . Dobro , Ćorkane , za koliko si ti godina mlađi od Hadži - Omera ? - započinjao je neki od gazda razgovor . Jedne noći donose gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje , izvode Ćorkana nasred mehane i tu ga okreću , zagledaju , i unose u pasoš njegov lični opis , uz grube šale i grohotan smeh . Peva Ćorkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajući prelazi svoj opasni put . Po njima sudeći izgledalo je kao da nestaje tragičnih akcenata u životu evropskih naroda , pa i u kasabi pored mosta . Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost svih naroda velike Austro - Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila . Majstor Pero , kako ga je zvala cela kasaba , došao je još uz okupaciju , nastanio se ovde , oženivši se nekom Stanom , sirotom devojkom ne baš najboljeg glasa . Jednom krugu uglednih , ljubopitljivih i neukih Turaka čaršilija objašnjava višegradski muderis Husein efendija šta su i ko su ti anarhisti . Uzgred budi rečeno , onaj sanduk knjiga , na kome počiva dobrim delom muderisov glas učena čoveka , još je neiscrpen i nepročitan , a njegova hronika naše kasabe porasla je u ovih dvadeset godina svega još za četiri dalje stranice , jer muderis što biva stariji to sve više ceni sebe i svoju hroniku , a sve manje događaje oko sebe . A tome je doprinela malo i Stana s Mejdana time što je dušmanski isprebijala dva najgrlatija dečaka . Na Alihodžinom dućanu koji je tu , stešnjen između Kamenitog hana i Zarijeve mehane , tako da se sa njega vidi most u kosoj perspektivi , sede već rano izjutra dvojica Turaka , dva čaršijska besposlenjaka , i razgovaraju o svemu i svačemu , ponajviše o mostu . Ti da si pismen i ilumli , kao što nisi , ti bi znao da ovo nije građevina kao što su druge , nego od onih što se za božju ljubav i božjom voljom podižu ; jedno vrijeme i jedni ljudi je grade , a druga vremena i drugačiji ljudi ruše . Rđavo računaš , - prekida ga hodža . - Da je po takvoj pameti kao što je tvoja , niti bi se šta gradilo ni rušilo . Zna hodža bolje šta je ćuprija - upada onaj drugi gost , podsećajući pakosno na nekadašnje Alihodžino stradanje na kapiji . Kasaba je dosada imala drvene česme od kojih su samo dve na Mejdanu bile čista izvorska voda ; sve ostale , dole u nizini , bile su u vezi sa rečnom vodom iz Drine ili iz Rzava i mutile su se čim se koja od dve reke zamuti , a presahnule bi za vreme letnjih vrućina , kad reke opadnu . Alihodža se mrštio od dima koji je dopirao preko pijaca do njegovog dućana i prezrivo govorio o novoj " poganoj " vodi koja ide kroz gvozdene čunkove , tako da nije ni za piće ni za avdest i koju ni konji ne bi pili da još ima konja stare dobre pasmine , kakvih je nekad bilo . To je ta pruga uskog koloseka koja se u novinskim člancima i zvaničnoj prepisci zvala " istočna železnica " . Svet je izgovarao taj veliki broj miliona i pri tome gledao negde neodređeno u daljinu , kao da se uzalud napreže da tamo sagleda to brdo novca koji se izmiče svakom računu i pregledu . " Sedamdeset i četiri miliona ! " izgovarao je mnogi kasabalija samosvesno i znalački , kao da su ih njemu na dlan brojali . Pruga je išla niz Drinu , onom strminom ispod Mejdana , usečena u breg , opasivala varoš i spuštala se u ravnicu kod poslednjih kuća , na obali Rzava . Preko mosta je prelazio samo još svet iz sela sa leve obale Drine ; seljaci sa svojim malim , pretovarenim konjima i volovskim kolima , ili konjske zaprege koje vuku drvo iz udaljenih šuma na železničku stanicu . Putovanje nije trajalo dva puna dana , sa konakom u Rogatici , kao dosada , nego svega četiri sata . U ranu zoru oni se spuštaju s brda , sa suncem stignu u kasabu i već kod prvih dućana uzbuđeno pitaju svakog koga sretnu : Je li otišla mašina ? Samo , sve su to bile sitnice , i te seljačke nespretnosti i Alihodžina mrštenja i gunđanja . U Sarajevu su osnivane verske i nacionalne stranke i organizacije , srpske i muslimanske , a odmah zatim osnivani su njihovi pododbori u kasabi . U kasabu su stizali novi listovi koji su pokretani u Sarajevu . Kasaba , koja je na samoj granici Srbije i nedaleko od turske granice , a dubokim vezama vezana za jednu ili drugu od ove dve zemlje , osetila je te promene , preživljavala ih i tumačila , iako se o njima nije javno govorilo ni otvoreno kazivalo sve što se misli i oseća . " Kad je ono prije jednog po - pokoljenja Naša vojska prekoračila granice Vašijeh zemalja ... " " I Mi , na Našu veliku radost , smijemo slobodno reći : sjeme što je bačeno u brazde podrivanog tla , bogatom je nikli istjerano . Da bi Bosnu i Hercegovinu podigli na viši stepen političkog života , odlučili smo Se podijeliti objema zemljama konstitucionalne ustanove - koje će odgovarati njihovijem prilikama i zajedničkijem interesima - i stvoriti na taj način zakonsku podlogu za predstavništvo njihovih želja i koristi . Viša misao jednakoga prava sviju pred zakonom : sudjelovanje pri donošenju zakona i u upravi zemlje ; jednaka zaštita sviju vjeroispovijesti , jezika i nacionalne svojstvenosti - sva ova visoka dobra uživaćete u punoj mjeri . Sluša Alihodža i sve mu dolazi kao da su to one iste reči od pre trideset godina , ista olovna težina u grudima , ista poruka da je njihovo svršeno , da je " turska svijeća dogorila " , samo što to mora da im se ponavlja , jer neće da shvate ni uvide , nego se sami zavaravaju i prave nevešti . Još nije dobro ni pala noć toga dana kad je veliki beli proglas pocepan i bačen u Drinu . Kao pre trideset godina , spuštala se strmim drumom od Sarajeva i preko mosta ulazila u kasabu , sa oruđima i komorom . Ma koliko da se posao krio , u kasabi se znalo da se to most minira , to jest da se kopa dubok otvor kroz jedan stub mosta , sve do dna , i da će u njegov temelj biti položen eksploziv za slučaj da dođe do rata i da bude potrebno razaranje mosta . Od odraslih jedini je Alihodža Mutevelić obilazio i zagledao mrko i podozrivo i onaj zeleni šator , dok se radilo , i gvozdeni kapak koji je posle toga ostao na mostu . Nije hteo nikoga u čaršiji da pita , smatrajući da pametan čovek već odavno nema s kim da se posavetuje ni ljudski porazgovori u ovoj kasabi , jer su svi ljudi ili izgubili obraz i pamet ili i sami zbunjeni i ogorčeni , ovako kao i on . To ne more biti tajna . I kakva ti je to tajna koju znaju i deca iz mekteba ? - upada hodža ljutito . Prema njemu je , u kosoj perspektivi , stajao večiti i večito jednaki most ; kroz njegove bele lukove nazirala se zelena , obasjana i nemirna površina Drine , tako da je izgledao kao neobičan đerdan u dve boje , koji trepti na suncu . Lakomo slušaju šta se piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru Enverbegu , koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je potomak Sokolovića ili Ćuprilića . Kao i prilikom Lukenijevog atentata na caricu , po nekoj njemu nerazumljivoj logici , i opet je on kriv za nešto što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već odavno nema nikakve veze . A majstor Pero , onako umoran i poguren , sa alatom pod pazuhom , nabije samo šešir jače na oči , stisne grčevito lulu zubima , i pohita svojoj kući uz Mejdan . Ti da si muško , ko što nisi , raspalio bi ga tim dlijetom ili čekićem po ćiverici , pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju , nego bi skakali na noge kad ti prođeš preko ćuprije . Veliki kameni most , koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz Sokolovića trebalo da spaja , kao jedan od beočuga imperije , dva dela carevine , i da " za bolju ljubav " olakšava prelaz od Zapada na Istok , i obrnuto , bio je sada stvarno odsečen i od Istoka i od Zapada i prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje . - Kome bi dopao Ušćup ? - pita jedan starac , prividno ravnodušno , mladića koji čita . ( A " turska vlast " to je velika , nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere , sav onaj deo zemnog šara " gde ezan uči " . ) Dođu vozom od Sarajeva , sa preporukama i lozinkama , omrknu ovde na kapiji , ali ne osvanu sutradan u kasabi , jer ih višegradski mladići prebacuju utvrđenim kanalima u Srbiju . Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila učiteljsku školu u Sarajevu , a dvojica , trojica pravo ili filozofiju u Beču , ali sve su to bili retki izuzeci , skromni mladići koji su tiho i neprimetno polagali svoje ispite , a po svršenim studijama gubili se u sivoj i nepreglednoj vojsci državne birokratije . Iako i dalje druguju sa svojim drugovima studentima , ti mladići obično se odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka , bilo svojom grubom ironijom , bilo neprijatnim ćutanjem . Oni ne mogu kao jednaki da učestvuju u svima njihovim razgovorima . Zato mučeni stalno osećanjem svoje nedoraslosti , oni čas preterano i neiskreno podvlače u govoru svoju prostotu i neukost , u poređenju sa srećnijim drugovima , čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja . Život ( ta reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima , kao i u književnosti i politici toga vremena , gde se pisala sa velikim početnim slovom ) , život je stajao pred njima kao objekt , kao poprište za njihova oslobođena čula , za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige , koji nisu poznavali granica . Janko Stiković , sin jednog abadžije sa Mejdana , koji studira već četiri semestra prirodne nauke u Gracu .. Spremio je već zbirku , koju treba da izda " Zora " ( " Izdavačko preduzeće za nacionalističke edicije " ) . Ranko Mihailović , ćutljiv i dobroćudan mladić , koji studira pravo u Zagrebu , pomišlja već sada na činovničku karijeru i slabo i mlako učestvuje u drugarskim prepirkama i razgovorima o ljubavi , politici , i pogledima na život i društveno uređenje . Taj jednolični posao , među sitnim ljudima , bez poleta i šireg vidika , on oseća kao muku i poniženje , a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu , stvorilo je od osetljivog mladića prerano zrelog , žučnog i ćutljivog čoveka . Taj snažni mladić sa " šloserskim " kačketom na glavi spada među one skromne ljude koji su dovoljni sami sebi , ni sa kim se ne mere i ne upoređuju , zahvalno i mirno primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što imaju i mogu . On je danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom , zanimljivom devojkom punih oblika tela , bleda lica i žarkih očiju . Prvi se otreznio on . I grubo , bez prelaza , kao što rade mladi ljudi , stao je da popravlja odelo na sebi i da se prašta . Kod kuće je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski časopis sa njegovim člankom " Balkan , Srbija i Bosna i Hercegovina " . A večeras , evo , celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom diskutuju o njegovom članku . Samo prethodno ekonomsko oslobođenje eksploatisanih klasa , seljaka i radnika , dakle ogromne većine naroda , može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država . Posle Zorke i Zagorke , koje su oko deset sati otišle kući , u pratnji Velimira i Ranka , počeli su i ostali da se razilaze . Jer , za vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasinčaninom koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen . U mraku se začuše glasovi dvojice šetača , koji su išli polagano i bili zastali tu pored same kapije , iza oštrog ugla , tako da ih Stiković i Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide , kao ni oni njih . Sa njom je izrodio decu , dve kćeri i jednog sina , koja su sva krštena u srpskoj crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži - Tomina unučad . Jer , ovaj Toma Galus je samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene težnje idu u sasvim protivnom pravcu . Kako svaki mlad čovek mora ne samo da ispuni večne , prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harač savremenim strujanjima duha , pa i modi i navikama svoga vremena , koje trenutno vladaju među omladinom , i Galus je pisao stihove i bio aktivan član revolucionarnih nacionalističkih đačkih organizacija . Fehim Bahtijarević je samo po majci kasabalija . Otac mu je Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici , ali majka mu je iz velike ovdašnje porodice Osmanagića . Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima , Stiković i Glasinčanin ćute , kao da su se bez reči sporazumeli da neprimećeni slušaju razgovor dvojice drugova na mostu . Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji , ili ste bar bili to ; vi ste kroz stoljeća širili , utvrđivali ili branili to svoje gospodstvo , mačem i knjigom , pravno , vjerski i vojnički ; to je od vas stvorilo tip ratnika , upravljača i vlasnika , a ta klasa ljudi nigdje u svijetu ne njeguje apstraktne nauke , nego to prepušta onima koji ništa drugo nemaju i ne mogu . Ali na kraju krajeva , nije Carigradu ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama , kao i tolikim ostalim pokorenim narodima , uzimao ne samo imetak i zaradu nego i najbolju snagu i najčistiju krv . Bahtijarević je ćutao , i to ćutanje , kao da je najživlji i najrečitiji otpor , izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu . Galus je zatim opisivao preimućstva i lepote te nove nacionalne države koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu potpune plemenske ravnopravnosti , verske snošljivosti i građanske jednakosti . - Vidićeš , Fehime , - uveravao je zaneseni Galus svoga druga , kao da je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana , - vidićeš , ostvarićemo državu koja će biti najdragocjeniji prilog napretku čovječanstva , u kojoj će svaki napor biti blagosloven , svaka žrtva sveta , svaka misao samonikla , nošena našom riječi , i svako djelo sa pečatom našeg imena . Jer , o tom više nema sumnje , nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili : državu , rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi , kao jedan dio božje misli , ostvaren na zemlji . Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu cigaretu i kako ona , kao kresnica , pada u velikom luku s mosta u Drinu . Glasinčanin , koji je opet Osećao trenutno preimućstvo svoga položaja kao sudija , ne odgovori odmah . Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu skrovite i koje probijaju svaki i najkrući okvir i prelaze svaku i najstrožu granicu . ( " Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti " , govorili su Osmanlije , " a to su : ljubav , kašalj i siromaštvo . " ) To je bio slučaj sa ovim parom zaljubljenih ljudi . U svako doba dana . Jer , ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugačka . I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima . Jer život , pravi život , ja posmatram iz najbliže blizine , vidim ga na drugima i osjećam na sebi . Ti čak nisi ni zavidljiv , ali ne od dobrote , nego od bezgranične samoživosti , jer ne primjećuješ tuđu sreću kao ni tuđu nesreću . Umjesto savjesti tebe može da peče samo povrijeđena sujeta , jer jedino ona uvijek i u svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke . Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena . Svakog petka mogle su se videti " Julkine djevojke " kako u dva fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled . Terdik je pored stare , turske kuće sazidao novu zgradu " pod plan " , sa krovom od crvenog crepa , koji se nadaleko video . Tu , " ispod topola " , kako se u kasabi govorilo , sad su mogli da ostavljaju svoj nasleđeni ili stečeni novac sinovi i unuci onih koji su nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike . Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je odjednom na najranije detinjstvo , kad je idući u školu gledao u magli zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi . Muči ga i sećanje na sve ono što je bilo sa učiteljicom i što nije trebalo da bude ( kao da je neko drugi u njegovo ime to učinio ! ) , na članak u časopisu koji mu je izgledao i slab i pun nedostataka ( kao da ga je drugi za njega pisao i protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio ! ) , na dugi govor Glasinčaninov , koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje , krvavih uvreda i stvarnih opasnosti . Gustav , mrgodni i potuljeni ali vešti i pouzdani Gustav , napustio je posle toliko godina njen hotel , otvorio sam kafanu u čaršiji , na najprometnijem mestu , i postao od saradnika bezobzirnim konkurentom . Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić , ćutljivi i vatreni drug Lotikine mladosti . Taj način mišljenja bez granica , govor bez mere i život bez računa i protiv računa , to njega , koji je celog veka radio sa računom i prema računu , dovodi do besa i očaja . Zato voli da posedi i popije kafu sa Lotikom , sa kojom se može razgovarati o poslovima i događajima , a sve na osnovu jednog utvrđenog i priznatog računa , daleko od " politike " i opasnih velikih reči koje sve dovode u pitanje a ništa ne objašnjavaju i ne potvrđuju . Pre sedam godina Lotikin zet Caler udružio se sa dvojicom imućnih penzionera i osnovali su u kasabi " Modernu mlekarsku zadrugu " . Gledajući svaki dan pred sobom tu nakazu od deteta , duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da ga pošalje u Beč kod velikih lekara , u neki zavod , ili što se ne dešavaju čuda i što uzeti ne ozdravljuju božjom voljom , od ljudskih dobrih dela i molitava . Ali ti Apfelmajeri koje je Lotika izvela na put , školovala ili udomila , nisu pomagali ni prihvatili nove siromašne rođake koji su se rađali i dorastali u Galiciji , nego su , naseljeni u tuđim varošima , brinuli samo o sebi i svojoj deci . I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve oko njegovog školovanja . Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje . Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos Ajresa . Gott , Gott , Gott ! - uzdisala je sirota Debora , lijući krupne suze , i naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje . Lotika sama nije nalazila odgovora , nego je sklapala ruke i dizala oči put neba , ali ne plačljivo i uplašeno kao Debora , nego gnevno i očajno . Lotika se pobrinula za devojačku spremu i vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj porodici tarnovskih Apfelmajera , bogatih samo decom i neokaljanom verskom tradicijom . Toga leta 1914 . godine , kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze , kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko , pa svetsko i opšte . Dođe ovako izuzetna godina sa naročito srećnim i povoljnim uzajamnim dejstvom sunčeve toplote i zemljine vlage , kad ova višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za rađanjem . Riba bjelica , koja svake godine sa početkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušću mresti , navali u tolikoj množini da je deca iz plićaka vedricama zgrću i izbacuju na obalu . I seljak , koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali , mora da prizna da je godina dobro ponela , samo uz svaku pohvalnu reč dodaje : " Ako ovako podrži ... Tu je teška roba : gvozdene peći , šine , traverze , lemeši , ćuskije i druge krupne alatke . Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi samo uskim putevima , kao između visokih zidova . Njegov otac , gazda Mento Papo , sitan i beo starčić u osamdesetim godinama , još se prilično drži , samo ga je vid izdao . Gazda Santo sabira koliko Ibro već duguje i koliko bi prema tome , i pod kakvim uslovima , mogao da dobije sada , na ime novine . - Tako , Ibraga , i nikako drugačije , - odgovara Santo svojom osveštanom formulom u ovakvim slučajevima . Jeste , šućur , prilično je ponijelo ; pa ako da Alah te podrži ovako , biće i mivke i hljeba ; nije da neće biti . Pa u zdravlju i dosluku da se opet vidimo , - kaže Santo , već sasvim živo i veselo Od njega se oznoji čelična , zelena kasa , a Santo širi kažiprstom košulju oko ugojenog , žutog i mekog vrata , i briše maramicom zahuknuta stakla na naočarima . Kako je mesto na granici a dva slučaja tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni , krenuo je višegradski vojni lekar Dr . Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na Uvac . A odmah posle toga napustila je kasabu i muža . U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča . Fabrika je napravila ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice . U tim pripremama učestvovali su i Zorka i Glasinčanin , i vraćajući se kući sa tih proba oni su progovorili , prvi put od prošlog leta . Još ponekad iskrsne među njima lik odsutnog Stikovića i plane ponovo ceo spor bez rešenja , ali ih on ne udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži . Lane u ovo doba godine , kad se pojavio Stiković , ona je pomislila da se pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće , u kome potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast poljupca a dužinu ljudskog veka . Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj , osećala je da sav teret ljubavi , koju je on izazvao , leži na njoj a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom . Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se pomiri . ( Ko se ikad s time potpuno pomirio ? ) Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto - umreti ! umreti ! - ali se ne umire , nego se živi sa tom nepodnošljivom mišlju u sebi . Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao . On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu .